Ulogujte se / Kreirajte profil

Mikelanđelov rad na Sikstinskoj kapeli po Đorđu Vazariju

Kada se papa vratio u Rim a Mikelanđelo je završavao ovu statuu u Bolonji, Bramante, prijatelj i rođak Rafaela da Urbina, a s obzirom na to ne mnogo naklonjen Mikelanđelu, videvši da papa ceni i sve više veliča značaj njegovih vajarskih dela, naumi da u odsustvu Mikelanđela ohladi njegovo raspoloženje, tako da, kada se Mikelanđelo vrati, njegova svetost obustavi završavanje svoje grobnice, govoreći da to izgleda kao požurivanje smrti i da je pripremanje groba za života loš znak; Rafaelo i Bramante su toliko ubedili papu da je on, kada se Mikelanđelo vratio, odlučio da za uspomenu na Siksta, svoga strica, njemu poveri ukrašavanje svoda kapele koju je ovaj dao sagraditi u dvorcu; Bramante i drugi Mikelanđelovi suparnici smatrali su da će ga na taj način odvući od vajarstva u kome su i oni priznavali da je savršen; mislili su da će ga dovesti do očajanja, jer će, primoran da slika, a pošto nije imao iskustva u slikanju fresaka, što je bio manje cenjen posao, pokazati i manje uspeha nego Rafaelo; ali u slučaju i da uspe da posao uradi, oni su se nadali da će ga u svakom slučaju zavaditi sa papom i tako, bilo na jedan ili na drugi način, sprovesti svoju nameru da ga se oslobode. Kada se Mikelanđelo vratio u Rim, papa, odlučivši da zasada ne radi na završavanju grobnice, zatraži od njega da slikama ukrasi svodove kapele. Mikelanđelo, koji je želeo da završi grobnicu, a kome se slikanje svoda činilo velik i težak posao, pošto je u tom imao malo iskustva, pokuša da na svaki način strese taj teret sa svojih leđa preporučujući za to Rafaela. Ali ukoliko je on više odbijao, utoliko je više rasla želja pape, koji je bio uporan u svojim poduhvatima, a uz to još ponovo podstaknut od Mikelanđelovih suparnika, naročito Bramantea, tako da se, pošto je bio prek, na Mikelanđela gotovo naljutio.

792aa77f4c2be404ea5678b88368e822

Videvši da njegova svetost ostaje uporna, Mikelanđelo odluči da primi posao, a papa naredi Bramanteu da podigne skelu, da bi se moglo gore slikati, što on uradi probušivši svod i obesivši skelu o užad; kada je Mikelanđelo to video, upita Bramantea kako će, kada završi sa slikanjem zatvoriti rupe, na što ovaj odgovori : “o tome će se misliti kasnije”, – i reče mu da se ne može raditi drugačije. Mikelanđelo shvati da se Bramante malo razume u te stvari ili da mu nije naklonjen, te ode papi i reče mu da ona skela ne stoji dobro i da je Bramante nije znao napraviti; papa mu u prisustvu Bramantea odgovori da je napravi na svoj način. Tako Mikelanđelo naredi da se skela podigne na podupiračima tako da ne dodiruje zid, a to je način kako se utvrđuju svodovi da bi se izvela mnoga lepa dela, koji je zatim pokazao Bramanteu i drugima; siromašnog drvodelju koji je ponovo napravio skelu snabdeo je Mikelanđelo sa toliko užadi, poklonivši mu ih, da je on, pošto ih je prodao, obezbedio miraz za svoju kćerku.

Kada je Mikelanđelo pristupio izradi crteža za pomenuti svod, papa je želeo još da se sa strane skinu slike koje su ranije, u vreme Siksta, naslikali majstori i odredi da na ime troškova za sve poslove Mikelanđelo dobije petanest hiljada dukata ovu cenu utvrdio je Đulijano da San Galo. Zbog veličine poduhvata Mikelanđelo je bio primoran da zatraži pomoć, zato pošalje u Firencu po ljude, rešen da tim delom pobedi one koji su ovde ranije slikali, a da takođe i modernim umetnicima pokaže kako se crta i slika. Predmet koji je izabrao podstakao ga je da se sebi na čast, a umetnosti na sreću, uzdigne do tolike visine i da završi crteže koje je zatim hteo da izvede a fresko na zidu; pošto to nikada ranije nije radio, pozove iz Firence u Rim neke svoje prijatelje slikare da mu u poslu pomognu, kao i da mu pokažu kako se radi na zidu, pošto su neki od njih u tome imali iskustva; među ostalima to su bili Granačo, Đulijan Buđardini, Jakopo di Sandro, Indako Stariji, Anjolo di Donino i Aristotile; pristupivši radu, on im dade neke stvari za probu. Ali, videvši da su njohovi napori bili vrlo daleko od njegove želje i da ga ne zadovoljavaju, odluči jedno jutro da uništi sve što su oni bili uradili, pa zatvorivši se i kapelu, nije hteo da im je više otvara, niti se u kući pojavljivao pred njima. Videvši da su izigrani i da šala suviše traje, oni odluče da se vrate u Firencu, na svoju veliku sramotu. Mikelanđelo reši da sam uradi ceo posao i, uloživši truda i znanja, sa mnogo uspeha privede ga kraju; u želji da nikom ne da povoda za pokazivanje svoga rada, nije se dao ni videti; zato je kod sveta svaki dan sve više rasla želja da ga vide.

4b34adcf8c785076c54e808e433cc6d7

Papa Julije je mnogo želeo da vidi rad Mikelanđela, i upravo zbog toga što je on to krio, papu obuze neodoljiva želja. Zato jednog dana pođe da vidi, ali mu vrata nisu bila otvorena, pošto Mikelanđelo nije hteo da delo pokazuje. Tako je i došlo do sukoba o čemu je već bilo govora, i Mikelanđelo je morao otići iz Rima, pošto nije hteo da svoj rad pokaže papi; prema onome što sam čuo od njega, da bi rasvetlio ovu sumnju, saznao sam da je trećina fresaka bila završena kada se počela pojavljivati neka plesan koja dolazi u zimsko doba usled severnog vetra. Uzrok tome bio je rimski kreč koji se , da bi bio beo, pravi od travertina, i zato se ne suši tako brzo, a ako se pomeša sa pocolanskom zemljom kestenjaste boje , daje tamnu smesu koja, kada je tečna, vodenasta i kada je zid dobro natopljen, često u sušenju procvetava i na mnogim mestima izbacuje slane vlažne mrlje koje vremenom iščezavaju. Očajan zbog toga, Mikelanđelo nije hteo da nastavi rad izvinjavajući se papi da mu taj posao ne ide od ruke; zato mu je njegova svetost poslala Đulijana da San Gala, koji ga je ohrabrio da nastavi rad, pošto mu je objasnio usled čega je došlo do greške i naučio ga kako se plesan uništi. Kada je delo do polovine bilo završeno, papa, koji je uz pomoć Mikelanđela. penjući se na lestve nekoliko puta išao da vidi delo, jer je po prirodi bio nagao i nestrpljiv i nije mogao sačekati da delo bude završeno i da, kako se to kaže, dobije poslednji potez.

Čim je kapela bila otvorena, pojuri ceo Rim da je vidi, a papa je došao prvi, ne mogavši sačekati ni da se slegne prašina koja je nastala usled rušenja skela; Rafaelo da Urbino, vrlo spretan u podražavanju, čim je video delo, promeni odmah svoj način rada i, da bi pokazao svoju veštinu, odmah poče slikati proroke i sibile u Crkvi dela Pače; Bramante tada pokuša da nagovori papu da drugu polovinu kapele poveri Rafaelu. Kada je Mikelanđelo to čuo, on se požali na Bramantea i ispriča šapi, nemajući pri tome nikakvog obzira, sve njegove mane u životu, kao i greške pri radu na arhitekturi koja je, kao što ćemo kasnije videti, Mikelanđelo morao da ispravlja prilikom građenja crkve San Pjetro. Ali papa, koji je svaki dan sve više cenio Mikelanđelov talenat, htede da on nastavi rad; i pošto je video otkriveno delo , verovao je da će Mikelanđelo drugu polovinu uraditi još bolje; i tako za dvadeset meseci Mikelanđelo potpuno završi sam ovo delo uz pomoć samo onih koji su mu mrvili boje. Ponekad se mikelanđelo žalio da zbog žurbe na koju ga je papa gonio nije mogao da završi onako kako bi on želeo, pošto mu je papa dosađivao, zapitkujući kad će biti gotov. I tako mu je jednom prilikom odgovorio da će završiti kada u umetničkom pogledu on sam sa sobom bude zadovoljan. “A mi želimo”, – odgovorio je papa, – “da zadovoljite našu želju i završite brzo.” i na kraju je dodao da će, ukoliko brzo ne završi, dati da ga bace sa skela. Mikelanđelo, koji se bojao papinog gneva a imao je i razloga, završi delo odmah, nemajući vremena da doradi ono što je još nedostajalo; srušivši ostatak skela, otvori kapelu na dan Svih svetih, gde je tog jutra papa služio službu na zadovoljstvo celog grada.

3f37a81cc7ad979e1a6fd5d3328ff5ba

Mikelanđelo je želeo da dotera još neke delove kada se osuše, kao što su to činili majstori na prvobitnim freskama, prelazeći polja, odela i vazduh ultramarinsko-plavim, a poneka mesta da ukrasi zlatom, što bi im dalo bogatiji i lepši izgled; kada je papa čuo da te pojedinosti još nedostaju, želeo je, pošto su svi koji su videli kapelu hvalili njegov rad, da se uradi i to; ali pošto bi ponovno postavljanje skela predstavljalo za Mikelanđela suviše dug posao, sve je ostalo kao što je i bilo. Viđajući se često sa Mikelanđelom, papa mu je govorio: “Kapelu treba obogatiti bojama i zlatom, jer je ovako siromašna.” Mikelanđelo je otvoreno odgovarao: “Sveti oče, u ono doba ljudi na sebi nisu nosili zlato, i oni koji su naslikani nisu nikada bili suviše bogati nego sveci koji su prezirali bogatsto. ” Papa je u više mahova isplatio Mikelanđelu za ovo delo sumu od tri hiljade škuda, od kojih je za boje on morao potrošiti davdeset i pet. Ovo delo završio je Mikelanđelo uz vrlo veliki napor, jer ga je radio držeći glavu okrenutu prema gore, i toliko je pokvario vid da nije mogao čitati niti posmatrati crtež osim gledajući gore; to ga je držalo nekoliko meseci, što mogu posvedočiti ja, jer da nisam napravio jednu stolicu na koju sam naslanjao glavu i mogao na njoj ležati dok sam radio svodove u pet velikih dvorana u dvorcu vojvode Kozima, ne bih nikada završio; taj rad mi je iskvario vid i zamorio glavu u tolikoj meri da to još osećam i čudim se kako je Mikelanđelo podneo toliki napor. Međutim, zagrevan svaki dan sve više željom za stvaranjem i napretkom koji je postigao, nije osećao umor niti je vodio računa o naporu.

Odlomak iz knjige Đorđa Vazarija “Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata”

Casa del Poeta Tragico

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *