Posle petnaest godine u knjižarama se pojavila knjiga koja je, na neki način, predstavljala najveće uzbudjenje svog vremena – Ca. Blues

Moje ime je Johny Walker. Izgovara se isto kao što se pije.

Neposredno posle Velike žalosti, Beograd je ‘udarila’ renesansa šezdesetih, oličena i u čuvenoj knjižari u Cetinjskoj ulici (Narodna knjiga), gde je počeo novi kulturni život grada, ali već tada nemio vlastima i nedrag starim piscima. Tada je ‘naša literatura bila isključiva. Meni ne smeta ništa što se dešava na periferiji, recimo u Kragujevcu. Ali, ako to ostaje da se tu reši kao problem i pisac samo zbog toga piše, onda je to besmisleno… To nije literatura. To su male traume koje čovek pokušava da reši pisanjem’. To je rekao Mika Oklop, mladi pisac Milan Oklopdžić, u intervjuu NIN-u, koji je sa knjigom Ca. Blues 1982. godine učestvovao u trci za NIN-ovu nagradu za roman godine. Izgubio je nagradu preglašavanjem (3:2) a laureat je tada postao, sada zaboravljeni, zagrebački knjizevnik Pavao Pavličić (Vecernji akt). Osim forsiranja ‘bratstva i jedinstva’ postojali su tu i drugi književni razlozi koji su našu književnost doveli do ovog gde je sada, odnosno do mrtve trke izmedju zavičajnih književnika i postmodernista.

‘Mislim da je u našoj literaturi skoro sve smešteno u neke lokalne okvire; pri tome mi nisu jasni ti pisci. Verovatno zbog toga što je svakom piscu stalo da bude štampan – tužni su pisci koji imaju pune fioke tekstova, a malo knjiga – a da bi bio štampan on negde mora da pripada. Mora da pripada lokalnoj literaturi, ili nacionalnoj, mora da pripada nekoj lokalnoj struji, ili ‘blatnjačkoj’ književnosti, govorio je Mika Oklop.

Novi klinci, odrasli u još jednom ‘medjuvremenu’, počeli su ponovo da ‘izvlače’ tu knjigu iz već prašnjavih biblioteka svojih roditelja i starije braće i da je ponovo čitaju.

Nije ta knjiga bila ‘ikona’ ni u svoje vreme, ali je bila nešto novo, nama nepoznato i u knjigama nenapisano. Sada je to još manje, ali je mladjoj publici takodje nepoznato. Ako je knjiga nekada bila puna seksa i droge, što je mnogima smetalo, sada je to knjiga bez seksa i droge, što mnogima nedostaje. /Milan Damnjanović

Za ‘stare’ i ‘nove’ klince P.U.L.S.E objavljuje nekoliko izabranih fragmenata iz knjige Ca. Blues, Milana Oklopdžića.

Knjiga je počinjala pričom o blatu na vrhu piščeve cipele. To je, kako je Oklop govorio, bio nekakav dug, ali i bes prema literaturi koju je nekad voleo. Još tada su ga spopale neke sumnje zasnovane na stvarnosti naše kulture.

…Otvarajući poštansko sanduče, primetio sam tragove blata na vrhu desne cipele. To mora da je još iz Evrope, ovde neprestano sija sunce. Već dve nedelje sam u Kaliforniji: kupujući jedan bicikl, pijući pivo, upoznajući se sa novim licima/kao da je nemoguće upoznati se sa nekim starim licem/, spremajući se za predavanja, perući zube preostalom Zirodent pastom, odlazeći jedanput do okeana sa sekretaricom odelenja/ona je tek nedavno imala operaciju hemoroida/, pokusavajući da pronadjem svoju vrstu cigareta, pevajući neku pesmicu koju sam, srećom, već bio čuo u Evropi…

Kako se vi zovete?

Meri-Luiz.

To je ime s kojim može da se započne revolucija.

Draga mama, zbog čega me nikad nisi učila jednostavnosti, srdačnoj iskrenosti, neposrednosti, samoći koje se ne treba stideti…

Postoji jedan jezik, kaže M-L, mislim da se zove Meskalero ,u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme.

Pa? rekao sam.

Shvataš, ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže.

Saginje se i traži neku ploču ispod gramofona.

Nešto za kasne sate, kaže.

Neka bossa nova, sa opreznim ritmom, gitarista koji cedi note, umarajuće, njegov trud me podseća na neke rezance sa sirom koji se beskonačno rastežu, klavir, više kao boja nego solistički instrument, glas neke žene, prijatan. Antonio Carlos Jobim.

Svi ovi Jagger-Lennon-Dylan-Baez-Hendrix-Led Zeppelin-Laura Nyro-James Brown-Nash-Young-Ohio Players-Linda Rondstat-Crusaders-Benson-Trower-Eagles i ostali paranoici, svi su oni postali Kibernetički Model…Svi su zapušili ulaze, a na izlazu zrače sa 100.000 vati…Marilyn Monroe, sa koliko erotikona ona zrači? 30.000? 50.000? Koliko je polje uticaja samo jednog jedinog njenog uzdaha? Oni se ne menjaju. Oni ne smeju da se promene. Muzika…Znaš gde je muzika na elektromagnetnom spektru? Dole, kod naših nogu. Ne, oni svi nemaju veze s muzikom, oni šalju vibracije koje se odbijaju od publike i vraćaju se njima…Odatle crpe energiju. Publika izmeša te njihove vibracije, kao špil karata, i vrati im ih nazad. Oni dobijaju natrag sve svoje vibracije, minus njihov Ego…Oni dobijaju svu našu lovu. Znaš šta je skoro izjavio bivši producent Beach Boysa? Rekao je, imam to negde zapisano, pokazaću ti, rekao je: Pre deset godina sam imao taman toliko novca da kupim jednu reprodukciju Van Gogha. Pre pet godina sam imao dovoljno novca da kupim jedan original. Danas bih voleo da mogu da kupim Van Goghovo uvo…Zamisli dokle idu ovi porozni umovi!

Da li je našao?

Da li je našao, šta?

Pa to što je tražio.

Udji, po treći put je rekla, bez zvuka, bez buke.

Povukao sam joj gaćice nadole, ali me je ona odgurnula i sama ih skinula izvlačeći levu nogu iz proreza i ostavljajući ih da bespomoćno vise oko zglavka desne noge. Zanjihala se kao klatno.

Htela bih…počeo je da govori iz nje Methedrine…htela bih da počnem da crpim kosmičku energiju najvećeg kvaliteta…moje psi-plazma polje izlazi iz gravitacionih kontrakcija i adrenalnih konstipacija…menjaš mi sve spektralne linije…menjaš mi detektibilnost…hoću da metaboliziram tvoje radijacije…osećam te…osećam te kao mikro-koradijacije…osećam te…osećam te kao mikro-kokain fleševe preko svih mojih astralnih pupoljaka…taaaaako…iznad…iznad svega…milioni telepatona koji me zamrzavaju…sad mi menjaš polje…da li mooo…da li je moguće-pedeset sedam hiljada gausa…imamo slobodno mesto za spajanje…ne menjaj ritam, ne menjaj ritam…izgubićemo se…autoritmični mentalni led…neokorteks…to, ubrzaj to, tako…oslobodi sve kanale, sve trake, primaš me potpuno, svuda te osećam, svuda me osećaš, oslobodi se svega, sad menjamo gravitaciju…taaaako, iznad svega…uzdigni se iznad svega, samo ti i ja…postajemo jedno…taaaaako, taaaako, saaad…otvaram pičku prema suncu, otvaram pičku prema suncu!!!

Whodunit, my love

Youdunit, my love

With a love so completely new

If I gun it, my love

Would you shun it, my love

But why shoot it or boot or try to toot it

Do you want to know why?

Billie Holiday.

Kako je taj glas strujao po sobi! Preko stolica i ormana, preko tepiha i plafona, preko prekidača, uz lustere, do naših stopala i onda nagore, ka stomaku. Tu je ostajao neko vreme izazivajući kratkotrajne mučnine, onda se penjao nagore i ubrzo sam ga osetio kako udara po slepoočnicama. Pogledao sam ka uglu sobe gde se nalazio jedan nerasklopljen stalak za peglanje i video sam jasno kako Trinka i Lissa, peglaju svoje haljine pred izlazak koji je dosta obećavao. Video sam jednu od njih kako odlazi do gramofona, bira ploču i pušta je. U daljini, negde iza svega toga, video sam bolesnu Billie Holiday na samrtničkoj postelji kako okreće glavu, usporeno, prema vratima na koja je neko nervozno kucao.

Billie Holiday?

Da, jedva je prošaputala.

Ja sam Jerome Stern, iz odelenja za narkomaniju 92. policijske stanice. Vi ste uhapšeni.

Mo-lim? Jedva je izgovorila.

Imam nalog da vas uhapsim, rekao je odlučno inspektor.

Pa, ja sam već mrtva, prošaputala je.

Bright Moments, rekao je Kirk, kompozicija sa mog najnovijeg albuma.

Svirao je nosnu flautu, specijalno konstruisanu za duvanje nozdrvama, glavom nakrivljenom na stranu, udarajući nogama o pod. Prvo je zvuk podsećao na grmljavinu i tornado, onda se odmakao od mikrofona pa je melodija ličila na afrički ljubavni zov, zatim je svirao lirsku temu, otegnuto i punim zvukom i, najzad, kada su klavirista, bubnjar i basista odlučili da mu se pridruže, ušao je u bluz. Bilo je tu i plakanja i jecanja i smeha i razočaranja, erekcije i orgazma, buncanja i himni, rodjenja i smrti, sve je to izlazilo iz flaute. Nešto što je John Coltrane hteo, a nije stigao da kaže. Melodija sastavljena od žudnje i nestrpljenja, svetli trenuci, snovačka fantastika, trenutak samostalnosti, slobode i utiska pustolovine.

Primetićes da u Americi ima sve više i više sijamskih blizanaca, samo zato što su naučnici utvrdili da su sijamski blizanci najekonomičnija biološka kombinacija….

Sin predsednika Forda je nedavno izjavio novinarima da je uživao marihuanu i da on u tome ne vidi ništa loše-na prijemu koji je priredjen za popularne glumce i rok-zvezde, George Harrison je izazvao buru smeha izjavljujući , dok je Ford ulazio u svečanu salu za večeru : osećam neke sjajne vibracije…sjajne vibracije…

Video sam sebe sa nekom iglom u ruci, kako je zabadam duboko u venu, kako je puštam da sama sebi napravi put ka kroz tu venu, kako pritiskam na špric, ispuštam neku tečnost koja se odmah meša sa krvlju i cirkuliše. Zatvoreno kolo. Video sam Jimija Hendrixa kako povraća u snu, u svom stanu u Londonu, potpuno sam i daleko od svih. Video sam ga kako se guši u snu, bestelesan, bez svesti, bez mogućnosti da se ikad probudi. Video sam sve jasno kao kod Stanley Kubricka koji me u svim filmovima bombardovao kristalno jasnim slikama, neshvatljivo čistim fotografijama – bio sam kamera koja je slikala scene iz nekog njegovog-mog filma Linda McCartney koja tapše Hendrixa po ramenu na snimanju Electric Ladydanda, a on joj, čim se ona izmakne, kaže belo kopile, a ona nastavlja da fotografiše ljude iz studija tatinom Eastman kamerom i Eastmean Kodak kolor-filmom i Lenny Bruce i Janis Joplin i Jim Morrison i Billie Holiday i Charlie Parker i John  Coltrane i Dylan Thomas i Jack Kerouac i Neal Cassady i Albert Ayler i…svi su umirali u jednoj sobi, beloj, sa pravilno rasporedjenim krevetima, tako da svako svakog može da gleda u lice, sa malim iglicama zabodenim u vene, sa flažom Southern Comforta u drugoj ruci.

Kit je ustao i stavio neku ploču na gramofon.

Lee Michaels je bio taj tip, orguljaš, pesma se zvala Stormy Monday Blues. Nikad pre toga ga nisam čuo, i zbog ove pesme, nikad ga neću zaboraviti. Imao sam utisak da je dasa ušao u studio na snimanju ove ploče, toliko drogiran, da mu se u nekom halucinatornom stanju učinilo od orgulja da je to neka prelepa žena, koju je trebalo tucati tu odmah, na licu mesta. On je imao, ubedjen sam, najpotentniji odnos s orguljama koji čovek uopšte može da ostvari. Ulazio je i izlazio iz njih, orgulje su skičale, dahtale, molile ga da prestane. Ovaj je skakao preko njih, podbadao ih, radio sve i otpozadi i spreda, puštao ih na trenutak i onda ih ponovo terao da dahću od zadovoljstva. Lee Michels. Nikad neću zaboraviti tog tipa.

Pusti radio, rekla je Shelley.

Komarac se dugo premišljao da li da me ujede, najzad je odleteo a da me uopšte nije ujeo.

Vozi u ovom pravcu, rekao je Kit i pružio mapu Scottu.

Ispred nas je kurva autostrada raširila noge. Imala je masivne svetlo sive butine koje su se pravilno račvale i dolazile sve do ispod točkova našeg automobila. Mesto gde su se njene butine sastajale bilo je isuviše daleko i magično uzaludno na nesigurnom horizontu.

Daj gas, rekao sam Scottu.

I neka muzika se čula. Na početku tiho i bezlično, bez snage i boje, kasnije se popravila, dobila svoj smisao i nadjačala sivilo autostrade.

Nešto se pokrenulo.

Šta pijete?

Pijem ono što mi treba. Treba mi piće…reći ću vam odmah i zašto. Ja sam lachikoe…lachikoe nije boem. Boem je imitacija bitnika. Sto procenata bitnik je samo bedna imitacija Ciganina. Ja sam kralj lachikoea, kralj Cigana. Ja sam ono što svaki čovek pokušava da bude…S ove dve ruke ja sam uspeo da sebi probijem put do dna.

Rolling Stones su imali koncert u obližnjem Cow Palace, baš u vreme održavanja Monterey Jazz Festivala. Andjeli pakla su odlučili da pozovu članove grupe na njihovu konvenciju. Dole je bilo parkirano oko hiljadu motorcikala. Transparent ukazuje na to da ce Stonesi možda doći, ali tamo ne piše kad…kroz deset sekundi, za dva dana? Andjeli pakla leže na zemlji, njihove kožne jakne su skroz prostrte, ispija se pivo iz limenki. Onda autobus koji je parkiran tik uz obalu, počinje da emituje muziku, zvučnici su na krovu, čuje se nečiji glas:

Ovo nije radio-stanica

Ovo nije običan skup

Ovo nije običan dan…

Vi, šunjajuće drkadzije! Koji vam je kur? Dodjite ovamo da vidite šta ćete dobiti…proklete govnima napunjene duše! S nama se niko ne zeza. Dodjite…Dobićete svaku jebenu stvar koju zaslužujete!

Ne znam kome su upućene ove reči. Stonesi još nisu tu, očigledno, a nas niko ne primećuje…

To govori prerušenim policajcima , kaže Kit.

I’m a little rooster…izlazi iz zvučnika.

I onda je počelo nešto da se kuva. Loše vibracije. Otrovno ludilo u vazduhu. Neki muzičari razvlače kablove iz autobusa, priključuju instrumente-Stonesi?!- ali ne, to je druga grupa, more kožnih jakni bez rukava ustaje sa trave, otrovno ludilo u vazduhu, muzičari se štimuju, bubne opne iznenada reaguju na ono gruuuuuu-tam-tam, Andjeli pakla vade pribor iz rezervoara za benzin, karakteristični arsenali  Marijjuane, Benzendrina, Seconala, Amytala, Nembutala, Tuinala, pa pivo i vino, vino sa pivom,i onda odjedamput se čuju cimbala, neki bradonja je pred mikrofonom, on pocupkuje, udara mala cimbala prstima, s bradom do pojasa, mumla u mikrofon hare-krishna-dare-krishna-hare-krishna…koji mu je kurac sad s tim hare-krishna pred ovim sirovim medvedima u kožnim jaknama, koji sklanjaju coveka i zbog najmanje jezičke greške, šta hoće sad ovaj bradonja?- To je Allen Ginsberg, kaže Kit.

I Andjeli pakla nastavljaju da prave krug oko improvizovanog podijuma, gotive bradicu, neki se čak i penju na krov autobusa, dodaju jedni drugima lance kako bi se popeli, a bradica pevuši neke hindu-pesmice u mikrofon, sa cimbalom izmedju prstiju i on je ono što Andjeli pakla najviše mrze : Jevrejin, intelektualac, i sa istočne je obale, ali ovi ga prihvataju, sve je u redu, neko drugi je već na podijumu, Ginsberga više nema, novi govornik se predstavlja kao Owsley i on je, šta je on? – najveći proizvodjac LSD-a na svetu, uključujući i Sandoz hemijsku korporaiju, on propagira LSD Andjelima pakla! On govori o izbavljenju i daje svoje puno ime: Augustus Owsley Stanley III, već ima oko 40 godina, deda mu je bio senator u drzavi Kentucky, izbačen je iz škole, nemiran je, najzad je stigao u Kaliforniju i tu je upoznao sjajan hemijski pičić, kako on kaze, doktoricu Melissu koja mu je otkrila tajnu pravljenja droge, preselio se s njom u LA i platio 20.000 dolara u novčanicama od po sto, Cycle hemijskoj laboratoriji za 500 grama lisergične monohidratne kiseline od koje je napravio jedan i po milion doza LSD-a u kapsulama, prodatim za bezmalo milijardu dolara koji su mu kasnije oduzeti na sudu, jer policija mora od nečega da živi.

Nakon pola sata bili smo daleko. Ostali smo na autostradi 1, idući ka jugu. Automobili su prolazili pored nas. U ponoć smo stigli u San Luis Obispo. Jedini bar koji je radio zvao se Getaway.

Pogledaj, rekao sam mu, ova rupčaga se zove Bekstvo.

Koliko adjela, rekao je, koliko andjela u ovom ogromnom paklu…

To mora da je neka greška, rekla je Ma.

I MI SMO GREŠKA, REKAO SAM.

Da, ali mi nismo andjeli, rekla je Shelley zalupivši vrata.

Namerno smo se opijali, naručujuci jedno piće za drugim. Još uvek sam verovao da će motorciklisti otvoriti vrata bara i nasrnuti lancima na nas. Sva sreća što je pored mene sedeo jedan par predivnih bradavica odvačeći mi pažnju od najmračnijih slika. Pili smo Paul Masson burgundac.

Sad počinje svirka, rekla je Andjela. Ovde sviraju tek od ponoći, kad klinci odu kućama.

Odakle si ti?

Iz Burme, rekao sam.

Ne zezaj, nastavila je, ozbiljno te pitam. Ti si Poljak? Jugosloven.

Zezaš, rekla je. Zezaš me? Ja sam bila tamo pre…1971…da, leta 1971. Viš… znas to mesto? Ostrvo, na moru je…

Pa i teško da ostrvo može da bude na kopnu. Mislila je na Vis, ali nije znla da izgovori pravilno.

Znam, rekao sam, kako ne bih znao…

I ti si odande? Sa Viša?

Ne, rekao sam, ali bio sam tamo 1971. godine…

Što ti zezaš! Uzviknula je. Uvek se tako zezaš?

Bio sam u Komiži, leta 1971. Ali mrzelo me da joj to objašnjavam.

S kim si bila?

Ne sećam se…neko mi je platio put donde…neki novinar, mislim.

Možemo da da popijemo nešto  u to ime.

Stajao sam na autostradi 101, pokušavajuci da uhvatim besplatnu vožnju do Los Andjelesa. Obrijao sam se i donekle doterao, kako ne bih izgledao sumnjičavo zadriglim vozačima iz tutnjajućih Lincol-Mercury-Continental-Granada-Corvette-Cadilac-Cordoba-Pinto-Aspen-Cougar-Skylark-Gremlin-Corolla-Charger-automobila. Nisam im izgledao sumnjičavo, i zbog toga, verovatno, niko nije hteo da me primi. Trebalo je pustiti bradu i mahati pištoljem. Stao je jedan tip. On je imao bradu umesto mene i vozio je neki engleski sportski automobil, MG ili GM, broj 5, ukoliko tako nešto uopšte postoji. Nisam uspeo da vidim. On je predavao nešto nalik na istoriju umetnosti na univerzitetu u Santa Barbari. Dotle je i mogao da me poveze, odmah je rekao. Pitao sam ga šta ima novo sa istorijom umetnosti i on je odgovarao dosta ozbiljno, misleći da me to stvarno interesuje. Pitao sam ga šta treba da uradi jedna umetnost da bi ušla u istoriju i on je odmah krenuo sa nekim svojim hipotezama. Nije imao ni truna duha : on mi je odgovarao iz sažaljenja, misleći da sam neki totalni idiot i neznalica. Rekao sam mu kako treba ukloniti sve prepreke kako bi i njegov automobil jednog dana mogao komotno da se ušeta u istoriju umetnosti. Treba zapravo, mislim da sam tako nešto rekao, dopustiti, bez predrasuda i cenzura, svima koji zele da udju u tu prokletu istoriju umetnosti. On je prešao na estetiku, ja na sport. On o staroim Egipcanima, ja o Bob Dylanu. Bio sam u vrhunskoj formi. Osećao sam se donekle neprijatno, razmišljajući o tim klincima kojima je on držao jalova predavanja iz istorije svoje gluposti. Ništa nije znao: pitao sam ga o muzeju konceptualne umetnosti, pitao sam ga da li je ikad spavao sa Crnkinjom, pitao sam ga da li je slušao Ginsbergovu besedu, pitao sam ga da li je istina da Miles Davis umire od raka, da li je bio u Vijetnamu, da li je ikad prošao kroz LSD i hladni acid test, da li je vino jeftinije u Kaliforniji ili Nevadi, da li je ikad pokušao da uradi nešto van njegove izdrkane reproduktivne jalovovosti…Ništa nije znao. Mislim da je i menjac upotrebljavao pogrešno, ubacivao je iz druge u četvrtu, otvarao i zatvarao prozor, znojio se ispod te lažne brade.

Pusti radio.

Ona je još sedela u kolima. Čulo se kako traži stanicu.

Neko je na trenutak dunuo u saksofon.

Ostavi to.

Neki promukli tatica, mislim da je to bio Ben Webster, duvao je u taj metal s jednim poludahom, zaklanjajući se iza jednog pijaniste koji je vršljao po klavsenu. Ben Webster i Roger Calloway. Otpio sam iz flase i dodao joj ostatak. Živeo sam samo za taj trenutak, i ona je to znala. Ničeg se u životu nisam više plašio od onog momenta kada je Webster trebalo da završi melodiju. Osetio sam ludački strah. To će srušiti sve moje nade. Sve snove. Ne dozvoliti mu da završi, ugasiti radio pre nego što se to desi. On je izdisao kroz taj saksofon. Završavao je dosta dugo, kroz agoniju. Onda je sve nestalo. Automobili su prolazili pored nas, još nekoliko svetla se upalilo, ona je izašla i zaključala vrata.

Nisam mogao da se setim gde sam spavao. S njom ne, sigurno. Slušali smo ploče do kasno u noć, pili pivo /Heiniken?/i razgovarali o nekoj knjizi, mislim da je to bio Strah od letenja, reflekjsije jedne onaničarke, Erike Jong, koja je objavila svoje vaginalne detalje širokoj čitalačkoj publici američke provincije. Posle toga sam ja zaspao na podu, verovatno.

Spustio sam slušalicu i tada sam napravio najveću grešku. Umesto da se presvučem i doteram, i eventualno krenem u jednu neobaveznu šetnju, stao sam ispred gramofona i počeo da razgledam ploče. Bilo je nešto dzeza, ali sitno i tanko, jedan Willie Bobo, Grant Green i njegova uštirkana gitara, Stan Getz sa svojom besmislenom bossa novom. Tražio sam dalje. Vetar na vodi se zvao album koji sam stavio na gramofon. Graham Nash i David Crosby.

To je bila najveća greška. Slušao sam svaku stranu po tri puta i nisam verovao da je tako nesto moguće snimiti. Aranžmani, reči, muzika! Muzika, reči, aranžmani! To je bilo nešto najbolje što sam čuo u toku mog boravka ovde. Izvukao sam iz kofera nešto marijuane koju su mi Tony i Andjela dali za srećan put. Savio sam tri cigarete: jednu za mene, jednu za Crosbyja i jednu za Nasha. Sva trojica smo bili skamenjeni do pet sati kada je dosla Patty i pridružila nam se. Savio sam i njoj jedan joint i pustio joj ploču, objašnjavajući, kao da je bila moja, a ne njena. Ona je pevala uz muziku jer je znala neke reči napamet. Izvadila je šampanj iz frizidera, polomili smo jedan kokosov orah i napravili gozbu na patosu. Slušali smo tu ploču do osam sati. Onda je ona otišla pod tuš i telefon je zazvonio. Kit, matora kurva, javljao se iz neke daljine.

Ko je to? Rekao je.

Graham Nash, rekao sam. Crosby nije tu.

Po ko zna koji put, čovek i žena u istoj sobi, sami, sa muzikom, otudjeni do kraja, bez uzdaha i reči ljubavi, bez interesa za prošlost ili budućnost, beskrajno sami udvoje, s gramofonom koji zavrti deliće naše tuge i kaže:

Kako si Petty?

Kako si stranče?

..Prvo jedan tanak snop svetlosti na basistu, Crnac je, mlad, zove se Stanley Clarke.

Snop svetlosti se širi, basista čupa metalne žice prstima, iza njega su stubovi od pojačala, trideset hiljada isprepletanih gajtana, ulaz-izlaz, mikrofoni, ulaz-izlaz, pedale, postolja… I onda drugi reflektor na bubnjara, snop se odbija od metala, činele, kontračinele, kontra-kontračinele, zvonca, gongoni, daire, triangl, tom-tom, tam-tam, dva bas bubnja, dva timpana, mikrofoni zavučeni ispod samog snara, tara-tara-tara-tataaaaaa, kroz eho, ulaz-izlaz pa pijanista Chick Corea pod šutom svetlošću, radi polako prstima, prelazi preko električnog klavira, nogama sklanja zmije od kablova, smetaju mu, zvuk klavira resko, sa preciznim udarcima sve dok neko ne propusti instrument kroz mašinu, ulaz-izlaz, totalna distorzija zvuka, policijske sirene, violine i klavir istovremeno, neki bradonja stoji pored njega udara dirke na sintesajzeru palicama za vibrafon, čudni zvuci izlaze iz mašinerije, bradonja se udaljava i dolazi do svog postolja- na kojem ima stotine različitih udaraljki iz zemlje čuda, lepe mu se za prste

Airto

Brazilac sa natprirodnim osećajem za ritam, čovek-mašina, zvonca, čegrtaljke, ćupovi, testere, metalne cevi različitih duzina i prečnika, češljevi, baloni nejednako naduvani, kože zategnute preko konzervi od piva ili graška, svežanj ključeva i

Publika

Okean unezverenih glava, mladići i devojke, sa svakim udarcem vrištanje postaje glasnije, glasnije, do kraja-koliko ljudska pluća mogu da izdrže?-neki glas najavljuje grupu, najavljuje koncert i zahvaljuje se na poseti

Chick Corea I Return to Forever

I onda eksplozija u publici, prednji redovi izgledaju kao vulkanska lava koja se razliva, zvuk narasta kao kompresorski čekicć koji udaraju po bubnim opnama, ulaz-izlaz…

Neko je osetio da je ova muzika budućnosti. Neki tip koji je mirno stajao iza kulisa, posmatrao unezverena lica u publici i zadovoljno trljao ruke. On je uložio nekoliko miliona u instrumente koje nijedna grupa do tada nije imala: tjuneri, pojačala, prijemnici, zvučnici, mikrofoni, miksete, trake, gramofoni, magnetske glave, pozorišne horne, pecaljke, elektronski merni instrumenti, sva svetla, elektronski snopovi, povratna sprega koja je ponavljala zvuk do beskonačnosti, Ovation stereo gitare, Fender MA6 zvučni sistem, Bose PM-1, Yamaha miksete, Road zvučni zid, Ibanez AD 230 koji kasni sa zvukom do 600 milisekundi…Sve što se moglo naći na svetskoj muzičkoj pijaci, sve se to nalazilo na podijumu. Ogroman džez rok generator spreman svakog trenutka da eksplodira. Neko je savršeno upravljao ovom mašinerijom dodajući pažljivo snagu, kako publika ne bi bila brzo preopterećena : 500, 1.000, 2.000, 5.000 vati…Basista je u zaletu, skače prstima po žicama neshvatljivom brzinom, bubnjar ruši cinele serijom udaraca, kao tornado, Corea ustaje sa stolice i izvija se svaki put kad dodirne dirku, kao da ga struja direktno udara, u grotlu više ne moze da se izdrži, užarena lava se razliva po sedištima i oznojenim glavama, sliva se niz podijum menjajući boju: žuto-crveno-plavo-zeleno…Publika u Sali postaje jedno biće, hiljade ljudi sa zajedničkom svešću, kao jedan ogroman zmaj iz dečjih bajki, kod kojeg su muzičari na sceni glava a publika telo…sve postaje jedno. Publika u transu proizvodi sada samo jedan zajednicki zvuk: univerzalni urlik. I onda

Apsolutna kontrola

Muzičari prestaju da sviraju, kao na rez. Sve staje. Publika zanemi. Jedan sekund. Dva. Tri. Četiri. Pet. I onda glava nastavlja da riče i telo odmah reaguje, ponovo se stvara univerzalni urlik i…I opet ispočetka. Apsolutna kontrola glave nad telom. Zmaj samo tako moze da živi. I zašto onda…zbog toga. Zbog toga ne treba stavljati etikete. Reč džez-rok ništa ne znači. Ni publici ni muzičarima. Šta je džez-rok ili soul ili funky ili bump ili cool u ovom novom svetu ekstaze, gde su svi Jedno, sada i ovde…

Bolestan sam, iscedio je Kit,…prestanite da serete.

Ko nije bolestan? Ko? Mick Jagger? Alice Cooper? Gore Vidal? Ross Wallenstein? Miles Davis? Sophia Loren? Svaka bolničarka u ovoj bolnici je bolesna. Burt Raynolds je jednako bolestan kao i Solzenjicin. Howard Hughes je bio bolestan pre nego što je umro. Stvar je u tome što moras da budeš bolestan da bi umro. Moraš da iskalkulises relativne proporcije: koliko ćes da živiš a da ne budeš bolestan.

Nisam znao da li ću imati dovoljno snage i veštine da iskočim napolje. Nisam znao koliko sam bio visoko. Znao sam, znao sam sigurno da, kada budem dodirnuo nogama tle, kada budem otvorio oči nakon neopisivog straha, ugledaću svetlost tog novog dana, rukovaću se sa njim i zajedno ćemo prostrujati niz novo jutro, pokušaću da zaboravim sve što se dogodilo u bližoj i daljoj prošlosti.

I skočio sam.

Raširio sam ruke, zanjihao se levo-desno i, pre nego što sam dodirnuo tle, otvorio sam oči.

Napolju je bila noć.

Milan Oklopdžic (Mika Oklop) rođen je 1948. na Čuburi, u Beogradu. Diplomirao na FDU i onda… Polietilenska Amerika 70-tih, bez zrna pustinjskog peska, palminog lišća snovačkih boja, bez divljine lovačkih srca uhvaćenih u zamku civilizacije, Amerika koja crpi svoje vibracije iz Ampex traka bitlmanijskog post-perioda, spuštajući halapljivo, mrzovoljno, s nadom, niz grlo, matematičke laboratorijske snove LSD-25, IT-290, DMT… umesto sode ili kapljice iz potoka planinskog izvora. Izvor… i onda… magistrirao na sunčanom kalifornijskom univerzitetu u društvu Sheparda, Hendrixa, Snydera, Kirka, Garciae, Ferlinghettia, Milesa, Kesey, Williamsa, Coreae i Remington mašine… Oklopdžic je autor pet romana, sedam pozorišnih predstava i dvadesetak radio i TV drama. Poslednje dve decenije, živeo je i radio u vanstranačkoj Kaliforniji, u gradiću Pacifika, pored istoimenog okeana. Umro je 1. jula 2007, u San Francisku, Kalifornija.

“Ca. Blues” je njegov prvi roman, objavljen 1981. godine i štampan u sedam izdanja i ukupnom tiražu od preko 100.000 primeraka.

za P.U.L.S.E pripremila Snežana Moračić

  CA. Blues, Književnost, Milan Oklopdžić, Muzika, Snežana Moračić