Ulogujte se / Kreirajte profil

Mineralni Đango i taninski Žobim

Buljuk ljudi na alternativnom performansu!? Neregistrovan prekid džez svirke na vinskom hepeningu i prelazak na plejer bez dva dlana? Vino i džez? Uh…

52a55186a163e

Nije problem kada se nešto ne razume. Problem nastaje kada se u strahu od „gluposti u društvu“ nekritički hvale i uopšte komentarišu pojave koje ne razumemo. Tu već privatni psihijatar sa zadovoljstvom udara po šahovskom satu. Mada, takvi neretko i psihijatra uče njegovom pozivu. Prosto je neverovatno koliko su nam ulice zagušene genijima opšteg tipa. Na krilima „dečijeg sveznanja“, koje je postalo manir vascelog čovečanstva, pojavili su se i veliki poznavaoci džez muzike. Ako malo šire posmatramo, uz ogradu da je svaka generalizacija bogato aljkava, ne može se reći da su veliki ljubitelji džeza naglo zavoleli vino. Pre se radi o obrnutom. Veliki ljubitelji vina su posegnuli za džezom, da bi dodatno „dokucali“ status. O čemu se zapravo radi?

Verovatno je u pitanju latentni snobizam, koji se raskošno rascvetava u kriznim vremenima. To ćete najbolje zapaziti na detaljima. Materijalna nemaština indukuje pojavu oličenu u tome da se svako, ma koliko bio „gologuzan“, potrudi da nabavi neku sitnicu koja je „top svih topova“ ili „vrh svih vrhova“ u svojoj klasi. I onda se prividno lakše diše. Na velika vrata vino, najčešće u svom penušavom agregatnom stanju, ulazi u klubove, gde se uz prigodne degutantne rituale otvara i kiti prskalicama, kao i sličnim odvratnim aplikacijama rasprskavajućeg tipa. Kakva monstruozna degradacija vina! Nisu svaka usta za svaku čašu, složićemo se.

Po takvim objektima, čiji temelji (mahom burići) plaču za torpedom, logično je da nema džeza. Šampanjci dovoljno trpe za sav razum ovog sveta i to je kao, fensi rabota. U neko drugo vreme, pre dvadesetak godina, bilo je isto tako fensi, mada daleko skromnije, pristojnije i čoveku prihvatljivije, takozvano „blejanje“ ispred popularnih kafića. Preko polumutavog razglasa je išla neka tuc tuc muzika, a mladi „fenseri“ su stajali napolju, pričali, razgledali se uzajamno, muvali i pretvarali da se savršeno zabavljaju. U to doba, klupska džez muzika, mimo njih, dostiže svoj vrhunac. Postojalo je nekoliko izuzetno stabilnih klubova koji su trpeli ozbiljne svirke. Muzičari su opušteno istraživali, neki napredovali, neki lupetali, neki stagnirali… Ali sviralo se! I to se DOBRO sviralo. Što se tiče publike koja je te klubove opsedala, sve podseća na današnje degustacije vina. Bilo je mnogo više ljudi, ali su svi bili zaraženi džezom i poznavali se međusobno. Znalo se ko šta voli, ko šta naručuje od muzike, ko šta pije… Pretpostavljate da niko normalan nije tu i tada pio vino. Uz džez su se cepali „krateži“ ili pivo ako se nema para, a valja odslušati i par biseva. Dekanteru tu nije bilo mesto i zbog straha od srče, ako nekog baš utrefi Perdido.

52a5518f954e4

A onda su se, u poslednjih nekoliko godina, neki setili da je džez dobra fora. Otmena muzika koja se slabo kapira, uz prateću čašu ozbiljnog vina, može biti vrhunski doživljaj. Ne znaju baš najbolje ko su Mingas, Monk, Ori, Beše, Hokins, Montgomeri, Evans… Ne razumeju da je to muzika inteligentne sirotinje, kojoj nije do skupih boca. Ne znaju baš ništa, ali znaju da ide. Čuli su za Elu, Bili i Sačma… Doduše, za Sačma i nisu čuli, ali ako im pomognete da je to Luj Armstrong, postoji šansa da ugledate onaj odobravajući sjaj u očima. Fejsbuk je podigao Ninu Simon, što je baš lepo. Nina Simon i Mika Antić su gotovo vaskrsli na socijalnim mrežama, pa je stvarno greh što nikada neće biti toga svesni. A naročito je greh što nisu u mogućnosti da svoju posthumnu slavu i naplate. Kob umetnika. No, da se vratimo mi spajanju svega i svačega…

Nažalost vino je, iako izvorno narodni napitak, upalo u snobovska klješta. Neznatna redukcija cena i malo bolji promotivni koncept vratiće ga prirodnom vlasniku. Do tada će vino trpeti snobovski dril „uparivanja“ sa džezom. Džez je doktorski rad civilizacije na temu improvizacije. I kako to sad spojiti sa vinom, koje je po kanonima od „a“ do „š“? Pa teško… U prvom delu je jasno rečeno da slikovita i zahtevna muzika ne ide uz ozbiljna vina, koja su doživljaj sam za sebe. Sve deluje kao da pokušavate istovremenu vožnju u oba smera, što je vrlo komplikovano, sem ako vas vežu konjima za repove. A tada imate značajno ozbiljniji problem od uparivanja. I kako se tu „znalci“ vade, pa to sve, kao, ne izgleda loše?

Vrlo jednostavno. Proglase unjkavo drndaranje iz lifta za džez i to kao ide!? Naravno da ide. Čim se oplete nešto što je prišlo na osam koraka od džeza sledi: „Nemoj to, malo smara…“ A ne daj Bože da se zaista pusti ili svira nešto relevantno? Tu i jeste problem. Šta se sve podrazumeva pod tim – džez? Važno je da ima saksofona? Važno da je instrumental? Pa nije baš tako. Pobornici spajanja vina i džeza ne slušaju džez kao džez, nego kao „prijatnu muziku“. Džez je toliko široko polje, da šire ne može biti. Ne samo da postoji mnoštvo potpuno legitimnih pravaca samog džeza, nego na to imamo situaciju da je ovaj neprevaziđeni način na koji se svira muzika protkan kroz gomile radova koji sa džezom izvorno nemaju mnogo veze. Ali tu je uticaj i valja ga prepoznati. A kako ćete ga prepoznati ako ste obuzeti zahtevnim i kompleksnim vinom koje crpi svu vašu pažnju u datom trenutku? Uostalom, svako ko je prošetao kroz veliki broj različitih svirki odlično zna da se najteže diskutuje na džez svirkama. Piti vino, a ne prodiskutovati ga ili to činiti sa naporom je budalaština. Empirija je tu neumoljiva, a ona se nije izučavala ispred kafića.

52a55199e0839

Da ne bi ovo napisano ispalo totalni baksuzluk, potrebno je situaciju malo omekšati. Tu stižu blagorodni izuzeci. Naravno da postoje određena slaganja koja mogu dati lepe rezultate. Kao primer, uz bela vina, ali ponavljam, ne preterano zahtevna, može se slušati vrhunski ciganski sving iz Francuske. Neprevaziđeni Đango Renart, te njegov pobratim i saborac Stefan Grapeli, uz armiju onih kojima su utabali muzičke staze mogu da oplemene neko belo vince. Ta muzika je žestoko mineralna, pa gađajte takvo i vino.

Što se crvenog vina tiče, tu je malo kompleksnije, ali može nešto da se iskopa. Recimo, Bosanova. Brazilsko viđenje stvari, začeto u duši genija pod imenom Antonio Carlos Jobim, a uz saradnju velikog Joao Gilberta, najširu popularnost i status legitimnog džez pravca stiče tek angažmanom Sten Geca i Čarli Birda (Nije u pitanju saksofonista Čarli Parker – Bird, nego Charlie Byrd, gitarista). Uz crveno vino, ako mora džez, onda je najbolje to. Bosanova ima najbolje tanine od svih pravaca džeza. Dobro, naravno da je subjektivno! Uostalom, da se ne lažemo, šta je danas pa objektivno?

Nenad Andrić

Vinovnik

photo: 
Louis Armstrong (wikipedia)
Django Reinhardt, Stephanne Grappelli (ploooomysunday.blogspot.com)
Antonio Carlos Jobim (mtv)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *