Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Mrtvi – Džona Hjustona

Dok je ostareli Džon Hjuston snimao “Mrtve” zasigurno je znao da će to biti njegov poslednji film. …jer, kako drugačije objasniti magičnu veličanstvenost ovog kamernog filma i njegov smiren osećaj shvatanja konačnosti. Koliko se sećam, još je samo Tarkovski bio svestan, dok, je montirao “Žrtvovanje” da mu je životni kraj izvestan, pa otuda i ona posveta sinu na odjavnoj špici.

Zapravo, smrt je uvek igrala glavnu ulogu kod Hjustona od samog početka njegovog bavljenja filmom – kao neka vrsta apsurdnog događaja u sveopštoj nesreći postojanja. U “Čoveku koji je želeo da bude kralj” njegovi junaci bivaju zavejani snegom u zamrznutim bespućima Himalaja i svesni sigurne smrti, od iste se brane jedinim preostalim sredstvom – neobuzdanim smehom, koji prourokuje lavinu koja formira snežni most koji ih odnosi u sledeću avanturu. Život jeste nepredvidiv i za  Hjustonove junake suočavanje sa smrću je još jedan način da svoje putovanje učine još interesantnijim.

U “Mrtvima”, filmu snimljenom po Džojsovoj priči koju je Hjuston decenijama pokušavao da snimi, nema potrebe za nekom fizičkom akcijom kao što je to bilo u Malteškom sokolu, Blagu Sijera Madre i Mobi Diku. Sve je u ovom suptilnom  filmu svedeno  na prikazivanje svečane porodične večere u jednoj hladnoj dablinskoj noći 1904. godine, i kratkim prikazom posledica iste kada se muž (Donal Meken) i žena (Anđelika Hjuston) suočavaju sa njenim bolnim sećanjima .

Upravo je to probijanje kroz priču i susret sa Gabrijelovom bolnom spoznajom najveća vrednost Džojsove novele i Hjustonove interpretacije. Kada čujete njegove reči nepogrešivo ćete shvatiti zarad čega je bila potrebna večera, trivijalna ponašanja i jedna pesma koja je preokrenula prividnost u zlosutnu realnost. Gabrijelove reči su koliko njegove toliko i reči svakoga od nas i otkrivajući njegove zablude istovremeno otkrivamo i sopstvene.

Uvodna scena filma prikazuje ulicu i porodičnu kuću; sneg pada napolju, ali kroz prozor mi vidimo sjaj topline unutra, senke tela koja plešu i čujemo razdraganu muziku. Taj divni kadar sugeriše nam razliku između spoljašnje i unutrašnje stvarnosti i Hjuston nas vodi kroz film od umirujuće topline jedne božićne večeri do hladno plavih tonova završnih kadrova kada muž i žena, tako prisni i odgovorni u društvu, kreću i završavaju u duhovnom preispitivanju svojih sopstvenih života.

Scena večere nije jedina porodična stvar koja je prisutna u filmu. Scenario je napisao, minimalno odstupajući od priče, Hjustonov sin Toni, a Anđelika Hjuston, koja je i ranije igrala u očevim filmovima, dostigla je svoje savršenstvo zajedno sa Donaldom Mekenom i ekipom izvrsnih irskih glumaca.

Ovaj film je jedan od onih delikatnih umetničkih dela u kojima se u svakom kadru oseća dodir Majstorove ruke i duha. Neke scene su nezaboravne…kao trenutak kada Greta, dok je muž iznenađeno posmatra, otrgnuta od svih, na stepeništu osluškuje jedva čujnu pesmu i scena kada Gabrijel, kroz prozor, posmatra snežne pahulje koje se kovitlaju oko ulične svetiljke kao skup svih sećanja jednog života.

Džon Hjuston je znao kako da ispriča svoju i sve naše poslednje priče.

za P.U.L.S.E: Boban Savković 

Jedan komentar na tekst Mrtvi – Džona Hjustona

  1. petra mitić

    17/02/2012 at 23:37

    Jedan od mojih omiljenih filmova. Precizno i divno napisano 🙂

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *