Ulogujte se / Kreirajte profil

Gustav Klimt, V deo: Modernost i femme fatale

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba.

Klimt se posle krize sa univerzitetom povukao u užu elitu, odustavši od saradnje sa državom, što ga je učinilo i ravnodušnim za društvene probleme i politiku. U svojim ranijim fazama bio je javni umetnik i secesionistički tragalac za modernim duhom umetnosti. Sada se povukao u sferu ličnog, postao je slikar i dekorater za bečke visoke krugove. Javnu angažovanost je zamenila druga vrsta delatnosti – postao je slikar lepote života visoke klase, ali kao slikar žene. Eros i tanatos su i dalje prisutni, prerušeni u dve jednostavne teme, cveće i žene, koje su mu omogućile da svemu što je prolazno a lepo podari izvesnu trajnost kroz životnu ekstazu. Uvek imaginaran enterijer na slikama je postajao sve apstraktniji, a elementi njegovog likovnog stila su postali i ukras i simbolička sugestija.

Portretisao je mnoge poznate žene svoga doba. Glumice i zabavljačice, bečke dame iz visokog društva, sve su dolazile u njegov atelje i bile očarane njegovim talentom. On ih je zaista prikazivao u najboljem svetlu i u skladu sa svojim vremenom, kao lepe, ženstvene, moderne, zavodljive. Klimt je slikao novu, modernu, gradsku buržoasku ženu. Po čemu njegove portrete prepoznajemo kao drugačije, moderne?

Modernost je fenomen devetnaestog veka i proizvod grada. Iz tog konteksta impresionizam, svojevrsni moderni realizam, crpe svoje glavne teme. Moderno je ono što je aktuelno, tipično za svoje doba, ali takođe označava i čitav period novog i modernog doba koje počinje s poslednjim decenijama 19. veka i nosi dalje smernice razvoja drugačijeg, inovativnog, proizilazi iz novog načina gledanja na svet. Modernost je odgovor na nove izazove društvenog postojanja, ona je odgovor na ogromni porast stanovništva, na ubrzani tempo života, na promenjeni karakter varoši i gradova. Moderni život se ogleda u urbanističkim rešenjima, tehničkim plodovima industrijske revolucije, novom načinu provođenja slobodnog vremena imućne klase u usponu, kafeima, pozorištima, parkovima i izletištima. Centri velikih gradova postali su ključna mesta modernosti, nastaje moderan grad i sasvim moderan fenomen mode.

To je istovremeno bilo i doba borbe za zaštitu dostojanstva individue i njenog prava na rad. Socijalni problemi kao što su nezaposlenost, beda, prostitucija, tamna su strana modernog načina života. Prostitucija u savremenom smislu je specifičan kulturni i istorijski fenomen koji se javio krajem 19. i početkom 20. veka. Do tada prostitutke nisu smatrane posebnom klasom žena. Možemo razmatrati prostituciju kao deo patrijahalne strukture građanskog društva, umesto kao tzv. najstariji zanat i univerzalnu odliku društvenog života ljudi. Veoma raširene venerične bolesti su posmatrane asimetrično, žene su doživljavane kao jedini izvor i prenosilac zaraze. Druga strana, ona koja je predstavljala korisnike seksualnih usluga, bila je izuzeta iz razmatranja o javnoj higijeni. Polne i rodne razlike su diktirale shvatanje seksualnosti, uticale na stvaranje modernizma i modernosti kroz društvenu uslovljenost žene – društvenu, ekonomsku i subjektivnu razliku između muškarca i žene.

Buržoazija koja se pojavila krajem osamnaestog veka se borila da potisne dominaciju aristokratije, osporavajući društveno uređenje koje se zasnivalo na nepromenljivim pravilima položaja i rođenja. Proklamovala je društvo sastavljeno od slobodnih, nezavisnih individua, ali je i buržoazija kao nova klasa zasnovana na nejednakostima i razlikama. Pod individuom se misli na muškarca, građanska sloboda nije univerzalana, ona je muški atribut. Žene nisu uključene u građansko društvo na istoj osnovi s muškarcima, poziva se na imaginaran poredak u prirodi po kome su prirodne sposobnosti i atributi polno diferencirani, na štetu žena. Ženama se daje nebitno mesto bilo u gradnji bilo u rušenju poretka i napretka. Nejednakost žena i muškaraca se interpretira kao prirodna, a ne društvana činjenica; smatra se da je muškarac nadmoćan intelektualno, a žena osećajno, da žene nisu u stanju da oplemene svoje strasti za razliku od muškaraca. Žena time predstavlja nagonski život, a muškarcu se pripisuje sposobnost sublimacije nagona koji društvenu organizaciju i kulturu vode na put civilizacije. Međutim, ideja da jedinke imaju svojinu nad svojom ličnošću presudna je za borbu i protiv klasne i patrijahalne dominacije. Polna razlika je i politička razlika, razlika između slobode i potčinjenosti, u kojoj je superiornost muškaraca rezultat i posledica muškog društvenog uređenja, a ne prirode. Ono što je zaista nedostajalo ženi je mogućnost stvaranja i održavanja političkog prava. Obrazovanje žena i poboljšanje njihove društvene pozicije činilo je da argument muške superiornosti, veće muške snage i/ili sposobnosti bude sve manje prihvatljiv.

Gustav KlimtJudith I, 1901Öl auf Leinwand84 x 42 cm

Bečlije su rado naglašavale da su žene i kultura dve nespojive suprotnosti, ističući time prirodnu podređenost žene muškarcu, ženu kao niže biće. Iako je bio zaljubljen u stvarnu Salomu, Niče je ostao poznat i po maksimi iz svog čuvenog dela Tako je govorio Zaratustra (1883-1885): ,,Ideš ženi? Ponesi bič!“ Oto Vajninger, antifeministički nastrojeni teoretičar s kraja devetnaestog veka, objavio je 1903. knjigu Pol i karakter, u kojoj je ovaj dvadesettrogodišnji autor slabosti društva izjednačio sa ženama i pripisao ženskosti, proglasivši ih amoralnim i izvan civilizacijskih kategorija. Ženu vidi kao seksualni objekat ili kroz njenu reproduktivnu ulogu, naglašavajući te ženske uloge kao jedinu i pravu ženinu prirodu i svrhu. Ovim on ponavlja ideju svog vremena o ženi kao majci ili bludnici, u funkciji muškarca i svog pola. On insistira na definiciji žene koja se iscrpljuje kroz telesno. Po njemu, žene su potuno zaokupljene svojim telom i telesnim, otud imaju materijalnu prirodu koja je u suprotnosti sa daleko duhovnijom i intelektualnijom prirodom muškarca. Knjiga je postala veoma popularna, a i danas se provlači kao argument protiv ženskosti, bez obzira na to što se mladi Vajninger nedugo nakon objavljivanja ovog dela ubio, i što je ona time svojevrsna labudova pesma.

Kao posledica takvih shvatanja došlo je do podele društvenog sveta u odvojene sfere aktivnosti, uslovljene rodom; ova podela je preuzela i ponovo oblikovala podelu osamnaestog veka na javno i privatno. Javni prostor je isključivo muški tip prostora, on je svet produktivnog rada, politike, vlasti, obrazovanja, zakona i javnih službi. Privatna sfera doma bila je svet žena, dece i posluge, prostor osećanja i dužnosti iz kojih su novac i moć proterani. Privatna sfera i jeste i nije deo građanskog društva, kao što i žene i jesu i nisu deo građanskog poretka. Žene u njega nisu uključene kao jedinke, već kao žene, što će reći kao ,,prirodno“ potčinjene. Položaj udate žene određuje je kao svojinu supruga, ona figurira kao muževljeva senka, “gospođa”. Ali, suština modernog patrijarhata nije samo porodična potčinjenost žena, već sveukupna polna. Frojd takođe ide u susret težnji muškaraca nove buržoazije, njegova psihoanaliza objašnjava građansku svest i postaje u nju ugrađena. Psihoanaliza svodi političku prošlost i sadašnjost na odnos praiskonskog sukoba oca i sina – buržoaziji je time podario neistorijsku teoriju o čoveku i društvu, takvu koja je mogla da učini prihvatljivijim i opravda politički svet koji je izmicao kontroli. Ona objašnjava i opravdava potiskivanje nagonskog, interpretirajući ga kao stvaralački ljudski čin. U sklopu tog potiskivanja nagona patrijahalnog društva je i potiskivanje žene u prostore ženskosti. Muškarac beži iz svoje agonalne stvarnosti u san i modeluje ženu kroz njene majčinske uloge.

Muškarci su se slobodno kretali između ovih sfera, a od žena se očekivalo da ne napuštaju privatne prostore. Oni nisu označavali samo granicu između javnog i privatnog, već i granicu između prostora muškosti i prostora ženskosti. Ženi je bio nedostupan niz prostora koji su bili i dostupni i namenjeni muškarcima. Oni su time postali sfere muške slobode i različitih značenja za muškarce i žene. Muškarci su se udruživali da zaštite svoju slobodu kretanja i delanja; za muškarca je izaći u javnost značilo izgubiti se u gomili, daleko od zahteva za čestitošću. Za buržoaske žene, izlazak u javnost je bio povezan sa idejom o gubitku ugleda. Čestita, porodična, buržoaska žena tamo nije imala šta da traži; javni prostor se u odnosu na osamnaesti vek transformisao, postao je i više preteći, uzbudljiviji i seksualizovaniji prostor nego ikada ranije.

Dozvoljeni ženski prostori su trpezarije, saloni, spavaće sobe, balkoni i verande, privatne bašte; primeri su privatnog prostora ili prostora vezanog za kuću (prikazani su na slikama Berte Moriso (Morisot) i Meri Kasat (Cassatt)). Ti prostori ženskosti su proizvod društvene pozicije žene, potvrđuju posebnu, društveno uslovljenu seksualnu razliku gde je ženskost uslov, uzrok i posledica (Prostori ženskosti još uvek upravljaju životima žena. Žene su danas osvojile građanski i pravni status skoro jednak statusu mukaraca, ali one i dalje nisu uključene u društvo na istoj osnovi kao muškarci. Polna razlika i dalje dovodi do patrijahalne podele uloga i rada. Čak i preko onoga što se danas naziva seksualnim uznemiravanjem muškarci odražavaju svoje muško patrijahalno pravo u javnom svetu, kao novi vid potčinjavanja i disciplinovanja žena). Žene jesu imale pristupa na odabranim mestima u javnoj sferi, ali u pratnji i na strogo određenim mestima zabave i pokazivanja. Takva izolacija žene stvara izrazitu suprotnost između porodice i društva, a društvo koje počiva na krajnje različitim atmosferama u porodici i društvu postaje ne samo nemoralno, već bolesno i dekadentno. Javno i privatno postaju dvosmisleni prostori određeni ne samo granicama klase, već i seksualnošću.

Kakav odnos postoji između seksualnosti i modernosti? U osnovi ovog pitanja je buržoaski svet novih društvenih odnosa u kome su tela žena pretvorena u seksualne objekte i robu. Prostori modernosti su tamo gde se susreću klasna i polna podela, to su prostori seksualnosti i erosa. Muški umetnici koji slikaju ove prostore i ženu kao ukras u njemu, podrazumevaju muškog, a ne bilo kog posmatrača. Umetnost je takođe uslovljena rodom, ona nam prenosi muški doživljaj modernosti, modernizam je označen ženskim telom i podrazumeva bavljenje muškom seksualnošću.

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba. Postala je umetnikova preokupacija, delom zasnovana na postulatima frojdizma i već pomenute muške neuroze. Erotika koja je tada visila u vazduhu Beča jasno je navela umetnika da glavnu ulogu u svojoj umetnosti poveri ženi. Klimt je otvoreno prikazao Ženu kao Evu, Veneru i Lilit i doprineo stvaranju novog tipa žene, femme fatale.

Ona se vidi i u Klimtovim zvaničnim portretima bečkih dama, kao i u bezimenim devojkama i alegorijskim predstavama. U umetnosti fin-de-siecle-a greh je bio otelotvoren u enigmatskoj snazi ženstvenosti, ostavljajući otvorenim pitanje da li se tu radi o vremenu muške histerije i krize muškog ega, fenomenu muške feminizacije kroz sliku žene, ili su žene zaista i bile na neki način bukvalno fatalne po muškarce. Postoji mogućnost da je žena u izvesnom smislu zaista doživljavana kao nosilac smrti – u svetlu brojnih seksualno prenosivih bolesti za koje nije bilo leka, naročito sifilisa. Žena je istovremeno i grešnica i potencijalno fatalna po muškarca, njeno telo zaista ubija. Ideja bolesti, sifilisa i tuberkuloze kao životne svakodnevice i pretnje životu, imala je velikog udela i u Klimtovoj opsesiji životom i smrću. Ogolio je mušku seksualnost, koja u modernom društvu uživa slobodu da posmatra, procenjuje i poseduje – u stvarnosti ili u mašti.

Femme fatale je seksualno nesputana žena koja svojim zavodničkim moćima pokorava muškarca. Ali, njeno interesovanje ostaje pritom samo površno erotsko. Ona uživa u zadovoljstvu zavođenja i poigravanja muškarcima koji se u nju zaljubljuju, koristeći svoje ženske atribute i ostale kvalitete koji imaju veze sa polom i ne nužno sa polnošću da bi ostvarila svoje ciljeve. Ona je žena kojoj muškarac nije cilj, već (eventualno) sredstvo. Javlja se kao popularna bečka fin-de-siecle tema i u visokoj i u popularnoj umetnosti, a kosa, poza, odeća, izraz lica su amblemi ovog zavodničkog i destruktivnog tipa žene.

Femme fatale je figura muške fantazije, žena koju on želi i koje se plaši – želi je jer ne može da je poseduje i potčini, plaši je se jer mu je ravnopravna po svim pitanjima i stoga je doživljava kao pretnju svojoj muškosti. Izražava mušku fascinaciju seksualno ,,agresivnom“ ženom i anksioznost koju kod njega proizvodi ženska dominantnost. Ona je reakcija na poljuljani sistem uloga, opisuje odbojan stav muškarca prema oblikovanju emancipacijskog lika žene – žene koja odbija da se bavi samo kućnim radom i odgojem dece. Ona odbija ulogu supruge i majke kakvu joj je patrijahalno društvo namenilo. Fatalna žena predstavlja najdirektniji napad na tradicionalnu ulogu žene u društvu i porodici i u nesumnjivoj je vezi sa emancipacijom žena.

Za P.U.L.S.E Zorica Atić

Prethodno poglavlje                Sledeće poglavlje

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *