Film “Smrt u Veneciji” je snimljen prema istoimenom romanu nobelovca Tomasa Manna. Moram odmah da napomenem da je ovo možda najvernija ekranizacija nekog književnog dela sa kojom sam se ikada sreo. Gotovo svaki detalj same priče egzistira kako u romanu, tako u i filmu.
Tomas Mann, u jednom delu romana, bavi se problemom pristupa umetnika (bilo koje vrste) duhovnim vrednostima. Naime, čovek kao individua je ograničen ovim vrednostima usled slike koju prima kroz svoja čula. Da bi umetnik uspeo da pronikne u domen duhovnog, on jednostavno mora u potpunosti kontroliše svoja čula. Jedini slučaj, kada su čula u stanju da dožive momenat čiste duhovnosti jeste onaj kada se susretnu sa … lepotom.
Ovo bi možda moglo da predstavlja srž i suštinu ovog romana. Centralna figura priče je prof. Gustav Fon Aschenbach, sredovečni umetnik koji kreće na odmor u Veneciju … tačnije u banjski hotel smešten na jednu od najpoznatijih plaža sveta, čuveni Lido.
Već na samom početku filma vidimo interesantan detalj: na izlasku sa parobroda, Aschembach se sreće sa pripitim starcem koji ga iritira svojom veštačkom pojavom. Starac je našminkan, ofarbane kose, obučen u mladalačko odelo i svojim pristupom pokušava da uspostavi kontakt sa Aschembachom, koji ga odbija sa gađenjem … ili što bi mi rekli, “uspeva da ga iskulira”. Međutim, ovde se nazire jedna opasna zamka … u koju će se i sam Aschembach upecati na kraju filma.
Tomas Mann je u svom romanu dijaloge potpuno prebacio u drugi plan, tako da se i u situacijama retkih dijaloga uglavnom razmenjuju lažne informacije dovedene do banalnosti. Ovo je verovatno predstavljalo ogroman problem Viscontiju prilikom pisanja scenarija za film, ali problem koji je Visconti maestralno rešio upotrebom fantastične muzike i gotovo hipnotišuće fotografije.
Nit koja se provlači od početka do kraja romana/filma predstavlja opsednutost Aschembacha apolonskom lepotom 14.-godišnjeg dečaka Tođa. Visconti je u svom filmu Tođovu lepotu dodatno naglasio krajnje neupečatljivom pojavom Tođovih sestara i majke. Iako se u romanu ova jednostrana ljubav provlači kroz prizmu platonske, ovde postoji velika razlika: u Mannovom romanu nema nikakvih elemenata ljubavi iz dotadašnjeg Aschembachovog života čime se stvara slika sa elementima homosexualnosti u Aschenbachovom karakteru. Međutim, Visconti u svom filmu pravi diskretne flash backove Aschembachovog života, gde ga vidimo kao porodičnog čoveka, roditelja … čime se naglašava njegova heterosexualna priroda … bar pre dolaska u Veneciju. Ali ono što je zajedničko u oba prikaza jeste ta njegova (možda) bespolna platonska ljubav prema objektu lepote. Tačnije, sam osećaj kada umetnik nadvlada svoja čula (jer nigde u filmu nije naglašena ni najmanja težnja samog Aschenbacha da ostvari bilo kakav fizički kontakt sa Tađom) i pronikne u domen duhovnog sadržaja.
Momenat kada Gustav Fon Aschenbach sazna (od službenika u turističkoj agenciji) za pojavu azijske groznice koja hara Venecijom, stavlja ga u pat poziciju: sa jedne strane, oseća stravičnu želju da upozori Tođovu majku na relano stanje čime bi ona najverovatnije povela svoju decu u njihovu domovinu … dok, sa druge strane, oseća stravičnu prazninu koja bi time nastala i samim tim želju da o svemu tome ne obaveštava nikog. Visconti tu pravi kratak skok u prošlost, tačnije prikazuje bolni momenat kada je Aschenbachu umrla ćerka, čime projektuje njegov strah od ponovnog gubitka deteta … čime postajemo svedoci njegove krajnje sebične odluke. Povrh svega, upoznat sa opasnošću za sopstveni život, on odlučuje da ipak ostane kako bi produžio osećaj blizine sa objektom svoje opsesije. Vidno van sebe, Aschenbach smatra da je najveća kazna za osobu koja je van sebe … da se vrati samom sebi.
Iako inicijalnog stava da je u relaciji onaj koji voli i onaj koji je voljen – ovaj prvi je mnogo bliže božanskoj čistoti upravo zbog elementa ljubavi, Aschenbach pada u sopstvenu zamku željom da se ulepša i samim tim – dopadne mladom Tođu. Poslednjih 10-ak minuta filma … kada Aschenbach umire na Lidu, spada u najlepši niz kadrova koji se ikad pojavio na filmskom platnu.
Postoji pretpostavka da je za ulogu Aschenbacha, Visconti uzor našao u kompozitoru Gustavu Mahleru (čije su 3. i 5. simfonija korišćene u filmu). Da li je ova pretpostavka tačna ili predstavlja pucanj u prazno, nije preterano ni bitno … činjenica je da je Mahlerova muzika napravila sjajnu sintezu sa radnjom filma, čime je Visconti uspeo u onome što je samo još Kubricku polazilo za rukom.
“Smrt u Veneciji” je film o lepoti … obavezno pogledati!!!
za P.U.L.S.E Kecman
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
“Morte a Venezia” – Luchino Visconti napisao/la Kecman dana
Pregled tekstova autora – Kecman →
Pa, nije baš da Visconti nije imao na umu Mahlera, iako Mann na istog nije ni primislio.
Znam iz prve ruke, ahahha, poznam dobro Mahlerovu praunuku i njezinog oca, supruga od Mahlerove unuke, a u njihovoj se porodici o tome dosta razgovaralo
Pozdrav Horaciju.
Mislim da postoje intervjui gde Viskonti govori o tome da je imao na umu Malera kada je snimao Smrt u Veneciji,
Osobno je Visconti to rekao supugu od Marine Mahler.
Pozdrav Bobanu.
Mala ispravka – Smrt u Veneciji je novela, mada bi obimom – nešto preko 100 strana – danas mogala da se nazove i kratkim romanom.
Malo sam listao novelu – ima jedna rečenica koja sada postaje važna:
“Ašenbah je s bolom osećao da reč može samo da veliča a ne i da odrazi čulnu lepotu.”
Film je odrazio tu lepotu, ali je pogubio većinu pasusa koji daju snagu i vanvremensku moć ovoj noveli. Početak – čekanje tramvaja – napisan je bezmalo kao za film, ali već posle toga dolazi svojevrsna sinteza alhemije stvaranja i “pozicioniranje” stvaraoca – što se filmom – sem delimično – ne može prikazati.
I tu počinje bitna razlika izmedju književnosti i filma. Reč širi saznanja, ideje, dileme. Film otkriva čulnu lepotu ili viziju, ali pokušajte da to iskažete – reči će biti stare, osećanja potvrdjena već ranije… Što bi se moglo izreći i kao: književnost otvara pitanja i sumnje, a film potvrdjuje vrednosti koje već nosimo ili zablude koje volimo… Knjiga može da nas promeni, a film da nas potvrdi… Pa, idemo na film, zar ne?