Muškarac srednje klase i žena izvan klase

Možda budućnost pripada magiji, i mi žene smo te koje upravljaju magijom.

Dž.G. Balard „Trka ka raju“

.
Kulturološki gledano, žena kroz svu prezentovanu stvarnost (te crvene jarke boje upečatljivosti…) se predstavlja kao pojava koja može da „instinktivno razmišlja u apsolutima“ – šta ovo znači i da li smo sve takve?

Pa pokušaću da proniknem kroz ovu sociološku i hladno upečatljivu projekciju kao razumna osoba koja piše, ne koja eto automatski osuđuje instinktnom… Ali ću time, na žalost, možda neke druge osuditi na preispitivanje.

A da li je to sudbina svake reči, da se neko pronađe ostetljiv i povređen, odjednom ogoljen i isprovociran da sam stoji na hladnoj kiši? Jer ne varajmo svoje nežno „ja“, ono samo mora da uči kroz bolnu hladnoću – hladno je naša sudbina iskustva, bez nje nikada ne bi tražili tuđe tople dodire.

Ipak, ja, pokušaću da ne budem oluja, možda ću više blago dobovati i ostaviti manju prehladu da se uvuče podmuklo i neprimetno, nešto kasnije kad zaspite u polumokroj odeći.

Pokazaću dva razgovora. Prvi se desio kada sam imala 23 godine i tad sam još uvek igrala sitne igre moći sa svojim drugovima i tražila saveznike u svojim drugaricama.
On je bio momak koga su sve devojke u društvu volele, tih, snažan, pouzdan, stariji od nas četiri godine, tad je već našao jednu lepu ženu, imao je dvoje dece i radio je po čitav dan da bi im obezbedio dobru budućnost. Njegovo telo koje je klesao u borilačkim veštinama se malo uvećalo u predelu stomaka, njegovo lice se malo opustilo i stabilan miran pogled su uobličili blagi podočnjaci i nešto melanholičniji ton. Ali svi smo znali koliko se on žrtvuje i ne posustaje u svojoj ispravnosti. Mnoge devojke su želele da budu njegove još uvek, i mnoge su se divile još uvek njegovoj snazi karaktera i posvećenosti tim pravičnim tradicionalnim vrednostima.

Tog dana je bio nervozniji nego inače, nemir i nesigurnost su se videle iza njegovih očiju i drugarica i ja smo to primetile. Naši provokativni stavovi tada su nam nalagali da moramo da otkrijemo kako da razbijemo ovu ljusku, stoga smo počeli uobičajeno muškarcima na oko zlobne teme kako je to muški rod nesposoban i neodgovoran u današnje vreme… Nema više pravih muškaraca kao nekad, pogledaj onog tamo – taj je izgubljen za vek i vekova, šta znaju ovi današnji mutavci, samo svi ćute i gledaju u zemlju… A on je za to vreme sve veće i veće uzdisaje imao, pogled mu je odavao strah, strah i paniku koju nikad nisam videla kod njega… I zato smo nastavile još više, okrutnije i jače, dok konačno nije stisnuo pesnice i povikao „Prestanite više!“ … I nas dve smo ostale zaprepaštene… Ne zato što je povikao… Već zato što smo ga tada slomile. Njega, tihog, pouzdanog, za koga smo uvek mislili da zna šta hoće… Sada je bio izbačen iz koloseka, uplašen, unezveren i na prvi pogled – izgubljen.

„Vi ne razumete šta pričate!“ reče „Šta možemo da radimo pored vas takvih? Ako nemamo posao onda smo nesposobni i razmaženi jer nećemo da radimo, ako radimo onda smo nesposobni da vaspitavamo decu jer radimo po čitav dan! Moje dete odrasta bez mene! Ne znam ništa o njemu više, i kada dođem sa posla samo mi još ono fali da mi skače po glavi!“

Zaprepastih se tada koliko se promenio i koliko koristi reči slične našim roditeljima koje smo se u mladosti zakleli da nikada nećemo koristiti… Kao da je nesvesno postao deo tog sveta koji smo svi mrzeli zbog njegove grešnosti ka predanosti smislu… Htedoh mu ukazati na to, ali nešto unutra mi reče da ovo nema više veze sa tim smislom koji smo nekada tražili… Bar ne direktno.

Uočio je zatim da ga gledamo iznenađeno i malo se primiri, zagleda se u zemlju.

„A na poslu,“ nastavi sada sa prezirom u glasu „tamo umesto da udarim idiota koji me nervira, ja moram da trpim i ćutim, moram da se pravim glup, da ne bi izgubio posao i da me ne bi omalovažavali kako sam nesposoban i nebitan. Šta vi znate o svemu tome? Šta znate o tome da ja više ne znam kako svom detetu da objasnim šta znači biti čovek danas, kako imati svoje Ja, kako održati granice, šta su to stavovi, šta je karakter, šta je istina, šta je pravda… Ništa vi od toga ne znate, samo hoćete da sedite tu i ogovarate nas MUŠKARCE… Ja ne znam šta je ovo sada, ali ja ovo sigurno nisam hteo od sebe… I šta sad da radim? Koju od tih nesposobnosti da izaberem na kraju? Šta vi mislite?“

Zatim je ispio svoje pivo na iskap i nastavio da gleda u zemlju…
A mi smo osetili tračak odrastanja, tada, kad smo još bili daleko od toga.

Samo četiri godine kasnije odrastanje se još više ubrzalo, sedeli smo u nekom klubu i moja najzgodnija, najatraktivnija drugarica je ponovo igrala svoju dobro poznatu igru sa muškarcima. Imala je savršen plan. Uvek bi ih privukla svojim atraktivnim izgledom, priredila fenomenalan prvi seks, zatim se on ne bi desio nedeljama, a u međuvremenu je flertovala sa svim muškarcima koje je poznavala, svom partneru na oči. Kada bi je besno privukao i pitao što to radi, ona bi mu rekla

„Ne budi lud, pa mi smo prijatelji, samo sam pričala sa njim, zašto se odmah osećaš ugroženim, to nije muževno ni malo! Hajde odrasti više.“

Meni je odala tajnu, ne moraš ni oko kakve individualnosti da se trudiš u životu, samo majstoriraj “mušku” ljubomoru i urođenu zavisnost od dobrog seksa

„…jer da se ne lažemo, ko još ima vremena za individualne gluposti danas… Lakše je mnogo ovako, a i oni su savrešno glupavi i nikad ne posumnjaju koliko smo svi mi prazni iznutra… Što bi to radili? Raskrinkali bi i sebe koliko i mene… Nemaju oni hrabrost za to…“

Ipak, nikada nisam stigla da je pitam, šta se desi kada njeno telo i izgled posustanu? Kada je pritisnu godine, kada ne bude imala vremena da izgleda savršeno? Te večeri je odgovorila i na to pitanje.

Došla je do mog stola pošto se ponovo raspravila sa trenutnim ljubavnikom da je ono sa nepoznatim muškarcem bio samo bezopasni razgovor.

„Ne mogu više ovo da radim moja pozerko, postaje naporno.“ reče umorno (zvala me ’moralnom pozerkom’ jer sam pozirala slikarima i stalno pričala o ispravnostima života) „…i migrene su mi sve gore, mora da su silne žurke i opijanja uzele maha konačno… Znaš mislim da je vreme da se konačno i ja pozovem na te majčinske instinkte koje nikad nisam imala i da počnem da se lažem da treba da se ostvarim kao majka i šta već ide uz to… Samo ne sa onim majmunom. (pokazuje na prekratko ošišanog ljubavnika) Previše je naporan. Sad moram naći nekog jadnika koji u životu nije pipnuo ovakvo telo, i koji će raditi i dan i noć samo da ga opet pipne.“ zatim sede pored me, obgrli me jednom rukom i prošapta „Govoriću mu da je džentlmen što moje ženstvene ruke održava čistim i nežnim, a kad bude tražio pomoć, zapretiću mu rečima ‘Nisam ti ja majka!’ Hah! Divno!“

Već sam ranije te godine slušala te priče o dominaciji i uslovljavanjima, htedoh reći nešto sarkastično i dobronamerno, nešto poput “Zar se ne plašiš da se zapravo plašiš života?” … ali ona ispi svoju tekilu, brzo ustade, stavivši mi svoj kažiprst na usne reče

„Znam, znam… ššš ljubavi. Idem do šanka sad po još ove divne vodice. Sviđa mi se onaj tip tamo, mislim da ćemo imati seks večeras.“

Od tog dana, pazim na sebe svaki put kada ispijam piće naglo. Tada, mislim da neki ljudski očaj odlučuje, a ne ja…

Kasnije, pred rastanak i negde u jutarnjim satima, pitala sam je, zašto ne nađe nekog uspešnog maminog sina sa mnogo boljim i udobnijim uslovima životarenja, zašto se maltretira sa „srednjoklasnima“ (kako ih je nazivala).

„Eh oni su komplikovana priča, treba drugačije se truditi oko njih, nemam ja živaca i ambicije za to… A ako nisi baš ’takva’ onda će te držati neko vreme uz sebe i naći drugu kasnije isto toliko lepu, isto tako odvažnu, na oko novu… A ti ostaneš opet sama… Kako ne shvataš, oni nisu obavezani tradicionalnim merilima kao moji srednjoklasni. Srednjoklasni će da se preispita hiljadu puta pre nego što pomisli da se rastane od tebe…  i bojim se dobrog vođenja te telesne ljubavi više… Dosta mi je potrage i istraživanja. Šta ako mi se svidi neko ko je izgbuljen kao ja? Plaši me suočavanje sa takvim stvarima. Sve nas to plaši.“

Zatim mi je namignula, a ja sam se najednom setila jednog filozofskog predavanja kom smo obe prisustvovale ne toliko davno… Oto Rankove studije o novim modernim mitovima: kako su nekad obećavali zagrobni život i raj čoveku koji se mučio i preživljavao u teškim uslovima, a šta se danas obećava? Da li mi sami sebi obećavamo da ćemo naći neku savršenu ljubav, a ako ne ljubav, onda makar kompromis, a ako ne kompromis onda makar bolje vođenje ljubavi, a ako se i toga plašimo onda makar nešto zajedničko da dvoje veruju u to… Gde je muškarac u svemu tome, a gde je žena?

Nadano, nadam se da razumete, nije toliko bitna sada ličnost ove moje drugarice ovde, iako sigurno da će te je pamtiti po njenoj okrutnosti i opisanom seksipilu. Bitan je moj drug iz prvog razgovora, bitna je njegova duša, njegov poziv… Imam utisak da to što nikada nije znao da igra prljavo, to ga je dovelo do tačke da ga izneveri njegova snaga, komforni mir koji ga je karakterisao, trud koji je polagao u tradicionalne vrednosti koje je i sam vrednovao… One iste koje su i njegovi roditelji na kraju vrednovali. Mislim da on nikada zapravo nije odrastao, iako je delovao odrasliji od svih nas zajedno.
Jer odrasti danas značilo bi otići od tradicionalnog, odvojiti se nekako od ustaljenog, jer tu nešto više ne radi, tu neko ispašta na svojim leđima…
A da li mi volimo te što ispaštaju ili ih sažaljevamo?

Da li su to ta naša instinktivna razmišljanja u apsolutima?

Žao mi je što završavam sa ovako hladnom i velikom mišlju, volela bi da nekako unesem malo negujuće toplote i nežnosti uz te reči, ali mi se one ne slažu… Možda to nije moja krivica. Možda je takva sama priroda tih reči i duša iza njih.

Za P.U.L.S.E: Jovana Stefanovski

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi