Ulogujte se / Kreirajte profil

Misterija Gogoljeve smrti

21. februara po starom, odnosno 4. marta po novom kaledaru 1852. godine, u Moskvi je umro slavni ruski prozni i dramski pisac Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Njegova smrt obavijena je nekim misterijama koje ni do danas nisu razjašnjene.

U jesen 1851. godine Gogolj, čije se zdravlje osetno pogoršalo, nastanio se u domu svog prijatelja grofa Aleksandra Tolstoja na Nikitinskom bulevaru broj 7, blizu Arbatskog trga, gde je nastavio sa pisanjem drugog dela “Mrtvih duša”. Tu je sada memorijalni centar Dom Gogolja koji čuva uspomene na poslednje dane autora “Revizora”. Ovde se preselio, tu mu je i suđeno bilo da umre.

Nasledni poltavski plemić Gogolj-Janovski, pošto je bio lišen nasledstva, ostao je bez novca i bez doma. Dugo je živeo u Peterburgu, Rimu, Moskvi… po hotelima, u iznajmljenim stanovima, na gazdinstvima i u kućama prijatelja.

Vila sagrađena u stilu ampir grofa Aleksandra Tolstoja, kako se pokazalo, bila je poslednje boravište autora “Šinjela”. Ovde su Gogolja voleli, stvorili mu izvanredne uslove za pisanje, topli domaći kutak. Ovamo su u goste dolazili pisci Sergej Aksakov, Turgenjev, Ostrovski, Danilevski, istoričar Pogodin, glumac Ščeškin, svetska lepotica Smirnova-Roser, u koju su bili zaljubljeni Puškin i Ljermontov.U toj kući je Gogolj čitao “Revizora” i to tako izražajno i ubedljivo da je veliki glumac Ščeškin ubeđivao slušaoce: “Takvog glumca, koji bi mogao biti ravan Gogolju, nema u Rusiiji!”

Mihail Pogodin, isprva njegov prijatelj i dobrotvor, a zatim umalo i neprijatelj, a potom ponovo Gogoljev prijatelj, učino je za tog pisca mnogo dobrog, a za uzvrat je od njega tražio publikacije za svoj časopis “Moskvičanin”. Gogolj inače nije podnosio obavezu da radi za časopise i bilo kakva zavisnost u pogledu objavljivanja dela bila mu je nepodnošljiva.

Pošto je prešao 40-godišnju granicu, kada se najčešće javlja kriza srednjeg doba, Gogolja su razdirale protivurečnosti: istvoremeno je maštao o književničkoj slavi i da potpuno, jednom zauvek. prestane da piše.

Spremao se da otputuje u toplije krajeve, gde su klage zime, nameravao je da se posveti grofici Ani Vijelgorskoj, odlazio čak i Opitnu pustinju s namerom da se zamonaši, ali balgoslov od kaluđera nije dobio.

“Pravi njegov pozv je bilo monaštvo”, pisao je Gpgoljev bliski prijatelj Vasilij Žukovski ističući pritom: “Uveren sam da nije počinjao svoje ‘Mrtve duše’, čiji je završetak ležao na njegovoj savesti i koji nije uspeo da napiše, on bi u tom slučaju odavno postao monah i bio bi savršeno spokojan stupivši u onu atmosferu u kojoj bi duša disala lako i slobodno”.

Narastajuća duševna kriza, pojačana možda i psihičkim oboljenjem, gonila je pisca u samoću koja je time bivala sve gorča što ni sa 42 godine nije bio stvorio porodicu.

U januaru 1852. godine teško ga pogađa smrt Jekatarine Homjakove, žene Alekseja Homjakova i sestre njegovog prijatelja Nikolaja Jazikova. Njena smrt od tifusa bila je za Gogolja poslednji udarac od koga se, kako se, nažalost, ispostavilo, nije nikada mogao oporaviti. Na parastosu je priznao: “Za mene je odsad sve izgubljeno”. Gogolja je obuzeo strah od smrti i prestao je da se bavi književnim radom. Jednom je noću čuo glas koji mu je poručio da će uskoro umreti.

Od kraja januara 1852. godine u domu grofa Aleksandra Tolstoja bio je u gostima rževski protojerej otac Matvej (Konstantinovski) s kojim se Gogolj upoznao još 1849. Među njima se povela diskusija koja je bila ispunjena Gogoljevim dilemama i strahovima. Otac Matvej je zahtevao od svog prijatelja: “Odrekni se Puškina”. Gogolj mu je dao da pročita jednu varijantu drugog dela “Mrtvih duša”, pa je tako otac Matvej postao jedini čitalac te verzije genijalnog romana.Vraćajući rukopis autoru, on se usprotivio da se pojedina poglavlja objave, pa je čak i molio da se kompletan rukopis spali.

Prema svedočenju maloborojnih, koji su bili upozanti sa sadržajem drugog toma “Mrtvih duša”, Čičikov zbog prevara biva uhapšen, osuđen i poslat na progonstvo. Da bi što verodostojnije opisao “lociranje” mrtvih duša i maršrutu etapa Čičikova u progonstvu, Gogolj je pozajmio od Aksakova geografsku kartu Istočnog Sibira.

Smrt Homjakove i negativan sud Matveja Konstatinovskog kao jedinog čitaoca radne verzije drugog dela “Mrtvih duša”, uticali su da Gogolj potpuno odustane od pisanja, a ubrzo je prestao i da izlazi iz kuće.

Usred noći Gogolj je razbudio slugu Semjona, naredio mu da otvori vrata od peći i da mu donese tašnu iz ormara. Uzevši iz tašne sveske, Gogolj ih je bacio u peć i zapalio. Pošto je spalio rukopis, Gogolj je izgubio interesovanje za život, neprestano se molio, ni sa kim nije razgovarao…

Ne obazirući se na upozorenja prijatelja, nastavio je da se strogo pridržava posta i gotovo prestao da uzima hranu, počevši tako veliki post ranije nego što propisuje crkveni kalendar. Stanje njegovog zdravlja bilo je sve gore i gore, da bi 18. februara potpuno prestao da uzima hranu i pao u postelju iz koje se nikada više nije podigao. Nakon dva dana, lekarski konzilijum odlučio je da ga prinudno nahrani, jer je bio poptuno iscrpljen i izgubio snagu. Lekari nisu bili jedinstveni u dijagnozi: neki su sumnjali u malariju, drugi su prepoznali meningitis, treći opet katar u želucu… Gogolj je uveče pao u nesvest, a umro je u osvit zore 21. februara po starom (4. marta po novom kalendaru) 1852.

Vek i po kasnije lekari su ispostavili ovaj spisak: šizofrenija, manijakalno-depresivna psihoza, pa čak i sputavanje homoseksualne sklonosti. Nijedna od dijagnoza nije bila takva da se nije mogla osporavati. Prisilno lečenje koje su lekari primenili poslednjih dana samo je ubrzalo rasplet.

Da li je, u stvari, Gogolj tada preminuo? U to nisu bili sasvim sigurni ni njegovi savremenici, ni potomci. Pateći od malarije i padajući u duboku komu, pisac se plašio da ga živog ne zakopaju, pa je zato pisao prijateljima:

“Amanet vam teški božji da se telo moje ne sahranjuje dok god se na njemu ne pokažu očigledni dokazi raspadanja”.

Od svega toga nastala je legenda: kada su 1931. prekopavali grobove oko Danilovskog manastira, kada su Gogolja ekshumacirali i preneli njegove posmrtne ostatke na Novodevičje groblje, daske od sanduka su navodno bile izgrebane kao da se Gogolj probudio u grobu. Međutim, dokazi pisca Vladimira Lidina i kćerke Sitina, istoričara Moskve, koji su prisustvovali prekopavanju groba, dijametralno su se razlikovali u pogledu jedne bitne činjenice: da li je u grobu bila i glava pisca? Prema jednoj verziji, lobanju je prisvojio jedan od poznatih kolekcionara, neki Bahrušin. Prema drugoj verziji, usled pomeranja slojeva zemlje prilikom raskopavanja groba, glava je dospela nekako dalje od tela i bila je takođe sahranjena u novoj grobnici.

Sasvim je ipak sigurno da Gogolj nije mogao biti živ sahranjen iz prostog razloga što je skulptor Nikolaj Ramazanov, koji je skinuo sa pisca posmrtnu masku, svedočio o prvim znacima raspadanja tela. A i tehnologija je bila takva da je zahtevala da se maska može skinuti samo sa mrtvaca: usta i nos su pritom morali čvrsto biti zalepljeni gipsom.

Posmrtna mistika zagonetnog pisca poput senke prati njegovu sudbinu i 160 godina nakon njegove smrti.

Branko Rakočević

See Cult

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *