Ulogujte se / Kreirajte profil

Miloš Radović: Ko zaposli čitav narod u državnoj službi, vladaće večno

Miloš Radović je specifična ličnost naše kulture i filmske umetnosti. Naizgled snima retko, piše retko, obraća se javnosti retko, ali svaki put, bilo da je u pitanju film, predstava ili intervju, imao je šta da kaže na originalan i nepretenciozan način.

Foto: V. Lalić / RAS Srbija

Takav je bio i u ovom razgovoru, strog i autoironičan. Onaj ko će reći “Svako ovde ima više mogućnosti nego talenta, i sam sam među njima”, može se osvrnuti i na dostignuća nas ostalih.

Ko vam je usadio tu strogost, zar ne bi bilo lakše nekad reći neku lepu o sebi, većina samo o sebi i priča?

– Moj otac je bio vrlo strog, i prema sebi i prema drugima. Teško je stvarao, mučio se, porađao se dok je pisao. Sedeo je satima nad one tri-četiri rečenice u emisiji „Beograde, dobro jutro”, bio nezadovoljan, plašio se banalnosti, mrzeo je glupost. Kriterijumi su mu bili visoki, nije ni on uspevao da ih ispuni a kamoli mi, deca, običan narod. Stalno je bio ljut i neraspoložen, razočaran u naše tanke kvalitete, u brojne slabosti. Vrlo rano me je upozorio da mi je talenat mali, ali da bih napornim radom i marljivošću mogao da postanem solidan čovek (što je takođe lepo zvanje). Nažalost, uz manjak talenta ja sam bio i lenj. Sve u svemu, ni po jednom merilu nisam zadovoljavao stroge radovićevske propozicije. Nije ni on, ali je sebi lakše opraštao. Isto to se desilo i meni. I ja sam strog bez pokrića. Tražim mnogo a dajem malo. Sramota me je što sad to pričam u novinama, ali neko od Radovića mora to jednom da prizna. Dosta smo se izvlačili i lažno predstavljali.

Filmografija i bibliografija, mereno jedinicama, nije vam velika, ali su svi filmovi, serije i pozorišne predstave bile pun pogodak i sve je valorizovano nagradama na prestižnim festivalima, a vi ste nekako u filmskom svetu ostali po strani. Da li niste hteli ili niste umeli da radite na svom marketingu?

– Možda će ispasti da se sad prenemažem, ali je činjenica da imam mnogo više nagrada nego dela. To nije logično ali je tako. Moglo bi se reći da sam preplaćen za ono što sam radio. Ali i pored toga, stvari su došle na svoje mesto u mom slučaju. Ja sam po strani, kako vi kažete, upravo onoliko koliko sam zaslužio. Možda i manje. Ja sam malo radio (bez obzira na sve to što vi nabrajate) i za taj mali rad pripada mi baš to mesto. Neko stroži spustio bi me i par mesta niže. I to je sasvim realno. Meni je tih nekoliko filmova koje sam snimio vratilo mnogo više od onoga nego što sam u njih uložio. Nije ovo skromnost, ni prava ni lažna. Čuo sam da to u „Blicu” ne prolazi (osmeh).

Foto: V. Lalić / RAS Srbija

Iako „Dnevnik mašinovođe” priča priču o usudu tih ljudi kojima je suđeno da tokom karijere ubiju nekog na prugama, da li ste razmišljali i o tome što nam ti vozovi idu istim brzinama kao i pre sto godina? Da li ste razmišljali o tome kako su neki ljudi uspeli da u crnogorskim vrletima i u ono doba izgrade prugu i naprave podvig, a mi nismo u stanju ni da je održavamo… Na koji smo to slepi kolosek zapali i zašto?

– Bio sam u Holandiji na filmskom festivalu, projekciji je prisustvovala nekolicina holandskih mašinovođa. I priđe mi jedan od njih posle filma, pita me: “Je l‘ vozovi u Srbiji stvarno ovako izgledaju ili ste ih pravili za film?” Ja kažem: “Pa, naravno da smo ih pravili za film!” Ne smem da mu kažem istinu. Nisam patriota, ali me je ipak sramota. Ne smem da mu kažem ni da se toliko kralo da je čudo da je i ovo ostalo. Ne samo na železnici nego svuda. Kralo se, pljačkalo, varalo, ugrađivalo, podmetalo, izmicalo, muvalo, klepalo, lapalo, na svako slovo azbuke postoji po jedan glagol koji predstavlja krađu i prevaru. Krade se i u svetu, ali tamo ima više pa bude i za lopova i za pokradenog. A ovde se uvek ukrade SVE. Jer ima malo. Lopov kad odnese – ne ostane ništa. A onda dođe sledeći lopov i odnese i to ništa. Naivno verujem da razmere besramnosti i nezasitosti nisu bile tolike u mojoj praotadžbini Jugoslaviji. Ili je ruka bila čvršća ili je narod bio pošteniji. Ali svejedno, današnje najviše društvene vrednosti (bogatstvo, političke veze, bilo kakve veze, kombinacije, sudovi u šaci, zatvori bez brave) tada su bile nezamislive.

Ovde se kralo, pljačkalo, varalo, ugrađivalo, podmetalo, izmicalo, muvalo, klepalo, lapalo. Na svako slovo azbuke postoji po jedan glagol koji predstavlja krađu i prevaru

Naričemo za kulturom, svako na svoj način a čini mi se – osim nekoliko istinskih entuzijasta – sa krokodilskim suzama u očima a najviše iz nekih najutilitarnijih poriva. Šta se dešava sa srpskom kulturom?

– Ili ja ne pratim dovoljno ili stvari sa kulturom ne stoje baš tako loše. Pričalo se prošle godine kako vodeća pozorišta neće imati para ni za dve premijere godišnje. Ja vidim da ih imaju po deset. Filmski konkursi su tri-četiri puta godišnje. Festivala je bezbroj, ove godine smo stigli do magičnog broja od 400 književnih nagrada godišnje! Dva državna TV programa, drugi i treći, skoro u potpunosti su posvećena kulturi. Pitanje je, u stvari, da li imamo dovoljno talenta za toliku proizvodnju…

Kako ste doživeli ono što se dogodilo na Sterijinom pozorju u Novom Sadu? Kako komentarišete odluku žirija da ne dodeli nijednu nagradu konkretnoj predstavi. Pije li vodu objašnjenje da su hteli da upozore na prosek?

– Bio sam zatečen. Ne znam šta me je više uvredilo – odluka ili obrazloženje. Osećao sam se poniženo, kao gledalac, kao neko ko se, s vremena na vreme, bavi kulturom. Ako su članovi žirija hteli da upozore javnost na stanje u savremenom srpskom pozorištu – onda su to mogli jednostavno da kažu. Da dodele nagrade u okviru godišnje produkcije (što im je bila dužnost) i da potom izraze nezadovoljstvo trenutnim ili višegodišnjim stanjem. Ovako, ponizili su svoje kolege, uvredili nedužnu publiku, učinili presedan, ali sraman. Verovatno su pravi razlozi, kao i uvek ovde, bili pretežno političke prirode. Predstava koja je bila najbolja bila je politički nekorektna ili nepodobna, žiri se nije usudio da je nagradi jer nije želeo da se zamera. Kompenzaciono – nagradio je publiku i sve učesnike. Efektan autogol.

Foto: V. Lalić / RAS Srbija

Život promišljate minuciozno, bilo da o njemu govorite kroz intervjue, bilo kroz vaše stvaralaštvo. Imate li odnos prema političkoj stvarnosti u kojoj smo se našli? Filmskim jezikom, kakvi su nas ovo likovi zapali?

– Ko želi da uvek bude u pravu, mora često da menja mišljenje. Tu konstataciju čuo sam jednog jutra na Studiju B. I još i danas otkrivam mnogobrojna značenja te duhovite opaske. Ali narod se ne zamara toliko, ne zamara se prevelikim razmišljanjem. Jednostavno, narod veruje Vučiću zato što ustaje rano, što radi mnogo i što ne krade, on lično. Narodu neki zameraju što trpi autokratiju. Prvo, narod ne zna šta ta reč znači. Drugo, narod voli da se zna ko je gazda, ko komanduje. Narodu zameraju što trpi partijsko zapošljavanje. Narod ne trpi, narod uživa u blagodetima partijskog zapošljavanja. Šta još narod voli? Narod voli što će se kad-tad država pobrinuti za njega. Naš lenji narod to najviše voli. I uvek će za to glasati. Narod voli što se SNS uvećava, iz dana u dan. Kada bude imao milion članova ili dva miliona, tada će svaki čovek imati šansu da ima nekog svog u partiji, a taj njegov će imati strinu na železnici ili tetku u pošti i – eto njemu stalnog radnog mesta. Vladar koji zaposli čitav svoj narod u državnoj službi – vladaće večno.

Narodu zameraju što trpi partijsko zapošljavanje. Narod ne trpi, narod uživa u blagodetima partijskog zapošljavanja

Sa ocem sam glasno ćutao

Foto: privatna arhiva / Privatna arhiva

Čemu bi se i gde danas smejao vaš otac Duško Radović? Na ovom današnjem Studiju B – teško?

– Pomenuo sam danas više puta oca, ne znam da li je baš toliko zaslužio. I kao pisac i kao roditelj. Ne znam kakav je Studio B danas, malo gledam televiziju. Verovatno je daleko od one male, slobodarske radio stanice na vrhu „Beograđanke”. Ali ostala je legenda, i to je nešto. Sećam se kako sam tamo odlazio često da bih video oca, jer se retko pojavljivao kod kuće. Bila je to jedna ćumez-kancelarija, ne veća od četiri kvadratna metra, prepuna dima, sa divnim pogledom na Dunav i Savu. Ja bih došao, poćutali bismo desetak minuta, i ja bih otišao. Uvek me je zaustavljao na vratima i pružao mi pare. To su bile pare za provod, za samovaspitavanje, za uspomenu, kao jedna vrsta materijalizacije očinske ljubavi. Na neki način, Duško je celog sebe trošio u literaturi koju je pisao, tako da mu nije ostajalo mnogo za nas. Kajao se zbog toga, nekada i javno, ali ništa nije mogao da promeni. Bio je slab, vadio se na to. Jednom je i priznao: “Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.”

O Novaku Đokoviću

Svojevremeno ste se u Ninovom upitniku na duhovit način podsmehnuli našoj fascinaciji uspesima Novaka Đokovića. Da li ste ga, konačno, upoznali i kako tumačite odnos prema njemu danas kad je sišao sa trona, nadajmo se privremeno?

– Novak Đoković je mnogo učinio za nas. Svojim pobedama uneo je radost u naše sumorne živote, bili smo toliko puta srećni zahvaljujući njemu. U tom Ninovom upitniku ja se nisam podsmehnuo, ja sam samo skrenuo pažnju na to koliko nam sreće i radosti nedostaje. Gladni smo uspeha, pobeda, veselja, nikad tu potrebu nismo utolili. E sad, ima danas i onih koji cokću i odmahuju glavom na pomen Noletovog imena. To su oni koji su oduvek znali da on nije ništa naročito. Nervira ih kako se ponaša, nervira ih što deli srce šakom i kapom, a i Jelena se baš pokazala kakva je u stvari. To pričaju oni koji mrze sreću, koji ne vide razlog zbog kojeg bi narod trebalo da bude srećan. Kome se isplati da narod poveruje da sreća postoji. U čijem bi to bilo interesu? Ako smo mogli dosad da živimo bez sreće, možemo i odsad. Upravo sam, ovog trenutka, video da je Novak izgubio sa tri nula od Dominika Tima. Ali nije to Nole izgubio, nego mi nismo poverovali da je pobedio.

Foto: V. Lalić / RAS Srbija

Od Kana, preko Moskve, do Los Anđelesa

Miloš Radović (1955), režiser i dramski pisac, diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i sin je slavnog književnika Duška Radovića. Za svoja filmska ostvarenja (dugometražne i kratkometražne filmove), kao i reklamne spotove, dobio je oko 60 nagrada. Za kratkometražni film “Iznenadna i prerana smrt pukovnika K. K.” dobio je nagradu žirija u Kanu koju mu je uručio Iv Montan, film “Moja domovina” je dobio na desetine nagrada, poslednji “Dnevnik mašinovođe” nagrađen je u Moskvi i Los Anđelesu, a na odličan prijem kod publike i kritike je naišao “Pad u raj”, Radovićev umetnički odgovor na NATO bombardovanje Srbije.

Ranko Pivljanin

Blic

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *