Ulogujte se / Kreirajte profil

Naklonost – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Jedan od glavnih uzroka odsustva poleta je osećanje da nas niko ne voli, dok obrnuto, osećanje da vas ljudi vole, bodri polet više od svega. Osećanje da nekoga ne vole potiče iz više razloga. Može sebe da zamišlja tako odvratnim čovekom da ga verovatno niko ne bi mogao da zavoli; možda se u detinjstvu morao da navikne da primi manje ljubavi nego što su dobivala druga deca; a možda je stvarno neki čovek koga niko ne voli. Ali u ovom poslednjem slučaju uzrok leži verovatno u gubitku samopouzdanja, začetom u nekoj nedaći rane mladosti. Dosledno osećanju da ga niko ne voli, čovek može da razume razne stavove. Može da učini očajničke napore da zadobije naklonost, obično posredstvom izuzetnih postupaka pažnje. U ovome, međutim, vrlo verovatno neće uspeti, jer oni kojima je upućena pažnja lako mogu da primete odakle je ona potekla, a ljudska priroda je sazdana tako da najradije obasipa naklonošću upravo one koji je najmanje traže. Dakle, čovek koji se upinje da kupi naklonost postupcima dobre volje, razočaraće se pred ljudskom nezahvalnošću. Nikad mu ne pada na pamet da je naklonost koju pokušava da kupi od daleko veće vrednosti, nego materijalna dobra koja on nudi kao njenu cenu; pa ipak, osećanje da je tako, osnov je njegovih postupaka. Drugi neki čovek, primetivši da nije voljen, može da se sveti celom svetu, da izaziva rat ili revolucije ili da to čini perom umočenim u žuč kao dekan Svift. Junačka je to reakcija na nedaću koja zahteva takvu snagu karaktera, dovoljnu da se čovek ustremi na ceo ostali svet. Malo je ljudi koji mogu da se uzdignu na takve visine; velika većina i muškaraca i žena, kad osete da ih niko ne voli, utonu u strašljivo očajanje, olakšano na mahove zrakama zavisti i zlonamernosti. Po pravilu, takvi ljudi postaju krajnje egocentrični a odsustvo naklonosti daje im osećanje nesigurnosti od koje nagonski žele da umaknu privolom da njima ovlada sasvim i potpuno navika. Oni koji postaju dobrovoljni robovi nepromenjene rutine obično su na to navedeni strahom od spoljašnjeg sveta i osećanjem da se neće sudarati s njim ako idu istom stazom kojom su išli prethodnih dana.

Onj koji pred život izlaze s osećanjem sigurnosti mnogo su srećniji od onih koji mu izlaze s osećanjem nesigurnosti, svakako bar dotle dokle ih osećanje sigurnosti u slom ne odvede. I u mnogobrojnim slučajevima, mada ne u svima, osećanje sigurnosti samo po sebi pomoći će čoveku da izbegne opasnosti kojima bi drugi podlegao. Ako preko provalije prelazite uzanom daskom, pre ćete se skrhati u provaliju ako se plašite nego ako se ne plašite. Ista stvar se može primeniti na ponašanje u životu. Čovek bez straha, može, razume se, da doživi iznenada nesreću, ali je verovatno da će neozleđen proći kroz mnoge teške situacije u kojima bi se plašljiv čovek stotinu puta slomio. Ta korisna vrsta samopouzdanja ima, razume se, bezbroj oblika. Neko je siguran u planinama, drugi na moru, a neko u vazduhu. Ali opšte samopouzdanje prema životu dolazi pre svega od navike da od prave vrste naklonosti dobija onoliko koliko mu treba. I o toj navici misli posmatranoj kao izvor poleta, hoću da govorim u ovoj glavi.

Dobijena, a ne data naklonost prouzrokuje to osećanje sigurnosti, mada ona pre svega potiče od uzajamne naklonosti. Strogo uzevši, ne samo naklonost nego i divljenje ima to dejstvo. Lica čije je zanimanje da privlače javno divljenje kao što su glumci, propovednici, govorinici i političari, sve više i više zavise od pljeska. Ako dobiju dobru meru javnog priznanja, njihov život je pun poleta; a ako je ne prime, oni postaju nezadovoljni i egocentrični. Rasplinuta dobra volja mnoštva za njih je ono što je drugima sužena naklonost nekolicine. Dete čiji roditelji ga vole, prima njihovu naklonost kao prirodan zakon. Ono ne misli mnogo o tome, ali to je od velike važnosti za njegovu sreću. Ono misli o svetu, o pustolovinama s kojima se sreće, i još više o pustolovinama s kojima će se sresti kad odraste. Ali iza svih tih spoljnih interesa tu je osećanje da će ga od nevolja zaštititi naklonost njegovih roditelja. Dete iz bilo kojih razloga lišeno roditeljske naklonosti, verovatno će postati plašljivo i nepustolovno, ispunjeno strahom i samosažaljenjem i ne više sposobno da se sa svetom suoči u raspoloženju vedrog istraživača. Takvo dete začudo rano će da se preda razmišljanju o životu, smrti i ljudskoj sudbini. Okrenuće se licem sebi, prvo melanholično, a posle će se predati nestvarnoj utesi nekog filozofskog ili teološkog sistema. Svet je ispreturano mesto u kome se u ludoj povorci smenjuju prijatne i neprijatne stvari. I želja da od tog stvori neki razumljiv sistem ili obrazac, u suštini je posledica straha, u stvari neka vrsta straha od gomila i razjapljenih prostora. Između četiri zida svoje knjižnice plašljiv student će se osetiti siguran. I ako još uspe sebe da ubedi da je vasiona takođe uređena, on će gotovo isto tako da se oseti siguran kad nogom kroči na ulicu. Da je bio obasut sa više naklonosti, takav čovek bi se manje pribojavao od stvarnog sveta i ne bi morao da izmišlja idealan svet da mu bude oslonac u verovanju.

Međutim, sve naklonosti nemaju to dejstvo u upućivanju na pustolovine. Data naklonost mora sama po sebi da bude silna i ne plašljiva, da sadrži u sebi želju za vrlinom više nego za sigurnošću od strane svog objekta, mada nikako ne sme da bude ravnodušna prema sigurnosti. Plašljiva mati ili negovateljica koja neprestano upozorava decu na nesreće koje se mogu desiti, koja misli da će svaki pas da ugrize i da je svaka krava bik, može u njima da izazove plašiljivost sličnu njenoj, i osećanje da nikad neće biti sigurni sem u njenoj blizini. Neograničeno prisvojnoj majci ovo osećanje u detetu može da bude prijatno: njoj je milija dečija privrženost njoj nego njegova sposobnost da krči sebi put kroz svet. U tom slučaju, na kraju krajeva, njeno dete će gore proći nego da ga uopšte niko nije voleo. Umne navike uoblične u ranim godinama vrlo verovatno će ostati takve kroz čitav život. Kad se zaljube, mnogi ljudi traže tiho pristanište daleko od sveta gde mogu da budu sigurni da će biti predmet divljenja, mada nisu za divljenje i uzdizani, mada nisu za uzdizanje. Mnogim ljudima je dom pribežište ispred istine: tu njihov strah i njihova plašljivost nalaze zadovoljstvo u društvu u kojem su strah i bojazan umanjeni. Oni traže od svojih žena ono što su ranije dobivali od svojih nerazumnih matera, pa ipak se iznenađuju ako njihove žene u njima vide samo odraslu decu.

Da se odredi najbolja vrsta naklonosti nije uopšte laka stvar, jer je jasno da će u njoj biti neke zaštitne primese. Ne ostajemo ravnodušni pred nedaćama ljudi koje volimo. Ja međutim mislim da zebnja od nevolje, suprotno saosećanju sa nevoljom koje se već desila, trebalo bi da igra što manju ulogu u naklonosti. Strah za druge samo je za vrlo malo bolji od straha za nas same. Povrh toga, često je to samo maskiranje prisvojnog stava. Nadaju se da će izazivanjem njihovog straha obezbediti nad njima potpuniju vlast. To je, dabome, jedan od razloga zašto muškarci vole plašljive žene, jer zaštićujući ih, dolaze u položaj da ih pritežavaju. Obim ljubaznosti kojom se može obasuti neka ličnost bez štete za nju, zavisi od njenog karaktera: ličnost jaka i pustolovna može bez štete mnogo da podnese, dokle plašljivom licu treba ukazivati da od toga malo šta očekuje.

Primljena naklonost ima dvojaku funkciju. Do sada smo govorili o njoj u vezi sa sigurnošću, ali u životu odraslog ona ima daleko važniju biološku namenu, naime roditeljstvo. Velika nevolja i za čoveka i za ženu je nesposobnost da nadahnu polnu ljubav, pošto to njega ili nju lišava najvećeg uživanja koje život može da pruži. Ta lišenost neminovno će pre ili posle da dovede do uništenja poleta i stvoriće okrenutost ka sebi. Međutim, često se dešava da ranije nevolje iz detinjstva izazovu mane u karakteru koje postaju uzrok nemoći da dotični u poznijim godinama doživi ljubav. Ovo je možda istinitije kod ljudi nego kod žena, jer su uglavnom žene sklone da zavole muškarce zbog njihovog karaktera, dok muškarci naginju ka ženama zbog njihovog spoljašnjeg izgleda. U ovom pogledu muškarci se pokazuju niži od žena, jer osobine koje muškarci nalaze u ženama u celini manje su dostojne nego one koje se ženama dopadaju u muškarcima. Međutim, ne bih smeo da tvrdim da je lakše doći do dobrog karaktera nego do dobrog izgleda; u  svakom slučaju mere potrebne za ovo poslednje žene razumeju bolje i radije se služe njima nego što to čine muškarci za ono prvo.

Do sada smo govorili o naklonosti čiji je predmet neka ličnost. Sad bih hteo nešto da kažem o naklonosti koju čovek daje drugome. I ova se može podeliti u dve vrste, jedna koja je možda najvažniji izraz životnog poleta, a druga je izraz straha. Prva mi izgleda savršeno divljenja dostojna, dok je druga u najboljem slučaju samo uteha.

Ako jednog lepog dana otplovite brodom uz lepu obalu, vi ćete se diviti obali i uživati u njoj. To uživanje će nastati u vama jedino gledanjem na spoljašnji svet i ono nema nikakve veze bilo s kojom vašom očajničkom potrebom. Ali ako, međutim, vaš brod potone i vi zaplivate prema obali, za nju ćete osetiti drugu vrstu ljubavi: ona će za vas značiti zaštitu od talasa i njena lepota ili ružnoća neće vam biti ni od kakvog značenja. Bolja vrsta naklonosti odgovara čoveku čiji brod je pouzdan, a manje dobra vrsta odgovara brodolomnom plivaču. Prva od tih vrsta naklonosti je jedino mogućna ukoliko se čovek oseća u sigurnom položaju ili bar je ravnodušan prema opasnostima koje mu prete; druga vrsta, naprotiv, prouzrokovana je osećanjem nesigurnosti. Osećanje prouzrokovano nesigurnošću mnogo je subjektivnije i egocentričnije od druge vrste pošto se voljena stvar ceni pruženih usluga radi a ne zbog unutrašnje vrsnoće. Ali neću da tvrdim da ta vrsta naklonosti ne igra opravdan udeo u životu. U stvari, gotovo sve prave naklonosti sadržavaju nešto pomešano od ovoga i ukoliko je naklonost zbilja lek za osećanje nesigurnosti, ono čoveku otvara mogućnost da opet oseti ono interesovanje za svet koje se zamračilo u časovima opasnosti i straha. Ali priznajući udeo koji to osećanje igra u životu, mi tvrdimo da je ono manje vrsno nego druga vrsta, pošto zavisi od straha, a strah je zlo, i zato što je više egocentrično. U najboljoj naklonosti čovek očekuje novu sreću više nego da umakne staroj nesreći.

Najbolji tip naklonosti je uzajamno životodavan; svako prima naklonost s radošću i daje je bez napora i sledstveno toj uzajamnoj sreći, svak nalazi da je svet interesantniji. Ima međutim i druge vrste koja nije tako retka u kojoj jedno lice usisava vitalnost drugoga, jedan prima, što drugi daje, ali u zamenu ne daje gotovo ništa.

Neki od veoma vitalnih ljudi pripadaju tom tipu koji sisa krv. Ovi oduzimaju vitalnost jedne žrtve za drugom i dok oni napreduju i ispunjavaju se interesovanjem za sve, dotle oni od čije krvi žive, postaju sve bleđi, mračniji i tuplji. Takvi ljudi iskorišćuju druge u svoje svrhe i nikad u njima ne gledaju krajnji cilj. U osnovi oni se ne interesuju za one koje trenutno misle da vole; njih ovi interesuju jedino kao podstrekači možda savršeno bezlične vrste. Očigledno da to potiče iz njihove prirodne mane, ali koju nije lako ni utvrditi ni lečiti. Ta je karakteristika često povezana s velikom ambicijom i zasniva se, rekao bih, na preterano jednostranom mišljenju o ljudskoj sreći. Naklonost u smislu iskrenog uzajamnog interesovanja dvaju lica jedno za drugo, ne samo u korist obeju strana, nego više kao da imaju pred očima zajedničko dobro, jedan je od najvažnijih elemenata stvarne sreće. Čovek čije je ja toliko zatvoreno u gvozdene zidove da je nesposoban da ih i najmanje proširi, gubi ono najlepše što život može da pruži, ma koliko inače imao uspeha u svojoj karijeri. Ambicija koja isključuje naklonost iz svog delokruga obično je posledica neke vrste gneva ili mržnje protiv čovečje rase, nastala u nesrećnoj mladosti, u nepravdama poznijeg doba, ili iz bilo kojih razloga koji vode ka maniji gonjenja. Suviše moćno ja je tamnica iz koje čovek mora da pobegne ako hoće punim zahvatom da uživa u svetu. Sposobnost za pravu naklonost jedno je od obeležja čoveka koji je izbegao iz te sopstvene tamnice. Primanje naklonosti niukoliko nije dovoljno: primljena naklonost treba da oslobodi naklonost koja treba da se da drugome, i samo tamo gde su obe zastupljene u istoj meri, daće naklonost od sebe što naj više može.

Psihološke i društvene smetnje cvetanju uzajamne naklonosti veliko su zlo od kojega je svet uvek patio i još pati. Ljudi su spori u odavanju priznanja iz straha da ono nije na svom mestu; oni su spori da pruže naklonost iz straha da zbog toga ne trpe od lica koje obasipaju naklonošću ili od strogog suda sveta. Obazrivost se preporučuje podjednako u ime morala kao i svetske mudrosti s rezultatom da se velikodušnost i pustolovnost otklanjaju kad su u pitanju naklonosti. Sve to teži da izaziva plašljivost i srdžbu protiv ljudi, jer mnogi ljudi u životu promaše upravo ono što je nužno, a od deset ljudi devetorica ono što je neophodan uslov srećnog i otvorenog stava prema svetu. Ne treba pretpostaviti da su oni koje nazivaju imoralnim od veće vrednosti od onih koji to nisu. U polnom odnosu često nema gotovo ničega što bi se moglo nazvati stvarnom naklonošću; nije retko da između ljubavnika postoji duboka mržnja. Svaka strana se otima da se ne preda drugoj, svaka zadržava duboku usamljenost, svaka ostaje netaknuta i otuda neoplođena. U takvim doživljajima nema duboke vrednosti. Neću da kažem da ih treba oprezno izbegavati, jer mere koje bi valjalo preduzeti u tu svrhu sklone su da utiču na slučajeve iz kojih bi mogla da nikne vrednija i dublja naklonost. Ali zato tvrdim da jedinu vrednost imaju oni polni odnosi u kojima nema ustezanja i u kojima obe potpune ličnosti treba da se stope u jednu novu kolektivnu ličnost. Od svih opreznosti, ona u ljubavi možda je najsudbonosnija za sreću.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor

Prethodni nastavak:

Polet – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Jedan komentar na tekst Naklonost – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

  1. Душко Јевтовић

    30/05/2017 at 15:08

    Једноставност и сигурност с којима Бертранд Расел казује своје ставове потиче из искуства, али не само оног проживљеног (јер није могао да лично доживи и осети све нијансе љубави и њеног одсуства о којима пише) него промишљеног, на основу кога стрпљиви и разумни људи постају мудри.
    Књига “Освајање среће” могла би се звати “Освајање мудрости” јер најважније што из ње можемо сазнати јесте да без мудрости нема среће.
    Сама реч срећа попримила је значење себичног уживања, ограђивања од патње и бола, нечег ситног, што вређа осећање правде и коју пакост одваја од радости. А мудрост је перобликовање стварности тако да проживљено наставља духовно постојање у души коју буди из дремежа испуњавајући је надахнућем, полетом, љубављу – унутрашњом светлошћу која мења природу ствари па нас свет који је створио Бог прима раширених руку.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *