Nacionalsocijalizam

(Prilog razumevanju početka Drugog svetskog rata)

”Gvozdeni lanac i svileni konopac podjednaka su veza” (Schiler)

Počeci nacional-socijalizma datiraju od 1919 g., kada je u Munchenu (Bavarska) nemački radnik A. Drexler osnovao Nemačku radničku stranku. Stranka je imala svega nekoliko članova do dolaska Hitlera na njeno čelo, koji je postao član sa legitimacijom broj 7 i preuzeo njeno vođstvo. Promenio je ime u Nacionalsocijalističku nemačku radničku stranku. Program, koji je stranka prihvatila 1920g., sastojao se od 25 tačaka. Hitlerova stranka, obilno potpomognuta kapitalom, s vlastitom političkom milicijom (SA) za širenje političkog terora nad protivnicima, dobro opremljena svim mogućim sredstvima za propagandu, služeći se demagogijom najniže vrste, agresivna prema svojim političkim protivnicima, beleži neverovatan uspeh. Hitler je iskoristio razjedinjenost nemačkog proletarijata, neodređeno revolucionarno raspoloženje u masama i strah buržoazije od ekonomske krize, koja je 1929g., zahvatila Nemačku. Obećavajući svima sve, njegova stranka raste: 1928g. Hitler ima samo 18 poslanika u Reichstagu; 1930 g., u toku krize, njihov se broj penje na 107; 1932 g., u jeku ekonomske krize Hitlerova poslanička frakcija u Parlamentu broji 230 poslanika. Te godine NSDAP postaje najača stranka u Nemačkoj.

Pred vodeće ljude nemačke vojske, stvarne vlasti u državi, postavljalo se pitanje: da li protiv Hitlera ili sa njim. Premda je među njima postojalo mnogo dodirnih tačaka, postojalo je i mnoštvo pitanja, u kojima su se razilazili. Hitler je bio protiv povratka monarhije i Hohenzollerna u Nemačku, a a vodeći ljudi vojske su bili za restauraciju. Generali su takođe sa nepoverenjem gledali na naoružane odrede SA i njihovog komandanta Rohma. Ali postojali su u generalštabu i krugovi, koji su igrali svoju posebnu ulogu. To je bio u prvom redu general Kurt Schleicher, koji je spletkario i utirao sebi put do kancelarijskog položaja.

On je uočio, da je Nemački socijaldemokratski pokret, oslonjen na jurišne odrede, snaga prvog reda, koji bi pod kontrolom krugova iz generalštaba mogla uspostaviti pravu staru moć Nemačke. Približio se Rothu i počeo sa njim kovati određene planove. Tako je došlo do zapletene situacije: dok je generalštab pružao pomoć Hitleru, general Schleicher se povezao sa majorom Rohmom.

U maju 1932 g. dotatašnji nemački kancelar Brunning, pritisnut opštim nezadovoljstvom, slabim rezultatima u spoljnoj politici i uspehom Hitlerove demagogije, predaje ostavku, a na njegovo mesto dolazi Papen. Papen se zanosio idejom, da su uz pomoć katoličkog centruma, ekstremnih nacionalista i predsednika republike Hindenburga zavlada bez nacista. U novembru 1932g dolazi do ponovnih izbora i na njima Hitler nešto gubi: od 230 poslanika spada na 196. Papen podnosi ostavku, a na čelo države dolazi general Schleicher. Ozlojeđen Schleicher-m i vlastitom demisijom, Papen prilazi Hitleru i povezuje Hitlera sa najvećim nemačkim magnatima. Konačno predsednik republike Hindenburg, na nagovor Papena, poverava Hitleru mandat za sastav koalicione vlade. Hitler sastavlja vladu, u kojoj je sam preuzeo položaj kancelara, Papenu je dao mesto vicekancelara, konzervativac Neurath preuzeo je resurs Ministarstva spoljnih poslova, a Biomberg Ministarstva rata. Da bi slomio Komunističku partiju, kao najjaču opozicionu snagu, Goring, organizuje požar parlamenta, a Hitler to iskorišćava, da započne sa progonima svojih protivnika. U toj psihozi započinje izbornu kampanju i dobija na izborima većinu. 21 marta 1933 g. U crkvi u Potsdamu otvara prvi Reichstag ”Trećeg Reicha” koji će mi izglasati specijalna ovlašćenja. Raspolažući sa gotovo neograničenom vlašću, Hitler prelazi na obračun i sa protivnicima iz vlastitog tabora. Hitler je kod preuzimanja vlasti dopuštao odredima SA, da se iživljavaju nad političkim protivnicima i njihovoj imovini, ali je u međuvremenu došlo do sukoba između Rohma i Blomberga kao ministra rata u nizu organizacionih pitanja, kao i pitanja odnosa SA prema vojsci. Vođstvo SA na čelu sa Rohmom je mislilo, da je ”nacional-socijalistička revolucija počela, i stalno se stoga pripremati za drugu revoluciju”.

Hitler je morao birati između vođstva SA i vojske, i izabrao je vojsku. Preneo je vlast u Berlinu na Goringa, pruskog ministra, i odleteo je u Munchen da slomi vođstvo SA i tako pridobije vođstvo vojske za sebe. Odmah je pohapsio sve viđenije vođe SA, zatim je prvo uhapsio pa onda i streljao Rohma. U tom međuperiodu Goring je ubio generala Schleicher-a i druge protivnike nacizma (tzv Junsko krvoproliće).

Te je godine umro predsednik republike Hindenburg a to je Hitleru dalo priliku da spoji položaj predsednika republike sa položajem kancelara. Tog trenutka postaje vođa Trećeg Reicha, osniva koncentracione logore, izgrađuje Gestapo, tiranski vlada Nemačkom. Sa druge strane ruši versajski sistem u Evropi. Već mu je plebiscit u Saaru, omogućio brz uspeh i napredak. Stanovništvo Saara, oblasti, koja se do tada nalazila pod kontrolom Lige naroda, izjasnilo se za povratak u Reich. To je ohrabrilo Hitlera da proveri svoju snagu pa je kršeći odredbe Versajskog sporazuma, objavio osnivanje avijacije i uveo je obavezu služenja vojnog roka. Francuska je u maju odgovorila zaključenjem Francusko – Sovjetskog pakta o savezu na pet godina. Engleska, je naprotiv, zaključila sa Nemačkom pomorski sporazum, kojim se određuje da nemačka mornarica ne sme biti veća od trećine britanske.

Tako je počelo sa rušenjem Versajskog sporazuma, a Hitler objavljuje svoju nameru da želi da osvoji Porajnje. Dok je držao govor vojne snage Nemačke su prelazile granicu i ulazile u gradove. Reakcija Zapad a je bila mlaka iako je održano par ”bombastičnih” govora, naravno to je dalo Hitleru za pravo da pomisli da mu je u Evropi sve dopušteno.Njegovi početni uspesi daju snagu austrijskim nacistima i oni su već 1934g. pokušali da izvrše državni udar, sruše vladu Dolfussa i preuzmu vlast. Ubili su kancelara, ali im je pokušaj preuzimanja vlasti propao. To je Hitlera nateralo da se pritaji i sačeka pogodniji trenutak, 1936 je održao govor u kome obaveštava da se neće mešati u unutrašnje stvari Austrije, međutim nacistima šalje precizna upustva kako da zauzmu vlast. Negde u isto vreme počinje kovati plan za invaziju na Austriju, a 5 novembra iste godine Hitler otkriva: ”Nemačkoj treba životni prostor, a najlakše ga je pronaći u Istočnoj Evropi, u Poljskoj, Belorusiji i Ukrajni”. Taj će poduhvat, bez sumnje, dovesti do rata širokih razmera, a samim tim i do istrebljenja stanovništva, koje naseljava ta područja. Nemačka mora voditi računa o svoja dva neprijatelja: o Francuskoj i Engleskoj, za koje je postojanje nemačkog kolosa u sred Evrope neprihvatljivo. Nemačka mora iskoristiti prvu priliku da udari i da se obračuna sa svoja dva zakleta neprijatelja pre nego se oni spreme za borbu”.

Da bi vojsku potpuno stavio pod svoju kontrolu, otpustio je ministra rata Blomberga i šefa generalštaba Fritscha, raspustio staro ministarstvo i formirao svoju komandu, preuzevši vođstvo nad oružanim snagama. Nakon toga pozvao je na razgovor austrijskog kancelara Schuschnigga, zahtevajući da primi u vladi nacista Seyss-Inquarta kao ministra unutrašnjih poslova, da amnestiraju nacističke zatvorenike i da austrijsku Nacionalsocijalističku stranu primi u ”Vaterlandische Front”. Mussolini u tom periodu nije hteo da zaštiti Austriju, jer je već bio vezan za Hitlera. Hitler je pripojio Austiju Nemačkoj čime je oslabio položaj Čehoslovačke, tako da svet nije morao dugo da čeka na Hitlerovu akciju. Naime, on je iskoristio položaj sudetskih Nemaca i njihovog vođu Henlein, koji je pooštrio pritisak na vladu u Pragu i u pregovorima sabotirao miroljubivo rešenje Sudetskih Nemaca. Engleski premijer Chamberlain, vodeći miroljubivu politiku, u Prag šalje Lorda Lucirmana da posreduje između vlade u Pragu i Hitlerove pete kolone: sudetskih Nemaca. Ti pregovori su doživeli neuspeh, pa je Hitler oduševljen sopstvenim uspesima a siguran u pasivnost ostatka Zapada prešao u ofanzivu i na kongresu u Nunbergu napada Čehe kao izazivače rata, napadajući Beneša, predsednika Češke, zahtevao je od njega da se Česi moraju povući iz Sudetskih krajeva: ”Ovo je moj poslednji teritorijalni zahtev, koji imam da postavim u Evropi” rekao je Hitler.

Sve je govorilo da je sukob neizbežan. Ipak je Chamberlain u poslednji čas ponudio održavanje konferencije u Nemačkoj između Nemačke, Francuske, Italije i V. Britanije. Ova konferencija je održana, i Hitler je dobio gotovo sve što je zatražio, ne samo sudetske Nemce, već i čitavu Čehoslovačku. Samo je bilo pitanje dana kada će Čehoslovačka pasti. Taj čas je kucnuo u proleće 1939., Hitler je ušao u Prag i proglasio nemački ”protektorat” nad Češkom i Moravskom.

Posle Praga došao je red i na Varšavu. Postavio je zahtev za nemačkim suverineitetom nad Danzingom i teritorijom nad Baltikom do luke Memel. Poljaci su bili protiv i pokusavali su da se odupru, međutim Hitler je već bio suviše jak da bi obraćao pažnju na njihovo protivljenje. U leto 1939 započinje vojne, diplomatske i propagandne pripreme za taj obračun. U noći 23. Avgusta 1939 sklapa pakt sa Rusijom (tzv. Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju i Ugovor o podeli Poljske), i upravo taj sporazum sa Staljinom bio je prekretnica. Hitleru više niko nije mogao stati na put. Poljsku napada 1. septembra smatrajući da Francuska i Britanija neće reagovati. Ipak, one Hitleru upućuju ultimatum 3 septembra i otpočinje ratno stanje među njima. Tako je zapravo započeo Drugi svetski rat.

Za P.U.L.S.E. Branko Milić

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  branko, Društvo, Hitler, Istorija, Milić, Nacionalsocijalizam, XX svetski rat