Ulogujte se / Kreirajte profil

Napredni momentum i kompromisi površne kreativnosti postmodernog čoveka

Mnogi poznati analitičari moderne psihe predstavljaju sadašnjeg čoveka kao savršenu sliku oličija bube na leđima koja je psihički navučena na borbu da se iskobelja i stane na noge iznova i iznova. Hajde da sada, bez previše okolišanja, podarimo toj bubi smislenu i (koliko–toliko) životnu priču:

Misha Gordin – “Doubt revisited”

Dakle, postojala je jedna buba, ni po čemu posebna. Pošto bi trebalo krenuti od prazne hartije – možemo reći da nije imala drugova, nije imala obaveza, i nije se puno ni brinula zbog svega toga. Šetala je tako iz dana u dan i uživala, da bi isto tako nehajno ušla na put Velikih cipela. Jedna velika cipela ju je zatim nemilosrdno hitnula u vazduh i naša buba se dočekala, nesreće li – na leđa. Naravno čitav dan joj je zatim trebao da se ona nekako iskobelja i vrati na noge, i zatim tako umorna i gladna, polu-prestrašena, ona umesto da ode na spavanje, zaputi se u obližnji kafić za bube u želji da podeli svoje neverovatno iskustvo uz koju čašicu vatrene vodice… Jer, eto, bila je ZADOVOLJNA što je živa i htela je to da podeli. I sve bube su pažljivo slušale ovu neverovatnu priču, a da stvari budu zanimljivije i svrsishodnije, čak i najlepša buba iz kraja se zainteresovala za ovog našeg momka. I tako naš oklopni momak dobi novu svrhu. On je postade Avanturista u zemlji Velikih cipela. Svaki put on bi se nekako slučajno tamo zadesio, da bi se vraćao umoran sa pričama koje su bile skoro pa neverovatne… Sada, ipak nam je potreban mali obrt, mala društvena nelagoda: neke ljubomorne bube su se pitale: “Kako se to njemu stalno dešava” i okretale su njegov novi imidž na loš glas… “On je suicidna budala”, govorili su… Našem momku se to nije sviđalo i trebao mu je novi i bolji razlog da zaluta ponovo na put Velikih cipela… I udovoljimo mu, ne budimo škrti. Recimo da se ispostavilo da njegov otac ima kuću negde daleko na tom putu. Dakle, posle naprasne smrti njegovog oca on dobija pismo u kome mu ostavlja kuću sa velikom tajnom, baš na putu Velikih cipela – tako nekom čudnom srećom se naš junak još jednom zadesi u buri dešavanja… Posle 4 sata izbegavanja i pametnog manevrisanja, on se konačno dogega do kuće i tamo otkri kovčeg sa natpisom: ‘Svakih 6 sati ovde će se pojaviti grumen zlata!’ i upravo tog momenta, tamo je ležao jedan omanji skupoceni grumen…

Ne zaboravimo sada da je ovo samo moderna basna, dok na drugom kraju priče gledamo drugu prelepu bubu, i to najlepšu bubu sa oklopom u kraju. Neka je njen život bio bajka sve negde do 25. godine, kada je otkrila da uzastopna nedeljna trovanja alkoholom i nespavanjem zapravo imaju veoma gadne posledice po život. Priroda joj je podarila lepotu, pa joj je uz nju podarila i veliki broj udvarača. Birala je i birala, ali nikako nije mogla da se odluči… Pričala je ona tako drugaricama svoje muke: “Ovaj je situiran i lud je za mnom, ali je nešto previše lud i verovatno će naći neku mlađu kad ja napunim 35; ovaj je lokalni tabadžija i to što me voli ne znači da me neće tabati…” i tako dalje. Polako se tu negde oko 27. godine počeo uvlačiti blagi očaj u oklop naše lepe bube, ali tada je na vrata ušao On… Sav prljav i umoran, sa pričom o avanturi i grumenom zlata…

Kako sada završiti ovu modernu basnu i dati joj dublji smisao?
Deset godina kasnije, svi su se pitali šta lokalna lepotica radi sa lokalnim gubitnikom koji se redovno lomi na
putu Velikih cipela, a ona je odgovarala:
“On je bar dobar čovek i redovno donosi kući zlato… Ne znate vi njega onako kako ga ja znam. A on je i umetnik, kreativan je, piše knjigu o putu Velikih cipela…”
A naš dragi gubitnik je sada išao i po 3 puta na veliki put Velikih cipela, jer je održavao ne samo imidž propalog avanturiste, već i muža i oca malih buba koje nikada nije viđao… Nikada nije tražio od svoje prelepe žene da ona ide na put; smatrao je da je jedan od poslednjih džentlmena u kraju…
U 48. godini je poginuo od Velike cipele, ostavljajući iza sebe još uvek prelepu bubu bez ikakvih životnih veština i to sa nekoliko nesrećne dece. Kažu da je neki novi avanturista bio na putu Velikih cipela i da je video tada našeg junaka. Priča se da je samo stajao na sredini puta i čekao sa pogledom uprtim u nebesa, sve dok ga džinovska cipela nije spljeskala u kašu nožica i belog životnog soka…

Pouka basne?  Pa, ima ih nekoliko… Zapravo…

Jedno od najbitnijih pitanja za postmodernog čoveka u momentu prelaska iz tradicionalne ukorenjenosti u školu savesnog i egocentrično i individualno VREDNOG pojedinca bi zapravo bilo baš ovo: “Šta su to korelacije dobrih emocija?” Zašto baš to takvo tehnički hladno i naočigled sterilno pitanje? Odgovor je jednostavan i u skladu sa odlukama pojedinca zarobljenog u nesigurnosti svoje vrednosti i izgubljenog u granicama nametnutog komfora zaostale postpatrijarhalne kulture. Ove rečenice ćemo čuti samo u pojedinačnoj formi, i zbog toga ona rečca “bar”. Nikada nećemo sresti individuu koja poseduje u sebi sklop od dve ove osobine, a kamoli sve zajedno.

“On bar zarađuje.” (dakle – Minimalna novčana sigurnost)
“On bar nije nasilan.” ili
“On me bar voli…” (Minimalno emotivno zabežište)
“On se bar trudi…” (Minimalna iluzija napretka)
“On bar ima karakter i drži do svog ja!” (Ograničenje buntovnom utopijom)

Brothers

Predstavljene rečenice su takozvana ‘viđenja’ ženskog roda koji diktira tempo kulture zasnovane na (još uvek) postpatrijarhalnim mitovima. Iako je svima poznato da je lako osetiti istovremeno prema nekome bes, gađenje i mržnju, malo kome je poznato da je dosta teško osetiti prema nekome ljubav, intrigu, sreću i pritom imati nadu u bolje sutra – sve u isto vreme…

U krucijalnom periodu prelaska u odrastanje, postmoderni čovek bira najsitniju formu kompromisa u vidu svojih najvećih nesigurnosti i prepušta se jednom (i samo jednom!) mitu sigurnosti, tako svesno birajući patnju u svim ostalim podnebljima svog života.

Ako se plaši nestašice, on će bar da zarađuje;
Ako je imao iskustva sa bolom, on će strepeći da miruje u sigurnom okruženju i izabraće nevinost pre nego avanturu;
Ako je imao prekomernu strast i avanturu, izabraće prividno mirnu ljubav;
Ako nije imao nade, izabraće bajkovit eskapizam nade i pratiće ga bezuslovno;
Ako je idealista, izabraće gubitnički model uzaludnog života jedne patnje umetnika…
… Ako je trunku pametniji od većine, a ipak i dalje lenj da prizna grešnost svojih mehanizama odbrane, onda će možda i tvrditi da je on tu i tamo površno kreativan, tu i tamo u ljubavi, tu i tamo srećan… Nije isuviše teško to izvesti danas. Kreativnost se može neukom i nesigurnom umu rasplinuti u više kategorija. Kao i sreća, kao i nada u bolje sutra. Čovek može sebe lagati da je srećan i zadovoljan, da je kreativan, da teži ka modernoj etičkoj i moralnoj ideologiji koja vredi… Najčešće u gradovima gde se tek razvija emocionalna pismenost se sreće pojedinac koji će svoju postaptrijarhalnu kulturološku nazadnost deklarisati kao kreativnu, srećnu i nadano – krajnje uspešnu, iako bi svima bilo očigledno da je to samo šareno gnezdo koje je nasledio od svojih roditelja i koje služi da bi privuklo neku od “On je bar…” uslovljenosti.

Razvrstajmo sada par bitnih, kulturološko-konkretnih pitanja:

Ako moderni čovek počne da se pravda da on nije sociolog, pa su mu zbog toga dozvoljene omanje omaške u moralu i etici;
Ako kaže da on nije umetnik, pa ne bi da raspravlja koliko vredi njegova estetska “hobi” kreativnost…

Da li ima svrhe objasniti mu da je to samo osnovna pismenost na koju bi svaki duhovno naklonjeni moderni pojedinac morao obrati pažnju i usmeriti svoju odgovornost? Kako se to individualizam zamrznuo kod većine baš u tom prelasku kada bi trebalo da se odraste u duhu naprednog i živog momentuma, baš kada je on trebao da preuzme odgovornost za svoje postupke? Zar je potrebno biti matematički genije da bi se shvatilo da je 2 plus 2 jednako 4, a ne 5?

Doubt revisited

Ipak, kako nas uči Orvel, cilj ovde nije da se dokaže da je rezultat 5, već samo da dođemo do tačke kada možemo sebe da slažemo da NISMO SIGURNI koliko je. A ostatak ponese sam momentum… To jest, sama sila momentuma. Sve što treba kasnije uraditi je – prepustiti se.

Stoga, filozofski ključ čovekovog opravdanja danas zašto on povremeno etički i moralno greši, i zašto on nije kreativan tako da doprinosi svetu da bude bolji – nije samo u njegovoj lenjosti. Možemo reći da je to pre kombinacija više suptilnih faktora. Moderni čovek još uvek ide linijom manjeg otpora, ali neujednačeno definisane mrlje pojedinih kategorija mu pružaju ono malo ohrabrenja da ne mora previše da razmišlja o tome.

Ipak, zbog globalne povezanosti i svetskog momentuma koji nemilosrdno diktira tempo, srednja dobrostojeća klasa i viša klasa još uvek kaskaju opušteno u svojim kalupima isprazne postmoderne vizije o zdravom životu i jednakostima, neobraćajući pažnju na haos u kom obitava većina koja još uvek ne zna kako koristiti privilegije zdravog razuma i vaspitanja u kome nije bilo egzistencionalnog stresa… I, zapravo, da bi se danas otvorile oči višoj i srednjoj klasi, ona bi MORALA naučiti šta su to prave posledice svakodnevnog izlaganja egzistencionalnom stresu i strahovima ugroženosti, pa tek onda da razmisle da li imaju potpuna prava da govore da li bi i da li ne bi i oni poklekli pod pritiskom.

U grubo: klasna nepravda koja se ovde neometano vrši izgleda kao kada bi kreativno i iskustveno prazna, a pritom (od strane roditelja) dobro situirana osoba, prebacivala nižoj srednjoj klasi da dela nelogično… A pritom ti dobro situirani pojedinci nisu nikada poželeli iskustvo patnje iz koje bi, možda, proisteklo neko kreativno delo vredno pomaka svetskog momentuma.

Sa druge strane, u konstantnom egzistencionalnom stresu patnje ne manjka, ali retko ko ima hrabrosti za kreativnost i smisleni bunt. Svi biraju lov na neurotični komfor materijalne sigurnosti, ali duhovne ispraznosti. Time viša i dobro situirana klasa diktira neku vrstu duhovnog zaglupljivanja površnosti i omalovažava nižu klasu zbog grehova koje ona nikada neće imati šanse da počini i govori:

“Budi kao i ja – šizofrenično funkcionalan u površnoj sreći.”

Ali, prava promena pre dolazi od iskustava sa dna lestvice i promene koje će uslediti neće se svideti svima u komforno uglađenim površnostima. Problem je: emocionalnu pismenost je lakše uvrstiti u većinu koja pati, dok je mnogo teže uvrstiti iskustvo u manjinu koja je dobro situirana, lenja i potpuno uverena da njena kreativnost i moralni i etički zakoni bespogovorno vrede, iako je svima jasno da su to samo nenapisane knjige i nedovršeni snovi jednog zapravo duhovno “gubitničkog” profila. Nadmoć i funkcionalnost tog profila projektuje smisao samo kroz nesigurnost granica, negirajući pritom preko potrebno iskustvo koje donosi ugrožena većina.

Couple number: 22

Time zaključno, u ovoj naizgled mirnoj, rečima ispunjenoj slici – možemo reći da, u duhovnom smislu, živimo u ekstremno zanimljivim ratničkim vremenima. Svi konflikti telesnog tipa su završeni u globalnom kulturološkom smislu, ali sada po svim prognozama i po svima koji prate momentum svesti, od najvećih umova današnjice koji sa stranica interneta i prikaza predavanja (svima dostupnih) nemilosrdno upućuju na zvona promene – sve su prilike da nas očekuje bitka ispraznih opravdanja da dobro situirane lenjosti nekako vrede… Sve su prilike da nikada nisu ni vredele, a sve te godine i decenije kada se moglo učiti o svom duhu su bačene u nepovrat… Taj nepovrat ima svoju emociju, a ona možda nije nimalo prijatna i dosta joj je da živi u podsvesti svetskog uma. Ona pulsira sve jače i uskoro će biti potrebno redefinisati stvarnost još jednom… I ta odgovornost kuca na vrata svima, mnogi ne žele da je čuju…

A čak mnogi još uvek misle

da to kucanje

i ne postoji.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Lektura i korektura: Milica Veljković

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Napredni momentum i kompromisi površne kreativnosti postmodernog čoveka

  1. vladimir

    09/04/2017 at 19:32

    Fantasticno

  2. Juror 8

    09/04/2017 at 20:14

    Hvala 🙂

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *