Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Montevideo – Bog te video – II deo

Milovan Jakšić

Jaksic-Milovan

Rođen 21. septembra 1909. u Kolašinu (Crna Gora), umro 25. decembra 1953. u Aleksandriji (Egipat).
“El Gran Milovan” – to je bio sinonim za njegove odlične igre i za ono vreme veliki uspeh Jugoslavije na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Urugvaju. Osrednjeg rasta, ali vrlo snažan, čvrst, sa dobrim refleksima, brzim reakcijama i, posebno, veoma hrabar, čuvao je do 1939. mrežu beogradskog SK Soko (posle 1931. nosio je ime BASK), odigravši oko 500 zvaničnih utakmica. U sezoni 1934/35. nekoliko meseci igrao je u Čehoslovačkoj i branio za SK Slavia Praha, a jedno vreme je igrao i u Ljubljani. Pored 17 utakmica za gradsku selekciju Beograda, što je u ono vreme bilo značajno merilo kvaliteta, čuvao je mrežu nacionalnog tima Jugoslavije na devet utakmica (1930-1934). Debitovao je 13. aprila 1930. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (6:1) u Beogradu, a od nacionalnog tima oprostio se 2. septembra 1934. na prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke (1:3) u Pragu.
U fudbalu je ostao kao član i dugogodišnji predsednik ondašnjeg Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije (1950-1953), kao i tehnički rukovodilac FK Crvena zvezda, za vreme čijeg je gostovanja u Egiptu, u zimu 1953. u Aleksandriji, podlegao iznenadnom srčanom udaru.

dr.Milutin Ivković

Ivkovic_Milutin

Rođen 3. marta 1906. u Beogradu, streljan 23. maja 1943. godine u Jajincima (kraj Beograda).

Izuzetna sportska i ljudska veličina, fudbaler, reprezentativac, lekar, jedan od najboljih bekova u istoriji jugoslovenskog fudbala, ilegalan politički radnik tokom drugog svetskog rata.

Odrastao u rodoljubivoj porodici, po majci Mili unuk vojvode Putnika, odlikovao se patriotizmom i još 1936, kad je pristupio naprednom pokretu, na inicijativu SKOJ-a bio je jedan od vođa akcije za bojkot Olimpijskih igara u Berlinu. Juna 1938. postao je glavni urednik lista “Mladost”, pokrenutog na inicijativu SKOJ-a, a za vreme okupacije saradjivao je sa narodnooslobodilačkim pokretom. Više puta je zbog ovoga hapšen i proganjan, a 24. maja 1943. u 23.45 časova je uhapšen i narednog dana u zoru u Jajincima streljan “zbog komunističke delatnosti”. Fudbalski savez Srbije postavio je 1951. spomen-ploču na Stadionu JNA, a jedna ulica pored nekadašnjeg igrališta SK Jugoslavija (danas Stadion Crvene zvezde) nosi njegovo ime.

Fudbal je počeo da igra u omladinskoj ekipi beogradskog SK Jugoslavija, brzo je postao prvotimac i za svoj klub od 1922. do 1929. odigrao je 235 utakmica. Pred kraj karijere prešao je u BASK. Za reprezentaciju Beograda odigrao je 42 utakmice, jednu manje od rekordera “Moše” Marjanovica. Odigrao je i dve utakmice za “B” reprezentaciju (1927-1928).

Dres reprezentacije Jugoslavije oblačio je 39 puta (postigao je dva auto-gola). Debitovao je 28. oktobra 1925. protiv Čehoslovačke (0:7) u Pragu, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 16. decembra 1934. protiv Francuske (2:3) u Parizu. Učestvovao je na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu i briljantnu igru pružio protiv Brazila (2:1).

U Beogradu je 1934. diplomirao na Medicinskom fakultetu i posle odsluženja vojnog roka otvorio ordinaciju u Beogradu. Na molbu drugova, poslednji put se pojavio na zelenom polju 6. maja 1943. godine prilikom proslave 40-godišnjice BASK-a.

Atletskom pojavom i srčanom i oštrom, uvek korektnom igrom, osvojio je sve simpatije ljubitelja fudbala i u periodu između dva svetska rata dostizao je najvišu svetsku fudbalsku klasu.

Dragoslav Mihajlović – “Vampir”

Mihajlovic-Dragoslav

Rođen 13. decembra 1906. u Aleksnicu, umro 18. juna 1978. u Saleu (Australija).

Noseći nadimak “Vampir”, u karijeri je imao kratak bljesak prerano završivši karijeru. Igrao je levog beka, uvek vrlo borbeno, požrtvovano i oštro, ali je 23. novembra 1930. kao član BSK-a na utakmici protiv SK Slavija (1:3) u Pragu zadobio težak prelom noge i bio prinuđen da se u 24. godini povuče sa zelenog polja.

Još dok je igrao, bio je policijski službenik i ostao na dužnosti sve do 1944. kad je napustio zemlju (u koju se nikad nije vratio) i otputovao za Australiju, gde je u gradu Sale (Viktorija) živeo i umro od oboljenja bubrega. U Australiji je bio trener SC Sale City i ekipe jugoslovenskih doseljenika JUST (1950-1960).

Milorad Arsenijević

Arsenijevic-Milorad

Rođen 6. juna 1906. u Smederevu, umro 18. marta 1987. u Beogradu.

Mikica Arsenijević je rođen u Smederevu, ali pamti samo Šabac, kao grad svog detinjstva. Otac mu je bio knjigovođa i zbog posla obreo se u Mačvi.

– Sećam se, bio sam dečak, kad je granica bila Sava, a inostranstvo Sremska Mitrovica i Ruma – priseća se Arsenijević dana pre Prvog svetskog rata. Fudbal sam počeo da igram u četrnaestoj godini. Kratko vreme sam nosio dres podmlatka, brzo sam postao prvotimac. Posle mature trebalo je ići u Beograd na studije. Bio sam sjajan matematičar, gotovo predodređen za tehničke nauke. Želeo sam da i dalje igram fudbal. Nekada sam kao sokolac bio odličan gimnastičar, ali sam zbog lopte ostavio sprave. Ipak, fudbala nisam mogao da se lišim. Jedan navijač iz Šapca, inače veliki BSK-ovac, preporučio je mene i mog klupskog druga Mikančeta Jovanovića – Srbinovca da igramo za “plave”.
Odmah sam ušao u prvi tim. Igrao sam desnu polutku samo dve-tri utakmice, pa sam vraćen na halfa. Na tom mestu ostao sam do kraja karijere. Za moju afirmaciju bila je presudna prva internacionalna utakmica. BSK je igrao protiv “Slovana” iz Bratislave. Slovaci su, kao i Česi, bili naši profesori. Uopšte, srednja Evropa je tada bila fudbalski dominantna – mađarska, čehoslovačka i bečka škola fudbala bile su najčuvenije. Halfovi su čuvali protivnicka krila. Igrao sam protiv čuvenog Ekla. On je bio slavan kao naš Džajić. Prvi put sam se uoči jedne utakmice zamislio, da ne kažem uplašio odgovornosti. Igrao sam sjajno, što bi se fudbalskim žargonom reklo “stavio sam ga u džep”. Sećam se, sutradan je “Politika” donela moju sliku, a Bora Jovanović je napisao: “Mladi Arsenijević je pravo fudbalsko otkrovenje”. To mi je bio najdraži kompliment. Nekoliko puta sam očima prelazio preko tih redova, srce mi je udaralo, tu rečenicu sam zapamtio, sećam je se i danas.
Posle toga, štampa je sve češće isticala sjajne igre mladog Šapčanina u dresu beogradskih “plavih”, ali iskušenja publiciteta nisu dodirivala Arsenijevića. Ostao je čvrsto na zemlji, studije su mu bile važnije od fudbala. Istina, tada se treniralo dva puta nedeljno, imao je vremena i za školu i za sport. Bio je amater, od kluba nije dobijao ništa, osim limunade ili čaja. Takvo je bilo vreme.
Pored talenta za matematiku i fudbal, Mikica Arsenijević je imao dar za jezike. Nemački, uz srpskohrvatski, bio mu je takoreći matemji jezik. Odlično je govorio francuski, služio se mađarskim, ruskim i rumunskim. Pravi poliglot. Znanjem stranih jezika nije paradirao pred svojim drugovima iz tima. Bio je skroman, mada veoma prkosan.

Ostavljajući igračke dane, poveli smo razgovor o vremenu kada je profesor Arsenijević bio selektor naše reprezentacije, i član trojne selektorske komisije.
– Da, to je bilo krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina – kaže moj sagovomik. – Imali smo tada sjajne igrače. Ti momci su bili divni i kao ljudi. Tada novac još nije bio dominantan, oni su voleli fudbal, svoje klubove i reprezentaciju… Meni je tih pet godina, koliko sam bio selektor, prošlo u velikom zadovoljstvu. Jedino ne mogu da prežalim što se Tirnanić kiti mojim perjem. Već godinama on i štampa uporno ponavljaju kako je olimpijski tim iz 1952. njegovo delo. A ja sam izvršio tu selekciju. Bio sam sprečen na fakultetu i nisam mogao da putujem u Finsku. Taj tim je tamo igrao sjajno, one dve nezaboravne utakmice u Tampereu sa Sovjetskim Savezom učinile su da ova ekipa uđe u istoriju našeg fudbala kao “tim nad timovima”. Boli me što se ne zna istina. Ja sam ponosan na tu generaciju. Da se razumemo: nisam nikog od njih naučio da igra fudbal, oni su to znanje sobom doneli u reprezentaciju, ali za to je najmanje zaslužan Tirke. Njegova jedina srećna okolnost je bila što je bio s ekipom, figurirao kao sekretar, odnosno, zamenjivao mene. To je velika nepravda. Na žalost, nije jedina u mom životu.
Kao profesor Elektromašinskog i potom Saobraćajnog fakulteta napisao je dve knjige i više naučnih radova. Bio je pet godina selektor fudbalske reprezentacije. Tvorac je slavnog olimpijskog tima iz 1952. godine.
U prvim poratnim godinama članovi Fudbalskog saveza Jugoslavije bili su uglavnom političari saveznog ili republickog ranga, revolucionari koji su u mladosti igrali fudbal. Naravno, kao i ostali naši ljudi, i oni su voleli da ulaze u sfere stručnosti, da daju sugestije saveznom kapitenu, čak i da se bave “sastavljanjem” reprezentacije.
Na jednoj sednici Upravnog odbora FSJ, uoči neke važne međunarodne utakmice, upitaše me članovi tog najvišeg foruma u kakvom će sastavu igrati naš državni tim – seća se Arsenijević tog dogadaja.

– Rekao sam im da se tim uglavnom zna, imamo dve dileme, odnosno sporna mesta. U jednom trenutku do mene je došla ceduljica, stavio mi je u ruku neko ko je sedeo do mene. Pročitao sam i zbunio se. Visoki savezni funkcioner, nije više među živima pa neću da spominjem njegovo ime, nije me savetovao nego mi je izdiktirao “svoj” tim uz napomenu da “on garantuje da ćemo u tom sastavu pobediti”. Uz pozdrav i “srećno” potpisao se.

Pogledao sam ga preko stola, nasmešio sam se. Ne znam kako je on to protumačio, ali posle sednice prišao sam mu i rekao: “Nemamo isti ukus, ali kad bi ovaj forum ili bilo koji njegov član trebalo da mi određuje tim ili savetuje, dao bih ostavku, ne bih se osećao stručnim da radim taj posao”.
Naravno, čovek mi se odmah izvinio, rekao je da nije mislio da se meša u moju nadležnost, ali je to dao kao ,,ideju za razmišljanje”. Odgovorio sam da savesno radim svoj posao, ne primam novac za to, vodi me samo ljubav prema sportu i želja da napredujemo u fudbalu. Moji se principi kose s tim da mi se neko meša u ono o čemu odlučujem i za to odgovaram. Razumeli smo se.

Malo je znano da je Mikica Arsenijević dugo godina amaterski trenirao nižerazredni beogradski klub “Željezničar”. I taj je posao radio u zanosu i s ljubavlju, kao što je sve u životu činio. Igralište “Željezničara” bilo je pokriveno šljakom, kad ne bi bilo kiše, prašina je bila nesnosna. Vetar je kovitlao oblake sitne šljake, udisali su je igrači i trener. Momčilo Lopičić, danas mašinski inženjer, inače tada igrač Željezničara, zadivljeno priča kako je Mikica Arsenijević posle treninga bio napuderisan od prašine, ne samo dres i gaćice, nego i na celom licu:

“Često sam se pitao šta nagoni nekadašnjeg fudbalskog čoveka koji je bio savezni kapiten, profesor univerziteta, da nas trenira i da pri tome narušava svoje zdravlje. To nije radio ni za slavu ni za novac. Shvatio sam da je on zazidan u sport svoje mladosti, zarobljenik fudbala, i da bez njega ne može ni u tako poznim godinama. Cenili smo to njegovo pripadništvo, ali nas nije “zarazio”. Voleli smo fudbal umerenije od Mikice, valjda smo zato i manje postigli…”

Momčilo Ðokić

Djokic_Momcilo

Rođen 27. februara 1911. u Kuršumliji, umro 21. aprila 1983. u Beloj Crkvi.

Fudbaler-reprezentativac i trener, učesnik prvog Svetskog prvenstva 1930. u Urugvaju, jedan od najboljih beogradskih krilnih halfova između dva svetska rata.

Počeo je da igra 1921. godine u podmlatku beogradske SK Jugoslavije, prvotimac je postao 1928. i do kraja aprila 1939. odigrao je ukupno, najčešće kao levi half, 272 utakmice. Prestao je da igra aprila 1940.

Uz 24 utakmice za reprezentaciju Beograda i jednu za “B” tim Jugoslavije (1936), odigrao je i 13 utakmica za našu najbolju selekciju. Debitovao je 13. aprila 1930. protiv Bugarske (6:1) u Beogradu, a od nacionalnog dresa oprostio se 13. decembra 1936. u susretu protiv Francuske (0:1) u Parizu. Igrao je na svim utakmicama našeg tima na Svetskom prvenstvu 1930. u Urugvaju.

Završivši Trgovacku akademiju 1928. godine u Beogradu, službovao je u Beogradu (JDŽ), Boru, Zaječaru, Negotinu, Nišu i Vršcu, gde je u isto vreme bio i trener (Radnički – Niš, FK Bor, Timok Zaječar).

Penzionisan je kao šef računovodstva gradilišta Hidroelektrane Ðerdap.

Ljubiša Stefanović – “Leo”

Stefanovic-Ljubisa

Rođen 4. januara 1910. u Beogradu, umro 17. maja 1978. u Nici (Francuska).

Kao centarhalf klasičnog stila igre, počeo je da se razvija u beogradskim klubovima SK Vardar i SK Jedinstvo, a tokom 1928. nosio je “plavi” dres BSK – Beograd. Kad je iste godine završio gimnaziju, otišao je da nastavi školovanje prvo u Brisel, a juna 1929. počeo je da studira pravo u Monpeljeu (Montpellier) u Francuskoj.

Osrednjeg rasta, ali odličan tehničar, brz u startu i dobar u igri glavom, u novoj domovini dostigao je zenit karijere i zajedno sa zemljakom Ivicom Bekom prvo igrao u FC Sete, sa kojim je osvojio Kup Francuske 1930., a posle toga u SC Nîmes (1931-1933), AS Saint-Etienne (1934-1937), Toulouse FC (1937-1938), Olympique Avignon (1938-1939) kada je završio karijeru zbog teže povrede kolena (meniskus).

Jedanput je obukao dres gradske selekcije Beograda i četiri puta nosio dres reprezntacije Jugoslavije – sva četiri puta izvan domovine: triput na Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu, kada je naša reprezentacija plasmanom u polufinale postigla dotad najveći međunarodni uspeh, i poslednji put neposredno posle toga, 3. avgusta 1930. u prijateljskom susretu protiv Argentine (1:3) u Buenos Airesu.

Mobilisan tokom 1940. borio se u sastavu francuskih alpskih jedinica, a posle rata, već kao francuski državljanin (“skratio” je ime na “Leo”) tri godine radio je kao trener sa juniorima i bio funkcioner u regionalnoj trenerskoj organizaciji.

Od 1975. živeo je kao penzioner sa malim prihodom u Nici, gde je u proleće 1978. u 68. godini, umro u nemaštini, kao čuvar parkinga za automobile.

Ivan “Ivica” Bek

Bek-Ivica

Rođen 29. oktobra 1909. u Beogradu, umro 2. juna 1963. u Setu (Francuska).

Od oca poreklom Nemca (porodica se 1871. preselila iz Vršca u Kragujevac) i majke Čehinje, “Ivica” je rođen na Čuburi u Beogradu, u kući u kojoj se isključivo govorilo srpski i razvijao patriotizam i velika ljubav prema domovini.
Počeo je da igra u BSK -Beograd, u kome je u sezoni 1925/26. sa svega 16 godina postao prvotimac i kao desna polutka i vođa navale na 50 zvaničnih utakmica postigao 51 gol! U želji da završi srednju školu, u proleće 1928. preseljava se u Šabac i igra za SK Mačvu ali iste godine odlazi u Francusku gde u dresu ekipe FC de Cette 6. maja 1928. postaje profesionalac. Osvojio je 1930. Kup Francuske postigavši na finalnoj utakmici protiv RC Paris (3:1) dva odlučujuća gola, a 1934. osvojio je “duplu krunu” – prvenstvo i kup u istoj sezoni. Još je igrao za SA Saint – Etienne i FC Nimes Olympique.

Uz tri utakmice za gradsku selekciju Beograda i jednu za “B” – tim (1928), odigrao je i sedam utakmica za reprezentaciju Jugoslavije (1927-1931) i postigao pet golova. Debitovao je 15. maja 1927. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (2:0) u Sofiji, na mestu desne polutke, a na Svetskom prvenstvu 1930. u Urugvaju odigrao je sve tri utakmice (Brazil 2:1, Bolivija 4:0 i u polufinalu protiv Urugvaja 1:6) i postigao tri gola (pobedonosni protiv Brazila i dva protiv Bolivije). Od nacionalnog tima oprostio se 25. oktobra 1931. protiv Poljske (3:6) u Poznanju, postigavši dva gola. Primivši francusko državljanstvo, odigrao je i pet utakmica u dresu “Trikolora” (1935-1937).

Kad je tokom drugog svetskog rata u Francuskoj organizovan pokret otpora protiv fašističkih nemačkih okupatora, postao je komandant jednog odreda i uspešno ga vodio kroz brojne akcije.

Posle drugog svetskog rata lutao je iz mesta u mesto i i bio trener i vlasnik jednog bistroa. Nažalost, najbolje plaćeni profesionalac 1934. u Francuskoj, nije imao srećan životni završetak: obavljajući svoj težak svakodnevni posao dokera, raznoseći na biciklu ribu od brodova do prodavnica, pred početak leta 1963. podlegao je srčanom udaru na kaldrmi Seta. Sahranjen je na groblju “Le Pi” u Setu.

Blagoje Marjanović – “Moša”

Marjanovic-Blagoje

Rođen 9. septembra 1907. u Beogradu, umro 1. oktobra 1984. u Beogradu.

Nekad je bilo dovoljno reći: Moša, i znalo se o kome je reč. Bio je inkarnacija fudbalskog majstorstva u vremenu između dva rata. Sjajan igrač, nenadmašan golgeter. Više od decenije bio je sinonim BSK-a, našeg najboljeg i najuspešnijeg fudbalskog kluba. Nezamenljivi državni reprezentativac, njegov rekord – 36 golova za “plave”, premašen je tek posle Drugog svetskog rata.

Počeo je da igra još kao dečak, u trećem timu podmlatka “Jugoslavije”, da bi ga Radenko Mitrović, najveći lovac na talente, odveo u BSK. Mošina karijera bila je skokovita. Brzo je postao prvotimac i reprezentativac. Gotovo da je bilo nezamislivo da prođe utakmica, a da Moša ne postigne gol.

Duže od jedne decenije bio je nezamenljivi reprezentativac. Igrao je na mestu centarfora, desne polutke i desnog krila. Bio je veoma autoritativan igrač. Njegova reč slušala se bez pogovora. U BSK-u i državnoj reprezentaciji. Sa Tirnanićem, sačinjavao je čuvenu desnu stranu beogradskih “plavih”. Njihovo majstorstvo opijalo je gledaoce.
Moša je za vreme rata bio u zarobljeništvu. Po povratku, posvetio se trenerskom pozivu, radio je u našoj zemlji i u Italiji. Razboleo se u trenutku kada se spremao da ode u Kairo. Jedno vreme primao je invalidsku penziju, kasnije je dobio nacionalnu penziju, kao zaslužni majstor sporta.

Sa suprugom Planinkom, kćerkom i sinom, Blagoje Marjanović je stanovao na Terazijama, u Igumanovoj palati. Jedna vitrina je pravi mali muzej Mošinih trofeja, odlikovanja, priznanja, suvenira, zastavica… Nekoliko kožnih albuma puni su starih požutelih fotografija. Tu je i knjiga pokojnog Ljubiše Vukadinovića – “Hiljadu golova Moše Marjanovića”.
Jedna blistava igračka i veoma uspešna trenerska karijera je u tom kutku nad kojim dominira Mošina slika. Najdraža uspomena: na rukama ga nose sa terena Sava Antić, golman Cvetković, Juričko… Osvojen je pehar maršala Tita, BSK je na stadionu JNA u finalu savladao tim “Hajduka” rezultatom 2:0.

– Nebrojeno puta sam iznošen sa terena na rukama navijača – kaže Moša, naglašavajući samoglasnike. – Ali, ovo je nešto drugo (širi ruke, krivi glavu na jednu stranu), bio sam trener, tada se radost pojačano doživljava. U tom poslu mnogo je patnji, a malo radosti, zato su trenuci trijumfa dragi, nezaboravni…

Mošina soba je i danas sva u plavom. Objašnjenje daje njegova supruga: “On je ludo voleo predratni BSK, klub u kome je postigao sve. I zato je posle rata s toliko žara i ljubavi trenirao današnji BSK, ovaj s Karaburme”.
Na kućnom kaputu zapažam klupsku značku BSK-a. Primetio je da sam na njoj zadržao pogled.

– U mome detinjstvu koje sam proveo u Beogradu, u opštini Palilula, gde sam i rođen, u prvo vreme znali smo za klikere i klis. To su bile naše igre. I u tim igrama bio sam najbolji. Neko nas je jednom odveo da vidimo kako u porti kod Svetosavske crkve deca jure za nekom naduvanom kožom. Ta igračka se zove lopta. Uzbuđeni i radoznali, moj brat Nikola, nekoliko dečaka iz kraja i ja pošli smo da vidimo to čudo. I lopta nas je opčinila. Živa, neukrotiva, čudno je odskakala, letela kroz vazduh… To nam se dopalo. Odmah smo odlučili da skupimo pare i kupimo loptu. Lutali smo gradom i u Balkanskoj ulici našli radnju koja je u to vreme prodavala kožne lopte. Nisam ni slutio da će baš ta lopta odrediti moju sudbinu. Tačnije, fudbal je moj život! Od tih dečačkih dana do danas on je za mene središte svega.
Za naš predratni fudbal prvo Svetsko prvenstvo bilo je događaj koji je učinio da fudbal pređe okvire sporta i postane deo društva. Senzacionalne pobede naše reprezentacije u dalekom Urugvaju 1930. godine imale su veliki odjek. To više nije bila igra “dokonih mladića”. Oni su tamo reprezentovali zemlju.

– Naš uspeh u Urugvaju – seća se Moša – bio je prekretnica za beogradski i jugoslovenski fudbal. Odjednom svi su počeli da nas gledaju s uvažavanjem, novine su pisale o nama, donosile naše slike, postali smo ljudi velikog publiciteta… Beograđani su tada pevušili pesmu: “Montevideo, Bog te video…” i bili ponosni na svoje ljubimce. Tirke i ja više nismo mogli da idemo ulicom a da nas ljudi ne pozdrave skidanjem šešira. U kafani, kelneri bi odmah donosili piće ili bi nas pitali šta želimo, to naručuje “gospodin za onim stolom”. Najčešće, mi te ljude nismo znali. Koliko mi se puta dogodilo da me momak iz radnje pozove unutra, a gazda pokaže nov engleski štof, parišku košulju ili kravatu iz Beča. Popričamo malo o fudbalu, spremam se da krenem, a momak mi daje paket. Trgovac samo klimne glavom: “To je za vas, Mošo, za onaj gol koji ćete dati u nedelju”. Imao sam parfimeristu koji je specijalno za mene pravio kolonjsku vodu, svog berberina Savu, koji je radio kod majstora Grujića u Prizrenskoj ulici, obućara koji mi je pravio cipele po meri… Tako je onda bilo.

U daljem razgovoru doznajem da je posle svetskog prvenstva BSK prvi počeo da daje novac igračima. U početku, pare su primali samo Moša Marjanović i Tirnanić. Kasnije, kada su iz Osijeka dovedeni Gustav Lehner i Franja Glazer, potom Ernest Dubac, pa Bruno Knežević iz Zagreba, a pred rat Petar Manola iz Sarajeva i Srđan Mrkušić iz Splita, beogradski “plavi”‘ su već bili gotovo profesionalna ekipa.
Moša kaže da je on prvu platu primio u iznenađujućem iznosu za ono vreme – 1.800 dinara. Tirke je imao tri stotine manje, ostali igrači nisu primali ni premije.
Tek 1935. BSK je uveo plate (za igrače koji nisu radili) i premije, koje su bile 500, 800 do 1.000 dinara, kada su bile u pitanju utakmice sa mesnim rivalom SK “Jugoslavijom” i zagrebačkim “Građanskim”, koji je po snazi i igračkim kvalitetima stajao uz bok BSK-u, a povremeno bio i bolji.

Predočavam Moši da je bio najbolji golgeter svoga vremena, da takvo snalaženje pred golom, tu savršenu tehniku šuta i intuiciju drugi nisu imali.
On obara pogled, smeši se krajem usana, vrti glavom: -Možda sam bio lukaviji od drugih. Meni je u šesnaestercu mozak brzo radio. Vodio sam računa o svemu; kako je postavljen golman, protivnik, saigrač, ko ima loptu… Znao sam i kako ko proigrava od mojih drugova. Ne samo Tirketa, kako to ljudi misle, znao sam i ostale: Vujadinovića, Valjarevića, Glišovića, Božovića… Uvek sam se trudio da reagujem munjevito, shvatio sam da u fudbalu odlučuju delići sekunde, zato sam golove davao i đonom, petom, grudima, čak i stomakom… Nisam cepao mreže, nisam bio tobdžija, za mene je bilo važno samo da lopta pređe gol-liniju.

Kao mlad, Moša je znao da pije iz čaše života. Već dvadeset godina njegovi dani puni su gorčine. Kada je doživeo moždani infarkt, njegova nemoć bila je tragična. Kao sportista koji je navikao da pobeđuje, nije se predao. Izvojevao je i tu najtežu pobedu: ponovo je naučio da govori i hoda. Umro je u Beogradu 1.10.1984.godine.

Na fudbalskom terenu bio je nepredvidljiv,lukav,inteligentan…gotovo nedodirljiv u svojoj superiornosti.
Danas, kada više nije živ, ostale su uspomene, a za nas blagi dobri čovek srebrne kose i otvrdle rezignacije.Živi u sećanjima svojih obožavalaca, prijatelja i svih koji su ga znali. Ostao je i nadimak – Moša – sinonim golgeterskog umeća.

Aleksandar Tirnanić – “Tirke”

Tirnanic_Aleksandar

Rođen 15. jula 1910. u Krnjevu, selu pored Smedereva, umro 13. decembra 1992. u Beogradu.

Teško je poverovati da će se i u sledećim decenijama ponoviti sportska karijera kakvu je imao Aleksandar Tirnanić, desno krilo predratnog BSK-a i državne reprezentacije i posleratni selektor “plavih”. Popularni Tirke je pedeset sedam godina bio neprekidno u našem fudbalu!

Doživeo je mnogo radosti i gorčina: u životu, i u fudbalu. Prvi svetski rat mu je odneo oca, radnika metalca, koji je 1914. bio vojnik hrabre srpske vojske. U Drugom svetskom ratu izgubio je majku u ruševinama bombardovanog Beograda 1944. godine.

Tirke je bio jedan od onih beogradskih mališana koji je zaljubljeno jurio za loptom po nekim terenima Bare Venecije, koja se nalazila između današnjeg Beogradskog sajma i Železnicke stanice. Tu ga je zapazio Radenko Mitrović i odveo u slavni klub “Jugoslavija”, gde Tirke ostaje samo godinu dana. Odatle prelazi u BSK i u izuzetnoj generaciji igra za treći tim podmlatka zajedno sa Vujadinovićem, pokojnim Krčevincem i ostalima.

Tirke je kao mlad bio prgav, kočoperan, brz na jeziku, ali i ratoboran. Imao je pravi fudbalski temperament. Van terena bio je blage naravi, vedar, duhovit, kozer koji je s malo reči uspevao da nasmeje društvo.

Sa sedamnaest godina Tirnanić debituje za prvi tim BSK-a. Ubrzo potom oblači dres s državnim grbom. Slučaj je hteo da debi ovog fudbalskog asa, a i poslednja, pedeseta utakmica u dresu reprezentacije, bude sa istim protivnikom -najboljim timom Rumunije.
U tom razdoblju od jedanaest godina (1929-1940) ispisane su najlepše stranice Tirketove igračke karijere. Bio je učesnik Prvog svetskog prvenstva u Montevideu 1930, da bi zatim gotovo neprekidno igrao na svim terenima na kojima je igrala jugoslovenska reprezentacija.

Bio je sjajno desno krilo, sa Mošom nezaboravna desna strana “plavih”, tandem asova kojem su navijači pevali pesme.
Posle rata, trideset sedam godina radio je u Fudbalskom savezu Jugoslavije, kao profesionalac, kao savezni kapiten ili stručni savetnik.

Sastavio je 102 državne reprezentacije, bio je selektor na Svetskim prvenstvima u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. i na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, Helsinkiju 1952. i Rimu 1960.

Tirnanić je bio potpuno predan fudbalu, čak je i školu zapustio. Rano je osetio slast velike fudbalske zvezde i nije mogao da se vrati u skamije i uči dosadna gimnazijska štiva. Voleo je fudbal i život. Kao i svi mladi ljudi, nije mislio šta će sutra biti. Leteo je na krilima slave sve do početka Drugog svetskog rata.

U deceniji izmedu 1930. i 1940. Tirnanic je proživeo veoma bogat i buran život. Putovao po svetu, igrao fudbal, davao golove, driblovao, uznosio gledaoce svojom veštinom i majstorstvom.
Tirke i Moša bili su tandem i van fudbalskog terena. Drugovali su, danima i noćima sedeli kod “Sablje dimiskije”, tada poznate beogradske kafane kod Botaničke bašte, igrali bilijar, karte, šetali korzoom… Bili su naši prvi profesionalci u fudbalu. Nisu radili, igranje im je bilo sve – radost i egzistencija.
Aleksandar Tirnanić je bio čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je sva zadovoljstva života, imao je ukus za sve što je lepo. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu…
– Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodnim časovima – objašnjava Tirke. – Moša i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se. Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se, često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene.

Bilo gde da sednemo, odmah bi za naš sto stiglo piće ili bi nas kelner upitao šta želimo, jer to naručuje navijač za drugim stolom. Najčešće nismo stizali da platimo ono što bismo jeli i pili.
U tom već zaboravljenom vremenu Tirke je proživeo najlepšu deceniju svoje mladosti. Bio je noćnik, igrao boemski fudbal, navijači su ga obožavali… Njemu je svaki dan bio svečanost.
Pre rata Tirnanić se rado družio sa naprednim studentima. Poznavao je Koču Popovića, drugovao sa Veselinom Maslešom, viđao Lolu Ribara… Nije bio organizovan, ali se znalo da je simpatizer komunista. Nosio je poverljiva pisma Partije u Pariz. Bio je diskretan: nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo.
Bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju naprednih ljudi da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu.

Posle rata, Tirnanić postaje jedan od ustrojitelja fiskulturnog pokreta u novoj Jugoslaviji, prvi (opet!) profesionalac u tadašnjem FISAJ-u, radi u fudbalu.
Prvu posleratnu utakmicu naša reprezentacija igra u Pragu 1946. Taj tim, koji je pobedio Čehoslovačku (2:0), sastavio je Aleksandar Tirnanić. Tada još nije bio promovisan u saveznog kapitena, već je u svojstvu činovnika u tek osnovanom Fudbalskom odboru pri FISAJ-u. Kasnije, posle povlačenja Mikice Arsenijevića sa dužnosti amaterskog selektora, Tirke postaje savezni kapiten, jedini stručnjak koji će preko sto puta sastaviti najbolji tim Jugoslavije.

Aleksandar Tirnanić je bio selektor velikog senzibiliteta. Umeo je da oseti ne samo fudbalsko razumevanje, već i duhovno dopunjavanje igrača, da spoji sve te karike u čvrst, neraskidiv lanac. Igrači su ga voleli, opštio je s njima na jednostavan, fudbalski način. Dobro ih je osećao, a oni su njega razumeli. Bio je autoritet na veoma originalan način-jednostavnim prilazom igri i verom u izabranika.
Na dužnosti selektora – tom usijanom prestolu – bio je godinama. Dok su se drugi lako topili, on je odolevao, bilo kao član selektorske komisije ili kao savezni kapiten. I to je jedna od misterija vezanih za ovog “čoveka od fudbala”. Maliciozni kažu da je bio toliko “elastičan” da je dozvoljavao da mu tim “sastavljaju” ili na njega utiču visoki funkcioneri FSJ. Dobronamerni tvrde da je njegov uspeh lako objasniti: bio je čovek intuicije i prave fudbalske krvi.

Kad su ga kritikovali, branio se osmehom, duhovitošću, ponekad i na sarkastičan način. Sa novinarima se nije svađao, još manje dokazivao svoje ideje i namere. Bio je superioran u svojoj doslednosli – da poverenje uvek poklanja najboljim igračima, nezavisno od njihove trenutne forme.
Posle sjajne pobede naše reprezenatacije nad Italijom u Torinu (4:0), kada su Bobek i Mitić sedeli na klupi, a Čajkovski ustupio mesto mladom Dobroslavu Krstiću iz Vojvodine, “plavi” su igrali u Beogradu sa Englezima.
Zlatko Čajkovski se teško mirio s tim da ne igra za državni tim. Došao je u kancelariju FSJ i preklinjao Tirnanića da ga postavi u izabrani lim.

– Pane – tako su igrači od milošte zvali Tirketa – molim Vas da mi verujete: biću u nedelju najbolji igrač na terenu – rekao je Čik u jednom dahu. – Trenutno igram slabo za “Partizan”, nisam koncentrisan, hteo bih u inostranstvo, moram da mislim i na dane posle fudbala, imam porodicu, na velikim sam mukama.
Čik je otišao, Tirke mu nije ništa obećao, ali mi je odmah rekao: “Srećom, dobro ga poznajem. Igraće u nedelju, svi će me napadati pre utakmice, ali sam siguran da će Čik biti sjajan. On je fanatik, borac, nije zaboravio da igra”.

Čajkovski je bio u pravu. Tirke nije pogrešio što mu je verovao. U meču protiv Engleza (Mitić je dao gol, pobedili smo – 1:0) Čika su svi novinari ocenili “desetkom”, bio je junak utakmice! Takav je selektor bio Tirnanić.

Javnost je dugo verovala da Tirnanić, kao kakav ljubomorni paša, čuva svoj fudbalski “harem” (reprezentaciju) za sebe, kao da je bogomdani selektor. Želeli su novu ličnost, promenu, nekog mlađeg čoveka.
Tirke je odolevao svim pritiscima, umeo je, kad treba, da bude i “igrač na žici”, i zato je istrajavao kao savezni kapiten. Kad je došlo vreme da se povuče, ostao je u FSJ, kao stručni savetnik.

Ðorde Vujadinović

Vujadinovic-Djordje

Ðorđe Vujadinović je rođen 29. novembra 1909. u Kolarima kod Smedereva, umro 5. oktobra 1990. u Beogradu.

Bio je još u kratkim pantalonama kada je došao kod strica u Beograd. Očev brat nije imao dece, pa ga je posinio. Bio je vlasnik štamparije, zvala se “Sveti Sava”. Odrastao je u građanskoj, dobro situiranoj porodici.

U BSK-u je kao igrač podmlatka i prvog tima proveo sedamnaest godina. Odigrao je oko 400 utakmica za BSK i 44 puta branio je boje Jugoslavije.

Kuća u kojoj stanuje nekada je bila njegovo vlasništvo. Sa trećeg sprata Vujadinović vidi stadion JNA. To je pre rata bilo igralište BSK-a i u mladosti tu je igrao fudbal, oduševljavao gledaoce… Tu je stvorio svoje sportsko ime i ostavio u našem fudbalu duboku brazdu, pa i posle toliko minulih decenija može se reći da je ličnost neprolazne vrednosti.

Vujadinović je svet ugledao u Kolarima, selu pored Smedereva. Ali, za svakog od nas, pravo mesto rodenja je ono u kome smo prvi put razumno sagledali sebe. Zato Vujadinović kaže da je Beograđanin, tačnije: Dorćolac.
– Pored Dunava, tu gde je danas bazen “25. maj”, kao mališan, neumorno sam trčao za loptom. Prvo je to bila krpenjača napravljena od starih ženskih čarapa, kasnije gumena lopta, pa fudbal. Kad bi taj teren bio poplavljen, selili bismo se na Kalemegdan, gde je danas restoran “Kalemegdanska terasa”. Na tom platou teren je bio šljunkovit i kolena i laktovi su nam uvek bili odrani. Jednog dana zanos naše igre prekinuo je jedan čika sa šeširom, ozbiljnog lica:
– Mali – obratio se meni, – dođi sa ovom dvojicom na igralište BSK-a, da igrate u pravom klubu, u kopačkama i sa velikom loptom.
– Uh, pa to je daleko, mi stanujemo na Dorćolu. (Tada su igrališta BSK-a i SK “Jugoslavije” bila gde su danas Tehnički fakultet i hotel “Metropol”)
– Ipak, obećali smo i, posle nekoliko dana, otišli. Odmah su nas primili, bilo je lepo igrati u dresu, fudbalskim cipelama i s velikom pravom loptom. Brzo sam napredovao, imao sam sreću da budem u generaciji koja je imala mnogo darovitih igraca. Naša navala u podmlatku BSK-a: Tirnanić, Valjarević, Krčevinac, Vujadinović i Zloković – kasnije je kompletna ušla u prvi tim.

– Pre rata fudbaleri su bili sirotinja za koju su navijali bogataši. Danas su igrači bogataši, a gleda ih sirotinja. Sve do 1935. mi smo bili amateri koji su fudbal igrali sa antičkim oduševljenjem – tvrdi Vujadinović.
– Tek polovinom tridesetih godina počeli smo da dobijamo premije. Ja nisam želeo da primam novac. Bio sam službenik Narodne
banke, imao sam platu 2.100 dinara mesečno, a to je za ono vreme i vrednost dinara bio sjajan prihod za jednog momka.
Sećam se da je za to doznao predsednik BSK-a Fića Filipović, inače predsednik Okružnog suda, pa došao u banku da mi objasni kako treba da primam premije, da taj novac mi igrači zarađujemo i da je tako u velikom svetu, gde je fudbalska tradicija daleko veća. I pored toga, ja nisam uspeo da nađem sklad izmedu zadovoljstva i toga da mi neko za to još i daje novac. Bio sam zbunjen.

Vujadinović nije govorljiv čovek, stidljivo priča o sebi. Njegova skromnost je uzbudljiva, takav je bio i na terenu. Igrao je bez faula, odluke sudija primao je mirno, bio je uvek okrenut igri. Samo je jednom izgubio nerve. Bilo je to u Montevideu, na polufinalnoj utakmici prvog svetskog prvenstva.
– Protiv Urugvaja sam već u šestom minutu doveo naš tim u vođstvo. Na stadionu muk. Bili smo veliko iznenađenje šampionata i domaći navijači pretrnuli su od straha. Posle deset minuta, Moša daje drugi gol – 2:0. Ali, gle čuda, sudija ne priznaje pogodak. Razlog je samo njemu znan. Ubrzo, događa se čudo. Napad Urugvajaca se završio tako što je lopta otišla u gol-aut. Policajac koji je bio iza gola, ležerno vraća loptu u teren, da ne bi pala u kanal s vodom koji deli igralište od vatrenih navijača. I tada se događa ono što nikad nismo mogli da zamislimo: levo krilo njihove reprezentacije šalje loptu u naš gol. To je bio gest gladnog golgetera, ambicioznog napadača koji je želeo pobedu, i danas sam ubeđen da taj mladić nije hteo to da iskoristi kao šansu. Ali, na opšte zaprepašćenje, sudija pokazuje na centar. Pokojni Ivković, koji je najteže podnosio nepravdu, uostalom, zbog toga je i život izgubio na Banjici, za vreme okupacije, kidiše na sudiju. Bio je besan kao ris. Onako preplanuo od sunca, bio je kao sam đavo. Zubi su mu se beleli, oči kao dva noža. Tražio je da se gol poništi. I Moša je besneo. Nije vredelo: morali smo da krenemo sa centra. Toga trenutka za nas je utakmica bila završena. Bezvoljni, dekoncentrisani i pomireni – stali smo. Tada sam prvi i jedini put prišao sudiji povukao ga za rukav. Nisam znao španski, ali sam mu rukom pokazao na policajca. Poželeo sam da izađem sa terena. To je bio naš jedini poraz na šampionatu – 1:6.

Pre rata, državni tim se nije mogao zamisliti bez Ðorđa Vujadinovića. Pa, i pored toga što je preko deset godina bio član reprezentacije, odigrao je samo četrdeset četiri zvanične utakmice.
– Mnogo puta selektorima sam morao da otkažem put sa državnim timom. Moj posao u banci nije dozvoljavao duga odsustva. Sećam se kad sam tek došao u Narodnu banku, kao svi novi službenici, upoznavao sam odeljenja, jedna koleginica, inače šef odeljenja, rekla mi je da je čula da sam ja poznati sportista i da ne zna kako ću uskladili službu i fudbal. Iskreno sam joj odgovorio da ću ostaviti sport. Usprotivila se: “Nemojte, vi možete koristiti dane svog godišnjeg odmora”. Tako je i bilo. Sve do rata, odnosno do odlaska u zarobljeništvo, nisam nijednom koristio godišnji odmor. Tada je bilo teško dobiti takvu službu. Direktor Narodne banke bio je Milan Protić, otac današnjeg poznatog sportskog novinara Stojana, i navijač BSK-a. Ali, za mene nije bilo privilegije. Danas fudbaler, ako je zaposlen, može da odsustvuje koliko hoće. U preduzeću se niko ne buni, čak se ponose što imaju fudbalsku zvezdu u svojim redovima. A posao?…
Vujadinović se najradije seća pobede nad reprezentacijom Engleske u Beogradu -2:1. Tada je bio kapiten. Beograd je bio opijen tim uspehom. Pa ipak, sutra ujutru Ðokica je bio na svom radnom mestu.

– Ja nisam znao za ona mala zadovoljstva koja su svakodnevno imali moji drugovi iz tima. Oni su se oko podne skupljali “Kod Milanovića” (tu se danas nalazi poslastičarnica “Kod konja”, pored bioskopa “Jadran” – ranije “Uranija”). On je držao najbolje pecivo, čuvene pogačice. Dolazili su i dokoni bogataši, lepotice, studenti… Inače, navijači su nas gledali kao pobožne slike. Glišović, Lehner, Dubac, Manola, Mrkušić, Nikolić… svi su oni kao studenti imali dovoljno slobodnog vremena i dolazili su na “zborno mesto”. Ja sam radio. l Valjarević, koji je bio oficir. Ni uveče nisam bio gost kafana, živeo sam sportski.

Po dolasku iz zarobljeništva Vujadinović se posvećuje radu s mladima. Bio je trener u fudbalskoj školi “Partizana” i OFK “Beograda”, a godinama i selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije.
U Partizanu i OFK Beogradu odškolovao je generacije dečaka.
S njim je, kao predsednik omladinske komisije FSJ, neprekidno sarađivao arh. Kosta Popović, nekada takođe fudbaler BSK-a. Sarađivali su izvanredno.

Vujadinović je veoma pedantan čovek, što je retkost među fudbalerima. Ima sačuvanu evidenciju o svim utakmicama za BSK, reprezentaciju Beograda i Jugoslavije. Čak i lepo sređene albume. Sećanja su za njega jedinstvena freska gde se gomilaju višegodišnji događaji, sve ono što je doživeo kao igrač i trener.

Branislav Sekulić

Sekulic_Branislav

Rođen 29. oktobra 1906. u Beogradu, umro 24. septembra 1968. u Bernu (Švajcarska).

Jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera između dva rata, istaknuti trener i pedagog.

Počeo je da igra u beogradskim klubovima Javor, Dušanovac, Karađorđe i Soko kao igrač podmlatka, da bi već 1921. sa bratom Dragutinom zaigrao za prvi tim Dušanovca – sa svega 15 godina! Obojica su igrali i u Karađorđu (Bane kao centarfor) i osvojili prvenstvo drugog beogradskog razreda.

Posle Sokola, prelazi u beogradsku SK Jugoslaviju u čijem podmlatku su već igrali braća “Moša” i Nikola Marjanović, “Baja” Dragićević, “Cica” Luburić i Daca Ðurić. Sa ovim igračima doživeo je punu igračku afirmaciju i u dresu SK Jugoslavije odigrao 156 utakmica i postigao 110 golova. Kao odličan tehničar i dobar strelac, posebno se istakao u prvenstvu 1924. i 1925. kad je SK Jugoslavija osvojila dve jedine titule prvaka države. Igrao je na mestu centarfora, leve polutke i najčešće, kao levo krilo.

Uz 28 utakmica za reprezentaciju Beograda i dve za “B” tim Jugoslavije (1934-1937), za koji je postigao jedan gol, odigrao je i 17 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije i postigao osam golova. Debitovao je 4. novembra 1925. protiv Italije (1:2) u Padovi, a poslednju utakmicu odigrao je 13. decembra 1936 protiv Francuske (0:1) u Parizu.
Branio je boje Jugoslavije na prvom Svetskom prvenstvu, 1930. u Urugvaju, a 26. avgusta 1934. protiv Poljske (4:1) u Beogradu postigao je tri gola.

Kad je jula 1926. napustio Jugoslaviju, bio je među prvim jugoslovenskim fudbalerima koji su kao profesionalci igrali u inostranstvu. U Francuskoj je igrao za Montpellier i Club Francais, i na kup utakmici Montpellier – CAP (11:0) postigao devet golova! Igrao je i u Švajcarskoj za ciriški Grasshopper-Club i ženevsku ekipu Urania.
Vrativši se u Jugoslaviju, u sezoni 1935/36. ponovo je igrao za beogradsku SK Jugoslaviju, zatim je prešao u Jedinstvo u kome je 1937. godine završio karijeru.

Tokom drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu, a posle rata se istakao kao odličan trener i pedagog. Bio je trener beogradske Crvene zvezde, novosadske Vojvodine, subotičkog Spartaka, Proletera iz Zrenjanina i Jedinstva iz Stare Pazove, a kad je 1957. napustio Jugoslaviju, bio je trener u Friburu (1961), Liježu (1962-1963), u Austriji (1965-1966) i 1967. ponovo u Friburu (Švajcarska).

Posle višemesečne bolesti umro je u Gradskoj bolnici u Bernu, a sahranjen je u mestu Belfo (Belfaux) kraj Fribura.

Dragutin Najdanović – “Lala”

Rođen 15. aprila 1908. u Beogradu, umro 3. novembra 1981. u Beogradu.

Vitak i prodoran, efektan dribler i sa dobrim centaršutevima, igrao je levo krilo u “plavom” dresu BSK – Beograd (1924-1931), u koji je došao 1924. Na prvenstvenoj sceni pojavio se 1927, kad se prvi put igralo po liga – sistemu (šest klubova). Nažalost, igrački vek mu je bio vrlo kratak: na prvenstvenoj utakmici protiv JSK Slavije (0:0) u Sarajevu 19. oktobra 1930. zadobio je težak prelom noge, praktično završivši karijeru. Igrao je još kraće vreme, a onda su ga nasledili “Bane” Virić i Svetislav Glišović.

Uz 12 utakmica za gradsku selekciju Beograda, odigrao je i četiri za reprezentaciju Jugoslavije (1928-1930) i postigao jedan gol (protiv Bugarske – 2:2, u Sofiji 1930). Debitovao je 6. maja 1928. protiv Rumunije (3:1) u Beogradu za Kup prijateljskih zemalja (još su debitovali T. Spasojević, Marinković, Ðorđević i Sotirović), a od nacionalnog tima oprostio se 17. juna 1930. protiv Bolivije (4:0) na Svetskom prvenstvu u Montevideu, na jedinoj utakmici koju je odigrao na ovom takmičenju.

Umro je u jesen 1981. u 73. godini od tuberkuloze pluća.

Branislav Hrnjiček – “Hrnja”

Rođen 5. juna 1908. u Beogradu, umro 2. jula 1964. u Beogradu.

Kao polutka i najčešće levo krilo, bio je atraktivan napadač i u prvoj deceniji posle prvog svetskog rata spadao među naše najistaknutije fudbalere i strelce.

Poceo je da igra u podmlatku SK Jugoslavija – Beograd (1923-1930), (prvotimac je postao 1927), dve sezone je igrao i za BASK – Beograd (1930-1932), a onda se vratio u SK Jugoslavija (1930-1935), u kojoj je i završio karijeru. Za beogradske “crvene” odigrao je 102 zvanične utakmice i postigao 82 gola.
Kao vrlo intelegentan i racionalan igrac i odličan organizator igre i medijator kolektivnosti, imao je i jednu veliku manu: bio je prznica i sklon nesportskom ponašanju.

Na 10 utakmica nosio je dres gradske selekcije Beograda, a za reprezentaciju je odigrao pet utakmica (1929-1930) i postigao jedan gol (1930. protiv Bugarske – 6:1). Debitovao je 6. oktobra 1929. protiv Rumunije (1:2) u Bukureštu za Balkanski kup, a od nacionalnog tima oprostio se 3. avgusta 1930. u prijateljskom susretu protiv Argentine (1:3) u Buenos Airesu, neposredno posle Svetskog prvenstva 1930. u Urugvaju, na kome je bio član ekipe, ali nije odigrao nijednu utakmicu.

Ostavši u fudbalu kao trener, duže je radio u Izraelu, a preminuo je iznenada, u 56. godini, neposredno pred odlazak u SR Nemačku, gde je trebalo da vodi jedan klub.

Drugi deo teksta, koji se tice igrača, preuzet sa sajta www.reprezentacija.rs

Za P.U.L.S.E. pripremio i uredio,

Simić Mihajlo

Jedan komentar na tekst Montevideo – Bog te video – II deo

  1. Dejan

    17/02/2014 at 21:18

    Bilo NEKAD,sad se Pripoveda,i tesko da ce se bilo kada PONOVITI.
    To je nasa Realnost.a bojim se i surova buducnost.
    Tuzno,Tuzno da ne moze biti tuznije
    toliko o nasem Fudbalu,a mislim i o celom nasem
    Sportu!!!!!!!!!!!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *