Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Na slovo K: kolportaža

Sve je počelo kada sam, negde u svojoj petnaestoj, shvatio da džeparac koji mi daju roditelji (koji, inače, nisu bili stipse) nikako ne može biti dostatan za moje nabujale potrebe…

Polet 1

Otkrio sam rock and roll, a to je značilo dve podjednako neodložne stvari: formirati što zamašniju kolekciju starih izdanja (od Stonsa do Dorsa etc.) i vredno kupovati sve novo što se pojavi: razne Ramonese, XTC, The Jam, Buzzcocks, Magazine i slične likove; nekako u isto vreme, otkrio sam i jazz, što je značilo formiranje još jedne, paralelne kolekcije; šta tek reći o otkrovenju zvanom Kinoteka i potonjem ordiniranju u istoj? Pa vaskolike knjige, pa gomile svakovrsne omladinske, književne, revijalne nedeljne i bog-će-znati kakve sve štampe iz cele SFRJ, kojom sam počeo da se nemilice trujem. Čak sam, onako nezasit, i slovenački spontano naučio da bih čitao Mladinu i Tribunu. Pa onda strana štampa po uvoznim cenama – NME i Melody Maker svakog ponedeljka kod vašeg prodavca novina! Zbogom idilično detinjstvo, zbogom nevini detinji dani kada sam, osim Zabavnika, kupovao još samo Playboy, dakako krišom, na nekom dalekom kiosku u delu grada gde inače ne zalazim. Sve je to trebalo nekako isfinansirati; pošto su se monetarni resursi mojih roditelja iscrpljivali visinom njihovih plata, brzo sam shvatio da nešto treba preduzeti…

Polet 2

I tako sam postao kolporter Poleta, kultnog omladinskog lista new wave perioda. Svakog utorka bih dolazio u redakciju i, čekajući na svoj naramak sveže odštampanog Poleta, uživao u svakom trenutku rituala: oko mene su se muvali, zezali se, pušili, pili i duvali intelektualno kosmato-bradati ili novotalasno podšišano-ćosavi novinari, sve autentične Urbane Zvezde, i oko njih zanosne hippie look devojke u uskim farmerkama i sa spensericama na nogama koje su ih zaljubljeno gledale, a ja sam maštao da i ja jednog dana budem takav Nepojamni Dasa, intenzivno se baveći metafizičkim pitanjem zašto je život nekom majka a nekom maćeha.

Izašavši prvi put na ulicu, prodao sam sramotnih 42 od 200 ponetih primeraka, jer me bilo blam da izvikujem naslove i zamajavam prolaznike. Ubrzo sam se, ipak, oslobodio i postao pravi mali egzibicionista, i posao je išao odlično. Posle je ta redakcija Poleta funjarski razjurena da njeno mesto zauzmu “svesni socijalistički omladinci” iz pasivnijih krajeva, a ja sam se okrenuo drugim stvarima. I samo bih još ponekad, u nekom kafiću, u Lapidariju ili Kulušiću video nekog od Mladih Novinarskih Lavova kako pijano posrće pod teretom slave, praćen nekom zelenookom nimfom koja ga obožava na intelektualnoj bazi.

Desetak godina kasnije ponovo sam se obreo na ulici, u mnogo ozbiljnijim okolnostima: naprasno se vrativši ratne jeseni ’91. u majčicu Srbiju, našao sam se na beogradskoj košavi – bez posla, prihoda, stana. Oh, da, i bez svih onih ploča i knjiga za koje sam kao klinac odradio onolike sate vičući na ulici. Hebiga, ako ništa drugo, to te “filozofski” nauči da je Materijalno zapravo Ništa, i da ćeš u grob otići sam…

Vreme

Ubrzo sam počeo da kolportiram – ovaj put zbog mnogo bazičnijih životnih potreba. Sećam se da sam gotovo svakog jutra te zime obavljao isti pripremni ritual: popijem dupli čaj, navučem jedne debele čarape, pa još jedne, pa onda hit the road; onda se zavučem u nezamislivo memljivi horror podrum na Terazijama gde su stajale zalihe štampe, veselo pozdravim radoznalog jutarnjeg pacova pa sve to odvučem na ulicu i onda prodajem celi dan do podne, dok oko mene prolaze od sabajle orakijani “srpski dobrovoljci” i, uopšte, oslobodioci svih fela, izgubljene izbeglice sa svojim nikome potrebnim tužnim ijekavskim životnim pričama i zbunjeno građanstvo beogradsko koje polako shvata da mu život odlazi dođavola. Pamtim i na Slaviji šljašteće turističke autobuse sa onim nacrtanim palmama, pune turobnih devojaka i mladića koji zauvek odlaze u Vankuver, San Dijego ili Garmišpartenkirhen, dok se oko njih roji od plača zarozana rodbina. Sećam se i da je jedna fina starija gospođa obavezno kupovala Vreme, svaki put komentarišući: onaj Stojan Cerović je zaista sjajan, šteta što nije malo više srpski patriota, takvi bi nam trebali. Kad biste, mladi gospodine, mogli nekako da utičete na redakciju? Svakako, svakako, klimao sam glavom gužvajući stodinarac, sve ću im reći u lice…

Nekadašnja velika muzička zvezda, član Idola, Zdenko Kolar neko je vreme morao da preživljava kao tramvajdžija, a danas o tome priča s očaravajućom opuštenošću normalnog čoveka, svesnog svojih vrednosti i sveta oko sebe. Ali, slučajno boraveći u jednom “urbanom” društvu, nedavno sam čuo da je to baš blam. A blam je jedna od osnovnih mentalitetskih osobina samoproglašenog “urbanog jezgra” ovog grada. Ako ništa drugo, u američkoj kulturi je divljenja dostojno potpuno odsustvo svakog prezira prema bilo kakvom radu. To mu je valjda ona Veberova protestantska etika, šta li?! I nema u tome baš nikakvog blama, i baš ničeg “nižeg”, naprotiv.

Zato sam srećan što sam novine, posao od kojeg živim, upoznao i sa one druge strane. Baš kao i dva grada u kojima sam proveo ogroman deo života. Jer ne možeš, mladi prijatelju, biti urban ako vaistinu ne osetiš ulicu, a nećeš je osetiti ako znaš da u svakom trenutku možeš da utekneš s nje – prvim taksijem (if you know what I mean).

Teofil Pančić (Leksikon Yu mitologije)

Za P.U.L.S.E  Anamnesis / Ex Filmofili

2 komentara na tekst Na slovo K: kolportaža

  1. Skaramush

    07/06/2010 at 10:32

    Cista srca priznajem da sam svoje prve dzeprace zaradjene od recitovanja po tramvajima i trolejbsima sa drugarima trosio na zagrebacki START, beogradski ZUM REPORTER (najbolje listove na prostoru eks zemlje).

    Dodajmo tome Dzuboks i naravno Politikin Zabavnik i eto papirne novinske esencije moje mladosti!

    Nikada nisam citao tako duhovite, zanimljive i na svoj nacin slobodne novine kao navedene. Narocito prva dva list.

    Ne mogu sebi da oprostim sto sam napustajuci (bjezeci) iz svog biveg zivota ostao bez velikog broja primjeraka ovih kultnih novina….

    Danas – novine su uglavnom bezlicni politicki brifinzi domacih politicara ili udovoljavanje zeljama obih koji su kupili odredjeni list.

    A Cerovic je spadao u novinare koji pisu ono sto misle. Spreman da udari u oko ako misli da je neko zasluzio, ali i da na svoj nacin kroz tekst kaze – izvinite pogrijesio sam. Ne moze to svako.

    Lijep ogledni primjer za vrijeme kada je vrijedilo kupovati novine, Anamnesis.

    I slagati ih kao knjige u svoje intimne rafove!

  2. Bojan

    07/06/2010 at 17:15

    Ups. Primetih neku interpunkcijsku gresku u svom komentaru (od pre par dana) i reko’ da ispravim kad izbrisah ceo komentar. Sad me mrzi da ponovo pisem. uglavnom, bilo je afirmativno za tezu da je nas “urbani” prezir prema radu najobicnije komplesasko prenemaganje

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *