Mlađi brat moje najbolje drugarice imao je običaj da ne vraća knjige koje bih mu pozajmila. Pa, ipak, nikad mu nijesam rekla „ne” kad bi ih tražio. Nadala sam se da će ih jednog dana sve vratiti na gomilu. I stvarno je tako bilo, samo što su sve knjige bile u jednoj, koja je bila mnogo tanka. Pretanka.

Tunel se zvala. Pisac Ernesto Sabato.

Ervin je imao kosu, crnu kao ugarak i tamnu put, pa su se na njegovom licu isticali prelijepi, bijeli zubi, koji će kasnije potamnjeti od duvana.

Uvijek je nosio bijele starke i leviske, i, naravno, neizbježni duks!

Ja nikada prije nijesam čula da se neko tako zove.

Ervin.

Kad bi njegovo ime izgovarao njegov otac sve je bilo u redu, činilo se blisko. Već  slušano. On je to radio izdužujući ono „i”. Zvučalo je kao Erviiiine.

Ja sam pokušavala da se naviknem na ovo ime, pa sam ga ponavljala bez prestanka na putu ka kući.

Ervin, Erviin… Erviiin.

No, vrijeme ništa nije donijelo i ja sam nastavila da ga zovem po mome – kratko, odsječno: Ervine.

On je bio mlađi brat moje najbolje drugarice.

Svakoga dana sam išla kod njih i on je vazda bio tu. Stalno je ćutao.

Pravila sam se da ga ne primjećujem. Tako je mojoj pričljivosti i njegovoj šutnji bilo lakše.

Bilo je to vrijeme odrastanja kad smo njegova sestra i ja počele da pušimo. I tako, jednog dana dok smo spokojno pile kafu, pričale i pušile u njihovoj kuhinji, otorila su se ulazna vrata i iz hodnika je doprlo pjevušenje njihovog oca. Tada je Ervin bačio moj cigar preko balkona, a sestrin uzeo u ruku i pravio se da puši.

Njihov otac je, promolivši glavu kroz odškrinuta, kuhinjska vrata, rekao:

– Jesi li to počeo da duvaniš?

Ervin je postao heroj. Saučesnik. Tog je dana ušao u naše odrastanje, kao nijemi posmatrač i slušalac.

Čega su se svega njegove uši naslušale, a mi nijesmo prestajale da brbljamo.

Često smo išli zajedno da se kupamo na Kade. Znao je da me zatrpa u sitne kamenčiće, sve do vrata, i da me tako ostavi da se sama iskobeljam. Radio je to polako. Držeći cigar, Drinu bez filtera, na rubu usana.

Govorio je:

– Izbori se sama za svoju slobodu.

U stvari, kad malo bolje pogledam u moje odrastanje, shvatim da je Ervinova uloga u njemu bila mnogo veća od uloge jednog „običnog” mlađeg brata najbolje drugarice.

Svašta sam od njega naučila. Koliko sam samo knjiga zahvaljujući njemu pročitala. Filmova viđela. Ploča preslušala.

Uskoro je i on poodrastao,  počeo je da puši i pomalo da pijucka. Onako, uz društvo.

Otišli smo na studije, svak na svoju stranu: on u sivo Sarajevo, ja u kišni Kotor. Viđali smo se o praznicima. Provodili ih zajedno. Ne razdvajajući se. Od njihove bi kuće pravili bioskop i do kasnih, noćnih sati gledali Oskarovce. Poslije bi se između nas razvijale duge diskusije o svakom viđenom filmu.

Uvjek smo se takmičili u pogađanju ko će dobiti Oskara.

Pamtim ratnu 1991. kad se pojavio na vratima sa kasetom, na kojoj je bio film Pedra Almodovara „Visoke potpetice”. I ona scena u kojoj se čuje glas Luz Casal i pjesma Un ano de amor

“Y de noche, por no sentir te solo recordaras nostros días felices…”

Bio je veoma obrazovan. Nadaren za slikarstvo.Pomalo je radio i grafiku. To je, u stvari, želio da studira, ali roditelji su ga nagovorili da je ipak „isplativija” arhitektura.

Ja sam u međuvremenu završila u bolnici zbog jedne neuzvraćene ljubavi.

Kad sam se poslije dugog izbivanja vratila kući, došao je sa sestrom da me vidi i donio mi Tunel. Znam da je Ervin primijetio da su mi oči pocrnjele od straha.

Otvorila sam knjigu kad su otišli i počela da čitam rečenicu prije posvete:

“…en todo caso, había un solo túnel, oscuro y solitario: el mío”

Knjiga je počinjala:

Dovoljno je reći ja sam slikar Juan Pablo Castel koji je ubio Mariju Iribarne…

Prestala sam sa čitanjem. Ostavljajući je na sto, iz knjige ispade jedan list. Na tom listu je bilo naslikano valovito plavo-zeleno more i tmurno oblačno, sivo nebo, a u desnom ćošku prozor u crvenom okviru u kojem je bilo jedno tanušno, savijeno drvo.

Okrenula sam sliku. Na poleđini nije bilo nikakve posvete, samo je u desnom ćošku prednje strane pisalo najsitnijim, jedva čitljivim slovima: Ervin.

Zaplakala sam.

Śutra je došao, pa prekośutra, pa nakśutra, i tako danima, sve dok se moje oči nijesu manje bojale i bile manje crne od straha.

Onda smo počeli da izlazimo u duge šetnje. Noću bismo šetali starom cestom. U jednoj od tih šetnji, ruke su nam se slučajno dodirnule. Oboje smo se trgli, napravili se da se ništa nije desilo.

Bilo je lijepo, pomalo svježe proljeće. Pokošena trava je svuđe oko nas mirisala, a lišće se pomaljalo na svakom drvetu.

Svježe obrijan, lijepo je mirisao. Imali smo svoju klupu na kraju grada. Na toj klupi smo se prvi put poljubili, kao slučajno. Pa nam se to sviđelo, i nastavili smo, svaki put slučajno.

On je ubrzo otvorio kafić sa jednim drugom. Pa nam je to postala druga kuća. Naša se književnost i naše su se rasprave o filmovima preselile tamo sa nama.

On je znao da popije po koji whisky. Ja više nijesam pila, zabranili su mi u „ustanovi za dovođenje u red”.

Ponekad sam se zbog tog njegovog pića ljutila na njega, ali on bi se samo tiho osmijehnuo i nastavio.

Voljela sam ga. Bez njega ništa ne bi valjala moja mladost.

Počeo da se viđa sa Janjom. Sve je više bio odsutan.  Govorio je da joj pomaže, da je sprema za prijemni. Nijesam mu povjerovala, po prvi put u životu.

Te godine sam otišla u Englesku, pa u Španiju. Iz Španije sam se vratila na štakama. Slomljene, operisane noge.

Tunel od kojega se nikada nijesam odvajala, ostao je u Španiji.

Bilo je vruće popodne. Śeđela sam na balkonu, onako u gipsu, pušila. Čula sam mu glas, nešto je mrmljao…

Pružio je ruku kroz rešetke na balkonu, ostavio nešto i otišao. Majka mi je to dohvatila. Bile su to srebrne minđuše i Tunel. Isti kao onaj što je ostao u Španiji, izdanje Reč i Misao. Crvene korice.

Opet sam otvorila knjigu i prelistala je. Tankom olovkom zaokruženo je VIII poglavlje.

Ubrzo je počeo rat.

Sve smo više bili zajedno. Jedne smo noći otišli do obližnjeg kafića da gledamo košarku. Nije bilo mjesta da se śedne, pa smo legli na pod. Odgledali smo utakmicu do pola i on je otišao do WC-a.

Čula sam momka, koji je kao i ja, odrastao u njihovoj kući, kako kaže:

– Dobar je Ervin momak. Šteta što je Musliman.

Povraćalo mi se, ustala sam, sačekala da dođe i rekla: Idemo odavde,  Ervine.

Onaj me je momak pogledao i viđela sam kako je brzo stavio ruku na usta. Bio je zaboravio da sam tu!

Nikad nikome iz njihove porodice ovo nijesam ispričala.

I rat se završio. Ponovo se moglo u Sarajevo, grad Ervinovih studija. Onaj je momak nastavljao da glumi političara i da spušta glavu kad pored mene prođe.

Ervin je nastavio da pijucka. Da se ćefi sa društvom. Ja sam upala u jednu jaku, ljubavnu priču.

Neko mi je jednog dana rekao da je imao udes motorom. Pošla sam kod njega kući. Bio je sam. Ispričao mi je da nije ništa strašno, samo što lijevu nogu nije baš mogao da pomjera. Njegovi nijesu bili tih dana kući, pa sam ja svakoga dana dolazila da mu pravim društvo, da mu se nađem. Kod doktora nije htio da ide.

Skupljali su se kod njega u stanu njegovi drugovi i uvijek se pomalo priginjalo. Igrali su šah. Gledali filmove. Slušali muziku.

Počeo je bolje da hoda..

Bio je decembar, fijukao je śever, kao što samo kod nas zna. Ja sam bila izašla.

No, bilo je prehladno, pa sam se brzo vratila kući.

Kad sam ušla, tata me je čudno pogledao i pitao:

– Zar ti ne znaš?

– Što zar ne znam? – odgovorila sam drčno.

– Ervin je umro.

Izlećela sam iz kuće. Pretrčala sam, jecajući, dva parkinga i došla kod njih kući.

U dnevnoj sobi, na stolu, bio je odar. Pokriven bijelim čaršavom.

Uzaludno sam ga zvala. Tijelo u sanduku ostalo je nepomično. Molila sam, naričući, njegovog brata da ga otkrije.

Tada sam ga posljednji put viđela. Pamtim samo da mu se od usta niz bradu pružao jedan tamno crveni, sasušeni trag krvi. Poveli su me u sobu.

Nastao je mrak!

Kad sam otvorila oči, pored mene je bio Ervinov drug sa kojim je držao kafić; rekao je:

– Nema više Ervina, nikad neće biti isto.

Prolazili su dani. Nastavljala sam da živim sa tom neizmjernom tugom.

Život me je poslije odveo u Pariz, pa u Argentinu.

U Argentini, na aerodromu u Buenos Airesu, trebalo je da me dočeka Gorazd.

No, ja sam slećela na mali, domaći, a ne na veliki, internacionalni aerodrom, đe me je on čekao.

Tražila sam ga svuđe. Nije ga bilo. Nijesam ništa razumjela. Otišla sam do prvog internet kafea i otvorila mejl, pisalo je:

Vaš hotel je u ulici Saint Martin 1124! Gorazd.

Nijesam mogla da vjerujem svojim očima! Čitala sam ponovo i ponovo.

Da, ulica Saint Martin 1124.

Pomislila sam da se neko šali sa mnom!

Pa, to je ulica u kojoj se na jednom ćošku , u Tunelu, nalazi Companija T u koju ulazi Marija Iribarne, onog dana kad je slikar Juan Pablo Castel slučajno vidio i nastavio da je prati!?!

Brzo sam uzela taxi i jedva sam dočekala da se iz njega iskrcam.

Od ovog primjerka Tunela, koji mi je Ervin drugi put poklonio, nakon mog izlaska iz bolnice, nikada se više nijesam odvajala. Putovao je sa mnom, kao moj intimni pasoš.

Ušla sam u hotel. Izvadila Tunel iz torbe, otvorila i počela ponovo da čitam.

Onda sam našla u knjizi opis ulice Saint Martin.

Izašla sam iz hotela i nastavila da hodam koracima Marije Iribarne, koja je opisanog dana slučajno ušla na izložbu slikara Juan Pabla Castela, i ostala zagledana u mali prozor na jednoj velikoj slici čije je ime bilo „Materinstvo”.

Ne sluteći da je slikar netremice posmatra…

za P.U.L.S.E: Tanja Sekulić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Tanja Sekulić