Мистичност вечног празника

„Без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство апостола већ ни мучеништво мученика, ни исповедништво исповедника, ни светитељство светитеља, ни чудотворство чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг уопште. Да вера хришћанска није васкрслог, и стога вечног живота и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према њему, на живот у Њему и водио их кроз свете јеванђељске врлине и подвиге? Укратко: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин, који је издахнуо и умро на крсту, а са Њим и Његово учење и његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.“

Свети Јустин Ћелијски (Васкрсење Богочовека Христа)

„Главу онога ко је украсио земљу цвећем и биљем, дрвећем и травом, овенчаше данас трновим венцем. Онога ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и натприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је месец и помрачио се, осетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видело камење и распало се, сав свет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања творца својега. А ми – шта је са нама, браћо?“

Преподобни Теодор Студит (Поука у Свети и Велики петак)

„Христос зна да ће, када страдања буду на врхунцу, он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша него ће му чак, да би потпуно осетио тежину грехова, бити допушено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања да не буде! Нeка се ниједног трена његова људска воља не размимоиђе са Божанском. Зато и моли Богочовек свог небеског оца.“

Свети Јован Шангајски (Заштo се Христос молио у Гетсиманском врту)

„А зашто се пак апостоли скривају? Требало је да сведоци Божанског спасења буду сачувани као највернији будући проповедници незнабошцима, као они који су били очевици и служитељи божанских тајни. А зашто је и Петар био допуштен да да опадне у одрицање? Он беше ревнитељ и најтачнији чувар добара, а требало је да му буде уручена управа Цркве. Зато, да би био снисходљив онима који се враћају из греха, промисаоно је био допуштен да се оклизне у одрицање, да би био сажаљив, поучен сопственим падом.“

Свети Јован Дамаскин (Беседа на Велику суботу)

Ако је Христова смрт требало да буде наочиглед свих и да је сви посведоче, да би тако и његова проповед о васкрењу буде веродостојна, онда је требало да он за себе приреди славну смрт како би барем избегао понижење распећа. Али, и да је учинио тако, тада би против себе изазвао подозрење као да он тобоже нема власти над сваком смрћу, него само над оном коју је за себе приредио. А то, опет, не би било ништа мање оправдање за њихово неверовање у васкрсење. Зато није он сам своје тело предао смрти, него је прихватио ону смрт коју су му други наметнули, да би тако уништио баш ту смрт којом су они усмртили Спаситеља.“

Свети Атанасије Велики (О очовечењу Бога логоса)

„Васкрсење Христово јесте васкрсење нас који смо пали. Јер како ће он, који није пао у грех, како је записано, нити се имало изменио својом славом, икада васкрснути и нити прослављен – он који је свагда препослављен и који такав обитава изнад сваког началства и власти? Васкрсење и слава Христова је, како је речено, наша слава, која у нама бива и коју ми показујемо и видимо његовим васкрсењем. Пошто је једном он наше учинио својим, оно што чини у нама њему се приписује.“

Свети Симеон Нови Богослов (Беседа тринаеста. О Христовом васкрсењу)

„На данашњи дан висио је на крсту Господ наш Исус Христос и ми тај дан посветисмо познању да је крст празник и торжество духовно…Хоћеш ли да сазнаш и друго дејство крста? Он нам је и рај који за пет и по хиљада година затворен беше, на данашњи дан отворио. Јер у овај дан и у овај час Бог је у њега разбојника увео.“

Свети Јован Златоусти (О крсту, разбојнику, другом доласку и о молитви за непријатеља)

„Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људска бића од првостворенога до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Када један цар земаљски добије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости…Земаљске победе су лепше када се издалека гледају, а ружније и одвратније када се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи када је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти чистоти и спасоностости. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и множине робова, који су њоме ослобољени.“

Владика Николај Жички и Охридски (Беседа на Васкрс, Јеванђеље о Победиоцу смрти)

Мистичност вечног празника

У речима да је све могуће ономе који верује налази се Христос, лепота, љубав, чудо, знак, апсолутна превласт духа. Мисао је то наизглед једноставна и добра да се њом започне и оконча дан, међутим, у њој су наталожени векови мишљења духовника, тумача Светог писма.

Читањем опширне студије руског научника Виктора Бичкова „Естетика отаца цркве, апологете, Блажени Августин”, у преводу Радисава Маројевића, и у издању „Службеног гласника” и Хришћанског културног центра (књига која је у родној Русији од 1982. бивала проглашавана „идеолошком завером”), боље ћемо разумети не само византијску, староруску и православну уметничко-естетичку културу, већ и шаролик комплекс естетичких представа и идеја Светих отаца, који представља прелаз од античке ка средњовековној естетици.

Како је у уводу овом издању нагласио Бичков, aesthetica patrum обухвата оце цркве од II дo IX века, „јер је управо у том периоду и била најпотпуније формулисана и утврђена светоотачка естетичка свест у писаним изворима”.

Први део студије посвећен је анализи ране патристике, од II до III века, чији су представници ушли у науку под називом апологете. Основни мотив њихових дела била је одбрана хришћанства у очима позноантичке публике, као и просвећивање гонитеља нове вере.

– У полемици са одлазећом античком културом, како грчко-римском, тако и блискоисточном, апологетичари су полагали темељ нове хришћанске културе. Раздобљу које је изгубило духовне идеале и моралне принципе, хришћанство је противставило једноставне, свима схватљиве хуманистичке принципе: човек је највиша вредност у том свету. Бог приноси себе као жртву ради његовог спасења, љубав према ближњем основни је принцип моралног живљења, пише Виктор Бичков.

Између осталих, аутор даје преглед дела апологета Јустина философа и мученика, Татијана Сиријца, Атинагоре, посебно наглашавајући значај александријске хришћанске школе. Као центар западне апологетике, и латинске хришћанске књижевности све до Августина, Бичков истиче римску провинцију Африку, са престоницом у легендарној Картагини. Као један од најактивнијих апологета у Картагини био је Тертулијан, који је први на латинском језику изложио главне поставке хришћанске вере. Значајно место у овој књизи Бичков даје тумачењу учења Оригена, који је први тежио стварању хришћанске догматике, као и проблему познања и свепрожимајуће љубави код Августина.

„Само оваплоћење Сина божијег, сва његова делатност на земљи, страдања и срамна смрт на крсту ради искупљења људских грехова били су од јеванђелиста, а затим и у светоотачкој мисли, схваћени као акција најдубље љубави Бога према људима.” Према дубоком убеђењу апологета, читаво духовно биће човека, све силе његове душе, сав његов емоционални и уметнички опит, морају да буду усмерени на докучивање Бога, на општење са њим. Аутор стога закључује да је образац и идеал уметничког стваралаштва, у свим врстама уметности још од времена раних хришћана, молитва – исказ упућен Богу из дубине срца. Тако је ранохришћанска естетика поставила духовне и моралне вредности изнад естетичких.

Бог је код првих хришћанских мислилаца представљан као велики уметник, који ствара свет као велико уметничко дело, а човек је био саздан као круна и врхунац видљивог света.

Тумачећи Августиново виђење Христоса, Виктор Бичков пише:

– Исус Христос истински је и једини посредник између Бога и људи зато што је имао нешто слично Богу и нешто слично људима. Он је својом праведношћу умртвио смрт, а истовремено је смртан као људи. Штавише, Христос се појавио међу грешним и подложним смрти људима у обличју слуге, смирен и понизан. Управо због тог „обличја слуге” Христос је и могао да постане истински посредник, спајајући у себи истовремено и жртву и свештеника, који самом себи приноси ту жртву.

Дионисије Александријски, пак, писао је поводом васкрсења Христовог, као о тајанственој победи над смрћу, овако: „Тај закон весеља, мистичност свештених дана и празник вечни, испуњавају нас по завршетку покајањем и љубављу, и његова беспрекидност никада не умањује лепоту васкрсења, а навика не слаби пријатност лепоте”.

Марина Вулићевић

Politika online

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments