Ulogujte se / Kreirajte profil

Moj dom u Ćupriji

Nakon pobesnelog i grubog leta dolaze jesenji dani koji mirišu na prve sanjive melodije ptica i daju  prašnjave  boje livada i šuma…

Vreme je da pišem.

Dom u Ćupriji…  

Poslednja bajka mog detinjstva.

Valja mi da ostavim zapis i sliku.

Proleće je, 1956 godine. Bila sam devojčica od osam godina; završila  drugi razred u jednom selu kraj Valjeva. Potom, u junu mesecu došla sam sa majkom i malom sestrom u nepoznat gradić da živimo neko vreme. Ćuprija se zvaše taj mali grad. Tata je ostao u Valjevu da radi i sprema selidbu porodice.

Ušle smo nas tri u kućicu, novu i svetlu. Kućica se  nalazila u jednoj tihoj, mirnoj ulici gradića.

Novi dom – kao kutija: spolja obojena bojom zrele kajsije, unutra, bela, sa namalanim žućkastim šeširićima pečuraka i plavim cvetovima vodopije po zidovima. Kuhinja: prostor – taman za ložište, dvokrilni kuhinjski orman, sto i tri stolice. Naspram  ulaza, uza zid, rašireno je jedno zgodno omanje kanabe prekriveno mekim ćebetom. Ulaz u spavaću sobu držala su jedna zgodna drvena vrata, a soba, baš za nas – bračni kreveti, kanabe, ormar, nahtkasne. Posteljina, ćilimi, rađeni maminom rukom. Na noćnim stočićima veženi mali čaršavi, stone lampe, po koja knjiga. Tu je i čuvena psiha, sa vazom cveća i našim uramljenim slikama. U staklenom delu psihe su knjige i album sa slikama. Veliki, trokrilni prozor  puštao je širom svetlost  koja je dopirala  iz dvorišta. Tri stepenice na ulazu u kuću, široke i oniže. Čelna, ulazna vrata, široka, drvena, boje divljeg  kestena; kvaka  sjajna, žuta. Dvorište veliko, puno mladog drveća, trave, sve zeleno, mirno, čisto i ograđeno jakom, visokom drvenom ogradom. U dvorištu se nalazila i prizemna, starija, otmena kuća u kojoj je živela vlasnica svega ovoga, naša gazdarica. Starija, oniža, gospodstvena žena. Imala je lep glas i nosila je jednostavan crni kostim. Govorila je lepo i sa osmehom.

Nedaleko od ograde, bila je konjušnica u kojoj su se odmarali i smenjivali konji za gradsku vuču. Konjušnica je bila napravljena od drvenih stubova i kao čardak  visoka … sve oko nje, mirisalo je na konje i seno;  miris trave i sena dopirao do nas tokom toplih letnjih noći i uspavljivao . Noću bi se čulo rzanje konja i tapkanje njihovih kopita. To je mene podsećalo na život u selu. Takvi su zvuci i mirisi bili u selu moje bake kada sam odlazila.

Drago  je i milo bilo vreme koje sam provodila tokom tih meseci u Ćupriji.

Mama, ja i sestrica bile smo same; mama je tada imala oko 34 godine, blistala je lepotom osmeha i stasom. Vedra, staložena, puna svojih snova, mlada mama dve devojčice i žena mog tate.  Voleli su se tata i mama tako da sam uživala da ih gledam kada su bili zagrljeni, zajedno.

Sestrica Svetlana je imala tri godine. Bila je lepa I ljupka devojčica, prilično pitoma, mirna i isto tako i žilava, uporna, zaigrana. Bila sam starija od nje više od šest godina; sve čarolije i drangulije ranog detinjstva  sama sam već proživela i sestrica mi je bila pravi dar. Tada sam se radovala odlasku u Ćupriju, da budemo zajedno u svojoj kućici, jer sam godinu dana provela odvojena od mame i sestre u jednom dalekom planinskom  selu učeći školu. Bilo je zanimljivo u selu, divlje i  bogato u doživljajima i druženjima, sa rođakom, mladom učiteljicom i njenom ekipom; ipak, ja sam bila mala i željna svoje porodice i često sam čežnjivo gledala niz seoski put ne bi li se moja mama pojavila… Ovde, u Ćupriji, čekali su me pitomina  toplog, mirisnog proleća, dobrota  mirnog života, mamina nega, nežnost i brižnost, a posebno sestrica koja je bila uz mene i sa kojom sam ja bila ponovo malo dete koje se igra i uz to – ima fino društvance za igru.

Bio je eto, juni mesec kada smo došli u Ćupriju. Proleće, mirisi i sveže zelenilo činili su da sam srastala sa drvećem, travom, kućom koja je preko dana bila otvorena, sa spuštenom dugom zavesom umesto vrata; to je dozvoljavalo da stalno trčkaram i iznosim igračke, malu ćebad, voće i poslastice koje je mama pravila. Sestrica je obično bila u dvorištu, hodala ili sedela na ćebetu i pretresala igračke. Majka je  u slobodnim trenucima bila sa nama  ili  je sedela na ligeštulu kraj nas i čitala. Volela je da crta i imala je dara za crtanje. Olovkom, pozajmljenom iz  mog pribora, crtala bi na novinskoj hartiji i na kojem listu viška iz sveske ili crtaćeg bloka. Često  je iz naše  otvorene kuće dopirala muzika; imali smo radio “Kosmaj 48”, radio aparat  sa stanicama ucrtanim na kartonskom krugu unutar stakla i skalom koja se kretala u krug. Radio je imao glasan i čist zvuk. Majka bi u rano jutro upalila radio, onako poistiha da svira; puštala je narodne pesme i muziku koja se zvala ozbiljna muzika; mama je volela umetnost, nauke i obrazovanje i prenosila ih na nas.

Otvoren prozor na sobi, sa lepršavim zavesama, zaokruživao je proleće mog detinjstva na potpun način. Uživala sam instiktom zdravog deteta. (Kasnije sam se često sećala tog lepog perioda i moje slatke slobode u slatkom okruženju… )

Da, tata je nedostajao, ali, on se trudio da dolazi  tokom slobodnih dana, makar na jedan dan i noć; tu noć bi prespavao, a drugi dan odlazio. Ostajala sam čežnjiva kada bi odlazio; ipak, imala sam dovoljno Dobra oko sebe i u sebi, da sam dobro podnosila njegove odlaske sa iščekivanjem da će opet doći.

Živele smo nas tri  jednostavno i lepo deo proleća u koji smo zajedno zakoračile, a potom i celo leto. To leto je, čini mi se, bilo najednostavnije, najlepše i najmirnije u odnosu na leta koja su sledila. Verovatno jeste. Ma, jeste, od kako sam dobila sestricu, pa do odlaska iz Ćuprije…

Mama je bila sa nama i uz nas. Bila je svoja, na svoj način. I tata je, znala sam – tu, negde, sa nama…

Sa jutarnjim ustajanjem, sestrica i ja smo, još sanjive, u pidzamama i sa peškirima u rukama izlazile u dvorište, i umivale se na dvorišnoj česmi; mama je bila uz nas. Svež  zrak nas je razbuđivao, a vetrić izazivao blagu drhtavicu. Nakon umivanja i pranja zuba, trčale smo da se obučemo. Svetlanka je htela da bude samostalna, pa se muvala sa mamom oko oblačenja, a ja sam gledala sebe. Potom smo sedale za sto. Beli stolnjak, šolje, tanjirići, ukusni i fini doručak, a onda, šetnja po dvorištu i po gradu. Bivale smo u parkovima, sa drugom decom. Klackalice i ljuljaške. Nosile smo svoje  lopte. I tako par sati trčanja i igre po parku. Ručak nas je čekao  oko 12 sati i obavezno popodnevno spavanje. Ozbiljno spavanje u jedinoj spavaćoj sobi, sa zatvorenim prozorom i navučenim mat zelenim zavesama, da nam ništa ne smeta i da ne zabušavamo. Nakon sat-dva spavanja, imale smo popodnevni program užine, igre, šetnji, čitanja, slušanja muzike, sve do uveče. I to sve sa mamom.Večera je  bila oko osam sati. Potom večernja toaleta i u pidzame… malo čitanja, priče, koja pesma, pa  u krevet. U mrak i tišinu noći i u svežu posteljinu. Mama bi  obično nas dve smestila u krevet, a ona ostala još u kuhinji; sedela je, plela, čitala, slušala muziku. I pisala pismo svom Peri, našem tati… Volela je da sanjari o njemu i da ga priziva…ja i sestrica bi smo katkad virnule kroz vrata i ugledale njen osmeh sa zalutalim pogledom i šaptavim rečima dok je tati pisala pismo… Sve smo razumele, hahaha…  

Sa nama je bila i naša mačka. Najlepša i najmedenija maca na svetu. Velika i dobra mačka. U tri boje, pitoma i svoja, bila je odana i naučena da se ne mota po krilu ili po stolu, nego da je tu negde kraj nas. Roditelji su je voleli i vaspitali, ona je godinama bila jedino domaće živinče u našem domu, bila je sa nama još od Svetozareva. Čuvala nas je na neki svoj ženski mačiji način i vredno čistila našu okolinu od miševa.

Sa nama su bile i mamine muškatle. U grnčarskim saksijama, bogato rascvetane, crvene, crvene … i opet crvene… buketi čitavi. Taj njihovi topli, meki miris, cveće mamino i bakino, činio je lagan mir u protoku vremena, letnjeg, koje se punom snagom razvijalo u našem dvorištu i domu.

Tokom juna i jula, odlazila sam uveče sa gazdaricom na časove kod njene ćerke profesorice maternjeg jezika; u drugom razredu u seoskoj školi nisam bila dobro savladala  gramatiku. To nije bio neki poseban problem: volela sam da učim. Tako sam, sa desetak odlazaka na časove kod profesorice, lepo naučila gramatiku. Vežbala sam i tablicu množenja; da me neko probudi u pola noći, a ja – “verglam” tablicu množenja. Moja mala sestra ponavljala je za mnom govorne vežbe… tada je počinjala  da se služi olovkom; ja sam joj pomagala da žrvlja prve krugove na posebnoj svesci koju joj je majka kupila… Tada sam čitala i novine (“Politika” -dečija strana, odeljak sa stripovima i još poneke priče). Posebno – knjige koje sam dobijala za dobar uspeh u školi. Bila mi je posebna nagrada i radost da dobijem knjigu za odličan uspeh. Uz  to, učlanjena sam u biblioteku, jer, ja sam vredan đak i volim da čitam tokom raspusta…

Posebno sam čuvala dve knjige koje sam dobila na kraju prvog razreda u Svetozarevu. Jedna je bila “Priče iz Nevena”, skupina bajki, priča, pesama i anegdota koje je sastavio i spremio čika Jova Zmaj. “Zlatna knjiga” izdanje, debeli kartonski povez sa naslovnom stranom na kojoj je slika  junaka-putnika koji putuje na pužu. Koji god list okrenem, ja nađem nešto dobro. Druga knjiga je bila “Neobičan zalog”, jednog ruskog pisca, zaboravila sam mu ime. Dugo sam je nosila sa sobom. Obe knjige su bile sa mnom decenijama.

Zmajeva knjiga bila mi je u rukama više od četvrt veka, sve do rata. U ratu se izgubila…

I tako … Ćuprija, mali, nepoznati grad, postajala je tih dana bliska i moja. I dom, ta lepa, pitoma i ugodna kućica, postala je moj ostvareni san, iz onih tajnih, večnih riznica snova koje postoje u detetu, a ne zna se kada su nastale. Samo sam osećala da ih voli i želi svako dete i detinjstvo…

Proleće se polako prelivalo u leto. Leto toplo i raspoloženo. Grejalo nas je dobro i tiho. Mama je ostavljala pekmez od kajsija, krušaka i šljiva. I krastavčiće i paprike je ostavljala. Stiglo je pismo od tete Nene iz Amerike, stiglo je pismo i od baka Stane. Stigoše i dva paketa, sa odećom, knjižicama za bojenje i bombonama. Bombone su bile mirisne, umotane u šareni celofan i meku hartiju oivičenu malenim čipkastim izrezima. O ukusu njihovom, da ne zborim.

Sve neke bogate i mirisne sezone, u jednoj …

Početkom septembra upisana sam u treći razred osnovne škole u Ćupriji. Dobila sam novu torbu, knjige, sveske, olovke, bojice, cipele za školu, keceljicu. To je tada bila keceljica, mama ju je tako zvala, jer, ja sam još bila mali đak… Torba je mirisala na taze  obrađenu svinjsku kožu; svaki takav miris me je kasnije vezivao za školu i učenje. Pošto je sredinom septembra  moj rođendan, majka bi me podsećala da su školske knjige, sveske i ostalo – pokloni za rođendan. Obično bi mi uz svu školsku  nabavku, kupovala i knjige za čitanje. Ja sam tada imala svoju pravu malu biblioteku koju sam volela i ponosila se njom. I moja mala sestra Svetlana je ovog puta dobila knjigu za svoj uzrast; nasledila je i moje slikovnice i knjižice, delom nabavljene u vreme mojih malih godina, a delom dobijene od bake i tetke iz Amerike.

Obe smo imale i dobre igračke; roditelji su rado kupovali i pravili igračke jer su verovali da igračke jesu za decu i da deca treba da se igraju… Tih dana u Ćupriji igračke su od rana jutra bile u dvorištu, a predveče su se unosile, da ne bi na njih pala rosa. Ili kiša.

Kada sam pošla u treći razred sama sam naučila put do škole. Našla sam brzo i drugarice. Dve drugarice su me vodile svojim kućama, da se igramo i družimo i mama me je puštala. Dolazila je po mene u određeno vreme sa Svetlanom, koja je trčkarala i privlačila pažnju prolaznika, svojom ljupkošću. I umela je brate, onako mala da bude dopadljiva devojčica. Mama je obožavala da plete za nju pantalonice, bluze i dzemperčiće, pa Svetlanko nije ni znala za haljinice, osim one američke, koje su bile privlačne, ali nekako – stranske, balske. Pantalonice su joj stajale fino, u njima se koketno kretala i obično je nosila i pleteni šeširić ili kapicu za letnje veče…Volela sam da idem uz nju, prosto sam i ja bila lepša pored nje…

Sećam se dobro domova mojih drugarica u Ćupriji. Jedna drugarica je bila dete nekih sirotih ljudi. Koliko se sećam, imala je samo jednog roditelja i dedu. Kuća u kojoj su živeli, bila je stara, dugih hodnika i mračnog prostora soba; u jednoj od njih bio je samo jedan ležaj i noša ispod njega. Drugarica je bila dobro đače i ja sam molila mamu da joj kupi svesku. Mama joj  je kupila tri sveske. Druga drugarica je bila dete uglednih roditelja i živela je u kući koja je bila vila, sa prostranim balkonom na vrhu zgrade: zaravnjen, popločan i osunčan otvoreni prostor  terase, sa cvećem i suncobranom, ličio je na kuće na moru; sedela sam u letnjoj stolici, sa naslonjačima i bivala poslužena limunadom u velikoj čaši. I moja mama je rado primana, a Svetlanki je bilo malo dosadno dok nije otkrila cveće i gledala ga; veliki kaktus je bio njoj čudan i nepoznat i Svetlanka bi pred njim  zastajala i pažljivo ga ispitivala.  

Živele smo nas tri same i tih meseci nam niko nije dolazio, osim tata, jednom u dve nedelje – otprilike…

Jedno veče došao je, po nevremenu i kiši, jedan tatin kolega, poslao ga je tata. Doneo je ponude i večerao, a onda se zapričao sa mamom. Svetlanku  je mama spremila u krevet, pošto je  zaspala u pidzami, u krilu čike. Meni se dremalo, no, živnula sam kada sam doznala da gost još ostaje na kafi. Osetila sam se kao ljubomorni čuvar koji  motri šta se dalje događa. Veče se oteglo. Kiša i grmljavina su zaokupili prostor dvorišta, krova. Gost je bio lep i mlad, tatin drug i kolega. Zvao se Steva. Bilo mi je jasno da će ostati da prenoći, samo, ja sam odlučila da kontrolišem situaciju. Stezala sam oči od pospanosti, u glavi mi je bio mali mutljag, ali ja sam  ostala da sedim za stolom sa njima. Dok su ćaskali i gost uživao u mirisnoj kafi, odnekud se pojaviše karte za igranje; mama i gost raspališe tablića, pa neko ređanje karata… Mama se smeškala, pobeđivala je i podsećala ga na poštenu igru. Ponoć se bližila. Budilnik je lupao, meni se činilo iz petnih žila, nikad glasnije. Nisam više znala šta ću, ali u krevet nisam išla. Onda dođoše na red novine. Gost izvadi naliv-pero. Mama i on počeše ispunjavati ukrštene reči, pa onda mama nacrta drvo, cvet, lik svog Pere. Kad ne znade više šta dalje, mama poče da se potpisuje. Pa na razne načine, jednom krivo udesno, pa uspravno, pa ćirilicom, latinicom, pa sa zavijucima… Pri tome je pogledivala gosta onako, sa strane. On je moju mamu gledao pravo u oči, ponavljao svoj potpis i tako su žvrljali svoje potpise, kao na kakvom takmičenju. Sećam se dobro kako je u meni rastao bes i jad, nije mi se sviđala ta igra. Gosta bih najradije izbacila na kišu; bila sam ojađena što to ne mogu da uradim. Gledala sam čas u jedno, čas u drugo. I jedva se držala na stolici. Činilo mi se da me majka uopšte ne primećuje. Biće da me je koji put poslala u krevet, ne znam. U kuhinji je bilo prijatno i toplo; gost je sa sobom uneo u kuću i miris muškog parfema i ja sam ga udisala, prvo sa prijatnošću, a posle sa odurnošću. Uljez je znao da se lepo potpisuje i smeška. U celoj ovoj situaciji, prvo mi je na pamet pao tata, gde je tata u svemu ovome, a onda sam osetila ljubomoru – mama je  ustvari prvo ostavila mene. Sestra je tamo u sobi, spava, a ja … Htela sam da puknem, bilo mi je strašno, ali sam ćutala. I izdržala sam do kraja ovo veče. Majci je u neko doba dosadila ova igra, bila je i umorna, a nekako mi se činilo da je gosta izgustirala. Ta, ona je pripadala nama i mi njoj. Ljubazno je gostu donela lavor sa vodom da se umije, opere ruke i noge, i dala mu je tatinu pidzamu. Gost je ostao u kuhinji na kanabetu da spava, a mama se povukla  sa mnom u sobu. Nakon pripreme za spavanje, mama je legla sa mnom u krevet, i ja sam, držeći se čvrsto za nju, zaspala. I tokom noći, mama je spavala pored mene. Znam. Svetlanka je spavala umotana na kanabetu. Ujutru je gost otišao. I neka je.

Odmicala je jesen. Opadalo je lišće sa drveća u dvorištu. Bile su to čitave postelje od mekog i mirisnog lišća. Lepi dani su se podugo zadržali, Svetlanka i ja smo skakale po mekim kamarama šarenog lišća svakog dana, dok se ne umorimo. Ljubazna gospođa gazdarica je tih dana donosila slatko od šljiva i sveže jabuke. Pravila je kolače i zvala mamu na malu gozbu. Tokom leta je više boravila kod ćerke u gradu, a sa svežim jesenjim danima bila je više kod kuće. Lišće se često skupljalo i iznosilo iz dvorišta. Čistači ulica bili su vredni. Ipak, lišća je već tokom istog dana bilo ponovo toliko da nije zafalilo Svetlanki i meni da skačemo po njemu. Ja sam, od kada znam za sebe, skupljala lepe šarene listove sa drveća. Ličili su mi na mape, na slike koje je priroda fino slikala i davala na poklon. Mama mi je davala stare novine, one od predhodnih dana, da presujem lišće. U starim novinama “Politike” čuvala sam lišće; Svetlanka je volela da viri u njih…

Tako sam ja iz Ćuprije odnela presovano lišće u novinskoj hartiji i ono me je docnije podsećalo na slatko ćuprijsko dvorište i dragi ćuprijski dom. Odnela sam i slikovnicu u novu školu u Valjevu, iz koje sam slikala naše dane i večeri u Ćupriji. To je posebna priča. Sve su mi slike dece i njihovih zanimacija iz slikovnice ličile na mene i sestru, na događaje u Ćupriji.

Oktobar je u Ćupriji bio topao i pitom. Olimpijada sa skakanjem u lišću je trajala čitav mesec. Išla sam u školu, ponekad odlazila kod drugarica. Svi su znali da ću da se selim. To mi je davalo izvesnu važnost u razredu, ali ja sam osećala celu stvar kao neko moranje i bilo mi je krivo. Saosećali  su sa mnom. Učiteljica je bila popustljivija prema meni nego prema drugim đacima, znala je da me tek čekaju promene u kojima će biti problema. To nisam volela. Nije me niko pitao da li ću da idem;  ja idem, a ne ide mi se.

Da su mene pitali, ja bih ostala da živim tako kako sam živela prethodnih meseci. Ne bih se selila. Ne bih išla više nigde. Samo bih se smejala, igrala sa Svetlankom i sanjarila u mojoj ćuprijskoj kućici,  učila u mom ćuprijskom dvorištu. I sa mamom i Svetlankom išla u park. Sa mojim slatkim dušama bila. Možda bih i tatu dovela da bude sa nama. Da, dovela bih tatu da bude sa nama. Onog čika Stevu ne bih opet da vidim, neka njega na nekoj drugoj strani…

No, ipak sam nekako navikla da ćemo se seliti. Ne vredi da plačem i da se brinem.

Novembar je krenuo sa kišama i vetrom. Mama je uveliko ložila, naša mala kuhinja  bila je topla i ušuškana. Radio je i dalje svirao, nekad su bile vesti, nekad radio drame… Radila sam domaće zadatke, učila lekcije, igrala se sa Svetlankom,  maca je bila kraj vatre u ognjištu  u zidu. Dešavalo se da me omami toplota, a kišno popodne se otegne i ja zadremam na ležaju, kraj vatre. I Svetlanka se šćućuri kraj mene; ja je stegnem i tako dremamo i ćućorimo. Svetlanka je volela priče iznad svega. U dremežu, čula bih konje, a pokatkad, noću, njihovo rzanje i lupkanje mešalo se sa kišom i podsećalo na priče iz davnih vremena…  ja bih se tada  još bolje i umilnije umotala u toplu ćebad u prohladnoj spavaćoj sobi i opet poljubila moju sestricu…

Dragi dani, noći drage kasnih jesenjih meseci.

U decembru je počeo da pada sneg. Čist, beo, lak sneg. Dvorište je zaspalo. Drveće umotano u sneg je mirovalo. Naša kućica je dobila beli meki krov. Mama je mela stepenice od nakupljenog snega i pakovala je zimnicu i saksije sa zametkom muškatli. Ja sam išla u školu, Svetlanka je rasla i čavrljala. Gospođa gazdarica se javljala sa toplim krofnama i mirisnim čajem. Poslali smo pisma  baki i tetki sa mojom i Svetlankinom slikom. Sve je i dalje bilo lepo i isto…

Zima se raširila… Prve sličice za Novu godinu počele su se pojavljivati u Politici. Jas am uživala u njima, isecala ih i čuvala.

Jednog jutra tata je došao kamionom i ceo dan smo se  pakovali za put. Tata je uveče otišao i odvezao kamion pun stvari. Naš ćuprijski dom je ostao prazan.

Prazan i lep dom. Tužan bez nas. Ostale su namalane sličice na zidovima, mali, ugrejani kamin. Ostao je zatvoren prozor spavaće sobe i u sobi polumrak.

Blago onom ko će da živi u njemu. Neka mu bude dobro kao i nama. I biće mu dobro.

Mi smo noć pred napuštanje Ćuprije prenoćile u kući gospođe gazdarice. Ćutale smo sve  tri  to veče. Ljubazna žena nam je dala da večeramo. Postelje su bile meke i ušuškale smo se mama, seka i ja, opet sa ćutanjem. Nisam sigurna da smo spavale. Čak  je i mala Svetlanka gledala u uličnu svetiljku. Crni biseri njenih očiju treperili su do, čini mi se, sitnih noćnih sati.

Sledećeg jutra, mama, ja i Svetlanka smo poranile na voz za Mladenovac. I uveče stigle u Valjevo…

Nisam više nikada otišla u Ćupriju, niti videla svoj ćuprijski dom i dvorište. Nisam posetila ni gospođu gazdaricu, ni drugarice.

Bude mi žao zbog toga. Posle kažem sebi:

Važno je da je sve ovo postojalo, da se događalo i da pamtim.

Važno je da se sećam i da je moje sećanje živo i danas. I kao sve što je živo – nosi me i greje… I iz njega rastu nove muškatle. I sjaji pogled crnih bisera u noći…

I snovi moji detinji se ostvaruju…

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

Jedan komentar na tekst Moj dom u Ćupriji

  1. Душко Јевтовић

    11/09/2017 at 13:14

    Ова успомена Славице Вукасовић оживела је и кућу мог детињства, којој се повремено у мислима враћам.
    Дом у коме смо одрастали никад нас не напушта јер је попут гнезда испод стрехе срастао са нашом душом, душом у којој ластина крила и реп стреловито пролећу небом, небом које се између кровова и крошњи дрвећа улива у двориште и утискује у сећање.
    Сећање је предворје вечности, семе које носимо у себи и које треба претворити у плод, таленат који не смемо неумножен вратити Творцу.
    Ауторка нас је текстом “Мој дом у Ћуприји” обрадовала плодом чију сету негујемо као заједничку радост – непролазну лепоту живота.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *