Ulogujte se / Kreirajte profil

Moj očuh, Stevica

Jednom me je moj očuh gadno isprebijao jer sam moju sestru stavio da sedi na poljani gde smo igrali loptu i  da služi kao jedna od stativa na golu koji sam ja branio. Sedi moja Ljolja sa dve bele mašnice na travi punoj guščijih govana i čupka travu i maslačke pa to polako trpa u usta, a ja se bacam kao Šoškić, pravim parade i primam golove.

Utakmica se baš bila ražestila, golovi su pljuštali na obe strane, centarfori i krila su nadoknadjivali propuste odbrane, a ja sam zaradjivao aplauze svojim odbranama i kraste na kolenima. Onda Mirko, najbolji šuter u suprotnom timu, opali jedan volej tako snažan da je samo proleteo pored mojih ušiju zujeci i lupio onu moju slatku Ljolju pravo u glavu tako snažno da su joj obe mašne odletele u vis kao uplašeni leptiri. Dete se onesvestilo, krvarilo iz nosa i iz ušiju i ležalo na zelenoj travi igrališta. Pola tima je pobeglo, druga polovina se sakrila iza šupa kolonije i otud posmatrali šta se desava.

Dotrčali su i majka i očuh i Rajko vatrogasac i jedva povratili moju stativu, tj moju sestru koja je pocela glasno da vrišti videvsi krvavu novu haljinicu od svilenkastog roze pliša. Prošlo je malo vremena, sve se utišalo a onda se moj očuh setio da još nešto treba da se uradi i okrenuvši se meni snažno me šcepao svojim snažnim rukama.

Posle tih batina koje pamtim i dan danas otišao sam u policiju, tj . miliciju da ga tužm.

“Druže milicajac, ja sam dete palog borca koga je očuh prebio na mrtvo ime. Tražim da ga uhapsite jer ne smem da idem kući da spavam.”
Dežurni milicioner me je bunovno posmatrao. Tog milicionera sam znao jer je bio dobar drug moga teče Čede i sa njim je išao stalno u lov starim Willis dzipom ponekad vodeći i mene. Lovac u miliciskoj uniformi je pravio zapisnik i tešio me da će on da me lično otprati kući i zapretiti mom očuhu Stevici da me više ne bije.

I šta da vam pričam, takve se stvari dešavaju samo na Balkanu.

Moj očuh i taj milicioner počeše raspravu, majka iznese po običaju po jednu rakiju, pa kafu pa opet rakiju. Pili su do kasno u noć, pričali lovačke priče, zvali i mog teča Čedu i umesto da ga uhapsi, opomene, zapreti, oni su pevali, grlili se i navrtali onu žutu i ljutu rakiju moga dede koju je majka čuvala u balonu za Božić i Novu godinu.

“I nemoj da biješ više ovog deliju Stevice, vikao je pijani brkati milicioner, nemoj. Pogledaj ga kakav je delija.”
“Neću, majke mi neću”  obećavao pijanii očuh i slegao ramenima. “Neću majke mi, jedino u samoodbrani.”

Onda su se svi smejali grohotom, grlili se i ljubili žvalavim pijanim usnicama i terali me da odem i kupim vruć burek kod Žarka pekara koji radi celu noć. Balkan je to dragi moji, tamo i biju i vole istom žestinom ako niste znali…

[youtube]YZMCtTFQYyQ[/youtube]

za P.U.L.S.E/ Džo Moler

Jedan komentar na tekst Moj očuh, Stevica

  1. preslicavanje

    28/04/2011 at 00:42

    Dzo Moler je zaista paracinac koji vec dugo zivi u Americi?

    Postoje li negde “Moji drugovi” da se nabave (knjiga).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *