Ulogujte se / Kreirajte profil

Митолошко у делима Франца Кафке

Митови представљају универзалне и безвременске приче које одражавају и обликују наше животе-истражују наше жеље, страхове, жудње и дају нам приповести које нас подсећају на то шта значи бити људско биће.

Карен Армстронг у својој књизи „Кратка историја мита“ људе карактерише као митотворце, бића која трагају за смислом. Људи су, од почетка, смишљали приче које су пружале могућност смештања живота у шири контекст, откривања неког скривеног обрасца, приче које су изазивале осећај да живот има смисао и вредност. Армстронг наводи и да је једно од својстава људског ума способност да појми идеје и искуства која не можемо рационално да објаснимо, а то је наша машта. „Машта је способност која ствара религију и митологију.“

Olimpski bogovi

Мит говори о непознатом; он говори о ономе за шта, испрва, немамо речи.

.

Мит није прича која је испричана зарад ње саме, већ треба да укаже на исправно понашање. Из ових карактеристика мита изводи се закључак да ако правилно разумемо мит и митологију, развићемо исправан духовни став за праве поступке. Митологију не треба посматрати као неки рани покушај бављења историјом, зато што митологија и не инсистира на томе да приче садрже објективне чињенице. Наводи се да је мит привид, игра која нам служи као помоћ у назирању нових могућности када поставимо питање „шта ако?“. Стога је мит истинит зато што је делотворан, зато што нас подстиче да променимо наше ставове и осећања, да живимо на другачији начин и улива нам наду, а не зато што ми из њега извлачимо чињенице.

Митологија ће нас преобразити само ако следимо њене смернице. Мит је у суштини својеврсно упутство и говори нам шта морамо да учинимо да би наш живот био богатији.

.

Дакле, митологија је помагала људима да схвате смисао живота и откривала је делове људског ума, па представља рани облик психологије. Пружала је људима оно што им је било потребно да би се носили са собом, приче о боговима или јунацима који силазе у доњи свет или се боре са чудовиштима.

Franc Kafka

Кафка је своја дела писао на немачком језику. Стилом писања, Кафка је припадао авангарди, правцу из средње фазе модернизма, али је својим деловањем увелико утицао на бројне стилове касног модернизма, укључујући и егзистенцијализам. Његова најзначајнија дела, приповетка „Преображај“, затим романи „Процес“ и „Замак“ препуни су тематике која представља архетипове алијенације, психофизичке бруталности, сукоба на релацији родитељи-деца, ликова на застрашујућим путовањима и мистичних трансформација. Када је реч о периоду стварања Кафкиних дела, Кафка је своје романе „Процес“ и „Замак“ стварао истовремено са Џејмсом Џојсом и Томасом Маном. Кафка заиста има неке црте које га чине сродним Џојсу, као један од твораца модернистичке прозе. Мелетински у својој књизи „Поетика мита“ наводи да су то раскид са традицијом реалистичког социјалног романа двадесетог века, напуштање конкретних просторних и временских граница, прелаз са социјално-психолошке аналитичности на конструисање симболичког модела света, чиме се Кафка и Џојс супротстављају роману двадесетог века, али и Прусту. Мелетински такође наводи да Кафка, као и Џојс у „Уликсу“, у својим делима „Процес“, “Замак“ али и у својим приповеткама приказује стање нерешиве антиномије између личности и друштва, и у свему томе растројену душу јунака, који представља „универзалног појединца“. Али за разлику од Џојса, Кафка не користи митолошке паралеле непосредно и не чини их средством приповедања. Оно што представља проблем при тумачењу његових дела је недоумица да ли је он свесно посезао за древним митовима и у којој мери се његова фантастика експресионизма уопште може сматрати митотворством. Оно што је Макс Брод препознао у Кафкиним делима су страхопоштовање према јеврејском богу, трагање за правдом (у „Процесу“) и милошћу (у „Замку“), наводи Мелетински, и наглашавајући Кафкину религијску повезаност, позива се на Кјеркегора, да се захтеви божанске религије и морала и људске логике подударају и да Бог очекује од Аврама праву жртву – злочин.

Митотворачка природа Кафкине уметничке маште испољава се у њеној симболичности, у томе што код конструисања сижеа представља непосредно и довољно усредсређено конструисање симболичког модела света, који и изражава општи смисао Кафкиних дела.

(Мелетински)

.

Оно што налазимо код Кафке, тврди Мелетински, је то да његови јунаци нису преци или богови, што је случај код традиционалне митологије, али је његов сиже искључен из свакидашњег тј. историјског времена и простора, па његови јунаци имају универзалан значај. Баш из овог разлога, што Кафкина митотворачка природа представља спонтаност, интуитивност и не приказује спољни свет уз помоћ ликова и мотива традиционалне митологије, она изражава модернистичко стање свести и света, отуђење, усамљеност појединца у друштву и због тога Кафкин митологизам и јесте отворенији и помаже у схватању поетике митологизовања у двадесетом веку.

Мелетински је у својој књизи навео да се „Преображај“ може упоредити са првобитним тотемским митовима и бајкама у којима се људи претварају у животиње. В. Емрих је испитао ликове животиња код Кафке, он их доводи у везу са природом и елементом слободе, а у преображавању Грегора Самсе у инсекта он види симболику буђења личности у њеној „сопствености“, која је била потиснута. Мелетински такође наводи да најповршније поређење „Преображаја“ са тотемским митовима показује да се они не само разликују, већ су управо супротни. У неким митовима се митски предак претвара у тотемску животињу на крају приповедања и то обично означава јунакову смрт. У бајкама се претварање јунака у животињу повезује са припадношћу одређеној социјалној групи, или се претварање повезује са последицом магијских чини, које се на крају бајке скидају. Код Кафке као да се митолошка традиција претвара у своју супротност. Преображавање Грегора Самсе је знак отуђења, разједињења, конфликта, раскида са породицом и друштвом. Стога се Кафкин „Преображај“ испољава као „мит с наличја, као антимит.“

Многи књижевни аналитичари и критичари кажу како је К. у романима “Замак” и “Процес” једна те иста особа у стварном животу: сам аутор лично. Као што се у приповеци “Преображај” (како многи тврде) поистоветио са бубом коју сви газе, омаловажавају тако се и у својим најпознатијим романима поистоветио са прогоњеним и уплашеним људима, који не успевају да одговоре на увреде и провокације читавог једног другог, за њих суровог, мистичног и безобзирног света.

Митологија отуђења коју је створила Кафкина стваралачка машта баш се и испољава у томе што ванличне социјалне силе, од којих човек зависи, представљају манифестацију надсоцијалних, трансцедентних сила и добијају фантастично обележје.

(Мелетински)

.

Preobražaj

Мелетински наводи да се код Кафке не „митологизују“ спољашње силе нити личност сама по себи, већ односи међу њима. Ту се мора направити разлика између Камија и Кафке, јер код Камија отуђеност изгледа као отуђеност личног од социјалног. На овај начин „Процес“ и „Замак“ представљају углавном односе личности са надличним силама, тј. само отуђење. И претварање Грегора Самсе у ружног инсекта је више од представљања усамљености личности у егзистенцијалистичком смислу, то је слика отуђености међу породицом, између појединца и друштва.Код Кафке су представе отуђења у његовој „митологији“ веома разнолике. Карактеристичну улогу, наводи Мелетински, игра симболика одеће која наглашава друштвени статус насупрот личности која је носи. На пример, Клам се стално мења али његов црни реденгот је непромењив и сви га увек виде у томе, јер се ставља нагласак на његов статус. Исту поенту има и недостатак униформе код судских чиновника у „Процесу“, што је јако важно за схватање суда од стране главног протагонисте романа.

Фантастика Процеса и Замка, која показује у социјалној равни потресну ситуацију бесправности и усамљеноти појединца у буржоаском друштву и држави преокреће се у симболику људске моралне грешности и безнадежне отргнутости стварног света од врховног метафизичког закона.

(Мелетински).

Мелетински даље у својој књизи пореди сижее „Замка“ и „Процеса“ са циклусом иницијације. У „Замку“ се односи на то да замак треба да допринесе томе да јунак постане пуноправан члан заједнице. Али за разлику од јунака древних митова, бајки и средњовековних романа, јунаци код Кафке не издржавају иницијационе провере и доживљавају неуспех, иако су се приближили схватању смисла живота. Можемо извући и закључак да су Кафкини јунаци сами криви за свој неуспех, не успевају да се изборе за своју индивидуалност, рационалност, не успевају да схвате и прихвате своју грешност, и Јозеф К. и земљомер К. се понашају непокорно и стално поступају другачије него што треба. Немогуће је не направити поређење између двојице Кафкиних јунака и јунака параболе „Пред законом“, коју је капелан испричао, јер као што овај јунак не уме да уђе на врата закона, иако је тај улаз намењен баш њему, то исто чини и Јозеф К., а земљомер К. не успева да продре у замак, иако је спреман да се пробија кроз све редове чувара. Када дође до тога да може да ступи у контакт са једним од чиновника замка, он заспи као старовавилонски јунак Гилгамеш, који због тога није успео да употреби „траву бесмртности“. Кафкини романи издалека и подсећају на нека дела старовавилонске књижевности, јер се и код њега изражава немогућност да се јунаци изједначе са боговима, да стекну бесмртност, јер су људи рођени као слуге богова, закључује Мелетински.

Након Кафкине преране смрти, супротно његовим жељама, објављено је све што је икад написао; у исто време су многи кошмари о којима је писао добили своје конкретизације у новим европским тоталитарним режимима. Шира публика је почела да обраћа пажњу на Кафку када је свет почео да личи на његова дела, када је постао “кафкијански”. Кафка и његова проза су специфична и неисцрпна тема, јер је оно што одликује његов стил једноставна и јасна реченица која покреће даља и дубља тумачења због своје неуобичајености.  Као што наводи Мелетински, код Кафке је пре свега митологизован односи, а не личност сама по себи. Такђе, може се рећи да Кафкина дела садрже и неку антимитолошку  црту, али остаје питање колико је свесно Кафка то уткао у своја дела, и да ли је уопште свесно уткао ону другу, митолошку нит.

ЗА П.УЛ.С: Вујошевић Анђела.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *