Момо Капор (1937-2010)
Данас поподне сам чуо вест да је Момо Капор преминуо на ВМА. У свега пар година, у неком чудном континуитету, отишла је читава једна генерација протагониста једног важног времена у београдском и српском културном животу. Преле, Мика Оклоп, Тирке, сада и Момо… једно време се преселило у вечност за свега две године.
Уместо некролога који ваља оставити личним сапутницима и пријатељима, преносим увод из антологијске књиге мемоарских записа Моме Капора, “Успомене једног цртача” (Глас српски, Бањалука, 1996; друго издање Дерета, Београд, 2004).
КОД “РУСКОГ ЦАРА”
Зовем се Момо. Бог ми је подарио све године које имам, а можда ће, ко зна, ако буде хтео, додати још коју. Ми, Капори, умиремо, углавном, или од срца или од метка. Најбољи међу нама, од метка у срце. И тако, готово све своје године, могу мирно да кажем, радио сам редовно само две ствари; цртао сам и пушио. Није било дана када то нисам чинио. Ако ништа друго, повлачио сам палидрвцем линије по пепелу на дну пепељаре или врхом штапа шарао у прашини или песку, цртао прстом по замагљеном стаклу вагонских прозора или нечијим ружем за усне, у знак захвалности за протеклу ноћ, по огледалу у купатилу.
Што се тиче пушења, Капори, иначе, потичу из села Мириловићи изнад Билеће и од вајкада саде свој дуван. Када сам као четрнаестогодисњи дечак први пут посетио родно село мога оца, затекао сам бабу Јовану како ниже листове дувана. Извадила је оштар, мали нож из дубоког џепа своје кецеље, исекла је њим два листа дувана, смотала их вешто у комад исцепане новине и дала ми да пушим. Била је страстан пушач. Ко зна колико би још живела да није у својој деведесет седмој години оставила дуван, љута на себе што је запалила покривач заспавши са упаљеном цигаром у устима. Пушим, дакле, још од тог давног дана, не без осећања гриже савести, знајући да ће ми дуван једног дана доћи главе. И право је, али сам се бар напушио у животу!
Седећи једне ноћи покрај ватре у планини Видуши, по којој су завијали вукови, слушао сам једног старца како тврди да су Херцеговци, и када су неписмени, најначитанији међу Србима. Будући да су куповни папирићи (звани ћати) ретки и скупи, они дуван заматају обично у разне новине и истргнуте листове из случајно залуталих књига. Сагорена, одштампана слова, каже старац, у облику дима улазе им у плућа и у крвоток и таложе им се у глави. То су читаве библиотеке којих Херцеговци нису ни свесни. Толико о пушењу.
Што се тиче цртања, не рачунајући оно детиње жврљање по хартијама, доцртавање бркова на фотографијама тетака у албуму, цртам од четврте године када ми је 1941. наша сусетка са другог спрата, када сам јој за Божић био полазник, поклонила прве акварел-боје марке “фабер” купљене у књижари код “Симона & Катана”, јединој продавници сликарског материјала у Сарајеву, заједно са дивном четком црне лакиране дршке. Ова хрома учитељица, уседелица, одвела ме је и први пут на море, у Подгору код Макарске, где сам тим истим бојама покушавао да насликам залазак сунца који сам јој и поклонио. Ти моји први акварели нетрагом су нестали у вихору Другог светског рата, али још чудом не могу да се начудим како се из малих, округлих разнобојних жетона стврднуте боје, четком и водом, могу поново створити сви призори пред којима се нађе човек.
Будући да сам вичан књижевном занату, одлучио сам да напишем овај скромни оглед о уметности цртања да бих некако повратио хиљаде изгубљених, уништених и расутих цртежа по времену и овој планети. При том, не могу да се одупрем сећању на једног путујућег трговца књигама кога смо звали Жућа због његове косе која је светлела попут лампе. Нисам га видео већ годинама, али често мислим на њега – тог маленог, анонимног апостола књиге, који је попут Сизифа вукао своје претешке препуне торбе по провинцијским књижарама које су већином продавале канцеларијски материјал, тапете и школски прибор, по фирмама и јавним холовима, нудећи их упорно и продајући на рате или са попустом за готовину. Једне давне године објавио је и сам прву књигу под насловом “Како постати писац” и продавао је на хиљаде примерака, мада никада није написао ништа што би га учинило писцем.
Не, ова књига, ако успем да је доведем до краја, требало би да буде нешто слично споменару или породичном албуму, који би покушао да отме од заборава неке већ дотрајале и избледеле цртеже и размишљања о цртању као дисциплини духа. У њој би, такође, требало да се помену и забележе дела многих већ заборављених уметника који су утицали на мој начин цртања, и на уметничко обликовање поколења коме припадам. Кажем, поколења, јер шта значи десет или петнаест година више или мање за дело оних који су се напајали на истом извору?
За оне уметнике, чије су слике и цртежи расути по целом свету, монографија је једини прави дом. Ма где се налазила, њихова дела су најзад сакупљена у том папирнатом музеју под кровом од корица.
Мој професор Недељко Гвозденовић добио је своју прву и последњу монографију у 76. години, петнаест дана пре но сто је умро. Улазећи у његову болесничку собу, његов поштовалац и колекционар Никола Мирков затекао га је на самртничкој постељи како на мршавим, старачким грудима придржава рукама растворену монографију која је мирисала на тек отиснуту штампарску боју.
“Професоре” – казао је – “монографија вам је дивна! Седамдесет и осам репродукција у боји…”
“Осамдесет…” – прошаптао је овај исправљајући га и склопио очи тонући у кому. Биле су му то, вероватно, последње речи у животу.
На углу Кнез Михаилове, код “Руског цара”, постојало је 1956. једно дрво кривог стабла о које смо сатима чешали леђа дреждећи и чекајући да наиђе неко ко би нам платио чај и кифлу.
Са друге стране улице стајали су презирући нас најлепши београдски момци, а неки од њих, они најславнији по освајању женских срца, седели су на “веспама” – малим италијанским мотоциклима, и чекали своје девојке са коњским реповима, у широким сукњама са жипонима и љупким пепељугастим ципелицама без потпетица званим “балетанке”, да би обухвативши око струка своје дечаке, кроз шуму завидљивих погледа одјездиле право у љубав и бајку.
Све то, као из каквог акваријума, гледала је преко цвикера кроз велика стакла “Руског цара” последња преостала стара господа за мермерним округлим сточицима изнад страних новина на оквирима од трске. “Руски цар” – свеже испечено бечко пециво хрскаве коре са кимом под стакленим звоном, слатки укус капуцинера, герок капути и лаковане ципеле са камашнама, ногу преко ноге, замирући сјај предратног Београда и његових благословених ритуала.
Тамнопути чистачи ципела који су успевали да истерају немогући сјај из дотрајале господске обуће истањених ђонова, приносили су своје усне сасвим близу старе коже да би сопственим дахом изазвали изгубљену блиставост и дотерали је до савршенства тракама маслинастог плиша исеченог кришом перорезом са фотеља за време представе у биоскопу “Београд”. Плиш је био редак и скуп. У продавницама прошверцоване, заплењене и будзашто откупљене стране робе, названим ко зна због чега “Комисиони”, лежала су недосањана богатства; мантили од тамномодрог шушкетавог материјала “шушкавци“, америчке антилоп ципеле са дебелим гуменим ђоном, фланелске кариране кошуље канадских дрвосеча, хемијске оловке на којима се налазила девојка у црном купаћем костиму, која када се оловка окрене, остаје потпуно нага, грамофонске плоче Глена Милера и Стејна Кентона и најлон-чарапе.
У споредним улицама, које се уливају у Кнез Михаилову, постојале су мале занатске радионице и радње у којима су постарије госпође још шиле мушке кошуље по мери са извезеним монограмом на џепу и двоструким манжетнама, “хватале” жице на оштећеним женским чарапама и пресвлачиле дугмад за костиме.
Занимања која се више не могу срести нигде на свету:
ХВАТАМО ЖИЦЕ. ПРЕСВЛАЧИМО ДУГМАД.
ПУНИМО ХЕМИЈСКЕ ОЛОВКЕ.
У излогу “Антикваријата” у Главној улици код “Лондона”, продаје се слика тигра разјапљених чељусти у природној величини, ненадмашног сликарског виртуоза, руског емигранта Стјепана Колесникова (1879-1951). “Која ми је била памет, будали! – ударају се шакама о главу колекционари после четрдесет година. – Пролазио сам сваког дана покрај оног тигра, и имао паре да га купим, али ко је тада знао колико ће то једанпут вредети?”
С леве и десне стране тигра, који је из високе траве вребао пролазнике спреман на скок, висиле су две мање слике Колесникова на којима је плавичасти руски снег прекривао крхке и нежне огољене гране белих бреза. Шкрипало је под ногама.
У осамљеничким, изгнаничким ноћима и данима, скривен од света, Колесников сања снежне степе своје завејане домовине сликајући са ненадмашним мајсторством тундру и заплетено грање претворено у црну чипку на модрој основи неба. Проглашен заштитним знаком кича, овај тихи мајстор, иначе ученик великог Рјепина, носи помирено терет те велике неправде на стрпљивим широким плећима мужика. Четрдесет година касније цене његових платна рачунају се десетинама хиљада долара а многа велика београдска сликарска имена из тог времена одавно су заборављена; платна им вреде много мање од оквира.
Иконе не постижу никакву цену.
Последњи руски емигранти, избегли из бољшевизма, крећу се у поворци око мале руске цркве на Ташмајдану и одговарају своме свештенику на “Христос васкријесе из мјертвих” са “Ваистину васкријесе!” Остареле сенке руских губернаторки и палковница, супруга давно упокојених козачких атамана, придржавају под руке њихови плећати плавокоси унуци који не знају свој матерњи језик. На гробу генерала Врангела у Београду, на годишњицу његове смрти, горе воштанице које неко увек тајно пали за покој његове беле душе.
На напуштеном пароброду, у Зимовнику на Сави, млади Игор Васиљев сакрива недељама дављенике да би насликао љубичастомодру боју њихових надувених лица. Изгубиће живот не доживевши тридесету, падом из захукталог воза, пијан, гурнут или самоубица, остаће заувек тајна.
Неко га је видео како на платформи између два вагона свлачи најпре кошуљу и баца је на туцаник испод шина: “Оде кошуља Игора Васиљева!” узвикнуо је, а затим свукао панталоне и такође их бацио: “Одоше панталоне Игора Васиљева! Одоше ципеле Игора Васиљева! Одоше чарапе Игора Васиљева! Оде Игор Васиљев!” Последње је што је узвикнуо пре него што је потпуно наг пао под точкове, каже легенда.
Ада Циганлија је у то време још острво неповезано насипом са Чукарицом.
Лети, војска поставља понтонски мост преко реке.
Код “Шест топола”, када лето сазри, македонски печалбари “чокалије”, кувају у лонцима младе кукурузе. Со по жељи.
Тек процвале београдске девојчице враћају се са купања још влажне косе вртећи око прста своје минијатурне мокре костиме који могу стати у кутију од шибица.
Београдски млади архитект Пеђа Ристић, звани Исус, због своје риђе браде, гради прву српску кућу на дрвету поред воде и весла у индијанском кануу. Весла и данас, четрдесет година касније, у истом чуну секући савску матицу, само што је кућа на дрвету већ одавно иструлила док су лепе девојке из тог времена постале баке.
У “Прешерновој клети” Миладин Ковачевић, сироче из Невесиња, становник многих домова за незбринуту децу, кога је неко довео у Београд и заборавио, песник који је због тога што се прехрањивао купањем мртваца изабрао за себе ново име Јаков Гробаров, узвикује своју, или нечију туђу реченицу: “Зауставите планету, хоћу да сиђем!” која ће га прославити.
У тој задимљеној рупи, пуној песника, лажних пророка, митомана и сомнамбула, сваке ноћи један улични музичар, неки Јанош, свира на цитри тему Харија Лајма из “Трећег човека”.
Јесењин, Мајаковски, Блок…
У дворани Коларчевог народног универзитета гостују Ив Монтан и Симон Сињоре. Појављују се на сцени у радничким комбинезонима, а публику поздрављају стиснутим песницама принесеним челу. Дознајемо, тако, да и на Западу има комуниста. Куда, онда, да се бежи? У новоизграђеном Дому синдиката певају Луј Армстронг и Ела Фицџералд “Звезде падају на Алабаму”. У Француској 7, у Удружењу књижевника Србије, са српским писцима разговара Жан-Пол Сартр кога прати његова супруга Симон де Бовоар. “Parlez vous, francais?” – пита га један угледни црногорски писац пре но што му постави питање.
Сол Белоу, који је допутовао са књижевницом Мери Макарти, заљубљен је у тада лепу Јару Рибникар. Када сам га интервјуисао за лист “Политика” двадесет година касније у Њујорку пошто је добио Нобелову награду за књижевност, пристао је да се фотографише само под једним условом: “Однећете ову фотографију Јари” – казао је – “да види шта је преостало од мене!” “Ох, Сол!” – казала је загонетно Јара када сам јој предао фотографију Белоуа. На питање шта мисли о Тенеси Вилијемсу, који је у то време у Југославији у највећој моди, Мери Макарти одмахује руком и каже: “Ах, тај слатки колач с Југа, који већ годинама мастурбира пред вратима једне идеје.”
У хотелу “Метропол” одседа славна холивудска звезда Елизабет Тејлор са мужем продуцентом Мајклом Тодом. Авион није слетео на београдски аеродром кружећи пуних педесет минута јер је чекао да Мајкл Тод заврши започету партију покера са стјуартом. Погинуо је годину дана касније у авионској несрећи. Тискали смо се пред вратима хотела да бисмо изблиза видели љубичасте очи Елизабет Тејлор чији сјај никада нећемо заборавити. Узгред, имала је криве и танке ноге што нас је прилично разочарало.
Слободан Марковић, звани Либеро Маркони, и сликар Слава Богојевић објављују књигу “Пијанци иду дијагонално”, у којој су описана њихова банчења и мамурлуци. Три и по деценије касније, овог најдаровитијег београдског сликара пронаћи ће покрај плота, на улици, како лежи у блату. Умреће у болници где је однесен под ознаком “Непознат”.
Да би се заштитили од терора државног оптимизма, најосетљивији уметнички духови беже у алкохол. Пијанце и Бог чува! Њима је, за разлику од других, све дозвољено.
Тих лета Сава још није изгубила свој мирис трулих алги, катрана и пурењака, а зими, београдске улице се претварају у снежне тунеле високих бедема кроз које се пролази као кроз беле лавиринте.
У Студентском дому на Новом Београду као да је потучен светски рекорд у броју младића и девојака који могу стати на један кревет.
Једна девојка, студенткиња енглеског, преводи наглас сведочење Жака Липшица из џепне књиге о Амадеу Модиљанију коју је неко украо са сајма књига. Из чаша за прање зуба, покупљених са читавог спрата, пије се чај од шипурака и завија златасти херцеговачки дуван у исечене странице библијског папира на којима су штампане сабране Шекспирове трагедије. Пушим Сцену прву из другог чина “Ричарда Трећег“:
Лондон, Краљевски дворац.
(Трубе. Улазе КРАЉ ЕДВАРД, болестан, ношен на столици, КРАЉИЦА ЕЛИЗАБЕТА, ДОРСЕТ, РИВЕРС, ХАСТИНГС, БАКИНГАМ, ГРЕЈ и ДРУГИ)…
Цигара је дебела. Шекспир се претвара у дим и маглу.
Девојка преводи:
“Згодан, озбиљан, романтичан. Он је представљао, можда, последњи период елеганције на Монпарнасу… – сећа се Жан Кокто – у то време нисмо знали да то цртање по терасама кафеа, та ремек-дела од пет франака, неће трајати заувек.”
“Беатриса Хестингс: Комплексан карактер. Свиња и бисер. Срела га 1914. у кафеу. Седела сам преко пута њега. Хашиш и коњак. Нимало импресионирана. Нисам знала ко је. Изгледао је ружно, дивље, похлепно. Поново га срела у Cafe Rotonde. Био је обријан и шармантан. Подигао је капу лепим гестом поцрвеневши и позвао ме да дођем и видим његов рад. Презирао све сем Пикаса и Макса Жакоба. Гадио се Коктоа…”
Студентски град огрће се облаком новембарске суснежице. Соба се лагано хлади. Увлачимо се под сиву војничку ћебад. Греје нас љубав.
Борис Кољчицки, емигрант, аматер-метеоролог, прави прогнозу времена за наредних сто година коју продају београдски бербери и бакали. Предвидео је чак и летњи пљусак у августу 1997. од кога сам покисао до голе коже на Ади Циганлији.
za P.U.L.S.E Bojan Kozić
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Момо Капор (1937-2010) napisao/la Bojan Kozić dana
Pregled tekstova autora – Bojan Kozić →
mene su ubedili da je ‘snezanu’ napisao za mene.
nedostajao mu je onaj ‘kick’ koji je imao recimo henry miller ili updike i bio bi ozbiljan pisac…
Ne znam, ja Momu znam samo po novinskim clancima i ovoj knjizi sto spomenuh, a koja mi je genijalna. Ustvari tek kad sam bez dioptrije iscitao brdo ovih memoara iz anglosfere, shvatio sam da je kod nas pisana odlicna literatura te vrste, mislim taj svet koji se rodio u svetu novinskih reportaza, dzeza, filma i ostalog (dakle, pred – r ‘nr, boomer-i su cak umnogome povrsniji).
Ali evo jedne koju mnogi misle ali ja cu da kazem naglas: ako je Momo bio epigon (a jeste) Hemingveja, STA to Hemingveja cini “ozbiljnim” u meri u kojoj ovaj nije? Mislim, pop-mitologija po strani. Nego ono sto je covek ostavio za sobom. Ficdzerald isto
PS
Ustvari i Miler, kod kojeg je pola te highbrow-fame nejmdroperska erudicija. Druga polovina je seks bez eufemizama i skandalizovanje procvetalih gospodjica izmedju Ruzveltove i Ajkove epohe
Dzon Apdajk je vec druga prica (ne kazem bolja ili gora). NEgo DRUGA. Ono sto je Dostojevski bio za svet XIX-vekovnog Petrograda, to je Apdajk bio za all-American hladnoratovsku Suburbiju (dakle epigon Dostojevskog i ekipe, an’ proud of it :D.)
mislim…ne znam da li i odakle da pocnem, spomenuo si moja dva najdraza pisca h & f, a kapor nije. nije u toj kategoriji.
i pored toga sto mi je simpaticna nasa sklonost da se levo i desno razbacujemo sa srpskim hemingvejem,a nisam ni znala da je to kao neka ‘referenca’ kod nas za pitkog i citljivog pisca, ne mogu a da primetim da ti ljudi nisu pazljivo, ako su uopste, citali hemingveja, jos manje fitzga.
no bez obzira na moje misljenje, bio mi je beskrajno simpatican, opusten, ono, ‘srpski cool’ u to vreme, leprsav kao i njegove grafike.
no pun intended.
Cekaj sad. Ti si ga prva uporedila, i to sa Milerom i Apdajkom. Kojima ne znam koliko je bio stilski i tematski blizak, tojest mislim da nije nijednom od njih narocito. A ja pomenuh da je Momo bio Hemingvejev EPIGON, dakle “djak” i nastavljac te vrste literature tojest tog stila i konacno tog odnosa prema zivotu, ustvari kod nas verovatno rodonacelnik, jer se ovde ta laka amerikanstina nije nikad primala (sto mislim da je bezveze, taj nas highbrow-fazon: Kapor je, opet, cesto i sa zadovoljstvom, sebe isticao kao “lakog” pisca i potpuno devastirao tu matricu i taj fotorobot “srpskog pisca” koji mora da sedi na nekom preozbiljnom simpozijumu u sivom odelu i nakasljavajuci se ocajava nad sudbinom sveta i pripada nekom -izmu).
I uopste (ALI UOPSTE!) mi na KRAJ pameti nije bilo nista sto bi vuklo na pricu o “srpskom Hemingveju” (mislim, c’mon, ZNAS da te nase provincijalne sintagme ne volim, “srpski Hemingvej” je biser u ravni “Reala sa Nisave” i slicnih novinskih lepota).
Osim toga, a zasto bi i Hemingvej i Fic bili pod imunitetom oko poredjenja? Danas je opste mesto da su (nehotice) kumovali sveopstoj banalizaciji literature na engleskom (tojest ne oni, nego armija imitatora im), sam Erni je napisao nesuvislosti koliko i remek-dela. Da ne bude zabune, volim ga kao i ti. Sa nekih 14 sa ga procitao od korice do korice, sve, evo mi komplet stoji i dan-danas. Sto rece moj drug, u tim godinama kad citas Hemingveja, on pije kampari, ja pijem kampari, on sedi pijan u Pariyu bez dinara u dzepu, ja takodje. Mislim jedan od onih likova cija vaznost prevazilazi literaturu kao takvu.
Samo mi bezveze da se sad odnosimo prema tim imenima iz nekog velikog sveta sa strahopostovanjem, pa sad sve sto su napisali, toliko je neuporedivo da se ne sme ni pomisliti da se poredi.
Hocu da kazem: Hemingvej je bio rodnacelnik te “novinske” literature, Fic tu uz njega. I to im je glavna zasluga, jer bi bez toga knjizevnost XX veka bila smrtno dosadna.
Samo ne vidim u cemu je problem da I MI imamo neku tradiciju te vrste pisanja. Mislim, meni je DRAGO sto ni Momo ni Zuko Dzumhur ni ta ekipa uopste, nisu pratili tu putanju u kojoj se nas pojam “pisca” svodi na neku akademsku dosadu, ili mora da bude makar velicina tipa Andrica e da bi se zvao autorom (obaska sto nasi ni Andrica ne bi priznali da nije dobio onu nagradu). Mislim, ni Tom Wolfe u Americi ne zivi pod istragom zbog toga sto nije Fokner, nego je najpre reporter i to je i uneo u literaturu. A eto danas se smatra velikim piscem tamo (verujem da je i Momo mogao da napise neku romancinu tog obima, nego jednostavno, mrzelo ga, covek uzivao u zivotu i slikama i kafanama i Adi Ciganliji.. uvek sam imao utisak da mu je talenat daleko veci nego sto ulaze trud, a to je isto umetnost svojevrsna).
citao sam nesto malo od njega i nije mi nesto leglo. ipak, voleo sam da gledam “vazduh trepti ko da nebo gori, sprema se oluja”
moj najveci ‘problem’ sa momom, koga sam svojevremeno citala i ne spada nikako u ‘guilty pleasure’ je ta njegova leprsavost koja je kratkog veka. neosporno je bio itekako osvezenje u jugoslovenskoj knjizevnosti, ali nekako smo ga odrzavali, trebao nam je takav neko ko lici na /sada samo objasnjavam/ na vadima, neko ko pusi cigaru kao hemingvej, neko ko slika i pise i ‘nosi rolku i lici na dilan tomasa’, neko ko je video njujork pre svih nas i td…
pa dragan babic, tiha patnja moje mame, je svoju karijeru ‘najcool’ muskarca sagradio sa liv ulman.
zato mi je zasmetalo to ‘srpski hemingvej’, srpski felini’, srpski pikaso’…a mi smo nekako ‘laki’ na recima da uporedjujemo sasvim nezasluzene ljude sa velikanima ako nadjemo i mrvicu neke slicnosti koje u vecini slucajeva vidimo samo mi.
ne znam koliko ce njegove knjige da budu interesantne recimo tvojoj deci, ili nekim danasnjim tinejdzerima kojima momin ‘lingo’ nije ni arhaicno hipsterski, vec je jednostavno so yesterday,neinteresantan.
zato sam ga ‘uporedila’ sa milerom i apdajkom, da je njih ‘imitirao’ mozda bi se jos uvek nalazio na policama za knjige, iako ustvari nema ni m ni a od spomenutih.
i moco, on jeste ‘zenski’ pisac, decaci iz tog vremena su ga citali bas zbog devojcica, bilo je za to vreme odlicnih mominih ‘onelinera’ koji su neinventivnim decacima itekako bili potrebni i dobrodosli.
‘Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!’…to godi, to strasno godi da cujes.
Pa ima njega na policama prilicno, mislim, koliko znam, bese covek jedan od nekolicine srpskih pisaca (i u ex-Yu, izdavala ga je pre rata ona tirazna zagrebacka edicija Zlatka Crnkovica, “Hit” ili sta bese) koji su lepo ziveli od tiraza i prodaje knjiga. Ja na polici imam to sto ti pomenuh, Uspomene jednog crtaca (najtoplije preporucujem, eto tu je bas dokument tog nekog vremena o kojem govoris, i mislim da ta stvar prebacuje do moje generacije i verovatno ovih koje ce doci jer nam je JEDINI autentican dokument o tome, evo bas tekst gore, tu ti je taj BG iz pred-Grlom u jagode-faze, poratna nemastina i zadivljenost “svetom” koji nam se negde cini lepsi nego sto jeste, prve ploce Glena Milera, Jakov Grobarov, Presernova klet, Pedja Ristic… dakle nukleus tog Beograda o kojem se danas ispredaju te legende boemstine). Mislim, bilo bi mi bezveze da pricam kako mi je Radical Chic (and Mau-Mauing Flak-Catchers :D) super (a jeste, isto mi stoji na polici!), a ovo Momino kao nije, i da mi je dozivljaj, ne znam, natripovanih Marry Prankster-a kod Keruaka koji od njih spasava americku zastavu ili Pantera kod Bernstina koji im se izvinjava sto je privileged burzuj :), vredniji i autenticniji nego kad Momo opisuje sebe i Zuka Dzumhura u susretu sa, ne znam, Micom Popovicem ili Kocom. Bas u toj knjizi ima zgrozeni Koca sa tim manirima predratnog pariskog studenta (dakle ono, najgrdji establisment tih Mominih mladih godina) koji ne moze da poveruje da Momo pise knjige a ne cita ni engleski ni francuski ni ruski ni spanski ni nista u originalu. Ili oni opisi te beogradske, zagrebacke i sarajevske scene, i Dubrovnik kao neki nas Cape tog vremena, ili Height-Ashbury eskapada za dokone umetnike (ovo ja provinicijalisem :D, nije Momo nigde dao to poredjenje).
Dakle mislim u TOM smislu je meni Momo bitan, eto ta knjiga mi je jako vredna i te njegove kolumne iz NINa sam uvek voleo, jos kao klinac tamo krajem devedesetih i pre Interneta, kad uhvatis u istom broju Momu, Tirketa i Branu Petrovica. Romane nisam citao, ali hocu, cisto da vidim sta je bio taj fenomen njegove citanosti.
Bottom line: to sa “srpskim Hemingvejem” cenim da su prisili ovi nasi novinari, a sam Momo se zaebavao s tim cini mi se.
Oko generacije moje dece (koju jos nemam as far as I know :D, ali orijentisem se prema ovom opstem dumbing-down trendu u kojem je svaki narastaj gluplji od prethodnog, tamo kod tebe ljudi pisu doktorate o tome), cenim dakle da oni verovatno nece citati nista sto nije upakovano u tweet sa smajlijima ili neki SMS sa videom i slikom. Prosto neverovatno koliko je digitalna civilizacija otvorila SVE prozore ljudima, a za svega desetak godina svela pismenost na nivo nekog XVII veka kad je svako stoto dete islo u skolu.
PS Moco, samo ta legendarna replika iz Valtera je dovoljna za istoriju. Klasik bez premca,Valter
evo ga jedan lep komentar igora mandica za ‘jutarnji list’:
… “Da se do kraja kompromitujem, moram reći da sam s piscem Dobricom Ćosićem i piscem Momom Kaporom bio i na večeri u zloglasnoj špelunki, u Klubu književnika u zloglasnoj Francuskoj 7. Momo i ja smo bili sa suprugama, a Dobrica Ćosić sa ćerkom”…
jos je i izjavio – Igor Mandić: Neka me obese ako je Dobrica Ćosić šovinista!
Na promociju Mandićeve knjige došao je i poznati srpski pisac Dobrica Ćosić. “Nismo pričali o važnim temama. Samo o ženama koje prolaze, viskiju. Njemu je umrla supruga, ali ćerka ga održava na životu”, navodi Mandić.
Na pitanje novinara “Jutarnjeg lista” da li je upravo Dobrica Ćosić predstavnik nacionalne elite “koja je uzgojila mržnju i pripremila teren za rat i koja i dan danas Srbima trajno usađuje odbojnost prema Hrvatima”, Mandić je burno reagovao.
“E pa nije, Dobrica Ćosić nije takav i to je ono što već godinama dokazujem ovde, u Zagrebu. Imam sve njegove knjige. Evo, doneo sam iz Beograda njegovih sedam objavljenih, memoarskih, hronološki sastavljenih knjiga pod zajedničkom egidom ‘Istorija novog doba’. Ako mi neko u tih sedam knjiga pokaže makar i jedan red koji je šovinistički, koji predstavlja govor mržnje, neka me za jaja obese na Jelačić-placu”, rekao je Mandić za “Jutarnji list”.
bojane, kako si ti velikodusan covek
Kapor je Troglav kao Triglav i Balačko vojvoda, rečeno je, u njemu su najmanje trojica – novinar, pisac i slikar.
Čitao sam sve njegove tekstove u novinama i časopisima, slušao ga na radiju i televiziji, a pročitao samo dve njegove knjige kojih se slabo sećam, osim utiska prijatnosti, blagog smeška i povremene zavisti – vidi kako je dobro upakovao (stvari, događaje, ličnosti) koje i ti znaš.
Pisao je «ja-prozu» koju ja baš mnogo ne volim – tačno je da je prva ličnost koju autor stvari sam pisac teksta, ali ja je ja, ono najčešće nadvlada. Kod Mome Kapora to ja je često briljiralo.
Ja sam jučerašnji pisac džins-proze, pričao je nedavno, i donedavni pisac proze u maskirnoj uniformi, a platno i potka obe uniforme su iste, teksas platno teget ili šareno. U tu «uniformu» odenuli su me kritičari teoretičari jer su negde čuli da je «stil – čovek».
Čovek koji je objavio veliki broj knjiga, dao mnogo intervjua, a o njegovim knjigama ima malo tekstova, prikaza, a sumnjam da ima ijedna studija. Visokostilizovana feljtonistika, potekla iz novina, prepričavala se, ali i negirala kao «prava književnost».
«Foliranti», vrlo solidan roman o šezdesetim-sedamdesetim godinama, Beogradu i Adi.
«Zelena čoja Montenegra» – sa Zukom Džumhurom uz sporove sa njegovim naslednicima – odličan roman koji obuhvata dva veka i bezmalo tri civilizacije.
Amika, pa to. Sve vreme i govorim da je Kapor kod nas (OK, uz Mira Radojicica od starijih, Zuka Dzumhura, Tirketa iz neke svoje generacije, ima garant jos vaznih imena kojih se vas nekolicina sa malo boljim pamcenjem secate) promovisao bas taj – do tada nevidjeni – izraz lakoce i neke zivotnosti koju ranije nije poznavala nasa stampa. I Kapor je to onda preneo i u korice, i stvorena je, primerom njega i jos par imena, citava SKOLA kolumni i uopste izraza, cak i u literaturi. Neko uspesnije a neko sa ne toliko vestine. Evo pade mi na pamet bas njegov osvrt iz te knjige Uspomene jednog crtaca, na Ljubisu Jocica (predratni nadrealista, ali citavog zivota outcast i outlaw te BG-scene, slikar, pisac, reditelj, danas zaboravljen a veliki mangup i lik sa stilom te stare ekipe). I Kapor naravno odusevljen kad ga je upoznao tamo sezdesetih ili kad vec. I kaze, Ljubisa pod starost jos trenira karate, vrhunski u formi, nalupa u Knez-Mihailovoj neke barabe koje dobacuju njegovoj zeni (nekoj mnogo zgodnoj mladjoj dami po Mominom opisu). Vozi bicikl takmicarski i na sednice Udruzenja knjizevnika ulazi u biciklistickom kombinezonu, a tamo sede (parafraziram kapora) “namrsteni starci kod kojih se posebno postuje kad imaju vise godina nego napisanih strana”. A ovaj (Ljubisa) govori francuski kao srpski, pise i cita na sto jezika – i potpuno nezainteresovan za ugled u toj ekipi protkola i nagrada. Znaci neki protopank :D.
I tako negde “citam” i Momin znacaj. Bez njega, i dalje bi srpski pisac morao da pise samo o istorijama i selu u XVII veku (sto nije nista lose, ali ona jednoobraznost i onaj uniformisani strogi realizam dobrog dela nase knjizevnosti su bili … well, boring) i da bude citan samo obavezno uz lektiru za cetvorku iz srpskog. Dakle ovaj je uneo neki govorni, laki, trivijalni, kako god (a opet stilski, bez i primese ovih nedotupavnih vulgarnosti koje danas pisu) jezik u literaturu te sive atmosfere tadasnjeg Beograda. Po meni, zasluga za spomenik.
Snezana,
hvala za ovaj citat Mandica. Veliki gospodin a poseban majstor pisane reci i verovatno najbritkiji kriticar sa prostora bivse nam drzave. Nista tuznije nego kad vidim par ovdasnjih osrednjih likova koji bi da imitiraju Mandica i da budu “srpski Mandic”. Jos gore, misle da niko ne provaljuje. Govorim (i) o nepolitickim tekstovima naravno.
Inace, velikodusnost je super, ali gde sam je ovde pokazao :D? Cenim da je sad ovo poredjenje sa Radical Chic tako procitano,am I right :)? Da, i dalje mislim, cistokrvno novinarstvo, vremenska distanca mu dala mitsku dimenziju pa sad je postalo neki nedostizni standard (Momine ‘Uspomene jednog..’ su meni ista vrsta literature, no more no less – nadji jednom knjigu, videces da ne pricam bezveze)
Bojane, jezik “neki govorni, laki, trivijalni”, elegantno štoserski – odličan primer je ono “više godina od napisanih stranica” – to je već groteska koja je više od slike. I ne samo jezik, takav je bio i njegov pristup književnosti – i kad su teške teme one su “olakšane” takvim pristupom koji nosi optimizam, veru u nešto, jednu drugu životnu osnovu iznad te koju opisuje.
Kao književniku mana je izvirala iz vrlina – samo jedna pesrspektiva iz “ja – vizure” kao film sa jednom kadrom koji se uvećava, smanjuje, menja scenografiju, boje sočiva, raspoloženja ličnosti, ali jednim.
Kada je u Zelenoj čoji izmiksao ličnosti, scene i ambijente, napravio je odličan roman sa notom tragike i ličnosti i sudbini Rajevskog.
Pročitao sam samo dva romana, pogledao još poneki, možda i grešim, ne znam kakvi su bili ovi kasniji o bombardovanju i posle toga.
Vidim ga kao salonskog pisca, lepo vaspitano i beskrajno duhovito čeljade, kozera najboljeg kova beogradske štrafte i ranijih kafana, verovatno i tvorca kolumne (Beleške jedne Ane – verovatno prva kolumna). Ne sećam se nijedne psovke, teške reči, tekstovi koje će svaka “Tetka Saveta” rado preporučiti, a i većina situacija i dogadjaja o kojima piše su takvi – laki i elegantni, oslobođeni težine. Šarm i kako ga širiti…
Poredjenje sa Hemingvejom nije tačno, sličnost je samo na nivou jednostavnosti rečenice – Hemingvej “otvara” čitaoca za ličnosti, dogadjaj, dramu koju će čitalac da dogradi, Kapor sve kazuje, kad on završi ti više nemaš šta da kažeš – samo da se osmehneš.
Amika, pa tako nesto sam i ja pokusao da kazem. Nadam se da sam se u nekom od prethodnih osvrta objasnio oko Hemingveja. Njega sam uzeo kao GLOBALNOG rodonacelnika one vrste literature ciji je kod nas Momo paragon. Sad, naravno da je Hemingvej bio velicina za sebe i glupo je porediti nastavljace cak i iz tamosnjeg sveta (koji su mu blizi jezikom makar). Heminvej je stvorio neka dela koja su toliko opsta i toliki parametar da ih je bezveze i pominjati, ali i gomilu slabije literature, koja bi ostala neprimecena da joj on nije autor.
Pa koliko u Hemingveju nema Tolstoja koji mu je bio uzor (jednostavno, drugo vreme i drugi svet za tih svega pedesetak god), toliko ne treba traziti ni Hemingveja medju ljudima koji su ga oponasali. Eto cini mi se da je i Momi otvorio taj svet kao i ostalim svojim citaocima, i onda je ovaj tu mogao da smesti svoje romane koji eto, ostve osmeh citaocu (sto nije malo). Ponavljam, nisam procitao nijedan, i Momo je za mene do sada bio autor jedne (odlicne) knjige.Ove koju spomenuh. Ali nakon ovog topika definitivno citam i neki od romana
Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda).
Romani “Una” i “Knjiga žalbi” doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
“Zelena čoja Montenegra” je knjiga o prijateljstvu crnogorskog vladara knjaza Nikole I Petrovića i Osman-paše Sarhoša, zarobljenog u bitci na Vučjem dolu u julu 1876. gde je komandovao turskom artiljerijom.
Istovremano, to je povest o Zuki Džumhuru, jednom od naših najvećih crtača, karikaturista, putopisaca, pripovedača, nekadašnjoj televizijskoj zvezdi i umetniku življenja, i prijateljstvu sa autorom ove knjige sa kojim je 1967. godine napisao i istoimeni filmski scenario o sudbini turskog generala.
Iz mojih nadjenih beležaka o romanu:
«Zelena čoja Montenegra – Dobra rešenja uporedne fabule (filmska) – Osman paša se umiva u Kotoru, Rajevski to isto u Srbiji, prvi daje zlatnik, drugi zlatan sat i lanac jer mu neće trebati, Osman paša vidi svoj minijaturni lik u medalonu mis M, Rajevski pada pogodjen…
Džumhur – bradata Šeherezada.
Andjeo ga dodirnuo krilom – moždani udar, stigli ga «alali» – alal vera kako piješ, alal vera kako lumpuješ…
Roman o ljudima koji su imali talenta za život, sa nekoliko briljatnih scena.
Austrijski pukovnik se saginje da ispod stola nadje ¼ forinte koja mu je ispala tokom kartanja, a Osman paša uzima svoju novčanicu od 100 forinti, pali je na sveći i osvetljava ispod stola pukovniku da nadje svoju ¼.
Knez Nikola i Osman paša igraju oproštajnu partiju. Osman paša ima 4 dame, a knez 3 kralja. Četiri kralja – kaže knez Nikola i uzima pot. Gde je četvrti? Četvrti sam ja! – kaže knez Nikola i ubrzo je zaista postao kralj….
I još – Idealno delo (japansko, preneto u romanu) – Kad nešto iskleseš u kamenu i baciš u planinsku reku – nadji ga posle 1000 godina i imaćeš idealno delo.
Žubor potoka i romana – kad premestiš oblutke u potoku, promeni se žubor, kad premestiš poglavlja romana – i on drugačije žubori.
Za potok ne znam, a za roman znam – tačno je.
Момо Капор о “Политици”
У најотменијем делу Пете авеније у Њујорку, налазила се луксузна књижара „Рицоли”, обложена од патоса до таванице тамним махагонијем и књигама. Одлазио сам тамо средином седамдесетих да прелиставам прескупе сликарске монографије, које нисам могао да купим. У лавиринтима полица с књигама човек је могао да остане по цео дан да избегне бљузгавицу и фијукање ледених ветрова кроз тунеле њујоршких улица и авенија. Сретао сам тамо многе чувене личности: покојну Оријану Фалачи, на пример, која је пушила (у то време то се још могло у књижарама) и нервозно прелиставала најновија издања књига. Била је запањена што сам ја запањен зато што сам је видео. Фелини је ту поред мене куповао гомиле Паваротијевих плоча, такође запрепашћен да га неко препознаје у граду где нико никог не гледа, нити зна. Али нећу да пишем о томе кога сам све видео тамо, већ о „Политици” која се продавала на жичаној гондоли на самом излазу покрај касе.
На гондоли су се налазили сви најважнији светски листови и часописи, права раскош штампе, боја и фине хартије. Било је ту енглеских листова штампаних на библијској хартији, шарених италијанских таблоида, раскошних америчких њуз магазина и чудних арапских листова на ружичастој хартији. „Политика” се налазила на самом дну гондоле тако да се ретки купац (а то сам углавном био ја) морао сагнути да је пронађе и узме што је личило на дубоки поклон овом нашем старом листу. У маси шаренила и луксуза, она је деловала суморно и тужно, штампана на сиротињском жућкастом папиру без иједне боје са добро познатим старинским заглављем на ћирилици – једном речју, личила је на Србију и Београд, на наш суморни живот, оскудицу и беду, а била је стара два дана. Док сам ја плаћао два долара, касирка ме је такође гледала са сажаљењем; долазио сам из земље у којој се пише неким чудним неразумљивим писмом и где се листови штампају на тако бедној хартији.
Узбуђен што је имам у џепу, одлазио сам пешке до студија у Спринг стриту у Сохоу, једва чекајући да стигнем да је прочитам и да видим шта код куће има ново. И гле, усред овог Вавилона, усред џиновских облакодера од стакла и метала, у центру света, седим за столом и једем гулаш читајући пресавијену „Политику” прислоњену на векну хлеба и све избија из њених страница, и чубурска дворишта завејана снегом са замрзнутом чесмом на средини и олупане фасаде кућа низ чије кровове висе леденице; читав наш живот од кога не можемо побећи чак ни с друге стране океана…
И заједно са мном „Политику” чита и мој деда, уз петролејску лампу, и мој покојни отац на кухињској мушеми поред уредно сложених цигарета сарајевске „мораве”, шибица, муштикле и излизане футроле за наочаре; читамо је генерацијама, а понекад, у младости и оскудици, она се претвара у једини столњак на коме стоји тек отворена сардина, со и парадајз, два млада лука и боца црног вина. У њу на Каленића пијаци продавачице замотавају пољско цвеће.
„Политика” је много више од новина, она је верни пратилац нашег живота”.
Момо Капор
(Последња прича Моме Капора објављена у „Политици” 25. јануара 2008.)
ovo je sustina, da parafraziram miku :
“Vidim ga kao salonskog pisca, lepo vaspitano i beskrajno duhovito čeljade, kozera najboljeg kova beogradske štrafte i ranijih kafana, verovatno i tvorca kolumne (Beleške jedne Ane – verovatno prva kolumna). Ne sećam se nijedne psovke, teške reči, tekstovi koje će svaka „Tetka Saveta“ rado preporučiti, a i većina situacija i dogadjaja o kojima piše su takvi – laki i elegantni, oslobođeni težine. Šarm i kako ga širiti…”
jednom recju, folirant, da ne kazem pozer, ali ne u nekom pezorativnom smislu, naravno
“Poredjenje sa Hemingvejom nije tačno, sličnost je samo na nivou jednostavnosti rečenice – Hemingvej „otvara“ čitaoca za ličnosti, dogadjaj, dramu koju će čitalac da dogradi, Kapor sve kazuje, kad on završi ti više nemaš šta da kažeš – samo da se osmehneš.”
preporuci mu da procita nasu prepisku za
‘Hills Like White Elephants’, skolski primer kako sve reci a nista ne otkriti
Snezana, ima jedna odlicna opaska o Hemingveju, film Mulholland Falls (odlican neonoar Lija Tamahorija iz 1997, doduse skrajnutiji u odnosu na Lincov znameniti film od par godina kasnije slicnog naziva, otud ceste zabune). Uglavnom, kasne cetrdesete, dolazi kuci Nik Nolt s posla i zatice Melani Grifit kako cita Hemingveja (da li Farewell to arms, zaboravio sam). I kaze Nolt “taj Hemingvej sa svojim dijalozima… ponekad mislim da u zivotu nije nikad progovorio sa ijednom zenom”. 😀
“preporuci mu da procita nasu prepisku za
‘Hills Like White Elephants’, skolski primer kako sve reci a nista ne otkriti”
Prepuštam to tebi, ti si ubedljivija.
Nin, Kapor, februar 2010 / vredi procitati.
http://odlomci.blogspot.com/
Usput, dama ostvaruje ono što sam ja tu negde predlozio – sajt sa izvodima i odlomcima književnih dela. I do skora se zvao – Flesh.
Odlican tekst, i nekako cudno oprostajni. O tome govorim sve vreme ovde, on je od ovakvih stvari napravio umetnost, od tih lakih opservacija i opstih mesta. Neko drugi bi ili banalno zvucao da se seti Njujorka sedamdesetih i starih novina ili bi pozvao sociologe i psihologe u pomoc u nameri da ispadne pametan, pa onda uz tekst zaspimo vec posle pola uvodnog dela.
Nego ako sam ja ovaj iz Snezaninog predloga “da mu se preporuci prepiska o Hills Like White Elephants”, bring it on. Dajte link ako ima pa da citam. Meni inace odlicna prica. Ustvari od tih Hemingvejevih kracih formi, jedva da ima dve-tri stvari koje mi se nisu svidele
Amika, evo dve minijature, stigle mi upravo. Ovo je genijalno:
Elem, kazivao je Brankesa (Branko Copic) kako je njegova baba
obilazila redovno ujaka koji je lezao na robiji u Banjaluci i kako
je posle pricala da se lijepo podgojio, da spava na postelji, a ne
na podu kao kod kuce i da je na njemu novo novcijato kupovno
odijelo od sukna; ima kaput i nove duboke cipele, bez pertli…
Govorila mu je:”Cuvaj ti to malo drzavne sluzbice, sine|”
“Ali jednog dana”, pricala je baba, “dusmani ga nabijedise
da se popravio, te ga izbacise iz onoga raja bozijeg!”
______________________________
Medju uzbudjenim i srecnim putnicima posle dugog leta, poput
jata vrana, pasoskoj kontroli prilazi grupa u crno zavijenih
brdjana koja je preletela Okean da sahrani bliskog rodjaka u
Nju Dzersiju. Muskarci zarasli u brade zbog zalosti, zene u
crnini, a medju njima sestra umrlog, starica od osamdeset godina,
cuvena narikaca u svom kraju, pocinje istog casa da zali brata
lelecuci:”Dje ostavi svoje kosti, oj Vukota, crni brate…”
Ostali je umiruju, ali ona ne prestaje, povijajuci se neprestano
u pasu:
“Kuku meni, sinjoj kukavici!”
Policajac u kabini, krupan, plavokos i rumen kao beba, gleda
ih svojim hladnim modrim ocima, drzeci nove pasose u kojim nema
nijedne vize sem americke. Cini mu se da su ispali iz nekog
fantasticnog filma o drevnom i divljem narodu:
“Business or pleasure?” pita.
“Kome si nas ostavio, moj Vukota…” lelece starica. “Ukaza
se zemlja ta, Amerika, prokleta…”
“For pleasure!” odgovara stegnutih zuba kroz suze mladji covek
u crnom, koji ih vodi.
O.K. Policajac udara pecate na pasose.
Bojane, limk za Bele slonove vodi u Snežanin kompjuter, a to je zabranjena zona. Svake godine, u planini, setim se te priče jer brda posmatrana sa visine ZAISTA liče na ledja slonova, samo su kod nas najčešće zelena.
Ove dve minijature, civilizacijski raskorak na delu. Kao naši direktori sedamdesetih godina u Parizu. Vodič ih odvede u Notr Dam i počne da priča, a neko pita: – Ima li ovde nešto da se pojede, pa to uz jelo…
A Branko Ćopić je bio Moma Kapor mog detinjstva. Nedavno je Pištalo, dobitnik NINa, ceo jedan putopisni tekst protkao detaljima iz njegove Bašte slezove boje. Čovek zna šta je dobro. Tako će i Momu da “otkriju” kroz pedeset godina. Sumnjam da će to biti “Snežana” ali slike i atmosferu negdašnjeg Beograda sigurno.
uh, miko, gde spomenu ‘bastu’,ne secam se da sam je bar jednom procitala, bilo u sebi ili na glas nekome a da mi nije zaiskrila suza, zadrhtao glas.
e bojane, to je nas hemingvej, ili nas carver ili nas salinger, ili nas cehov…ili sve zajedno, evo citaj na glas:
Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći. Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodredjen opis: “žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jest i nije”.
Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.
U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gundjao majući se po dvorištu:
– Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.
Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.
Djedov rodjak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začudjeno prekine:
– Otkud lisica crvena, kad je žuta!
– Hm, žuta? – beči se djed. – Žut je tvoj nos.
Sava zabrinuto pipne svoj ružičasti baburast nos i vreči:
– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti …
Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.
– Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj “Kuli” pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.
A unučad, nas troje, nabili se u ćošak blizu staraca i čekamo kad će Sava započetm sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica pa ma kakve farbe bila.
Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku.
Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.
Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:
– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?
Ja prvi digoh ruku.
– Evo ga, Branko će nam kazati.
– Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.
Učiteljica se trže i začudjeno nadiže obrve.
– Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?
– Kaže moj djed – odvalih ja samouvereno.
– Nije tačno, vuk nije zelen.
– Jeste, zelen je! – neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.
Učiteljica mi pridje sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.
– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.
Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo.
Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.
Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav … hm! E, to ne može tek tako proći.
Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao zajedno sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:
– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a! Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu … Po turu bi tebe trebalo ovim štapom pa da se jednom naučiš pameti.
Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a i mi, djaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.
Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandari. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.
– A ta, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.
– Pa kad me je ona pitala.
– Pitala te, hm! Imao si da ćutiš pa kvit.
Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu tu pomagali ni sva trtljanja neumornog rodjaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.
pazi reč, ‘neznajša’, savršeno, tako jednostavno, tako milozvučno, tako nežno.
“šiškavico” jedna, zar ti takav “jezičko” da se raspekmeziš…
Više puta sam pomislio da bi bilo pametnije – umesto što čitam savremene nove i novokomponovane, koji uvek imaju nešto ali im isto toliko nedostaje – da čitam samo Baštu, pa Putovanje na Mesec, Perfektan dan za ribu banana, Smeli mladić na letećem trapezu, Jeste li videli zlatni Prag ili kako se već tačno zove, Bele slonove, Katedralu, Letovanje na jugu, Božićne darove, priču Jana Mekjuana gde se artistkinja uvlači u samu sebe… ima još ali i ovo je previše.
A zašto to ne radim? Zato što posle tako nečeg savršenog i za sebe dignem letvu tako visoko da ispadnem već u prvom krugu… A ne volim da gubim.
što bi rekli hipici, ‘I hear ya’
Da, potpuni nadrealizam, Snezana koja cita Bastu sa nekim posh koktelom u ruci, dok na blekberiju otkucava nekome poruku da je nova izlozba konceptualnih instalacija u Gugenhajmu so yesterday :).
Inace si skroz u pravu, jeste Branko nas arhetipski pisac (po mom dozivljaju mozda pre nas Gatri ili nas Henk, ali to je to). I ta zbirka prica nije bez razloga tretirana kao verovatno nesto najbolje napisano na srpskom jeziku od krace proze u drugoj polovini XX veka. Moram da pomenem i onu fantasticnu posvetu Ziji Dizdarevicu, pesniku ubijenom u Jasenovcu. Meni daleko dirljivija posveta citavom tom narastaju omedjenom borbom protiv fasizma od Spanije do WW2, nego i Orvelova Katalonija i bilo sta.
I one njegove price isto gde je stric glavni lik. Bas taj svet s pocetka veka, solunci i povratnici iz Amerike, sto na zidu drze slike Vilsona i kralja Aleksandra, uopste svedocanstvo jednog naroda kojeg vise nema (Srbi u Lici i tom pogranicnom delu Bosne)
Nego je on bio majstor satire politicke, mislim, mogu da zamislim kako je to u ono doba trebalo majstorski izvesti. Sad sam se setio price “Cijena slave” koja govori o nekom sumaru koji, na skupu u selu za kraljev rodjendan trideset i neke, sedi na drvetu, sav utegnut s puskom (kao simbol reda i vlasti, je li :D, to je Branko genijalno opisao tim njegovim recima) i u jednom trenutku vikne “Ziveo kralj” i pukne mu grana i padne u septicku jamu ispod. I svi krenu da ga kinje s tim, postane living joke :). Dodje rat i njega odvedu u zarobljenistvo. Kako raste razocarenje zarobljene vojske vlascu koja je kapitulirala i pobegla, tako i sumaru raste popularnost, postane neka vrsta junaka. I posle rata je (ne kaze se nigde ali se nazire) postao neki funkcioner nove vlasti.
Nego gledao nocas jedno remek-delo posle 100g, odo’ na tekst o Oskaru da kukam kako ton-film ne valja
nista:D
Ако нисте знали – а нисте јер је управо објављено на једном познатом сајту – Момо Капор је написао и објавио једну ПЕСМУ. Изгледа да је то једина његова песма.
http://www.amika.rs/StokholmEleonora/JedinaPesmaMomeKapora.htm
Ni ja nisam znao, Amika.rs je izbacio ekskluzivan info. Nego jesi video nekrologe, Dragan Jovanovic napisao bas onako NIN-ovski farewell (mislim, ONAJ NIN). A i Beckovic ga ispratio bas momacki
Ustvari Momo Kapor je nekim cudom poravnao na minut ili dva omraze srpske tim cinom pijeteta koji mu je napisao gotovo svako ko pise kolumnu. Verovatno poslednji Srbin kojem su naklon iskren uputili SVI u CITAVOM dijapazonu, od licnih prijatelja, ne znam, Beckovic, onda poznanik i slicnomisljenik Lazanski (takodje odlican tekst u Politici) i sa-drugog-pola-novinskog-i-politickog Pancic (sasvim ljudski i fer, neistomisljenik potpuni, ali gave the credit where it’s due)
Bojane, retko čitam novine, pa i nedeljnike. Zapazio sam jedino zaključnu rečenicu Mojsilovićke u Politici – On je više voleo nas nego mi njega – što je dosta tačno. Književnici, slikari, novinari, šarmeri, medijske zvezde, boemi, satiričari, savsko-adski vuci – svi su bili u senci kada se on pojavi. Na vest o njegovoj smrti u Politici On line, ukucano je, sada sam gledao
пошаљите коментар | погледајте коментаре (165) – rekord, verovatno.
Ma ne citam ni ja, veruj mi da novine listam samo kad nesto cekam negde (lepote obavljanja administrativnih poslova kad se cimas po salterima, ili recimo kad cekam kod zubara). Nekad se NIN citao petkom ritualno, ali ni to vise. Samo sto na Mrezi nadjem.
Nego o Momi je i Dragan Jovanovic iz NINa rekao slicno, kaze, eto, nijedne godine se nije NINov ziri odvazio da nagradi “lakog” Momu nego je uvek morao da se pronadje instant-genije kojeg u mnogo slucajeva vec do sledece godine ne pamti niko osim familije.
Ne znam da li jos ovo mislim,ali se secam kako dugo jesam –„Za Moma“ trebalo bi ,za pocetak,je l’ te – da se rodite u provinciji ( “Najlepse stvari u Pariz …” ), da procitate njegove Folirante, Konte,Halo Beograd ,011,Legenda o Taboru ,Zelenu coju (ovim redosledom!), da posle toga dohvatite Sentimentalno Vaspitanje – pa ud’ri tim spiskom (lise ponecega ,npr : Gargantua i Pantagruel,to se prasta… i ne mora sve od Bukovskog dosta su 2 knjige,ali samo ako ste OBE Preletove věc procitali) ,da posle predgovora budete ponosni na jedva prelaznu ocenu iz Srpskog jezika kod profesorke koja je jos sa fakulteta imala precizne i neupitne beleske o tome “sta je pisac ‘teo da kaze”,a istovremeno ste pored skolskog plana i programa iz Knjizevnosti citali jos po dve knjige – po Momovom „sentimentalnom“ planu i programu. …Tu ste vec navuceni – ostaje konacan udarac – dosanjate studije u Beogradu i a priori ga volite ,sve zbog Moma, i kad se vozite GSP-om i kad je napolju bljuzgavica i …Shvatite da ,posle věc pomenutih , vise necete procitati niti jedan novi tekst od Moma,iako kupujete sve „nove knjige“ i citate NIN (staro spadalo je pravilo stoseve na taj racun!), dogovorite upoznavanje sa njim preko zajednickog prijatelja u Momovoj omiljenoj Konobi u Internacionalnih brigada,mislim,a on tih dana ode na prvu operaciju…NE upoznate se -zatim dolazi :
” У свега пар година, у неком чудном континуитету, отишла је читава једна генерација протагониста једног важног времена у београдском и српском културном животу. Преле, Мика Оклоп, Тирке,…”
– do kojih ste dosli “preko” Moma,da se odselite iz Beograda u inostranstvo i …
Nemam toliko vremena koliko smatram da bi iziskivalo jedno dostojno elaboriranje o Lakom Piscu,a opet me strah da rasprava ne zagasne jer ste je vredni !
Puno pozdrava i nastavite !
A za “prethodni komentar” – treba da ste ili slepi ili ludi,pa da ne vidite da je “rasprava zagasla” proleca 2010. …
ma elaboriraj ti samo, zaintrigiraces nas vec…
nostalgija
Pomesano osecanje tuge, sete i ponosa ziveti u doba legende! Divno secanje!