Ulogujte se / Kreirajte profil

Naš Medved

plakat

Rani radovi

SFRJ, 1969, 87 min, 35 mm, crno-beli
režija: Želimir Žilnik
scenario: Želimir Žilnik, Branko Vučićević
dodatni dijalozi: Karl Marks i Fridrih Engels
kamera i montaža: Karpo Aćimović Godina

uloge: Milja Vujanović, Bogdan Tirnanić, Čedomir Radović, Marko Nikolić, Slobodan Aligrudić

produkcija: Avala Film, Beograd, Neoplanta film, Novi Sad

“Rani radovi” na alegoričan način izlažu priču mladih učesnika studentskih demonstracija, juna 1968. u Beogradu: tri mladića i devojka Jugoslava, suprostavljaju se malograđanskoj rutini svakodnevnice. U želji da “promene svet”, nadahnuti tekstovima mladog Karla Marksa, odlaze u sela i fabrike, da “probude svest” ljudi, da ih ohrabre u borbi za emancipaciju i dostojanstven život. U tom boravku i radu na terenu se suočavaju sa primitivizmom i bedom, ali i sa sopstvenim ograničenjima, slabostima, nemoći, ljubomorom. Bivaju i hapšeni. Frustrirani što je planirana revolucija neostvarena, tri mladića odlučuju da eliminišu Jugoslavu, svedoka njihove nesposobnosti. Pucaju u nju, prekrivaju je partijskom zastavom, pale njeno telo, te od nameravane akcije ostaje samo taman stub dima koji se diže u nebo…

——————————————————————————————————–

Povodom nastupajućeg festivala u Berlinu, koristim priliku da podsetim na našeg jedinog “Medveda”, film Želimira Žilnika, Rani Radovi (1969). Tim povodom prenosim intervju iz “Nacionala” br. 644, 17.03.2008. , koji je sa Žilnikom uradio Dean Sinovčić.

SLAVNI FILMSKI REDATELJ poznat po angažiranim i provokativnim dokumetarcima govori o svojoj radikalnoj poziciji i dugogodišnjim sukobima s raznim političkim sustavima, moći ironije u svojim filmovima i neobičnim događajima na snimanjima.

Član žirija na nedavno završenom ZagrebDoxu bio je poznati srpski redatelj Želimir Žilnik (66). Nakon završetka ovog festivala dokumentarnog filma prisustvovao je i zagrebačkoj premijeri svog posljednjeg dokumentarnog filma “Kenedi se ženi“, zadnjeg dijela trilogije o Kenediju Hasaniju, Romu čija je obitelj prije 15 godina otišla iz Srbije i živjela u Njemačkoj, gdje je Kenedi odrastao. Prije četiri godine Kenedi i njegova obitelj bili su protjerani iz Njemačke bez previše objašnjenja te su se morali vratiti u Srbiju, iako su mislili da se onamo nikad neće vratiti. Upravo je stvaranje schengenske Europe i snalaženje ljudi unutar i izvan nje tema kojom se Žilnik u svojim dokumentarnim filmovima bavi posljednjih godina.

RaniRadovi02_0

raniradovi-snimanje

Žilnika smatraju najupornijim i najtvrdoglavijim redateljem, koji ni po koju cijenu nije u svojoj karijeri odustao od namjere da u svojim filmovima kritizira politički sustav, kako nekadašnji komunistički, tako i današnji postkomunistički. Njegovi roditelji podrijetlom su Slovenci, otac Konrad je narodni heroj kojeg su 1944. ubili četnici u blizini Niša, dok su mu majku Milicu u ratu ubili Nijemci, tako da je odrastao isprva u logoru, a poslije s djedom i bakom. Već na početku redateljske karijere filmom “Rani radovi“ pobjeđuje na filmskom festivalu u Berlinu, ali kako je film bio kritika socijalističke revolucije, brzo je završio u bunkeru. Tih godina kritizirani su svi redatelji tzv. “crnog vala“ jugoslavenske kinematografije pa je 1972. Žilnik emigrirao u Njemačku. I ondje se nakon nekoliko godina našao na udaru vlasti nakon filma “Raj“ koji je asocirao na nikad razjašnjena ubojstva terorističkog dvojca Ulrike Meinhof i Andreasa Baadera u zatvoru te se zbog “neregularnih papira“ potkraj 70-ih morao vratiti u Jugoslaviju. Osamdesetih radi na televiziji a 1994. njegov dokumentarac “Tito drugi put među Srbima“ postao je videohit. Nakon toga Žilnik se počeo baviti temom nove Europe, o čemu je snimio nekoliko iznimno zanimljivih i provokativnih dokumentarnih filmova.

NACIONAL: Koliko je na vaše odrastanje i odnos prema komunističkom društvu utjecala činjenica da ste sin narodnog heroja Konrada Žilnika?

– Na mene to nije utjecalo jer je moj otac ubijen u ratu, kad sam ja bio dijete, te sam odrastao s djedom, bakom i ostalom rodbinom. Na mene su najviše utjecali događaji iz 1968. godine, demonstracije mladih diljem svijeta koji su demonstrirali protiv, recimo, rata u Vijetnamu. Ta razmišljanja prenijela su se i u Jugoslaviju gdje je na vlasti bila gerontokratska struktura. Mladi ljudi izazvali su nemirnu savjest rečenicom “čekajte, ljudi, svi vi koji ste na vlasti hvalite se da ste, kad ste bili naših godina, dvadesetogodišnjaci, dobivali funkcije ministara i direktora tvornica te da ste vodili vojske, a sada nema mjesta za nas“. To je, na neki način, bio prvi izazov da, neočekivano, počne diferencijacija, odnosno restaljinizacija sustava. Ta restaljinizacija dobila je golem poticaj stvarnim strahom koji se pojavio kad je okupirana Čehoslovačka. Ta je ogromna vojska Varšavskog pakta bila na granicama i prijetila Jugoslaviji. Dio cenzorskih valova koji su zahvatili kulturu 1969. sudskim je procesom i zabranom zahvatio i moj film “Rani radovi” te je velikim političkim hajkama prvi put označio “crni film” kao antisocijalistički i anarhistički. To je djelomice bilo prouzročeno i pritiscima iz Moskve. Lani sam bio gost Ruske kinoteke i oni već sad objavljuju materijale partijskih organa iz tih vremena i vidi se da su tada donijeli zaključke da nakon intervencije u Čehoslovačkoj treba provjeriti kulturni liberalizam u Jugoslaviji i smanjiti kontakte i suradnju. Budući da su se država i Tito tada, koliko su mogli, branili specifičan privredni sustav i veze s cijelim svijetom, jedina efikasna intervencija provedena je u redogmatiziranju kulturne scene.

raniradovi

RaniRadovi08_0

NACIONAL: Koji su tada bili vaši planovi s obzirom na to da je film “Rani radovi“ pobijedio na festivalu u Berlinu a ubrzo nakon toga zabranjen za prikazivanje u Jugoslaviji?

– Ja nisam radio ništa drugo osim što sam snimao filmove i bio sam iznenađen što je domaća filmska branša reagirala histerično na moj film. Osim oštrih političkih diskvalifikacija postojao je i velik pritisak filmske branše i profesionalnih kritičara. Oni su napravili intenzivniju hajku od političke. Sama politička atmosfera nije bila kompletno zatvorena, tih godina snimljeni su neki od najznačajnijih filmova bivše Jugoslavije kao što su “Lisice“ Krste Papića, “Zasjeda“ Živojina Pavlovića, “W.R. – Misterij organizma“ Dušana Makavejeva. Dakle, tu je bilo nekog prostora za suprostavljanje ili barem debatu.

NACIONAL: Je li istina da ste na suđenju zbog filma “Rani radovi“ napali i tužitelja i suca umjesto da, kako su mnogi očekivali, pognete glavu i šutite?

– Postoje dokumenti o tome kako sam se branio. Napao sam tužitelja govoreći da je dogmat i staljinist, na što je on pomislio da iza mene stoji neki novi autoritet i da se situacija promijenila. Sudac, koji je bio čovjek s kičmom, pozvao me u stanci suđenja i pitao: “Čekaj malo, što si se ti razgalamio?“ Pokazao je prstom na Titovu sliku na zidu i rekao: “Čuo sam da je film prije tri dana pogledan tamo gore.“ Odgovorio sam mu: “I ja sam to čuo, ali nije dokazano“, jer sam se raspitivao i nitko od straha nije to mogao potvrditi. Sudac me na to pitao: “Možeš li zvati predsjednika komisije za pregled filmova i svog producenta za svjedoke?”, jer je film već prošao komisiju. Naravno, na sudu nitko od njih nije mogao reći “čuli smo da je Tito gledao film”, tako da je sudac donio presudu u kojoj se kaže kako film sadrži provokativne i pamfletske dijelove, ali naš će sustav preživjeti taj film te se stoga pušta u prikazivanje. Poslije, u kampanji Saveza komunista koji sam tada napustio, a koja je bila lažno propagandistička, donesen je zaključak da komunisti u distributerskim i producentskim organizacijama samoinicijativno odustaju od distribucije filma. I tako je film prikazivan od veljače do lipnja 1969.

RaniRadovi11_0

RaniRadovi14_0

NACIONAL: Jeste li početkom 70-ih otišli u Njemačku jer ste se osjećali protjeranim ili zato što više niste imali uvjeta za rad u Jugoslaviji?

– Jedan od važnih razloga odlaska bilo je pojavljivanje važnog i neobičnog trenda u kojem su, unatoč redogmatizaciji, granice bile otvorene pa su tisuće naših ljudi odlazile u inozemstvo. To mi je bilo tako zanimljivo da sam snimio dokumentarni film na tu temu “Žene dolaze”.
Kad sam odlazio u Njemačku, vidio sam da su ti ljudi vrlo konfuzni, jer to je ta Njemačka o kojoj smo slušali sve najgore i koja nam je donijela toliko štete zbog rata, a sad tamo odlazimo. S druge strane, mene je Njemačka zanimala kao čovjeka kojeg zanimaju marksizam i fašizam, a Njemačka je zemlja u kojoj su obje te ideologije rođene i koja je 1945. završila autodestruktivno. Zanimalo me kako Njemačka izlazi iz te destrukcije. Kad sam se neočekivano našao u Njemačkoj, bile su godine stvaranja i velikog procvata novog njemačkog filma, tako da sam se nakon dva-tri tjedna našao u društvu Wernera Herzoga, Alexandera Klugea, Rainera Wernera Fassbindera i drugih. Oni su imali tvrtku Filmverlag der Autoren, sličnu našim filmskim radnim zajednicama. Na moje veliko iznenađenje, Alexander Kluge, koji je bio predsjednik udruženja njemačkih filmskih radnika, rekao mi je: “Slušaj, Žilnik, mi smo uzeli vaš zakon o filmu koji je jedan od najstimulativnijih u Europi pa smo ga prepisali“, te je od mene tražio neka objašnjenja. Mi smo imali sustav “dinar na dinar“, što je značilo da na svaki dinar zarađen u kinima državni fond dodaje još jedan dinar pa su oni to htjeli primijeniti u Njemačkoj, ali sam im rekao da bi tada komercijalni film u Njemačkoj bio jako stimuliran. To je, dakle, bila atmosfera u kojoj se moglo raditi te sam u Njemačkoj snimio sedam kratkometražnih filmova i jedan dugometražni.

NACIONAL: Je li istina da ste trebali snimiti film u kojem bi u glavnim ulogama bili Fassbinder i Hanna Schygula?

– Taj film, “Raj“, snimio sam 1975., ali ne s njima. Kad sam se dogovarao s njima, otpala je podrška jedne od njemačkih televizija jer se promijenila vlast u Münchenu. Socijaldemokrati su izgubili vlast u Münchenu i direktor tamnošnje televizije mi je rekao: “Ne mogu uložiti 250.000 maraka koje sam planirao jer je CSU zavladao Münchenom.“ Zato sam morao smanjiti proračun filma. S Fassbinderom i Hannom Schygulom već je sve bilo dogovoreno, ali sam zbog smanjenja proračuna te uloge morao dati glumcima s manjim rejtingom i manjim financijskim zahtjevima.

RaniRadovi16_0

RaniRadovi20_0

NACIONAL: Zbog filma “Raj“ protjerani ste iz Njemačke. Kako danas gledate na svoje protjerivanje zbog, službeno, nečistih papira, iako je razlog bio film koji je asocirao na skupinu Baader – Meinhof i u kojem ste provocirali njemačku vlast.

– Ja sam namjerno provocirao. Kad ulazite u rizik, morate biti svjesni i konzekvencija. To su bile moje svjesne odluke i to je fer podjela stvari. Vi svjesno provocirate i kad shvatite da je ta provokacija naišla na reakciju, kažete: “Da, to je ono što sam i htio.“

NACIONAL: Vratili ste se u Jugoslaviju i nastavili snimati 80-ih. I dalje ste provocirali filmovima kao što je bio “Tako se kalio čelik“ iz 1985., ali vremena su bila drukčija, represija je nestala.

– Kad sam se vratio iz Njemačke, počeo sam raditi u kazalištu, čak smo u Zagrebu gostovali s predstavom “Gastarbajter opera“. Kazalište je građanski kutak i utočište, dok je kinematografija bila ne samo kontrolirana nego je i predstavljala i državnu politiku. Ne sam zato što je imala podršku državnih fondova nego i zato što je, prema starim socijalističkim principima, film bio važna propagandistička djelatnost, a “crni film“ je bio označen kao kontrapropaganda. Meni se film stoga prilično zgadio. I danas mi se gadi kad vidim kako se rade filmovi u postsocijalizmu. Najbogatije financirani postkomunistički filmovi su ideološko smeće. Ono što sam zatekao krajem 70-ih i početkom 80-ih bio je slobodan prostor na televizijama, što uopće nisam očekivao. Tu sam našao prostora da, prvenstveno u terminu ponedjeljkom, kad su se emitirale TV drame, napravim najkompaktniji paket svojih filmova.
Dakle, nisam slijedio ideološki diktat a televizija je imala prostor za takve serije i filmove. Tu je i film “Stara mašina“, na temu “antibirokratske revolucije“. Kad sam u Novom Sadu vidio Miloševićeve mitingaše i shvatio što se sprema, zapitao sam se odakle organizirana grupa koja krši sve postulate države kao što je nacionalna tolerancija. Pomiješale su se parole socijalizma i nacionalizma i rekao sam da je to Mussolini. U ljeto 1988. snimio sam film u kojem se vidi da je zemlja krenula stopama Mussolinija i da to ne može završiti kako treba, a glavni junak filma sve to gleda i bježi u Grčku kako bi preživio. Kad sam došao u montažu TV Slovenije, rekli su mi da napadam metode demokratizacije zemlje. Doveli su mi delegaciju Socijalističkog saveza i rekli mi da se u zemlji nastoji preformulirati dosadašnji sustav, ali tako da vladajući krugovi ostaju u zemlji te da se drug Slobo pritom koristi malo grubljim metodama, a ja ne shvaćam da to sve vodi prema demokratizaciji. Rekao sam im “ide prema demokratizaciji, ali ide i u propast“.

RaniRadovi22_0

RaniRadovi29_0

NACIONAL: Je li vrhunac vaše duhovitosti dosegnut filmu “Tito drugi put među Srbima“ iz 1994.?

– Kad smo snimali taj film, nismo znali kako će ispasti. To je, metodološki, prije happening nego film. Samo sam htio, prvo, reagirati na nasilno brisanje cjelokupne prošlosti i, drugo, vidio sam taj narod u konfuziji, očaju i pod užasnim pritiskom novouspostavljene ideologije tako da pola ljudi, dok se obraća Titu, govori ono što su naučili iz medija, znate ono: “Vi ste agent Kominterne pa ste tražili od pape da vas pokopaju u Vatikanu.“ To je ta suluda i nekonzistentna propaganda koja je i pravljena tako da narod dovede u konfuziju. Kako bi inače taj narod mogao birati za rukovodioce onaj svoj najgori šljam?

NACIONAL: Znači li to da je, u vrijeme snimanja tog filma, stvarnost bila veća od fikcije?

– Stvarnost je bila nadrealna, što se najbolje vidi po jednom događaju u ta dva dana, koliko smo snimali film. Glumci koji su nekoć glumili Tita nisu ga htjeli glumiti u mom filmu i govorili su mi: “Pa ja sam to morao, nikad ga ne bih glumio dobrovoljno, ne dolazi u obzir, kakav Tito!“ Tada sam otišao k Mićku Ljubičiću, koji je tada radio kao humorist na radiju i on je prihvatio moju ponudu. Rekao sam mu da ću svom prijatelju Milanu Pavloviću dati ulogu vozača te da on ima pištolj. Njega sam angažirao jer je kupio mercedes Stane Dolanca i rekao sam mu: “Vozit ćeš Tita u Dolančevu mercedesu i stalno drži pištolj jer ćemo vjerojatno biti isprebijani kad se pojavimo na ulici.“ Međutim, dogodilo se suprotno, Tito je djelovao kao magnet, što nas je zaprepastilo. Skupljalo se sve više i više ljudi, u jednoj je ulici zaustavljen promet, oko Tita se igralo kolo, došla je policija i odvela mene i snimatelja zbog provokacija. Odveli su nas u policijsku stanicu i uzeli nam kameru s materijalom. Međutim, nakon desetak minuta glumac u Titovoj uniformi i vozač ušli su u policijsku stanicu i Mićko je autoritativno rekao: “Nisam završio intervju s ekipom, gdje su snimatelj i redatelj?“ Policajci su salutirali i rekli: “Druže Tito, mi smo mislili da vas oni provociraju i ometaju.“ A on im je odgovorio: “Ne, ne, ja radim intervju.“ Policajci su utrčali u našu ćeliju, gotovo nas izgurali van i rekli nam: “Tito vas čeka, nervozan je, nastavite snimanje.“ Posve nadrealna situacija.

RaniRadovi30_0

NACIONAL: Pitanje tranzicije i prelaska granica osjetili ste na vlastitoj koži 2000. godine kad ste u Sloveniji izgubili putovnicu, zbog čega vas je hrvatska policija protjerala.

– Da, bilo je to u prvim danima rujna 2000. godine, pred izbore u Srbiji. Nekako sam izgubio pasoš te sam pokušao doći u Novi Sad preko Hrvatske u koju sam ušao uz pomoć nekog papira. Međutim, u Hrvatskoj me uhitila hrvatska policija i kako nisam imao dokumente, vratili su me u Sloveniju. Slovenci su mi tada rekli kako me hrvatska policija sada ima u kompjutoru i kako moram biti pažljiv.
Vratio sam se kući preko Mađarske i tada sam odmah obaviješten kako moram u Zagreb zbog intervjua sa Stjepanom Mesićem koji sam radio za videoprodukciju novosadskog Radija 021. Otišao sam u Suboticu po vizu i tamo su mi rekli kako u kompjutoru imaju nekog Želimira Žilnika koji je protjeran iz Hrvatske, ali da to sigurno nisam ja nego netko tko se koristio mojim ukradenim identitetom. Dobio sam vizu i susreo se s Mesićem koji je bio potpuno opušten i koji je najavio kako će na predstojećim izborima Srbi glasati protiv Miloševića. Na kraju me pitao kad sam posljednji put bio u Hrvatskoj, a kada sam mu rekao da je to bilo prije dva dana, Mesić je rekao; “Vidite kako se i na vašem primjeru primjećuje tranzicija prema Europi.“ Ja mu, od straha, nisam htio reći da su me prije dva dana protjerali iz Hrvatske.

NACIONAL: Nedavno je prikazan dokumentarac o stradanju vaših roditelja u II. svjetskom ratu. Odaje li vam se tako priznanje za vaš filmski rad?

– Prije dvije godini u Goriziji u Italiji dobio sam Nagradu Darka Bratine i čovjek koji mi je dodijelio nagradu rekao je da je moj otac iz tih krajeva. Ja sam im rekao da mogu naći svjedoke i napraviti film. Prije mjesec dana film je premijerno prikazan u Ljubljani, gdje nisam bio. Kad sam autora filma Dimitra Anakijeva pitao o motivima, spomenuo je revizionističke tendencije u postkomunističkom prostoru na temu II. svjetskog rata, gdje se antifašizam potpuno relativizira, a kvislinzi pokušavaju dokazati da su bili na pravoj strani. U Sloveniji su kvislinzi i crkva služili fašističkom okupatoru, a crkva sada pokušava vratiti posjede i promijeniti povijesnu faktografiju. Autor filma je otišao u Niš, u sela na granici s Bugarskom, susreo stare partizane i četnike koji su se svađali tko je bio na pravoj strani. Neki četnici su se hvalili kako su bili sretni kad su uhvatili partizane i surovo ih ubili. To pokazuje bitnu antieuropsku orijentaciju elite koja nas vodi. Da takvo što kaže netko u Francuskoj, Engleskoj ili Americi, bio bi pod istragom. Kad sam prije dvije godine, u povodu dolaska Wima Wendersa na Fest, bio pozvan na prijem k njemačkom veleposlaniku u Beogradu, osim nas pet-šest filmskih radnika bili su tu i srpski političari. Jedan je rekao: “Gospodine veleposlaniče, ja sam iz stranke koja nastavlja četničku tradiciju, mi smo s vama bili saveznici u ratu, tako da ćete vi imati razumijevanja za nas.“ Veleposlanik Andreas Zobel okrenuo se prema članovima svoje administracije i rekao: “Molim da se zapiše da sam ja predstavnik države čiji je državni i sudski sustav sudio i streljao ljude čijim se savezništvom ovaj čovjek hvali, tako da ja s vama ne želim imati ništa. Molim vas da preda mnom ovakve stvari više ne govorite.“ Wim Wenders mi je na to rekao: “Prošao sam Afriku i Aziju, ali ovu vrstu primitivizma nisam dosad nigdje doživio.“

NACIONAL: U vašim ranim filmovima primjećuje se poseban smisao za humor. Je li to bio vaš cinični bijeg od političke i socijalne stvarnosti?

– To se moglo primijetiti već od mog prvog filma ‘Žurnal o omladini na selu, zimi’, koji sam snimio 1967. O njemu su pisani eseji kao o vrlo ironičnom i humorističnom pristupu socijalnim fenomenima. Sviđale su mi se stvari u filmu koje su imale i taj naboj. Vrlo rano sam shvatio da je to način izbjegavanja očaja.

————————————————————————————————————–

BIOGRAFIJA
Rođen 8. rujna 1942. u Nišu
1969. osvojio nagradu Zlatni medvjed za film ‘Rani radovi’ na filmskom festivalu u Berlinu a film je bio zabranjen u bivšoj Jugoslaviji
1973.-1976. emigrirao u Njemačku i snimao dokumentarce o terorističkoj organizaciji Baader-Meinhof i zbog toga je protjeran
1985. uz rad na televiziji i u kazalištu snimio film ‘Lijepe žene prolaze kroz grad’ o nacionalističkim napetostima u bivšoj Jugoslaviji
1988. snimio crnu komediju ‘Tako se kalio čelik’ o pojavi divljeg kapitalizma u istočnoj Europi
1994. hit-dokumetarcem ‘Tito drugi put Srbima’ pomogao začetku beogradske medijske kuće b92
1995. dokumentarac ‘Dupe od mramora’ o mitu o muškom ratniku osvojio nagradu Teddy na filmskom festivalu u Berlinu
2003. snimio prvi od tri dokumentarca ‘Kenedi se vraća kući’ o Romu koji je protjeran iz Njemačke u Srbiju

—————————————————————————————-

Od ostalih dobitnika valja izdvojiti još:

* Zlatni Medved za Najbolji film – Grbavica (Jasmila Žbanić, 2006) Bosna i Hercegovina

* Grand Prix žirija (Srebrni Medved) – Nevinost bez Zaštite (D.Makavejev, 1968)

* Najbolja režija (Srebrni Medved) – Živojin Pavlović (Buđenje Pacova, 1967)

za P.U.L.S.E.
Simić Mihajlo

13 komentara na tekst Naš Medved

  1. Snezana Moracic

    11/02/2010 at 23:11

    malo prepricavanja, malo citiranja tirnanica iz ‘crnog talasa.’
    Kaze da je te 1968 dnevna i specijalizovana stampa obavestila javnost onako uzgred, rutinski da je mladi reditelj,Z.Zilnik poceo snimanje svog prvog igranog filma u okolini N.Sada. Novine je vise interesovao podatak da u filmu glumi Mis Srbije Milja Vujanovic nego sadrzaj filma.A nasi novinari, kao nasi novinari, intervjuisali Milju i pitali je ima li svlacenja, po cemu su, u to vreme, nase glumice bile poznate i rasterecene nekih moralnih nedoumica: ‘skinuti se ili ne.’
    Zilnik je prihvatio da se o njegovom filmu govori kao film koji opisuje lepote nase domovine i lepotu nagog zenskog tela.

    Cak je jednom i izjavio : ‘ Film je o jednoj devojci i trojici mladica koji nisu ravnodusni. Oni ne prave profesiju ili karijeru od svog nezadovoljstva, oni nisu funkcioneri svoje akcije. Njihov zivot je opasan jer rade stvari koje se ne dopustaju ni jednoj velikoj sili. Oni zive intenzivno i kratko. I kao sto uvek u zivotu biva, oni na kraju filma ginu…’

    Kratko i jasno i ocigledno da Zilnik samo nastavio zapoceti ‘proces’ iz njegovog dokumentarnog filma ‘Lipanjska gibanja’ koji se prikazivao kao predigra ‘Ranih radova’ kasnije.

    I onda su krenuli komentari koji su se polako pretvarali u hajku na Zilnika zbog filma. Iz knjige snimanja ‘procureli’ fragmenti, a da film jos nije bio zavrsen.

    Dzavid Husic objavljuje komentar u sarajevskoj reviji Svijet pod nazivom ‘Ko koga sokira?’, a apropos diskutabilne scene iz filma kada Dragisa omanjuje u krevetu sa devojkom Jugoslavom uprkos hvalisavog obecanja da ce’preci s reci na dela’ i uciniti joj’ono’ sest puta zaredom. Zbog bratstva i jedinstva, jasno.
    ‘Njih dvoje uvlace se kroz prozor u sobu. Jugoslava ne smije kuci, ali nece ni da vodi ljubav sa Dragisom. Ipak joj on svalaci, komad po komad odjece, dok mu ona ‘smiruje nervozu’ citanjem nekakvog, ne bas mnogo pametnog filosofskog traktata o stidu i revoluciji.’

    Savrseno, medjutim, ‘taj traktat’ je bio ZAKLJUCAK MARKSOVOG PRVOG PISMA RUGEU iz 1843. koji spada u one najklasicnije marksisticke tekstove. Dzavidu je promaklo? da su Marks i Engels autori dodatnih dijaloga.
    ‘Neomarksisti’, citaj tadasnja omladina i studenti su jedva docekali da zajedljivim komentarima nacrne Dzavida.

    Zilnik, ne bi bio Ziulnik da tu halabuku koju je pokrenuo Dzavid nije iskoristrio za svoj film, pa je da bi se osvetio Dzavidu ubacio scenu gde njegov glumac vrsi veliku nuzdu , spominje novinara i brise se papirom iz lista za koji novinar, Dzavid radi.

    Ta mala scena nije naskodila filmu da 1969. krene u nase bioskope uz Miljinu izjavu :’Uvek cu se svlaciti!’

    Ah, koja divna, divna reklama za film, za ‘pohrliti’u bioskop.
    Prve kritike – kontraverzne, naravno.

    /nastavicu…tirke se raspisao na desetak stranica, a vrlo je interesantno/

    moco, a bas sam pomislila hoce li se neko od vas ‘setiti’ Ranih radova, ovaj mali omaz Zilniku je bas tako prigodan.

  2. Moca

    12/02/2010 at 00:09

    Pa, podsetila me ona najava od jutros da i mi imamo jedan film koji je osvojio Medveda (a i Bosna takođe), pa rekoh da podsetim na to stavljanjem ovog intervjua gde Žilnik priča o tim vremenima. meni je on najviše interesantan kao neko ko je najviše najebo od svih tih filmadžija (bar mi se tako čini) + to detinjstvo bez roditelja. inače mi se njegovi filmovi ne sviđaju previše, najbolji mi je Druga generacija, a Rane radove sam gledao baš odavno i skoro se ni ne sećam ničega.

    ali, velika je to nagrada.

  3. Snezana Moracic

    12/02/2010 at 00:31

    on je rodjen u niskom koncentracionom logoru, a otac mu je bio partijski ‘parnjak’ mirka canadanovica…i uopste, ta saga o stradanjima porodice zilnik itekako ima uticaja i na zelimira, tako da svi ti reziseri iz crnog talasa imaju jednu specificnu filmsku istoriju, vrlo interesantno.

    evo ga jedan mali prilog iz POLITIKE

    Film o stradanju porodice Žilnik

    Iz prvog partizanskog braka na jugu Srbije rođen je poznati sineasta Želimir Žilnik

    Niš – U špansko-slovenačko-srpskoj koprodukciji privodi se kraju dokumentarni film o porodici Žilnik, odnosno o tragičnom stradanju Konrada Žilnika koga su četnici zaklali u ataru sela Kozja iznad Bele Palanke. Film prati životni put porodice Žilnik koja je krajem tridesetih godina prošlog veka trbuhom za kruhom stigla iz Celjske doline u Niš.
    Konrada je u ove krajeve doveo njegov buntovnički duh i on je 1942. godine sklopio sa svojom devojkom prvi partizanski brak na jugu Srbije. Izabranica je bila Maša Šuvaković, čije je konspirativno partizansko ime bilo Jovanka Popović. Iz tog braka u logoru Crveni krst u Nišu 1942. godine rođen je poznati reditelj Želimir Žilnik, koji je i junak ovog filma.
    U ratu je stradala Konradova familija. Svi su bili uhapšeni i sprovedeni u logor Crveni krst, a potom streljani. Prva je streljana njegova žena Maša, a zatim roditelji Ana i Viktor.
    Konrad je usmrćen u selu Kozja čiji meštani u ovom filmu govore o tom tragičnom događaju. Autori, pored ostalog, beleže potresne ispovesti preživelih logoraša. Scenario je uradio niški novinar i filmski kritičar Branislav Miltojević koji je pre petnaestak godina napisao prvu knjigu o Želimiru Žilniku. Film prati životni put Žilnikovih, od Slovenije, preko Niša do Bele Palanke, odnosno, do Kozje, gde je poslednji stradao Konrad.
    Film koprodukcijski realizuju španska BTVA iz Barselone i sineasta iz tog grada Frederik Lukas, slovenački DAF i “Film fokus” iz Niša. Reditelj filma je Dimitar Anakiev iz Slovenije, a direktor fotografije poznati niški snimatelj Jovica Krstić.
    – Snimili smo oko osamdeset odsto filma. Imamo preko sedam sati ekskluzivnog materijala. Najteži deo posla završili smo tokom januara u selu Kozja, zahvaljujući pomoći čelnih ljudi opštine Bela Palanka. Zatim smo nekoliko dana snimali u Nišu, pa u Novom Sadu, gde nam se pridružio i Želimir Žilnik. Uskoro ćemo snimati u Sloveniji, u rodnom mestu porodice Žilnik, kaže snimatelj Jovica Krstić i napominje da je većina svedoka otvorila dušu i otkrila mnogo zanimljivih, do sada nepoznatih podataka iz Drugog svetskog rata.

    M. Momčilović
    [objavljeno: 06.03.2007.]

  4. Bojan

    12/02/2010 at 03:07

    “Kad sam prije dvije godine, u povodu dolaska Wima Wendersa na Fest, bio pozvan na prijem k njemačkom veleposlaniku u Beogradu, osim nas pet-šest filmskih radnika bili su tu i srpski političari. Jedan je rekao: “Gospodine veleposlaniče, ja sam iz stranke koja nastavlja četničku tradiciju, mi smo s vama bili saveznici u ratu, tako da ćete vi imati razumijevanja za nas.“ Veleposlanik Andreas Zobel okrenuo se prema članovima svoje administracije i rekao: “Molim da se zapiše da sam ja predstavnik države čiji je državni i sudski sustav sudio i streljao ljude čijim se savezništvom ovaj čovjek hvali, tako da ja s vama ne želim imati ništa. Molim vas da preda mnom ovakve stvari više ne govorite.“ Wim Wenders mi je na to rekao: “Prošao sam Afriku i Aziju, ali ovu vrstu primitivizma nisam dosad nigdje doživio.“ ”

    Ovde bi bilo dobro i da je Zilnik imenovao budalu koja je to izgovorila. Ne zato sto mislim da to nije moguce, nego da znamo koji je “evropejac” takav primitivni magarac. Inace, drugari, ajde da budemo elementarno korektni. Nije ovde mesto za cetnike i partizane, ali (kao sto Zilnik oseca obavezu da sacuva uspomenu na svoje roditelje, ne zameram mu ni ostrascenost po tom pitanju jer to su tragicne okolnosti i tu nema sta da se kaze) ali smo duzni i da sacuvamo uspomenu na SVE zrtve nacizma u Srbiji i bivsoj Jugoslaviji: mnoge cetnike su isto tako pobili nacisti. Naravno da Mihailovic nije bio nikakav “nemacki saveznik” kao sto Zilnik imputira ovom anegdotom izjave te budale politicarske. Draza se sa Nemcima sastao DVAPUT tokom rata, oba puta kao ratni protivnik (paruizanskoj delegaciji je priredjivan svecani docek USRED Zagreba 1943, pisao Djilas u Wartime-u o tome, ali i Jozo Tomasevic i Roberts: pa sta sad, jel’ bi bilo u redu da neko kaze “partizani su saradjivali s Nemcima”?). Sto se Draze tice, toga nije bilo nego su susreti isli ovako: 1941 mu je nakon ratnih pregovora i garancije da nece biti ubijen, namestena nemacka zaseda (u kojoj je poginuo kapetan Aleksandar Misic, Zivojinov sin) i 1944, na inicijativu americkog izaslanika u Drazinom stabu, pukovnika Mekdauela. Tada je razlog susreta s Nemcima bio razgovor o nemackoj PREDAJI, jer se jos racunalo s opcijom (AMerikanci su racunali) da ce cetnici mozda da se odrze kao vojska u slucaju posleratne restauracije Kraljevine Jugoslavije.

    Sa Nemcima je u Srbiji (od cetnika) saradjivao Pecanac, koji NIJE bio u sistemu Drazine komande, i kojeg su na kraju i streljali Drazini.

    Osim toga, mnostvo cetnika je bilo zarobljeno i streljano u nacistickim logorima, i u okupiranoj Srbiji i u NDH, dakle od Banjice do Jasenovca, a mnogi su bili odvedeni cak u konclogore po Evropi. Postoje imena tih ljudi, a neki od ratnih zarobljenika su jos i medju zivima. Prosto, Zilnik ima pravo na netrpeljivost, ali ne da i da vojsku koja je (kao i partizani) mnogo propatila od nacista, proglasava za fasisticku. Uostalom, nacisticko-ljoticevske “kaznene ekspedicije” po sumadijskim selima su brojne cetnicke porodice zavile u crno. O sudbini cetnickih krajeva u NDH (kao i partizanskih) da i ne govorimo.

    Ovaj deo sa “musolinijevskom Srbijom” je neukusan. Ne tvrdim da ne treba secirati srpsku stranu price oko dogadjaja u i oko raspada SFRJ (treba) ali ovoliki selfhate je vec potpuno nezdrav i moze se obiti o glavu ne onima koji ga promovisu, nego iskljucivo nekoj novoj deci u Srbiji. Mislim, u to doba se u ex-republikama otkopavaju nacisticke zastave (od kojh, podsecam, nijedna nije bila srpska), pobedjuju stranke ciji lideri OTVORENO negiraju Holokaust i promovisu rasne teorije, slave se pavelici i handzar-divizije, a Srbija – musolinijevska. Mislim, potpuno kapiram Kusturicu i ono njegovo cuveno istorijsko gadjenje tom scenom kojoj pripada i Zilnik.

  5. Bojan

    12/02/2010 at 03:20

    PS

    I taj ambasador Cobel nije ovde bio nikakav hipik na Vudstoku, nego BAS lik cija se delatnost ovde u maniru jedva razlikovala od nekakvog okupacionog gaulajtera. Autor cuvene izjave “ako ne priznate Kosovo pevajuci, mozda vam uzmemo i Vojvodinu” or the words to that effect. Mislim, ako TO nije XIX-vekovni primitivizam odnosa prema nekim “varvarima” kojima, eto, samo stapom moze da se utera “pravda”, onda ne znam sta je. Iz normalne zemlje bi Cobel istog dana vec bio zamoljen da ode. A taj politicar idiot koji mu je bio ratni saveznik, mogao bi da ide s njim.

  6. Snežana Moračić

    12/02/2010 at 12:18

    ha, ha…ćuti kada se nije sa verbalne krenulo na vojnu agresiju.
    to je bio njegov lican stav.malo se neprofesionalno opustio,treba biti oprezan sta se prica oko ‘water coolera’
    meni je vise fascinantan zelnikov filmski razvoj, bio je 60-tih u jugoslaviji, interesantan period za filmsku industriju, bio 70-tih u nemackoj, stvarao/ziveo zajedno sa grupom venders, fasbinder, hercog…opet neko provokativno vreme i klima…kao da migrira stalno ka dramaticnim promenama.

    njegovi filmovi su autorski, definitivno pripadaju ‘cinema verite’, naravno tu istinu zasniva prvenstveno na svojim iskustvima.
    on je jedan od malobrojnih iz te produktivne i zlostavljane grupe mladih autora novog talasa u jugoslovenskom filmu, koji se pretvorio u crni talas, koji jos uvek radi.
    mislim da je on od onih autora koji svojim filmovima provocira, inspirise na polemike,ima puno dokumentarnog.

  7. Bojan

    12/02/2010 at 13:45

    Ma naravno. Pored nekog licnog (sasvim estetskog, nista drugo) nedostatka opcinjenosti crnim talasom, Zilnika sam uvek smatrao jednom od, onako, najupecatljivijih i najapartnijih figura naseg filma. Verovatno bi bio daleko glasnije vrednovan negde drugo, gde su filmovi ozbiljnija prica. Prosto je covek i globalno jedan od pionira tog nekog no-budget-verite-pristupa (legenda kaze da je i Dzim Mekbrajd tokom svog heyday-a u Holivudu bio fasciniran Zilnikovom idejom produkcije filma). Eto bas u ravni ovog (odlicnog) teksta o indie-fenomenu (voleo bih o tome da malo prodiskutujemo tamo). Znaci, tu indie-kulturu smo imali i mi (kroz crni talas i te umetnicke pravce, od Medijale pa nadalje, o kojima ti znas vise nego ja, pa onda i kroz rokenrol… uz malo kreativnog nadrealizma, i novokomponovana scena narodnjaka bi mogla bez frke da ponese indie-label 🙂 kao IDEALNI primer andergraunda koji je SAM prokrcio put u najetabliraniji mejnstrim) samo to niko nije skapirao da nazove tako. Prosto, bilo bi jako dobro da vise reditelja, pogotovo mladjih, sledi taj Zilnikov manir doslednosti u realizaciji sopstvenih ideja, umesto sto kukaju kako im eto, Zla Drzava ne da silne pare da snime svoja nevidjena remek-dela.

    Nego sam ovde i ja odreagovao ISKLJUCIVO iz “dokumentaristickih” pobuda, jer naprosto znam faktografiju koja je bitno drugacija od Zilnikove interpretacije. Kao sto nas je nervirala i ona histerija 1990ih (najpre Draskovic a onda i cela scena politicka) u kojoj je ispalo da eto, partizana nije ni bilo, a i ako jeste, to je bila neka banda sitnih dzeparosa koja je planirala atentat na englesku kraljicu 🙂 i slicne gluposti iz one americke hladonratovske antikomunisticke demonologije Ajova 1950-style. I te price, koje su bile SILOVANJE zdravog mozga i pljuvka po ljudima koji su ucestvovali u NOB, su samo druga strana novcica te propagande od ranije (a evo i od sada) koja kaze da je Draza (lice sa nemacke poternice, vodja PRVOG oruzanog ustanka protiv nacizma u okupiranoj Evropi, general cija je zena bila zatvorena na Banjici, komandant vojske na koju je pokrenuta PRVa esesovska ofanziva na Balkanu…) ustvari bio isto sto i nacisti protiv kojih se borio. Problem je verovatno i u tome sto gomila knjiga i dokumenata krajnje etabliranih istoricara na Zapadu na temu cetnika, ovde nije objavljivana ni tada ni sada (eto cak ni taj Djilasov Wartime ovde skoro niko ne zna, o Tomasevicu i Robertsu da ne govorimo, nego banku o ‘zlim cetnicima” jos uvek drze na temu WW2 nadri-istoricari koji nisu procitali nijedan relevatnan dokument osim ovih doktorovanih domacih i nijedan strani arhiv nisu u zivotu nisu videli a i da jesu, tamo bi mogli samo da donose sendvice jer ne govore nijedan jezik).

  8. Bojan

    12/02/2010 at 14:04

    Podseti me ovo na dramu “Poslednji cin” koju sam bas nedavno video. A gledao sam i kao dete. Pa tu u PRVOM kadru sedi Draza i izbacuje recenice tipa “ah, Nemci su jedan superioran narod” (Draza je inace bio frankofil, nacionalista versajskog kova, odlikovani veteran rata protiv Nemaca, potpuno covek onog seta koji su tada podrazumevale “demokratske vrednosti”, Nemce bas nikad nije voleo, cak ni u medjuratnom periodu nije bio pristalica nekog priblizavanja, dakle nE BI nikad tako nesto rekao), pa onda kaze “javio mi se Pavelic i bio je bas korektan” (sto je budalastina, Draza s Pavelicem nije NIKAd imao nikakve relacije, bili su na suprotnim ratnim stranama SVE vreme), a pored Draze sedi pripiti Kalabic a napolju se cuju retardi sto urlaju “kolji ovog, sigurno je Turcin”. I to je slika koju svi imamo u malom mozgu, ta prica o Drazi kao vodji neke bagre koja ide okolo s nozevima u jednoj i pecenjem u drugoj ruci i grlicem brlje u ustima. Ja sam tek kasnije video one fotke iz tih americkih arhiva, gde se slikaju avijaticari i cetnici (ima i fotki sa Sovjetima iz oslobadjanja Srbije 1944) pa je to kod nas onako amaterski retusirano pa umesto Engleza sedi Nemac sa zamagljenim licem

    Nego, iz ovog intervjua mi je upecatljiva epizoda s Vendersom (inace u pravu si, Cobela je Nemacka povukla iz BG posle tog skandaloznog ispada sa teritorijalnim inovacijama, nasi ga verovatno nikad ne bi zamolili da se povuce). Elem, pazi recenicu Vendersovu “bio sam u AFRICI I AZIJI ali taj primitivizam…” Ovo bi bio daleko ozbiljniji skandal da je i ako je stvarno tako rekao. Znaci, bio sam i medju fuj-fuj-fuj-fuj crncima i zaostalim raghead-ima ali eto ima i gorih. Mislim, koristiti Afriku i Aziju kao meru nekakvog primitivizma em je moralno neprihvatljivo em cinjenicno neodrzivo (nisam siguran da ijedan evropski rafinman bezi kineskom ili japanskom u bilo kojem drustvenom segmentu). Nesto mi se cini da bi Venders, da zna za ovaj intervju, iz istih stopa rekao da tako nesto nije ni pomislio nikad a kamoli izgovorio na diplomatskom prijemu

  9. Moca

    12/02/2010 at 15:08

    bojane, pošto vidim da te ovo baš pogodilo, samo bih da se ogradim da sam ovaj intervju preneo vođen isključivo “filmskim” razlozima. ako ima nešto u njemu što me interesuje a da spada u sferu politike, onda je to samo ovaj deo o bunkerisanju filmova. partizani, četnici i ostali me nisu ovde zanimali, i ovo što pišeš u komentarima stvarno “nisam video da dolazi”, pretpostavljam zato što slabo poznajem tu problematiku.

    rekoh već, žilnik me najviše zanima zbog tog najebavanja (cele genreacije).

  10. Bojan

    12/02/2010 at 16:05

    Ma ne, bre, sto bi me pogodilo. Ta moja pogresna procena je druge prirode od tvoje, posto solidno poznajem tu problematiku (recimo, freak sam za savremenu istoriju, mada vise neku politicku i kulturnu nego ratnu, ali ova tema mi je postala bliska zbog te kontroverze i stvarno GOMILE podataka koji su u jednom trenutku postali dostupni a relevantni su). Pa sam mislio da mozda hoces da bas u ovom pravcu razvijemo diskusiju (posto generalno ne ucestvujem na Internet-prepucavanjima te vrste, znas kako je to sabanski po forumima). A ovde je ipak mirnija atmosfera. Jer ovaj intervju je daleko vise politicki nego nesto strogo filmoloski. For the record, ISTO bih reagovao i da je neki cetnicki Zilnik ispricao bajku o Zlim Komunistima na nacin na koji ovde Zilnik podmece i generalizuje. Cak ovde nikakav beef nemam, partizansko sam unuce all the way. Ali mi prosto smeta ta fingirana fasizacija srpskog mejnstrim-diskursa u WW2 (a i cetnici i partizani su mejnstrim neke srpske pozicije tada, kvislinzi su treca i marginalnija prica: e sad, neki bi hteli da Srbe naknadno prikljuce Osovini tako da ispadne da su Srbi jurisali na Staljingrad umesto sto su masovno umirali po konclogorima, i taj revizionizam mi smeta). Jer smatram da je uvredljiv prema zrtvama nacizma (a mi smo tih zrtava imali bas mnogo) i pociva na odavno diskreditovanom falsifikatu koji se jos samo ovde odrzava. Naprosto je nepristojno davati vestacko disanje tom mitu “cetnici su jednojajcani nemacki blizanci” kada vec znamo i koliko je bilo borbi cetnika protiv Nemaca, i koliko ih je stradalo u nemackim zatvorima, kao i komunista uostalom. I koliko NEMA nijednog istorijski verifikovanog dokumenta koji bi Drazu linkovao s nacistima a ima mnostvo koji ga evidentno pokazuju kao antinacistu (osim ako necemo da verujemo na rec mitomanima koji kazu da, eto, ta poteernica nema veze, cetnicke zrtve i borbe nemju veze, nego oni preko kristalne kugle citaju da je to bilo drugacije). Kao sto je i ta anegdotica iz ambasade bezveze skroz, ako znamo (a znam i ja, znas i ti, zna i Zilnik samo se pravi) da cak ni medju ovim najnapaljenijim neo-cetnicima iz te karikaturalne slike ravnogorskih sletova, NEMA likova koji su u fazonu “evo nastavljamo tradiciju saradnje sa Nemcima”. Naprotiv, upravo u TOM delu srpske scene je najjaci taj sentiment o tradicionalnim saveznicima, kralju, Londonu, Cercilu, engleskoj kraljici i americkim avijaticarima.

    Ali eto, izvini, sad mi krivo ako je ispalo da sa ti hijack-ovao temu i nameru. Izbrisi moje komente slobodno, necu da se ljutim

  11. Snežana Moračić

    12/02/2010 at 16:41

    a vidite samo ko je sve ucestvovao te 1969:

    •A Touch of Love (1969) – Waris Hussein
    •Aido (1969) – Susumu Hani
    •Amore e rabbia (1969) – Carlo Lizzani; Pier Paolo Pasolini; Bernardo Bertolucci; Jean-Luc Godard; Marco Bellocchio
    •Balladen om Carl-Henning (1969) – Lene Grønlykke; Sven Grønlykke
    •Brasil Ano 2000 (1969) – Walter Lima Jr.
    •Erotissimo (1968) – Gérard Pirès
    •Goopy Gyne Bagha Byne (1968) – Satyajit Ray
    •Greetings (1968) – Brian De Palma
    •Ich bin ein Elefant, Madame (1969) – Peter Zadek
    •Klabautermannen (1969) – Henning Carlsen
    •La madriguera (1969) – Carlos Saura
    •La sua giornata di gloria (1969) – Edoardo Bruno
    •Le gai savoir (1969) – Jean-Luc Godard
    •Liebe ist kälter als der Tod (1969) – Rainer Werner Fassbinder
    •Made in Sweden (1969) – Johan Bergenstråhle
    •Midnight Cowboy (1969) – John Schlesinger (I)
    •The Bed Sitting Room (1969) – Richard Lester (I)
    •Three Into Two Won’t Go (1969) – Peter Hall (I)
    •Tiro de gracia (1969) – Ricardo Becher
    •Un tranquillo posto di campagna (1969) – Elio Petri

    ne bih da umanjim znacaj ‘ranih radova’, ali pobediti ‘midnight cowboya’?!
    mislim da je berlin bio apsolutno spreman za zelnikov film.
    jos jedno iznenadjenje, de palmin ‘greetings’dobio srebrnog medveda, a taj film je sve ne samo ‘festivalski film’, cak nema ni koherentnu pricu, ne znam ni kojoj vrsti komedije uopste pripada.

    ma u redu je bojane, reagujemo na stvari koje nam se dopadaju kao i na one koje nam paraju usi,sasvim je ok.

  12. Bojan

    12/02/2010 at 18:17

    OK, onda, back to movies. Stvarno je taj spisak koji izlistavas onako, istorija filma druge polovine XX veka, pazi samo autore. Moguce da je nas film imao auru “egzotike” koja uredno cini deo argumenta na medjunarodnim festivalima (objektivno, filmovi iz manjih zemalja cesto zbog toga i pobede – ne moze me niko ubediti da je poznavanje i uvid zirija u neke kulturno-socijalne slojeve filma iz Srbije ili Rumunije, ISTo kao za fim koji dodje iz Amerike, Engleske, Rusije… dakle neke od tih ipak globalno daleko poznatijih kultura). Ali verujem i da je bio daleko radikalniji u odnosu na ostatak ponudjenog (u to doba se u Americi cak jos uvek ne govori “fuck” u dijalozima… nedavno sam saznao da je prva zena koja je izgovorila to u mejnstrim-filmu na engleskom bila Merijen Fejtful tih godina, i to u Britaniji a ne u SAD) i da je to bio jedan od razloga. Inace, slazem se za Greetings. Da nije u pitanju De Palmin prvenac i De Nirov debi, taj film ni u fusnotama vise ne bi postojao, cak i iz te poplave tih sezonskih kontrakulturnih filmova kasnih sezdesetih je izaslo nekoliko (danas zaboravljenih) remek-dela a ovo je obicni eksperiment, cak ne narocito impresivan (secam se kad sam pre desetak godina onako klinacki naleteo na taj film kao nadobudni gledalac opskuriteta iz istorije off-Holivuda, i sve vreme pokusavao da iscedim suvu drenovinu nedoumice STA je tu tako bitno a ja glup ne vidim :))

  13. Moca

    12/02/2010 at 19:39

    svaka čast žilniku, ja bih dao međeda Midnight Cowboyu. de palma iz tog “godard perioda” mi se ne sviđa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *