Ulogujte se / Kreirajte profil

“Na rubu pameti” (ili omaž gluposti) – Miroslav Krleža

festival-miroslav-krleza-otvara-se-veceras-u-zagrebu_ca_large

M. Krleža

Sve „političko-opisne“ prideve kojima je označen život i stvaralštvo Miroslava Krleže, (anti-monarhista, anti-totalitarista, anti-autokrata), jedan od njih apstrahuje i sublimira ukazujući na sve ono što je Krleža zaista bio – IDEALISTA. Kao idealista, Krleža priželjkuje idealnu formu društvenog uređenja. Međutim, romanom „Na rubu pameti“, Krleža uzmiče pred idealom, priznajući da forma ne podrazumeva suštinu. Forma zapravo samo duguje suštini, a ona truli u samom jezgru, oformljenom iz morala nekog Domaćinskog.

„Godinama sam živio sam u našem smrdljivom zverinjaku gotovo gluhonijem, pritajen i povučen u sebe kao puž i pravi puzavac, i godinama razmišljao o gluposti ljudskoj, osećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija čudna, mračna, unutrašnja snaga, koje ljude smeta kod svake kretnje, koja ljudima nikako ne da da prežive potpuno i neposredno, jedna opasna snaga zapravo, koja ljude truje i rastvara; ja sam tu svakodnevnu pojavu ljudske gluposti tumačio kao prirodnu stvar: ´Osovio se čovjek na stražnje noge, prohodao je kao dvonožac, glupost se vuče za njim kao sjenka!˝ Glupost je sestra mraka, glupost bi htjela da dvonožca ponovo vrati svojim četvoronožnim rođacima u prirodi, glupost ne da čovjeku da otputuje na zvijezde, kao što mu sila teže ne da da leti.“[i]

Šta glupost sublimira? Ima li glupost definiciju? Ideal? Entuzijazam? Eufemizmi disfemizama karaktera društva? Možda zaslepljenost, logičnost ili dvoličnost? ZLO? Jedno je sigurno: glupost ima mnogo lica a još više naličja, čime pogrešno navodi na zaključak njene bezličnosti i nedefinisanosti.

Oda gluposti, uvodni deo romana, apriori upućuje na glupost, obeležje cele Krležine pripovedi. Glupost je hiperbolična, ne poznaje okvire i ide u beskrajne krajnosti. Samodovoljna, manipulativna po sebi, ona je sopstveno oruđe. Sobom se hrani i samonaslađuje; apstrahuje mudrost, ćutljivu po sebi. U palanačkom okruženju gde obitava mediokritetni polu-svet, hipnotisan glupošću, ćutljivi natčovek ne opstaje. Prikovani, uvežbani kez-osmesi, psudo nakloni, pesudo ličnosti, samo su simulacija svezadovoljnog društvo. Ta uštogljena palanačka koherentnost lako trasmormiše kez u stisnute zube, pokazujući ambivaletnu stranu gluposti, spremnu da voli i mrzi u zavisnosti od naklonosti prema njoj.

Style: "Neutral"

Miša Gordin

Nakon mnogo godina katatoničnih, jednoobraznih misli, ophrvanih glupošću, Krležin junak – Doktor, jednom rečenicom razbija sopstvenu katatoniju i time usvojena glupost doživljava metamorfozu i metastazu; umirući rađa mudrost čije je seme, u njemu, oduvek čekalo klijanje. Optužba na račun Domaćinskog nije moralisanje već osećaj za pravdu i neugrožavanje. Nakon osude, Doktor doživljava lično oslobađanje. Od tog trenutka, pseudo ideal kao modus vivendi gubi svaki smisao, ako ga je ikada i imao, i vraća Doktora njegovoj istinskoj mudrosti, ultimativnoj za sve koji je se ne boje. Čin ubistva (sa predumišljajem), kojim Domaćinski brani glupost, u Doktoru budi ljudskost koja u tom činu glupost prepoznaje i kao zlo. Figura Domaćinskog je metafora društva, karakter cele palanke koja horski podražava i time podržava zlo. Domaćinski je matica zla, poltronstva, etički negativ, heroj ubica!

Brojni elementi gluposti, od sarkastičnog licemerja, egocentričnosti, sveopšteg nemara do socijalne ambivalentnosti izazvane latentnim sopstvom, označavaju i sam identitet društva čiji je koegzistencijalni deo bio i sam Doktor. Trenutkom osvešćivanja senkom zaslepljenog sopstva, Doktor počinje da živi arhetipsku istinu ne – laži, ne – pravare, nemalicioznosti i biva “moralno”  osuđen, najpre od najbližih a zatim i od strane cele zajednice. Nesvesni arhetipske svesti i ispravnosti, palančani, ne znajući to, osuđuju i sebe: na pseudo elitizam, na pseudo individualnost, na simulaciju iskrenog života.

“Sudski proces”, (do koga svakako ne bi došlo da je Doktor prihvatio sugestije “dobronamernih” građana i izvinio se za uvredu i klevetu Domaćinskom) bila je Doktorova potreba da pred “licem pravde” obesmisli smisao. Dakle, Doktorovo insistiranje na sudskom procesu nije pokušaj osujećivanja Domaćinskog, zajednice, a ni odmazde, čak ni moralisanja, već osvešćivanja i banalizovanja gluposti, tačnije, pokušaj da se glupost ogoli odnosno svede na njenu suštinu.

Doktor je očekivao osudu i kaznu, bar onu institucionalnu, i na nju bio spreman.

„Sve u svemu: suđenje je proteklo u najvećem skladu, savršeno mirno, savršeno pristojno, u potpunom građanskom redu, i na obostrano zadovoljstvo. Ja sam se zadovoljio osudom (na obostrano zadovoljstvo), zastupnik Domaćinskog gospodin Aurel Hermansky isto tako, te je na taj način i ova neugodna stvar skinuta sa dnevnog reda: na obostrano zadovoljstvo i u potpunom građanskom redu. Po istom načelu tog istog građanskog reda preselio sam se u ovu sobu (na obostrano zadovoljstvo), na ovu stjeničavu slamaču, tu ležim sada od travnja, i ovo je već peta puna mejesečina, što mi svijetli u sobu, ocrtavajići na podu svjetlu četvorinu prozora, ispruganu rešetkama u dvadeset manjih kvadrata: pet vodoravnih a četiri okomita.“[ii]

x-ray-helmut-newton

Helmut Njutn

misha-gordin-crowd56_thumb3

Miša Gordin

Utamničen, izolovan, Doktor biva fokusiran na sebe. Centar svih zbivanja postaje on sam. U toj situaciji, preispitivnja su neminovna: da li istina kao samopotvrda podrazumeva socijalnu smrt? Ako je tako, koliko onda vredi istina? Doktorova istina je teška kao socijalna smrt ali je i laka kao sloboda.

“Da bi čovjek mogao pomiriti u sebi vlastita protuslovljenja, da bi se mogao uzvisiti nad vragometno zapletena stanja oko sebe, čovjek mora da sredi nered u sebi i oko sebe, da nadahne smisao sveopćem besmislu oko sebe i u sebi samome, po jednoj naročitoj odbrambenoj metodi, koja se vulgarno, u svakodnevnome životu, zove ‘pogled na svijet’.”[iii]

Palanačka perspektiva slike kosmičkog reda je, zapravo, njen negativ. Mistifikovanjem vrednosti, demistifikovanjem gluposti mediokreteti svih zajednica grade SVOJ pogled na svet.


[iii] Isto

za P.U.L.S.E: Tanja Mladjen

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *