Ulogujte se / Kreirajte profil

Модели лирског приповедања код Милоша Црњанског и Данила Киша

 

Када говоримо о моделима лирског приповедања код Милоша Црњанског и Данила Киша, свакако треба имати у виду извесне епохалне разлике, с обзиром на то да се, са једне стране, дотичемо контекста експресионистичке поетике, односно периода авангарде двадесетих и тридесетих година прошлог века, док се са друге стране неминовно везујемо за другу половину ХХ столећа. Бавећи се природом лирског у делима двојице великих писаца, посебну пажњу посвећујемо њиховим романима првенцима – Дневнику о Чарнојевићу (1921) Милоша Црњанског и Мансарди (1962) Данила Киша, као најрепрезентативнијим примерима онога о чему је овде реч. Поигравање са наративним и жанровским конвенцијама, жанровско удвајање и отвореност према свим облицима говора и писма, као једна од одлика лирског романа, приметно је и код Црњанског и код Киша. Симптоматично је присуство жанровског одређења у наслову ових лирских романа (Дневник, односно Сатирична поема), чиме се несумњиво отвара и проблематизује и питање саме форме, тј. жанра. Кишов јунак забавља се пишући дело без заплета – Мансарду, док Петар Рајић бележи успомене, пише много шта чега се нерадо сећа. Проблематизовање самог чина писања и потреба да се објасни мотивација  за писање (коме, односно зашто пишу јунаци?) битан је моменат са којим се сусрећемо у оба романа, чији лирски јунаци покушавају да конституишу наративни идентитет. Лаутан оправдава своје писање тврдњом да пише да би се ослободио егоизма. Рајић пише успомене за оне, који су горели у пожару живота, и који су сасвим разочарани. При томе, ми као читаоци, својеврсни сведоци, у оба случаја присуствујемо самом настанку романâ, тј. текстова фиктивних јунака (жанровска припадност Лаутанове Мансарде за нас ипак остаје загонетка, остављајући нас до краја у извесној дилеми).

Занимљиво је и да теоријски ставови Милоша Црњанског о мемоарима као идеалној форми одговарају самом Кишовом тражењу идеалне форме. При томе не треба заборавити ни на њихову комуникацију са различитим типовима културне и књижевне традиције, односно на аспекат цитатности и интертекстуалности. Обојица придају велики значај ерудицији и документарности. Киш, као уосталом и Црњански, рачуна на „изабраног” читаоца. Као што специфично (суматраистичко) писмо Црњанског изискује посебног, одабраног и образованог читаоца и тумача, идеалног дакле, тако је и са Кишовим делом – смењивање призора из прочитаних књига необично је важно за целокупно његово стваралаштво.  У њиховом писању присутно је богато искуство читања, те се њихова дела могу узети и као својеврсни дневници читања самих аутора, па се самим тим и од читаоца очекује да ангажује сопствено читалачко искуство. Отуда и познати поступак карактеризације лектиром – јунаци нису само писци у повоју, писци почетници, већ и читаоци, они бивају одређени књигама које читају и опседнути су њима, па лектира постаје огледало њиховог карактера. И Кишов роман премрежен је алузијама, реминисценцијама и помињањем великог броја аутора и књига, или преузимањем читавих цитата, за шта је репрезентативни пример дијалошко уживљавање јунака Мансарде у одломке из Мановог Чаробног брега, кроз својеврсну идентификацију са Мановим јунацима.  Уживљавање у лектиру јесте и један од начина да се јунаци, иначе идеалисти, углавном предани романтичним илузијама, супротставе реалности, незадовољни њеним устројством и тривијалностима – у чему препознајемо један вид њихове антиреалистичне побуне. Интелектуализам јунака, са једне стране, али и комедијаштво, са друге, дају нам за право да говоримо о њиховој донкикихотској занесености лектиром, те да препознамо и известан иронијски отклон аутора према учености и идеализму својих јунака.

Претпоставка идеалног читаоца важна је и због композиције дела ових писаца, која је сложена и промишљена, фрагментарна, чиме и само читање постаје отежано. Наиме, асоцијативно сећање и занимљива организација времена утичу на сам начин приповедања, те имамо ремећење класичне нарације. И Црњански и Киш су сензибилитети који потпуно крше норме, у њиховим делима присутни су импулси негације, али та негација није агресивна већ лагана и и „разиграна“, у складу са лирским. Нпр. дефабулирање, детронизовање и дематеријализовање уМансарди одговара дезоријентисаности, дезилузионисаности и етеричностиДневника. И Мансарда је кратки, лелујави, фрагментарни кратки роман, антироман заправо. Као и Црњански, Киш нарушава праволинијски усмерену, једнородну уметничку форму, комбинујући, варирајући, монтирајући, инструментализујући.

У конституисању оба текста велику улогу има и сама приповедачка ситуација, којом је, између осталог, условљена лирска природа ових романа. Експозиције у којима се сусрећемо са типичном сценографијом, у знаку јесењих боја и расположења, уводе нас, свака на свој начин, у такозвани лирски модел приповедања. Потискивању наративне стварности у корист лирске доприноси и неухватљивост времена и смењивање простора. Искуство музичке уметности, лирско варирање мотива, реченица организована по ритмичким и музичким начелима – својствене су лирском роману. Преко овога долазимо до друге важне одлике – путем музике и музичког принципа долази не само до разграђивања и нарушавања чврсто успостављених веза између појединих делова текста, већ и до приближавања метафизичком, астралном, етеричном.

Лирски дискурс диктира и сасвим одређене теме – теме чије је исходиште лирско, па тако можемо говорити о циклусу тема које покрећу лирско приповедање, а које су блиске Кишу и Црњанском. Тема љубави, односно сексуалности и смрти присутна је код Киша већ од Мансарде (и остаје до краја његова кључна и опсесивна тема), а Ерос и Танатос  повлашћени су мотиви и у поетици и делу Црњанског (што опет, у овом другом случају, несумњиво има везе са ратом и еросом као карактеристичним експресионистичким мотивима). У Дневнику о Чарнојевићу ми све време лутамо у доживљајима рата, при чему акценат ипак није стављен на саме догађаје, већ на еротско и танатолошко, на оно субјективно, на биће сâмо, мада се то не чини свеобухватно и заокружено, већ распарчано и испрекидано. У оба случаја сусрећемо се са поступком ритмизације прозе и ригорозне кондензације, одбацивањем свих сувишних детаља, сажимањем израза којим језик прозе поприма неке карактеристике поезије. Може се рећи да се ритмички преуређена сегментна реченица Данила Киша приближава реченици Милоша Црњанског. Лирско је присутно у Дневнику о Чарнојевићу већ од прве, добро познате реченице: Јесен и живот без смисла. […] Седнем до прозора и загледам се у маглу, и у румена, мокра жута дрвета. Сам почетак Дневника семантички је веома значајан: почиње сликом јесени као доминантног годишњег доба и сликом лишћа које опада. Са увођењем мотива јесени суочавамо се и са мотивом смрти, на сличан начин као код Киша у лирској и метафоричној слици која отвара збирку кратких прича Рани јади: С јесени, када почну ветрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о земљу. А дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају звезде – вртоглаво. Онда удари о тле с тупим криком. Симптоматичан је, у том смислу, такође, и почетак Кишове Мансарде; као што у роману првенцу Милоша Црњанског понегде падне жут један лист, или дивљи кестен у Раним јадима, на почетку Кишове сатиричне поеме падају неке крупне, модре, јесење шљиве: Са једног тамног дрвета, чије су се гране надвиле преко плота, падале су на пут неке крупне, модре јесење шљиве. Никада нисам веровао да могу да постоје у то доба јесени тако тврде и тако модре шљиве. Ове лирске слике, које су код оба писца у знаку типично бранковских мотива, очигледно указују на узнемиреност аутора, опседнутог мислима о пролазности и смрти. Сличан је и амбијент њихових љубавних доживљаја. У готово истој, идеалној сценографији, јесењој ноћи пуној месечине, под тамним ноћним небом Рајић љуби Лусју, грозно бледу и лепу у месечини, а Лаутан грли Еуридику. Још један занимљив мотив, који нам даје повода за успостављање аналошких веза између два романа, јесте повратак јунака у исто годишње доба:Вратио сам се исто онако смешан као што сам и отишао […] Понегде падне жут, увео лист. И Орфеј се враћа на мансарду касно у јесен. Са једним готово надреалистичким призором сусрећемо се у Чарнојевићевој соби: У његовој малој собици, не бејаше ничег осим старог намештаја и слика по зиду. То беху сличице облака и неба. Имао је сличице неба целог света, али и на Орфејевој мансарди, кроз слике које њен житељ види на свом влажном плафону и зидовима: Влага је исцртала по зидовима чудесне флоре и фауне која цвета и расте само у сновима. 

Не смемо занемарити још једну важну стратегију лирског приповедања која је заједничка Црњанском и Кишу – иронијски лиризам. Лиричност почесто бива депатетизована и десентиментализована, и овај поступак је већ у Дневникуприсутан. Ипак, то је много очигледније код Киша, код кога такав патос бива иронично контролисан. Киш, као уосталом и Црњански, често „хлади“ сентиментализам и идеализам код свог јунака, служећи се начелом „иронијом против осећања“ или интелектуалним лиризмом. Он то најчешће чини једним средством којим се користио и сам Црњански – (ауто)иронијом. На сатирични однос према јунаку у Мансарди упућује и сам наслов – „Сатирична поема“. Када Рајић у Дневнику говори о подгрејаном патриотизму након Првог светског рата, он то такође чини са извесним цинизмом и иронијом. То примећујемо када он говори о свом прошлом ја, од којег има потребу да се дистанцира, јер му оно делује наивно. Петар Рајић је очигледно врло рано постао усамљен, тужан меланхолик. Детињство је очигледно и за њега доба раних јада. Он и сам у једном тренутку констатује: Туга ме је рано нашла. У роману се на више места спомиње да га је мајка облачила у свилу и навикла га на беле рукавице, што Црњански користи као предмет ироније: Био сам тако млад и имао тако лепа, витка крила и плећа. Тада је носио свилене чарапе и био млад, нежан господин.  Слично Рајићу, у Мансарди је Лаутан заражен чистотом као сифилисом. Такође, обојица су млади и разочарани, припадници уморне омладине. Рајић, као припадник генерације младих и разочараних, сведочи: Називали смо се ‘уморна омладина’ […] И сви смо били неиспавани, бледи, разбарушени. […] Били смо смешни, и млади, ах, тако млади. Хтели смо да спасемо свет. Слично сведочење, уз очигледну аутоироничност приповедног субјекта, налазимо и у Лаутановим речима: Пошто смо се били разочарали у све, неспособни за љубав и за живот, већ какви смо били, одлучисмо да се одметнемо од света. Болест ових јунака је још једна додирна тачка у конститусању њихових ликова: Болести су биле моји најлепши доживљаји – тврди јунак Црњанског, а њему је по свом боловању врло близак Кишов Лаутан. Заједно са иронијским лиризмом иде сумња и скепса према историји. Обојица нам нуде лични доживљај ратних и индивидуалних страдања, а могућност да се историја разуме из личне и лирске перспективе једна је од кључних обележја модернистичке књижевности. У делима једног и другог аутора несумњиво је постојање метафизичког и историјског смера, покушај да се историјско и епско надвлада путем лирског, те да се смисао пронађе у домену уметности.

Свакако се могу наћи неке додирне тачке између идентитетских позиција јунака Данила Киша и Милоша Црњанског. Известан егоизам, својствен Кишовом јунаку, препознајемо и код Рајића, у његовим исказима и погледу на свет. Није без значаја ни чињеница да су  и Лаутан и Рајић, јунаци-приповедачи, осетљиве природе, склоне уметности, писању, што такође одговара лирском моделу приповедања. Познато је да је модернистички јунак склон двојности, располућености између тела и духа, чежње за вером и бола због немогућности њеног остварења. О томе сведочи и егзистенцијална неутемељеност јунака у уобичајене токове живота. Такав је јунак Црњанског, загледан у небо, у коме тражи утеху румених облака (Рајић не може стварима око себе дати јединствен смисао (изван суматраизма), обузима га гађање и прожима нихилистичко осећање), али и Кишов Лаутан, који у књижевности види један начин превладавања баналности и пружа руке у магле и у облаке.  Обојица се вуку по кафанама, и оба јунака, танане перцепције, имају потребу да одухове материјално и такву, готово инфернализовану, стварност, која се растаче и појављује у одломцима, смисаоно и каузално неповезаним. Они су блиски по својој изразитој индивидуалности коју желе да сачувају у једном антииндивидуалистичком времену. Рајићев двојник се експлицитно изјашњава као суматраиста, проповедајући суматраизам и „веру у јабланове“ као своју религију и идеологију. Посебно је интересантно што се у Лаутановом погледу на свет крије нешто од овог суматраистичког доживљаја: Поћи ћу на Острво… Сећаш се оног острва о којем сам ти говорио у часовима помрачења, у часовима кризе (Суматра се, занимљиво је, директно помиње у чувеним Лаутановим списковима, у склопу кафанског јеловника). Визији Чарнојевићевих путовања у Рајићевом сну аналогна су фиктивна путовања јунака Мансарде. Орфеј се обраћа Јарцу-Мудријашу и пише Еуридики писма из Залива делфина, егзотичне земље пустоловине и побуне, и то поглавље аутор насловљава, симптоматично је,Острво или дневник, при чему се у том одељку одиста и сусрећемо са кључним проповедачким одликама дневника. Рајић такође износи своје суматраистичко искуство, сновиђење о Чарнојевићу, у некој врсти епистоларне форме, у обликуписма које пише некоме (Хоћу да Вам причам).

У вези са идентитетском позицијом јесте и подвојена перспектива јунака, свакако условљена већ самим приповедањем у првом лицу, које са собом увек носи и одређени степен луцидности. У том смислу релевантна су, између осталог, два момента: нојевски и хароновски. Укрштање Нојеве барке и Хароновог чуна, илити хароновске и нојевске перспективе код Киша (пре свега уПешчанику), одговара подвојеној, жутој (Рајићевој) и црвеној (Чарнојевићевој), перспективи јунака Милоша Црњанског. Код Киша проблем двојништва и сукобљених перспектива почиње већ са Мансардом (Фабулан и Орфеј) – аналогно „удвајању дела“ (две Мансарде) долази и до удвајања јунака. Код Киша су ликови Орфеја и Јарца-Мудријаша посматрани као метафоре два различита израза: спиритуалног и материјалистичког – с једне стране имамо спиритуални идеализам и занос, са друге: чулно-телесне назоре и разум. Очигледно је дијалектика Орфејевог лика у знаку вечите амбиваленције и иде од окренутости крајњем идеалу до зароњености у плотско. Отуда се као релевантан намеће и проблем именовања јунака. Дилема Чарнојевић / Рајић, са којом се сусрећемо уДневнику, а на коју упућује већ сам наслов романа (Дневник о Чарнојевићу) одговара хотимичној загонеци имена јунака у Мансарди. На ову намерну анонимност и немогућност идентификације упућује пре свега Лаутанов коментар да никада није волео да се разголићује јавно, због чега име овог, па и других јунака у роману, остаје тајна.

Павле Зорић, пишући о Кишу, истиче следеће: Његово прозно дело треба посматрати у контексту оних настојања која су прозу, притиснуту реалистичким наслеђем, желела да обнове ослањањем на лирску традицију проистеклу из Бодлера. И Црњански се на известан начин враћа бодлеровској традицији; код њега је, рецимо, и сама бодлеровска идеја о сагласју у свету добила типично авангардни израз, чиме се донекле враћамо и на већ поменуте епохалне различитости. Данило Киш несумњиво много дугује наслеђу авангарде, а самим тим и Црњанском, којег и у својој књизи Час анатомије спомиње као једног од изабраних писаца, убрајајући га у своју поетичку традицију. Ако се за Кишову збирку кратких прича Рани јади може рећи да представља основу његовог Породичног циркуса (чиме смо, несумњиво, на трагу већ добро познате и више пута помињане поетике сажимања), Мансарда се може схватити као „ембрион“ његовог лирског поступка. Ово важи и за Дневник о ЧарнојевићуМилоша Црњанског, који је својеврсно језгро читаве поетике овог авангардног песника и писца. У оба случаја наилазимо на наговештај онога што ће касније са другим њиховим делима уследити. Управо се у лирском огледа суштина приповедачког и романсијерског дела ових писаца. О томе сведоче бројни примери чијим се разлиставањем непосредније доживљава и поима поетика сваког од њих, уметнички поступци, теме и мотиви у својим варијацијама, сличностима и разликама.

За P. U. L. S. E: Mарија Мирковић

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *