Ulogujte se / Kreirajte profil

Miles Davis: Kind of Blue ili vrsta magije

Miles Davis je sa još petoricom muzičara ušao u studio Columbia Records­a, 2. marta 1959, na 30-­oj ulici u Njujorku i u dva dana snimio Kind of Blue. Ništa više neće biti isto, ni za džez ni za Majlsa.

Čitava priča je počela pet godina ranije. Konačno se „otresavši navike” vezane za heroin, Majls Dejvis je okupio svoj prvi znameniti kvintet. U to vreme je Majlsovo ime već bilo ubeleženo u istoriju džeza albumom Birth of the Cool, ali ne manje ni albumima koji su usledili. Kada su probe kvinteta počele, posao saksofoniste je bio u nadležnosti čuvenog Sonija Rolinsa. Osim njih dvojce kvintet su činili Red Garland na klaviru, Fili Džo Džons na bubnjevima i dvadestogodišnji basista po imenu Pol Čejmbers, kasnije poznat kao mister PC, što u ono vreme nije imalo ni najmanju geek konotaciju. Svirke su počele u njujorškom kafiću Bohemia u julu, da bi se koliko septembra Soni Rolins netragom izgubio, kao što je i najavio da će učiniti. Otišao je da se i sam otrese navike. Svirke u klubu su bile ugovorene i trebalo je hitno naći novog čoveka da svira tenor. Ime tog čoveka je bilo Džon Gilmor. Niste čuli za njega? Majls ga je otpustio nakon prve probe. Tada je neko doveo Džona Koltrejna, zvanog Trejn.

Majls je poznavao Koltrejna od pre: nekoliko godina ranije je ovaj uzeo učešća u svirci zajedno sa Sonijem Rolinsom, gde ga je Soni oduvao sa scene. Nije znao, međutim, koliko je Trejn u međuvremenu napredovao. No, zamalo da naravi stanu na put stvaranju priče o nastanku ploče Kind of Blue. Majls je naime bio notoran po zađevicama prilikom prvog susreta sa muzičarima koji su pred ulaskom u njegov bend. Koltrejn je na probi odsvirao odlično, ali je iznervirao Majlsa postavljajući previše pitanja o načinu na koji bi to trebao da čini. Majls mu je nešto odbrusio, Trejn se uvredio i vratio u Filadelfiju da svira sa Džimi Smitom. Namolili su ga da se vrati. Legenda o Dejvisu Majlsu i Koltrejnu, koja će dopreti sve do Bajage, počela je da se stvara.

Za puno razumevanje fenomena Majls (uvek govorite samo Miles, nikada Miles Davis ili nedajbože Davis) bi trebalo reći nekoliko reči o njegovom poreklu. Naime, za razliku od većine, ako ne i svih crnih džez muzičara Majls je poticao iz imućne porodice. Njegov otac, Majls Dejvis II je bio zubar i ugledna lokalna politička figura, a njegov deda, Majls Dejvis I se obogatio kao knjigovođa i imao sopstveni ranč u Arkanzasu. Možda je srednjestaleško poreklo pomoglo Majlsu da tako dobro vidi u kom pravcu bi džez muzika trebalo da ide, a da se dopadne i ljudima tog društvenog statusa. Istovremeno, Majls nije bio uskraćen ni mrve afroameričke kulture. U ranoj mladosti podržan od strane Čarlija Parkera i naročito Dizi Gilespija, kao da je bio predodređen za velike stvari. Što je važnije, uskoro je i sam počeo da veruje u to.  Majlsov kvintet je postao natraženiji džez bend u Americi. Na svirke po klubovima su dolazili ljudi poput Marlon Branda, Frenka Sinatre, Ave Gardner, Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona…

Kada se Soni Rolins vratio sa uspešne rehabilitacije, ustanovio je da u bendu za njega nema mesta. Trejn je tada već bio nešto posebno. Primorao je velikog Sonija da se povuče u svoju brvnaru za vežbanje koju je držao u blizini Njujorka, i da poseti Bruklinski most u gluvo doba noći u potrazi za boljim, naprednijim stilom, ­ potrazi koja je bila uspešna, no o tome u nekoj sledećoj priči. Već sledeće godine Majls je kupio svoj beli Mercedes na koji je bio toliko ponosan (u potonjim ludim godinama će ga zameniti za čuveni žuti Ferari). U to vreme je snimio svoje poslednje snimke za Prestige i potpisao za nacionalo veliki Columbia Records. Majls nije krio da je to uradio koliko zbog novca, toliko iz želje da proda što više ploča. ‘I always thought music should reach as as many people as it could, and why not’, govorio je.

Majlsov kvintet je 1958 postao sekstet. Bilo je to ovako. Majls je želeo saksofonistu Džulijana Aderlija, zvanog Kanonbal (po naški Đule, kao Gile), još u vreme kada je tražio zamenu za Sonija i privremeno odbeglog Koltrejna. Đuletovi koreni su bili duboko u bluz muzici, i on nije svirao ni nalik Koltrejnu. No svirao je moćno, i Majls ga je cenio. Vođen nepogrešivim osećajem za takt, rođeni vođa nije propustio da već prilikom prvog susreta ukaže na koji način bi ovaj saksofonista morao da unapredi svoj način sviranja. Kanonbal je začudo hladno dočekao ovako formulisan Majlsov poziv. Tri godine kasnije, Majls je došao na ­ genijalnu ­ ideju da u bend stavi i Trejna i Kanonbala. U to vreme kritičari su već imali opšte mesto u opisivanju magije Majlsovog kvinteta ističući gracioznost kojom se Majlsov delikatni, vazdušasti zvuk nezaboravno ocrtava u gromoglasnom kontrastu Trejnove svirke. Kanonbal je takođe bio gromoglasan saksofonista i Majlsov rezon je bio jasan: dva su bolja od jednog. Koliko je Kanonbal bio važan za zvuk i način sviranja grupe najjasnije se videlo kada je, ubrzo nakon snimanja Kind of Blue napustio grupu, pozabavivši se sopstvenom karijerom. Priznavši da za njega nema zamenu, Majls je morao da napusti čitav koncept svirke, i da se vrati na sviranje na način na koji je to bend činio pre Kanonbala. Ovo je i glavni razlog što se ništa slično albumu Kind of Blue nikada više nije snimilo. Ali jeste pre, a to je stvar Milestones sa istoimenog albuma. Ovaj album nas uvodi u novi muzički koncept, modalni, po kome je i vrsta muzike nazvana modalni džez.

Modalni džez

Do 1958­-59 i Majlsovog doprinosa, istorija džeza bi se mogla sažeti na sledeći način: pela se od svog začetka preko pleća Luja Armstronga, pa prošla kroz doprinos Lestera Janga i Kolemana Hokinsa do Dizija i Čarlija Parkera. Usput je napravila granu oličenu u Djuk Elingtonu iz čijeg se koncepta uz Majlsovo zalaganje rodio cool jazz. Dizijev i Parkerov bop je (opet uz značajne Majlsove nadležnosti) evoluirao u svoju čvršću i bliže bluzu okrenutu varijantu, tzv. hard bop. I mada su mnoga imena u ovom pregledu preskočena, suštinski je to bilo to pred početak šezdesetih. Muzičari su osećali da je potrebno nešto novo. Ornet Kolmen je već svirao free, ali ga pre 1959 niko nije slušao. Mingas je davao svoj origanlni doprinos, o kome će biti reči u nekom drugom tekstu. Majls je najzaslužniji za pravac koji će biti po nekima označen kao vrhunac džeza ­ – modalni džez.

Manje je više

Dizi i Parker i svi njihovi naslednici su se trudili da sviraju što više nota. Brzo i u visokom registru. Majls je smatrao da solisti jednostavno sviraju previše toga, uz to još i predugo. (Ipak, „dozvolio” je Trejnu da svira tako, ali samo jer je Trejn svirao veoma dobro; osim toga, i Trejn je delio Majlsovo mišljenje da treba svirati u srednjim i nižim registrima). Ljudi i vreme su danas drugačiji negi 1944, kaže Majls u svojim memoarima, potreban je novi pristup. Ideju je, ako mu je verovati, dobio gledajući baletsku predstavu ansambla iz Gvineje na koju ga je odvukla njegova devojka. Tu je čuo jednostavnu muzičku pratnju koja ga je potakla na razmišljanje. Ubrzo potom, grupu je napustio Red Garland. Iznervirao se kada je Majls na svoj umilan način pokušao da mu, za vreme snimanja albuma Milestones, objasni način na koji želi da se odsvira jedna numera. Stvar se završila tako što je Garland napustio i snimanje i bend sa kojim je bio tri godine, a Majls je demonstrativno sam odsvirao klavirsku deonicu, što se može čuti na pomenutom albumu u kompoziciji „Sid’s ahead”.

Na Garlandovo mesto je stupio čovek koji će predstavljati poslednju kockicu u mozaiku koji je bio potreban da bi nastao Kind of Blue. Njegovo ime je Bil Evans. Bil Evans je bio jedini belac u grupi, veoma mlad, uredne frizure, sa naočarima. I svirao je kao anđeo. Pri tom je bio punokrvan džez pijanista, sa osećajem za improvizaciju i sving. U bend je doneo razumevanje i interesovanje za kompozitore kao što su Ravel, Rahmanjinov i Hačaturijan, koga Majls posebno ističe kao kompozitora koji je uticao na njegov rad na Kind of Blue. Klasični kompozitori su, kaže Majls, pisali muziku baziranu na skalama (modalnu) već dugo vremena, ali malo ko je to u džezu znao ili prihvatio. Majls je to učinio najpre u naslovnoj kompoziciji albuma Milestones, da bi kasnije čitav Kind of Blue bio odsviran po modalnom principu. Hajde da se otresem i onih malobrojnih čitalaca koji su još tu i da objasnim o čemu se tu radi.

Modalni pristup se najbolje može opisati kao „oslobađanje” od akordske pratnje. Postoji određen broj skala, lestvica, sa po 7 tonova u njima – ­ „do re mi fa sol la si” je jedna takva skala, ­ i kada se improvizuje, svira se u okviru skale (tj. skala), umesto da se melodija za improvizaciju bazira na zacrtanim tonovima u okviru akordskih promena. Modalni pristup daje više mogućnosti solisti jer nije zarobljen tonovima koji idu u sklopu odsviranog akorda u akordskoj pratnji. Detaljnije i preciznije o ovome sam pripremio za ljubitelje u fusnoti.

Važno je naglasiti da modalni pristup sam po sebi nije zaslužan za uspeh albuma Kind of Blue, već je to sinergija, što voljom proviđenja što voljom Majlsa Dejvisa odabranih muzičara, okupljenih u pravo vreme i oko prave ideje. Hemija, kažu ljudi kada opisuju „ono nešto” što dovodi do vrste ljubavi kojom odiše svaki snimak sa ove ploče (nevažna primedba: meni se taj izraz uvek činio vezanim za formule). Svakako, osećaj da se radi nešto novo je uticao na opšte ushićenje, a pojam modalnog džeza je nemoguće preskočiti kada se priča o Kind of Blue.

U vreme snimanja Bil Evans je faktički već napustio bend, zamenio ga je Vinton Keli, ali se Evans vratio samo za tu priliku, dok je Keli je ipak odsvirao jednu stvar. Fili Džo Džons je najzad svojim navikama dojadio i Majlsu i ljudima, i bio zamenjen odličnim Džimijem Kobom, bubnjarem sa kojim sam imao priliku da razmenim učtiv klimoglav prilikom njegovog sešna u Domu Omladine, čast za koju imam isključivo da zahvalim najlepšoj plavuši u sali sa kojom sam bio u društvu a koja može da se pohvali i razmenom osmejaka i namigivanja sa čiča Kobom (sve ne prestajući sa svirkom). Takvi su ti džezeri.

Majls se u studiju pojavio samo sa osnovnim zamislima koje se tiču kompozicija, skicama. Svakom snimanju je prethodio dogovor u vezi tih skica, i zatim bi se stvari snimale bez ponavljanja, iz prve. (Tako sam i sam snimao osamdesetih, ali samo jer nismo imali novca za duže vremena upotrebe studija na Banovom Brdu). Majls je međutim želeo da sve bude urađeno iz prvog tejka, zbog magije trenutka u kojem se otkriva šta sad odsvirati. Ovako nešto je bilo moguće samo sa muzičarima koji su se znali u dušu. Poimence: Miles Davis, John Coltrane, Cannonball Adderley, Bill Evans (plus Wynton Kelly), Paul Chambers, Jimmy Cobb.

Za sam kraj navešću reči Majlsa Dejvisa u vezi ove ploče.
“Promašio sam. Uopšte nisam zamislio da ovako ispadne. Znam da je dobro, ali sam hteo da bude drugačija”.

Nikada nećemo saznati kako.

pape92

Miles Davis: Kind of Blue ili vrsta magije

Jedan komentar na tekst Miles Davis: Kind of Blue ili vrsta magije

  1. Herr

    11/05/2012 at 10:44

    To je nesto vise i od magije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *