Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Mister Z.

Na uglu Lexington avenije i 24. ulice

sedimo kruto i gledamo se popreko

u njegovom apartmanu na petom spratu

otmenog bildinga ispod neba od marmelade

sa servilnim portirom, saunom, bazenom

ja na džetlegu, u farmerkama, bosa

on u beloj košulji, kravati, sjajnih očiju

oran za igru “hajde da se kinjimo”

pametan i uzbuđen kao kavez majmuna

strogo traži the fucking news iz zavičaja

a ja se smrznuto smešim, u sebi cvilim

i tiho kažem: – prekrila nas ratna tama

– zašto ih niste umlatili, viče mahnito

poznatim glasom od lepka i peska

pa zuri u mene očima belim od besa

i sipa viski fluorescentnim prstima

dok skupljam kolena na vrhu stene

i žmurim, još leteći preko Atlantika

sa glavom u oblaku i tupim bolom

opsednutog posmatrača katastrofe

i užasom koji u meni kuca kao drugo srce

osećam pogled kaleidoskopskih zenica

i slušam kako se opija vlastitim rečima

ko nekad, davno, pivom

ha, imao je cug kao deva

a posle trećeg, četvrtog i gotovu pesmu

taj stranac što je bio rolling stone

pa se neumoljivo skotrljao sa Balkana

ostavljajući širok trag prvo na MIT

onda na merkantilnoj berzi Čikaga

(posle je postao mefisto Wall Streeta)

u armanijevom odelu od tečnog metala

zatvoren u svoj unutrašnji Auschwitz

gleda me mrko sa ludačkim osmehom

dok oko nas tinjaju balkanska brda

i miriše Njujork kroz otvoren prozor

menja temu, proba da me rastavi na sitne deliće

i prišiva grehe elokvencijom duhovnog teroriste

da sam majstor da unesem haos u njegov life

nisam praktična/pragmatična, pišem hermetički

na jeziku koji niko normalan ne zna

u zemlji manjoj od slova na karti sveta

izvan realnosti, izluđujuće ignorantna

– laku noć, dragi moj, kažem hladno

sa oblačićem iznad glave, dignuta nosa

– postao si pravo govno i smeješ se

mehanički poput patentnog zatvarača

plašiš me plastičnim krokodilima

na maternjem jeziku koji si zaboravio

drkaš u klonji na slike sa Interneta

ili si prikopčan na stok market infuziju

sanjaš šumske jagode, hrastove šume i vukove

i varaš samog sebe da su to noćne more

niko te nije poljubio sto godina

a sereš kako si uspeo u životu

čoveče, ličiš na klovna zapalog u govna

koji je upravo naručio još jedan čir na želucu

frkćem i zaobilazim ga pažljivo u velikom luku,

kao bosonoga princeza neocarinjenih snova

u izbledeloj majici s beogradskog buvljaka

tog njujorškog jutra što klizi poput sirupa

malkice zombirana od časovnih zona

i mutnih misli, kao da sam Hobit

(koji je živeo u jednoj rupi u zemlji)

– uvek si bila lajava, kaže pomirljivo

i hvata me za ruku hladnim prstima

a ja se osećam totalno neopisivo glupo

kao posle makrobiotičke pite sa tofu sirom

pa razvlačim usta u veliki zev i lažem

kako mi se užasno odvratno grozno spava

da moram da brišem odmah u krevet

– mala, još uvek imaš tako slatko dupe

čujem kako viče za mnom kroz smeh

dok odlučno zatvaram vrata spavaće sobe

i bacam se na džinovski futon, meko osvetljen

pa brojim, kao ovce, blede kvadratiće na posteljini

koju je, shvatam, samo za mene, pažljivo, namestio.

* * *

Trećeg dana je tvrdio da sam opet

unela strašan nered u njegov život

da je zbog mene napunio frižider

i da ne podnosi što doručkujem

kao gusenica samo voće i povrće

da su pepeljare pune pepela

i da u ovoj zemlji pristojan svet ne puši

i ne pije vodu sa česme u kupatilu

već kupovnu u proverenom pakovanju

da sam opet trošila smeđi peškir

umesto nebo plavog koji mi je namenio

da svi satovi idu naopačke i pogrešno

da nepažljivo rukujem sa aparatom za filter kafu

da ne može da misli dok se šećkam okolo bosa

smejem u radno vreme i hoću u jutarnju šetnju

da ga nervira što gledam u oči ljude na ulici

umesto pored/između/kroz ili tako nekako.

* * *

U glavi mi je tutnjalo hiljadu bubnjara

od te tmurne imitacije tipa koga sam znala

uf, bilo mi je smešno i bilo mi je muka

kako ga oni sa tu-i-tamo-jobom oslove

zato što ima lovu/pravi dobre poslove

(a rado bi ga gurnuli u Hadson i glumili nirvanu

pa onda zbrisali na Mesečevu mračnu stranu)

pored njega i na suncu hvatala me jeza

čoveče, pa on više uopšte ne ume da se zeza!

hiljadu godina nije pročitao dobru knjigu

nije posadio ni jedno stablo, usvojio mačku

napravio dete ili učinio bilo šta ljudski

a umeo je da pleše vrh trave, ludnica

danas pazi na marku svojih gaća

besmislen kao nafta na površini mora

guta vitaminske pilule i pali se na krupno tržište

s ledenim ukusom love i srcem pod suspenzijom

dok hiljade pokojnika žure niz Riverside

ornih da padnu s nogu od rada, popuše joint

i kao petao-vetrokaz jure TV kanale u večernje sate

zverajući u voditelja sa kosom od plastike

i silikonski dekolte dame sa konjskim zubima

on, iza svog glatkog odela zauzet samim sobom

više definitivno nije stvorenje u koje imam poverenje

sa taktikom nervozne argumentacije koja me razdražuje

i užarenim pogledom na kurve sa Medison avenije

pod cementnim nebom, zaglavljen u vlastitu kakofoniju

inspirisao me je da prvim avionom zbrišem u Kaliforniju

i tamo cunjam po San Francisku, L. A. i Santa Kruzu

gledam kako Walt Disney pada sa oblaka i izigrava muzu

slušam slaboumne songove i malo uživam u dobrom bluzu

a onda ni to nisam više mogla da podnesem

što da krijem, nostalgija je uzimala maha

pomisao na kuću ostavljala me je bez daha.

Za P.U.L.S.E   /Vesna Knežević-Ćosić

#Link Replika: 0

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *