Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Minojski Krit na leđima bika

Osvajanje Europe

Europa beše lepa feničanska princeza, koja je  volela se igra na obali mora. Vrhovnom bogu Zevsu, vrlo slabom na ženske čari, o čemu svedoči ogroman broj njegovih ljubavnica, što boginja, što smrtnica, a samim tim i potomaka, nije mogla da promakne ni Europina lepota. Strasno se zaljubivši, odlučio je da je zavede. Kao što je svima već  poznato, u ovoj legendi je najvažniju ulogu odigrao beli bik, koji kasnije postaje vrlo čest simbol u kritskoj umetnosti. Naravno, u pitanju je bio sam Zevs, koji se u obliku belog bika, približio lepoj princezi. Nije to bio običan bik, mirisao je na šafran i ruže, pa mu Europa nije mogla odoleti i za tili čas je bila na njegovim leđima. Bik je zaronio i udaljio se sa svojim ljubavnim plenom daleko od feničanske obale. Na tom putu nove ljubavnike pratili su  bogovi, vladar mora Posejdon, njegova žena Amfitrita , Afrodita, boginja ljubavi, a svatovske pesme su im pevale Nereide, kćeri Posejdonove. Mora biti da je to bio veličanstven hor, jer je devojaka bilo preko 30. Zevs je svoju ljubavnicu doveo na Krit. Na ostrvu se, u Diktejskoj pećini Zevs sjedinio sa Europom.  U ime ove ljubavi učinio je da kritski platani nikada ne gube svoje lišće, a da se deo sveta na kome leži ostvo Krit zove- Europa. Kasnije, na novcu kritskih  gradova prikazana je Europa koja sedi u krošnji drveta. Plod  ove ljubavi su bila tri sina, Minos,  Radamant i Sarpedon.

Mit o Minosu. Uhvatiti bika za rogove

Minos, budući mitski  prvi kralj Krita, morao je da se bori sa braćom oko prevlasti. Po drugi put, svoju ulogu ima bik. Minos je molio Posejdona da mu pošalje belog bika da bi ga on žrtvovao i tako osigurao pomoć boga u borbi oko prestola.  Ponovo je veličanstveni bik izronio iz mora, Minos je pobedio braću i postao kralj. Sve bi bilo dobro da se Minos nije sažalio na lepu i moćnu životinju, pa je ipak nije žrtvovao, već sačuvao za sebe, nadajući se da Posejdon neće saznati. Ali, bog je ipak bog. Saznavši za Minosovu prevaru, Posejdon je  pobesneo i odlučio da strašno kazni bahatost i neposlušnost novopečenog kralja. Prvo je bika pretvorio u pomahnitalu životinju koja je pustošila ostrvo. Tek mnogo kasnije ubio ga je sam Herakle. Da nevolja bude još strašnija, probudio je u srcu Pasifaje, Minosove žene, neprirodnu požudu i strast prema biku. Pasifaja, koja nije mogla da umiri pomamu  za životinjom, naterala je Dedala,  dvorskog graditelja, da načini spravu u obliku krave u koju se uvukla i  sjedinila sa bikom. Pasifaja je uskoro  rodila Minotaura,   svima znano čudovište sa glavom bika.

Dedalu je naloženo da izgradi ogromno zdanje, čuveni Lavirint, u koji su zatvorili Minotaura.

U ovoj priči se kroz legendu prepliće i racionalizacija mita, da je zapravo Pasifaja zgrešila sa Minosovim vojskovođom, pod imenom Taurus. Sin koga je nakon toga rodila toliko je ličio na Taurusa, da je zatvoren kako bi Minos prikrio preljubu svoje žene. Po daljem mitu, Minos je osvojio i pokorio Atinu, kao odmazdu za ubistvo sina Androgeja, koje su počinili Atinjani. Osveta nije stala na osvajanju grada, već su Atinjani svake devete godine morali slati na Krit po 7 devojaka i mladića. Oni bi ušli u Lavirint gde ih Minotaur proždirao.  Čudovištu je presudio Tezej, mačem kralja Egeja,  uz pomoć Arijadne, Minosove kćeri, koja je klupkom konca pomogla Tezeju da izađe iz Lavirinta.

Kako ni Minos nije bio veran supružnik, Pasifaja je na njega bacila čini da umesto semena izbacuje škorpije i zmije koje bi njegovim ljubavnicima proždirale utrobu, pa bi umirale u najstrašnijim mukama. Što bi naš narod rekao – satrla mu je seme. Sasvim sigurno, mitska sudbina Minosa nije bila lepa, ali ovo ostrvo je u vrhuncu svog razvitka bilo raskošni epicentar životne radosti i hedonizma, nesputano mračnim pričama zagrobnog života. Obasjano blistavom egejskom svetlošću, dalo je Evropi prvu i veličanstvenu civilizaciju, u kojoj je sjaj raskošnih palata i dvorišta odjekivao smehom. A onda je zavlada tišina, a  vekovi koji su dolazili drevni Krit i priče o njemu pretočili su  u legendu, u mit.  Po Homeru, Krit je bio:

                            „ ..bogato i divno ostrvo, u moru boje crnog vina,

                              gusto naseljen, hvalio se sa 90 gradova …“

 Sir Evans Knososu vraća stari sjaj

Do kraja XIX veka, Minos je bio tek mitski kralj, ali se onda pojavljuje Sir Artur Evans, gospodin koji će u Knososu od 1899. pa u narednih 30-tak godina, iz nedra samog Krita podići velelepne palate na Knososu. Na  svelost je izronio  zaboravljeni svet. Predivno okruženje, neslućena raskoš, hedonizam i radost života kao da su oživele freske i ostaci starih kraljevskih odaja i predmeta. Od tada, pa do dan danas, sama reč Krit ima jednu posebnu notu. Veličanstvenu.  Palata u Knososu, koju je Evans  izneo na svetlost dana, izgrađena je na nekoliko nivoa, sa zidovima koji su bili pokriveni izvanrednim slikama. Bio je to briljantan građevinski poduhvat. Evans je čak restaurirao freske i figurice koje su vrlo slikovito opisivale život u palati: čavrljanje dvorskih dama, sjaj polunagih prinčeva, spretnost akrobata, euforiju kritskih obrednih plesova…

Prefinjenost kritskih  palata ukazuje na zajednicu koja je umela dobro da iskoristi prednost ključne pozicije Krita u središtu mediteranske trgovine, 1000 godina pre nastanka klasične grčke kulture.

 

U bronzanom dobu, od 3000. do 2000. g. p.n.e. u Egiptu se učvrstilo Staro carstvo i izgradile se prve piramide,  Mesopotamija je uspostavila čvrste trgovačke veze sa susedima, pa je Krit, sa svih strana opasan morem, izvukao korist iz tih susednih cvetajućih civilizacija. Krićani izgrađuju puteve, mostove,vodovode, povezuju se sa svetom, kritski trgovci na jedrenjacima sa jarbolima plove ka udaljenim obalama. Vladari Knososa su bili gospodari mora. Od 2000. g.p.n.e. pa nadalje, razvijeni su metodi pomorske navigacije. Minojski brodovi jasno su prikazani na mnogim ugraviranim pečatima.  Imali su vesla i jedra, trup u obliku polumeseca, sa visokim pramcem i krmom, baš kao kod egipatskih i feničanskih brodova iz tog perioda. Paluba je često bila uzdignuta između bokova. Brodovi su imali plitak gaz, pa su se vrlo lako izvlačili na obalu. Jedro je bilo četvorougaono, pričvršćeno za srednji jarbol. U brodsku opremu spadali su još  i podupirači za jarbol, motke za jedro i podizači jedra. Dva vesla za kormilarenje održavala su kurs. Ovi teretni brodovi bili su uglavnom dugački do 12 m, mada je bilo nekoliko izuzetno dugačkih, sa ekipama veslača koje su brojale i do 30 ljudi. Zahvaljujući ovim brodovima, vrlo efikasnim, kralj Knososa držao je prevlast u pomorskom saobraćaju Egeja i celog istočnog Sredozemlja. O čvrstoći ovih brodova govori podatak da su slični brodovi plovili oko egejskih ostrva sve do Drugog svetskog rata.

Oko 2000. g.p.n.e. na ostrvu se razvilo nekoliko gradova: Festos, Malija, Zakro i Knosos sa svojim veličanstvenim palatama. Sam Evans je najviše truda posvetio restauraciji nove palate u Knososu, koja je podignuta nakon zemljotresa koji je Krit zadesio 1700. g.p.n.e. i koji je zamalo uništio taj prvi procvat minojske civilizacije. Nova palata bila je još velelepnija..  U ptanju je, zapravo, jedan veliki kompleks zgrada. Nije ona bila samo kraljevska rezidencija, nego i centar proizvodnje, skladište, upravno središte i samo srce verskog žvota Krićana. Dvojna sekira, simbol minojske civilizacije, prikazana je po čitavoj palati. Grčki naziv za ovaj simbol je – labiros, od kojeg potiče i pojam – lavirint. I sama palata ličila je na lavirint, po rasporedu odaja i hodnika.  Bila je izgrađena na nekoliko nivoa, na padini brega, a završavala se ravnim krovom koji su podupirali redovi čvrstih stubova Premda je dekor bio vrlo otmen i raskošan, sam građevinski materijal bio je prilično skroman. Zidovi i pregrade bili su od pečene cigle, drvo je korišćeno u velikoj meri –  za grede, prečke, okvire vrata i prozora, pa čak i za neke stubove. Ovo je građevinu činilo elastčnom, sa pretpostavkom da u slučaju ponovnih potresa neće pasti, već vibrirati.

Severni deo palate u Knososu bio je proizvodni centar, gde su se nalazile radionice umetnika i zanatlija. Zapadno od središnjeg dvorišta bile su kultne odaje: velika prestona dvorana i svetilišta. Stepeništa su vodila ka državnim odajama na prvom spratu- za minojske palate bilo je tipično da zvanične odaje budu iznad nivoa zemlje. Duga skladišta imala suniše ispunjene mnoštvom ćupova, takozvanih pitosa, od kojih su neki bili  veći od čoveka, a služili su za čuvanje vina, žita, maslinovog ulja.

U istočnom delu palate nalazile su se kraljeve odaje, a u njima je dominiralo ogromno stepenište. Domišljat sistem svetlarnika i niša omogućavao je da prirodna svetlost obasjava sobe i hodnike, koji su rasporedom podsećali na košnicu. Ovde, u  raskošnim kupatilima, dvorske dame su provodile svoju dokolicu u druženju, šminkanju, oblačenju,  friziranju, dok su se oko njih vrzmali robovi i poneki majmun kao ljubimac.

U  susednim odajama, oblačili su se gospodari, dok su se deca igrala u svojim zasebnim odajama. Svaka prostorija imala je tekuću vodu, a stepen tehničkog majstorstva bio je toliko visok, da se sa njim nije mogao porediti nijedan drugi sistem  tog doba. Neka rešenja nadmašivala su čak i dostignuća Rimljana, najboljih graditelja vodovoda u kasnijem periodu. Delimično su koristili vodu sa izvora, a delimično kišnicu sakupljanu na krovovima pomoću žljebova i kanala. Cevi od pečene gline bile su ojačane na spojevima i prolazile su ispod podova obezbeđujući neprestan dotok vode, koja je verovatno pumpana kružno uz pomoć nekog hidruličkog sistema. Otpadna voda je odvođena cevima kroz odvodne kanale, a čak su postojali šahtovi sa poklopcima, za pristup u slučaju kvara.. Zidovi kupatila su bili obloženi alabasterom i bogato ukrašeni freskama. U njima su se nalazile raskošne, duboke kade, ukrašene apstraktnim šarama sa spoljne strane i slikama delfina i riba sa unutrašnje. Kade nisu imale slavine i odvod, pa bi sluge svojim gospodarima sipale i odlivale vodu. Osim toga, stanovnici palata posedovali su nužnike sa ispiranjem, koji su bili povezani sa glavnim odvodnim sistemom. Napredna dostignuća, zaista.

Na glavnoj palati u Knososu mnoga krila su naknadno dograđena, uključujući malu palatu i kraljevski letnjikovc, a izvan nje ležao je grad na 75 ha. Nisu pronađeni domovi najsiromašnijih stanovnika, ali su preživeli ostaci većih kuća, kao i vlastelinski dvorovi smešteni usred polja i bašta sa redovima  čempresa. Procene o ukupnom broju stanovnika u Knososu variraju, ali ako bi se računali i žitelji obližnje luke u Amnisu, verovatno je iznosio oko 100 000. To ga čini daleko najbrojnijim naseljem tog doba. Sačuvani su neki dokazi o svakodnevnim poslovima običnih ljudi. Pronađena su nepomična ognjišta, a čini se da su kuvali na malim mangalima na drveni ugalj. U većim kućama su korišćene bakarne posude, ali je većina stanovništva koristila običnu keramiku.

 Slobodan modni stil

 Način odevanja bio je vrlo osoben. Muškarci su najčešće bili goli do pojasa, sa kratkom i uskom suknjom koju su omotavali oko kukova, a  nosili su ponekad kožnu obuću, iako su na freskama prikazani uglavnom bosonogi. Kritski muškarci su uvek prikazivani obrijanih lica. Tako je naglašen utisak o ovoj kulturi kao mladalačkoj i atletskoj. Žene su nosile kratke, otvorene prsluke, zategnute jako u struku, koji su im otkrivali obnažene grudi, a donje delova tela pokrivale su dugačke suknje sa karnerima, živih, veselih  boja,  baš kao oličenje samog životnog stava. Od nakita, nosile su vrlo vešto i detaljno urađene ogrlice i naušnice. Naročita pažnja je posvećena oblkovanju frizure. Ovo umeće je bilo vrlo cenjeno, a većina žena je nosila  duge uvojke koji su im padali preko lica.

 Zagonetno pismo

Minojci su koristili pismo koje vekovima zadaje muke naučnicima. U najranijem obliku, ono je imalo oblik  hijeroglifa- slikovnih simbola koji su prikazivali razne predmete. Međutim, Evans je u Knososu pronašao glinene pločice sa mnogo naprednijim načinom pisanja- sa apstraktnim linijama i krivama. On sam nije uspeo da dešifruje pismo, ali ga je podelio u dve grupe : lenearno A i linearno B pismo. Linearno A pismo je starije, iz XVII veka pre nove ere. Pronađen je mali broj pločoca- oko 300, što je onemogućilo sve pokušaje dešifrovanja. Pronađeno je deset puta više pločica sa linernim B pismom, koje potiče otprilike iz XIV veka pre nove ere, perioda kada Minojska civilizacija Krita već počinje da slabi. Englez Majkl Ventris je uspeo da dešifruje linearno B pismo, ustanovivši da predstavlja rani oblik grčkog jezika- pismo koje su koristili Mikenci, stanovnici kopnene Grčke. Ono se razvilo iz linearnog  A pisma i umnogome nagoveštava kako treba čitati njegove reči. Međutim, reči linearnog  A pisma pripadaju jeziku koji se ne može povezati ni sa jednim poznatim jezikom, pa  je i dalje zagonetka.

Skoro sve o Minojcima poznato je na osnovu nemih, arholoških nalaza. Natpisi bacaju vrlo malo svetla na ovu civilizaciju. Većina pisanih podataka verovatno je čuvana na pergamentima, koji su  propali. Otkriće ispisanih pločica u privatnim kućama i palatama idu u prilog tome da je postojala važna, pismena birokratija, ali nedostatak pisanih arhiva ukazuje na to da je većina stanovništva bila nepismena. 

  

Radost  i slavljenje  života. Muzika i ples

Iskopavanja su otkrila da je Knosos bio i kultni centar. Ipak, zgrade hramova nisu nadvisivale palate, kao na Srednjem istoku, a nije postojala ni opsednutost smrću i zagrobnim životom, niti zaokupljenost zlim duhovima, koja je u to doba bila posve uobičajena, kao sama srž religije u Egiptu i Mesopotamiji. Umesto mračne strane, pojavila se jedna svetla  religije zasnovana na ljubavi prema životu i slavljenju istog, uz muziku i ples. Minojci su imali izrazitu strast prema spektaklu, pa su muzičari, pesnici, igračice, akrobate i žongleri živeli u samoj kraljevskoj  palati. Popločan pod, okružen redovima sedišta, služio je za kao pozornica za predstave, dok su se neke održavale i u velikoj  centralnoj dvorani. Tokom proslava, u vidu noćne bakljade, žene bi izvodile svete, ekstatične plesove, da bi ostvarile kontkt sa božanstvima. Glinena boginja iz Gazija, pronađena blizu Knososa, prikazana je sa makom u svojoj kruni, što ukazuje da su možda koristili opijum za pojačavanje verskog transa tokom svetkovina. Homer opisuje scenu na Ahilovom štitu, dajući prikaz opčinjavajućeg svojstva kritskog plesa :

                             „ Momci su skakali čas i devojke nogama vičnim,

                               Vrlo lagacko, ko lončar kad sedi uz točak i svojim

                               Drži ga rukama veštim i ogleda da li će letet,

                               A čas jedni do drugih po redu su trčali opet.

                               Oko ljupkoga kola poređo se veseli narod mnogi

                               I u njemu bijuć u žice pevač božanski,

                               Pevaše pesme, a dva igrača, čim započe pevač pevati,

                                Stupe među njih i stanu se vrteti sred njih. “

Grčki mit opisuje plesni pod izrađen u Knososu za Arijadnu. Na njemu se ogledala lavirintska konstrukcija same palate. Ovde je izvođen komplikovan verski ples. Možda je i sam taj plesni podijum imao šablon po kome su plesači usmeravali korake.

Kult bika i Boginje majke

Drugi spektakl, obrednog karaktera, sastojao se od neobičnih i komplikovanih igara sa bikom. To je duga tradicija, koja potiče iz II milenijuma pre n.e. i prikazana je u Knososu na mnogim reljefima, figuricama, freskama i gravurama na pečatima. Igre su priređivane u drevnom borilištu u  istočnom delu  palate. Učestvovali su podjednako i muškarci i žene. To je bio najcenjeniji minojski spektakl, na kome su akrobatske majstorije dostizale vrhunac. U jednom činu, akrobata bi trčao ka biku, pa bi, zgrabivši njegove rogove, izveo stoj na rukama iznad glave bika, skočio na njegova leđa i zatim u naručje pomoćnika koji je čekao. Možda su slike i preterane, s obzirom da moderni toreadori sumnjaju da je takav podvig moguć. Kako bilo da bilo, dajući možda i mašti na volju, što je uostalom i svojstveno duhovno bogatom narodu, dokazi su u Knososu, na prikazima raznih načina preskakanja bika. Ovaj spektakl često je prikazivan sa gomilom gledalaca,  koji su ga posmatrali bez daha. Igra sa bikom verovatno ima svoje poreklo u samom mitu vezanom za Krit, od Zevsa koji vodi Europu, pa do Minosa i Minotaura, kao i u hrabrim pokušajima lova na divlje bikove, koji su posle bili deo ceremonije prinošenja žrtvi bogovima. Uglavnom, bik, kao simbol muškosti, stalan je motiv u minojskoj umetnosti. Prikazivan je na vazama, freskama, građevinama, a rogovi bika su simbolično obeležje minojske arhitekture. Verski obred povezan sa bikom dobio je oblik obožavanja mladog muškog boga, običaj koji se takođe pojavljuje u minojskom periodu. Glavno verovanje na Kritu se vezuje za boginju majku, poštovanu u vidu kipova u hramovima i kamenih skloništa iz pređašnjih vremena. Često je prikazana sa simbolima živih bića, kao što su ptice, cveće ili zmije. U ranom periodu, pre 1700. g.p.n.e. bogosluženje je vršeno u svetilištima koja su bila na visokim planinskim vrhovima. Darovi boginji su pravljeni u vidu glinenih modela, koji su često prikazivali delove ljudskog tela ili domaćih životinja, a neki su se odnosili na plodnost. Veći darovi su bili u vidu žrtvenog bika, zaklanog dvojnom sekirom. Odnos boginje majke i bika je predmet velikih raspravi. Pominje se i sveti brak između njih. Kralj je u obredu možda nosio masku bika. Po nekim shvatanjima, bik se možda vezuje i za božanski izvor zemljotresa, čije zlokobno tutnjanje iz grotla zemlje umiruje boginja majka. Ovaj obred je nadahnut stvarnim potresima od kojih je jedan i uništio staru palatu u Knososu 1700. g.p.n.e. U svetilištu Anemosfile, na obroncima brda Juktasa blizu  Knososa, jedan mladić je vezan i žrtvovan, njegova krv je puštena kao žrtva da bi se stekla naklonost razbesnelih bogova. Uzaludna žrtva, nažalost, jer su zemljotresi uništili i svetilište, odnevši u smrt sve sveštenike i sveštenice koji su počinili ovaj surovi obred.

Dokolica i razonoda 

Osim igara sa bikovima i svetih plesova, minojci su voleli rvanje i boks. U palati Hagija Trijade, pored Festosa, otkrivena je velika kupasta vaza, poznata kao „ Vaza boksera“. Na njoj su prikazani bokseri u suknjama, sa ogrlicama oko vrata, a od opreme nose kacige i boksere. Bogataši su igrali i igre na tablama sa poljima, koje su bile ukrašene kristalima i zlatom. Evans  je u Knososu pronašao jedan veličanstveni primerak takve table, u ramu od slonovače i dimenzija 1m sa 50 cm. Uz tablu su nađeni okrugli medaljoni i pravougaone rešetke kao poklopci. Ovakvi primerci su bile igračke bogataša, a siromašni su imali mnogo skromnije varijante ovih igara. Pronađena je jednostavna kocka od zglobne kosti, obeležena brojevima od 1 do 14, sa dve vrste figura za igru. Dok su bogataši uživali u raskoši, dokolici, igrama, kupanjima i frizeraju, siromašni ljudi su uglavnom obrađivali zemlju, pravili vino, maslinovo ulje. Izgleda da su i ti teški poslovi rađeni lako i veselo, u radosti života. Na jednoj vazi prikazan je, u veselom raspoloženju, povratak sa žetve. Muškarci nose srpove preko ramena, predvodi ih sveštenik, a jedan čovek u nestašluku, ili pijan, ide u suprotnom smeru. Ležernost, spokoj, veselje su prožimali minojsko društvo. More je štitilo ostrvo sa svih strana i nijedna palata nije imala utvrđenja. Sigurno je bilo i nekih borbi, pronađeni su uski mačevi, poput papira, dugi oko 1m. Jabuke balčaka su teške, od kamena, slonovače ili zlatom presvučenog drveta. U kasnijem minojskom periodu, pojavljuju se kraći a širi mačevi. Kacige su bile kupaste, ponekad okićene perjem, a štitovi od bikovske kože rastegnute preko drvenog rama. U jednom skladištu u Knososu pronađen je veliki broj vrhova za strele i pločica sa oznakama bojnih kola. Ne zna se da li su borbe vođene sa strancima ili međusobno.

Minojska umetnost koja je bila vrlo prefinjenog ukusa stvaralaca, izražavala je ljubav prema prirodi i pokretu. Dakle, retki su ratni motivi i  očigledno je da su se Minojci malo dičili prostim podvizima oružja. Bili su majstori minijature- prikazujući životinje, cveće, morski svet i  keramike vrlo cenjene na grčkom kopnu, u Anadoliji, Levantu i Egiptu. Izrađivali su i vrlo vredne predmete od rezbarene slonovače, fajansa, zlata i bronze. Zlato je pretvarano u delikatan nakit, a srebro u raskošne posude. Klesari su koristili mermer, steatit,  alabaster, krečnjak, pa čak i obsidijan, koji su uvozili.

 

Krit je svoje bogatstvo dugovao pomorskoj trgovini. Egiptu, tadašnjoj najvećoj sili, Minojci su bili posrednici u transportu robe, a Amnis, na obali, uz niz ribarskih sela, bio je krcata međunarodna luka. Tu je bila usidrena i kraljevska mornarica. Po kejovima su se tiskali ljudi različitih nacionalnosti: ostrvljani Kiklada, trgovci iz Biblosa, Ugarita, Azije itd. Na vrhuncu moći minojski brodovi plovili su čitavim istočnim Mediteranom.

Kataklizmične sile. Jenjavanje slave 

Mnogi naučnici su, od 1940. pa sve do 1980. godine verovali da je kataklizmična erupcija vulkana na ostrvu Tera (današnji Santorini) 110 km od Krita, kada je središte ovog ostrva u potpunosti uništeno, bila i uzrok propasti minojskog Krita. Na Teri, koja je postala Pompeja egejskog sveta, (postoje mišljenja da  je bila, uz Krit, kandidat za tajanstvenu Atlantidu) pronađeni su ispod pepela ostaci koji pokazuju direktan uticaj Krita. To su bile kuće ukrašene freskama, nalik onima u Knososu. Međutim, nedavni dokazi iz različitih izvora, kao što su godovi drveća, vulkanske naslage i slojevi leda, smeštaju erupciju u period od bar 50 godina pre nego što je 1450. g. p.n.e. počelo opadanje moći Krita, moguće je čak da se desila u XVI veku p.n.e. Slojevi pepela ispod ostrva ukazuju na to da posledice erupcije na Teri nisu mogle da budu toliko velike da unište građevine i useve na Kritu. Cunami, koji je nastao posle eksplozije, verovatno je uništio istočne obale ostrva, ali su se ostrvljani oporavili od nesreće, popravili štetu  i nastavili dalje. U  Grčkoj u XV veku pre n.e. pojavila se snažna, ratnička kultura. Iz Mikene na kopnu napadači u bronzanim oklopima počeli su da napadaju neutvrđenu kritsku obalu. Prethodni napadi same prirode sigurno su oslabili snage ostrva. Mikenci su zauzeli palatu u Knososu i obnovili je. Tako je nastala jedna civilizacija mešovitih kultura. Minojska autohtona tradicija izmešala se sa pridošlom mikenskom. Stari običaji na Kritu su se održali još gotovo 300 godina, ali je onda ostrvo postalo deo teritorija Mikenskog kraljevstva. Slabljenje je išlo u nepovrat. Tukidid, grčki istoričar iz V veka pre n.e. smatrao je da je kritska civilizacija konačno uništena invazijom Doraca, grčkog naroda koji je zauzeo veći deo Grčke. Ipak, savremeni istoričari smatraju da se civilizacija urušila iznutra. Kako god, pomorske trgovačke veze sa Egiptom i Srednjim istokom su prekinute oko 1100. g.p.n.e. , trgovina je propala i nekada razvijeno društvo spalo je na  obrađivanje zemlje radi pukog preživljavanja.

Jedino što je preostalo od nekadašnje kritske slave su narodna sećanja, mitovi i legende koji su prenošeni sa pokolenja na pokolenje i koji su nepovratno urezani u srž grčkog naroda, njegove  istorije i kulture. Ime Minos ostalo je zapamćeno  na dva različita načina: s jedne strane, on je bio zlotvor Atinjana, vlasnik strašnog Minotaura koji je proždirao atinsku mladež, a sa druge strane, zapamćen je kao izuzetno mudar kralj,  koji je čak zbog te mudrosti postavljen za sudiju u Hadu. Ove suprotnosti navode na misao da su dva kralja iz različitih perioda zapamćeni kao jedan. Ali, osim tih predanja, ostataka veličanstvenih dela kritske umetnosti i graditeljstva, malo toga je sačuvano da bi se znala prava istina. A ona leži, nikada do kraja osvetljena, ispod samog Krita.

za P.U.L.S.E:  Katarina Ćuk

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *