Ulogujte se / Kreirajte profil

Море узбуђења

Док овде без мора тражимо „морска решења“, на великом и драгом Средоземном мору, местимично се репризира понешто од онога што смо ми искусили. Славе се падови аутократа, пљуште бомбе и унутрашњих непомирљивости и спољних интервенција, шире се демонстрације и међуетничке размирице, опстају „недовршени послови“, пројектују се модернизације и демократизације…

Догађаји на Медитерану имају, наравно, знатно шири значај. Древна „колевка цивилизације“ опет се испоставља као збирка феномена који, бар донекле, утичу на (пре)обликовање света.

Ликвидација либијског диктатора Муамера Гадафија најновија је карика у ланцу драма којим се Медитеран уврстио међу главне фаворите за титулу „региона године“ на табели светских збивања. Арапско пролеће, шпански и грчки покрети „огорчених“ испоставили су се као расадник буна против постојећих неуравнотежености широм планете, инспирисавши и „окупацију Вол стрита“.

Истовремено су буџетски ломови на европским обалама, произишлих из знатно ширих застрањивања, довели у питање опстанак евра и запретили да угрозе и континенталну Унију и глобални финансијски поредак. Уз то: Турска израста у регионалну силу, Сирију раздиру унутрашњи конфликти који би могли да додатно закомпликују блискоисточне напетости, док се расплету не примиче ни израелско-палестински заплет, хронично жариште међународне нестабилности…

Разноврсним рушењем режима неограничене власти на северу Африке, уједно је потврђено да је свет ушао у фазу у којој је „све могућно“, осим да остане онакав на какав смо се навикли. И –да свако ко то не схвати, и не прилагоди се довољно, излаже себе ризицима да буде „изненађен“ на најнеугоднији начин.

Гадафи је био пример недовољног прилагођавања. Умислио је да може да буде спокојан, пошто се после дугих трвења измирио са Западом, али је превидео да рушења аутократа у суседству, Тунису и Египту, наговештавају и његов крај. Није схватио ни да ће Европа, пре свега Француска и Британија, искористити прилику да своје неодлучности у реаговањима на Арапско пролеће, надоместе хитром НАТО интервенцијом против њега као „кочничара пролећа“. Неосновано је себе видео као „лидера у региону и шире“.

Толико се занео лаким и суровим елиминацијама неистомишљеника, да до последњег дана није хтео да призна да ће га они поразити уз помоћ моћних спољних савезника. Погрешно је веровао и да проглашавањем „владавине маса“ може да бескрајно одржава лични монопол у одлучивању. Није укопчао да против њега заједнички делују и највеће међусобне супротности –модерне мобилизацијске комуникације и древна племенска подозрења. Превидео је да је нафта, чијим је великим залихама газдовао, и спољнополитички лако запаљива. Преварио се и у рачуници да Савет безбедности УН никад неће донети резолуцију о оружаној интервенцији против Либије, али –Русија и Кина су се уздржале од вета.

То што је Гадафи на власти остао 42 године, није чињеница на којој би други владари могли да заснивају наде да могу да крену његовим стопама. Прошло је време персоналних политичких диносауруса. Многим мандатима је употребна вредност битно смањена, готово као, како каже познаница, белој техници која се сада често поквари убрзо по истеку гарантног рока.

Гадафи је, уједно, био један од симбола разноврсних облика –неумерености, које су изазвале глобалну кризу. Није хтео да зна кад треба да стане, да се одрекне власти, као што ни Вол стрит ни многе државе нису хтели да обуздају апетите чија је прекомерност довела до презадуживања и у бесперспективност бацила масе младих, који због тога учестало, оправдано, протестују…

Пролеће је тренутно на провери. Тунишани, који су „све почели“, бирају нове лидере. Успех или неуспех избора могао би битно да утиче на арапски свет, као и претходна „револуција јасмине.

Драме на Медитерану на видело су изнеле бар четити оригиналности: 1.да далекосежна збивања могу да крену из малих земаља (Грчка, Тунис) различитих и култура;2. да је до криза дошло истовремено у демократијама и аутократијама; 3. да су перспективније промене система унутрашњим мирним притиском, него локалним оружаним сукобима и страном интервенцијом; 4. да су се Европљани први пут, после дужег времена, нашли на челу спољне акције НАТО, па се с ванредним занимањем ишчекује да се види на шта ће све то да изађе.

Медитеран се, неспорно, потврђује као море врхунских узбуђења. Као да поново израста у специфичну неформалну силу, с битним утицајем на –светску производњу и проблема и решења.

Момчило Пантелић

Politika online

oprema teksta P.U.L.S.E

[youtube]jmFYVkyWEcE[/youtube]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *