Ulogujte se / Kreirajte profil

Mnemozina

ARACHNA_AND_MELANCHOLIA_BY_CASPAR_DAVID_FRIEDRICH_1501790_444819318974460_1734389573_n

Tijekom mnogih naraštaja

ljudi uspostvaviše noć.

U početku bijaše sljepoća i san

i  trnje što ranjavaše bosu nogu

i strah od vukova.

.

Nikad nećemo doznat tko skova riječ

za razmak dva sutona;

nikad nećemo doznat u kojem vijeku

bje tajnim znakom zvjezdanog prostora.

(…)

A zamislimo da ni postojala ne bi

bez ovog tananog oruđa, očiju. »

.

(Borhes: Povijest noći)

.

Neitin portret & karakter

Neitine oči, koje – poput sunčanog časovnika – zriju širine zvezdanih obrta, te zajedno sa trenom sabirne tišine (u kome dolazi do zastoja njihovih dobro-naoštrenih kazaljki) izlivaju tečnu maglinu uvek novoozvezdanih raspoloženja, punih fluorescentne prašine. To je prelaz izraza jedne dugo sputavane a pri tom nesalomive volje za pravdom, u ublažen sanjalački izraz nulto-graditeljskog opažaja stvarnosti! Pri tom se u nje, što je ujedno mački i vuku nalik, javlja i izvesno preistorijsko svetlenje ipak još ljudskih očiju čijoj širini povratnika, ili životinjoliko-kosoj dužini, odgovara neizmerno graciozna suženost vilice:instrument zavijanja maglene nutrine onog vremena koje tek zagrobno zadobiva svoj crtež! To je, dakle, preciziranje – u njenom oku – smernice sile samog dara.

Mnemozina što usta ne otvara nikada! (…)

Ona je unutrašnji sat, prepuna riznica, izvor

ograđen;

Veza sa nečim što nije vreme uhvatljivo jezikom.

Nijedne da izusti; posvetila se negovorenju. Ona

je istovremena.

Poseduje, i seća se, i sestre joj budno prate drh-

tanje očnih kapaka.

.

(Pol Klodel: Ode)

.

DRVECE_CVORNOVATO_VAN_GOGH_12745573_487387004803383_7277745444703069394_n

Neitine oči, kada jednom isprojektuju – na gledani predmet – vrhunac svojih unutrašnjih zbivanja, taj se vrhunac “odvaljuje” od same te viđene stvari i vraća nazad u ambis njenih zenica. Otud i ove, na tački postignute gustine svog zrcaljenja, postaju “ranjene”, svetlosno-izlivajuće. Njene oči tad više kao i da ne vide, nego samo još zrače – ali sa tako uveličanom snagom svog slepo-misaonog pogađanja nutrine prisutnih stvari, da postaju nalik na rendgene. Pri tom joj se pogled – u trenu doticanja “krcate” dubine nekog predmeta – do te mere preplavljuje obzorjem da boji njene beonjače u plavo. I one tu još samo pronose fokus daljnih zbivanja, poput hitre zmijolike rečice što proseca središte nekog planinskog venca – koji se ne može s tla sagledati.

OKO_IVAN_TABAKOVIC_419476_140361866086875_1463749081_n

Iako zalelujana jer posvećena daljnom bestežinskom prostoru, pokreti njenih udova kao da proizilaze iz najveće dubine Zemljine teže, te ona i u stavu mirovanja zadržava trag protoka-kroz-sebe podzemnih vetrova. A ruke su joj, pri tom, kao podvodne grane što prate smer i razvoj nenadanih vodenih zaokreta. Nekad vetrokazi a nekad rašlje, što se slepački-istrajno provlače kroz čestar – da bi dohvatile svoju iskonski odmaknutu moć sveobuhvatanja! I one se – jednim sopstvenim raspoznavajućim čulom u vrhovima prstiju – kao lijane obavijaju oko predmeta.

OWL_BY_COSIMA_TULA_PASTELA_13087480_1026786840740889_7036391044029157270_n

Ona se kao sagledavateljka – sred gasećeg zelenog pojasa sutonje zone – ispunjava slutnjom jedne potpune promene u atmosferi. Iako sva obamrla pod težinom svetlometnog u-sebi-suprotstavljenog utiska, to jest, uronjena u dubinu sutona, ona nenadano (u bitno nepromenjenom stavu) k njemu zakoračuje, odabirajući ključni tren – za skok; uporedo: – za pokret razvezivanja njegovih usukobljenih, u-snop-svezanih zrakova. Jer tek na tom mestu gde se sve ruši ona može samoj sebi da postane shvatljiva, vidljiva za sve ostale.

PJEJADE_PLEIADE_970357_388650381258021_1268231572_n

Svojim ustrajnim, bistro-zanosnim pogledom ona zasenjuje čak i nezavidnost sopstvenog položaja – pogledom gotovo već sasvim mačjim. Jer, krajnje-doseglim se mirom njenih očiju najavljuje spremnost na skok; i to ka u-dalj-odlazećem svetlo-račvastom izdanku sfere, koji je – poput obrnutog korena, preživelog ogranka stabla svetlosti – otrgnut iz dubine zemaljskog predela. A prema njemu se i cela sutonja sfera iznova oblikuje, postajući slična biću sagledavateljke: njenom vrcavom uz-vetar-zanosećem plamu! Jer njen pogled oličava zanesenost upravo opaženom nebeskom novošću, koja izvodi nju-kao-opažača iz klopke preokupiranosti radom svog za-zemlju-vezanog tumačenja. Jer lutajući znakovi jedne nevidljive prirode tek naknadno bivaju sabiti u tekst ovozemaljskog reljefa. Pri tom, oganj ove novosti od njih stvara dimnu zavesu, vlastiti svetlosno-produžen rukavac: – putokaz preobražaja čvrste materije u auru sopstva, koja putuje oko mesta prvo-postavljenog pitanja o sebi. I tek time ona rafinira nit sveprotežne komunikacije.

SOVAN_LEPTIR_HIBRID_BY_SALVADOR_DALI__VIA_GRAY_12109191_1756975847872491_8639386020861871452_n

POREDBA najstarije egipatske boginje Neit sa praslovensom boginjom smrti-i-regeneracije –  Moranom.

Boginja uloga zagrobne budućnosti – (Neit/Morana) – jeste ta koja stvara pogon ospoljenju mitske šupljine, odnosno, zamah okretanju točka sudbine.

tornado_is_coming__photomanipulation_by_closedesign

Mater Slava (Žar Ptica; pun Mesec) vrši kretanje od Severa (platforme tišinskog odabira) ka Jugu (glasovitom mestu prorokovanja), – i obrnuto (tako što se bolom preokreće u vlastitu kćer). Jer njena kćer Koleda (srp mladog Meseca) vrši (kosidbeno) kretanje od (prezasićenog) Juga ka (pustošnom) Severu – ne i obrnuto – postajući najzad Morana: up. keltska Morgana – sova mudrosti što bdi u čistilištu: srebrna čigra kao Stožer Sazvežđa, što uvija-u-spiralu stepenište Zamka-od-stakala. Takođe, ona što – sama – stupa na Istok (čistinu postanja) i pokazuje (munjom pogleda, trnovitom grančicom) put Zapada (carstva mrtvih, Svarogovih kola). Zatim se opet vraća ka Istoku – kao selektirano uskrsnuće ili vraćeno vreme (prezimela koštica).

TOSHIO_ELBINE_THE_FRAGMENTS_OF_DREAMS_13220875_887975187992202_7264840250840326657_n

Mater Slava je sveopšta duša (orlica; Ba) što pod desnim krilom nosi upojedinačenu dušu: Moranu (sovu; Kait).

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Mnemozina

  1. Душко Јевтовић

    22/06/2016 at 12:30

    Овај неухватљив текст, крцат бестежинским наговештајима оностраног, које је наша исконска тишина јер смо у сопственим дубинама странац који почиње да препознаје Божији лик у себи, дозван Борхесовом “Историјом ноћи” и Клоделовом “Одом”, призива ми у сећање завршетак Рилкеове песме “Преокрет” као ницање “свеопште душе” у животу који преображава:
    “Јер видиш ли, гледању има граница,
    и све сагледанији свет
    иште да расте у љубави.
    Завршено је дело очију,
    врши сад дело срца
    на сликама у себи заробљеним; јер ти си их
    савладао: али сада их не знаш.
    Погледај унутрањи човече, своју унутарњу девојку,
    њу, извојштену
    из хиљду природа, ово
    тек извојштено само, а досад
    још невољено створење.”
    Дело очију је завршено, а дело срца тек треба вршити. Спољашњи свет, у који су нам очи уперене, је тек део целине, али тај део усисава скоро све наше активности и испуњава готово целокупно наше сазнање. А важнији део, који је у ствари наша срж, је изван делања и сазнавања иако је у нама. Дело срца нам је туђе. Окретањем од душе одричемо се љубави и чак кад верујемо да волимо само заваравамо себе. осим жеље, за љубав је потребно знање, духовно умеће које се стиче срцем. (Последњи пасус је завршетак романа “Унутрашњи видици”, Душко Јевтовић и “Графика Јуреш” Чачак, 2011.)

  2. Katarina Ristić Aglaja

    22/06/2016 at 14:54

    Rainer Maria Rilke : “Wendung” (“Preokret”) :
    “Sve je on to mučno prisvajao pogledom … ptice su proletale kroz njegovu duševnost, cveće se u njemu ogledalo krupno kao u deci … neka zver je mogla da se ogleda u njemu a da pritom ne pobesni … dok se najzad ne rašču da ima jedan što ume da gleda, sagledavajući sve iz dubine sa dna pogleda – što najpre dirnu žene … Ali se najposle unutar zamračenih zidova sobe, u postelji-mučiteljki, u vazduhu večalo o njegovom strahovito izmučenom srcu … došavši do zaključka da on u sebi ljubavi nema (i bi mu uskraćeno svako dalje posvečenje). Jer, vidiš li, gledanom svetu ima granica, i sve sagledaniji svet ište da raste u ljubavi. Završeno je delo očiju, vrši sad delo srca – na slikama, u sebi zarobljenim;” (izbačeno iz moje memorije)

  3. Katarina Ristić Aglaja

    06/08/2016 at 20:17

    Neitine oči u prapočetku: jedino je ustrajni pogled boginje-mačke taj koji u dijaboličnom času ponoći prodire u prostor iza ogledala – tamo kuda se kose svetlosni kristali, a čiji rezultantno oslobođen nemi huk razotkriva uzoran kristal među kristalima, mač pravde koji proseca talasav pokrov sna. Jer: “Ko sanja goli mač zagnjuren u vode bistre, zaista nije isterao iz priče buktinje i suze” (Sen-Džon Pers). &. Skrhan kljun samosvesti pra-odapete strele Neitinog pogleda tako postaje žarećom pisaljkom nove povesti duha: žar-pticolikom prikazom jedne finalno preinačene preistorije (sinopse stvaranja). &. Luk Neitinog ratništva postaje upostojenom Lirom: Hathorinom Krunom: postoljem bata trepavica crnosunčane zenice – kao nigdinskog mesta raskršća, ili, pulsiranja nečujno-napetih struna svih nenadano-daljinskih kontakata.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *