Ulogujte se / Kreirajte profil

Ne plači Momo

Slučajno tražeći na You Tube jednu pomalo zaboravljenu grupu („Metak“), naiđoh i na ime autora nekih od tekstova te grupe. Album „Ratatatatija“  bio mi je veoma drag kada sam imao nekih 17-18 godina. Lipše je reć 17-18 lita. Ije! Najdraža njihova pesma (oli pisma) bila mi je i ostala „Split at night“. Nju nije napisao Momčilo Popadić. On je bio autor teksta nekih drugih pesama ove grupe, kao što je poznati hit „Da mi je biti morski pas“, „Šijavica“, „Tetrapak“…

Slučajno sam nastavljajući da tražim još neku informaciju o Momčilu Popadiću saznao da je autor tekstova mnogih poznatih pop pesama Dalmacije sedamdesetih i osamdesetih godina bio upravo Momčilo Popadić , Momo (za Blaćane) ili Pop-Pope (za prijatelje).

Pesme kao što su „Ća je život vengo fantažija“, „Oprosti mi pape“, „Svoju zvizdu slidin“, „Tonka“, “Ne budi me mati”, „Košulja plava“, “Što učinila si ti”, “Zbogom ostaj  jubavi”, „Neveni žuti, zuti“, “ Najlipše te jubi, oni što te gubi”… napisala je njegova ruka. Himnu navijača Hajduka i nezvaničnu himnu Bad Blue Boys-a (opet ta “Košulja plava”) ispisala je njegova ruka- opet…

Momo

Namerno sam otišao do gradske biblioteke u želji da pročitam još nešto što je Momo napisao. U ruke mi je pala omanja knjižica autobiografske proze „Živit u strpjenstvu ili Momo zašto se kriviš“. Svi vrlo dobro znamo koliko je detinjstvo važno za naše odrastanje i formiranje. U toj maloj knjižici Momo je nežno i sa puno ljubavi opisao odrastanje uz dedu Marka Maškovića i baku Radu Anić-Digović u Blatu  (Korčula). Knjiga je posvećena njima dvoma.  Sa puno jubavi (Blaćani nemaju slovo Lj i izgovaraju ga kao J), Momo je oslikao tu svoju „fresku fantažiju“. Maestralno se kroz priče smenjuju, baš onako kako je to i u životu, smeh i suze. Iskrenost i jednostavnost su uvek važne kod ispovedne – autobiografske proze. A ova knjižica vrca od njih. Postane nam odjednom tako toplo oko srca, kao da sa druge strane stoji neko malo, drago dete. A zaista i stoji. Moli nas za ruku i mi mu je pružamo čista srca, moleći ga da nas vodi kroz „hodnike sećanja“. Odrastanje bez roditelja je ostavilo senku čežnje, čežnje koju je taj mali Momo prihvatio skrušeno, dečije, kao sunce, kišu, vetar, more, kamen…Mnogo kasnije će nam reći da je „čežnja od jubavi jača“. A mi ćemo se složiti. Od tog „blaćanskog malog princa“ da se šta naučiti! Ije!

Ako krenemo od priče do priče iz te male, ispovedne knjižice, evo šta je mene (između ostalog) potreslo do suza i nasmejalo do suza:

„Meningitis“: Gospe moja, otiraću cili život i činiću sve što je potriba samo da mu se ništa ne dogodi, molin ti se, Gospe moja, samo da mu se ništa ne dogodi. Ovako se baka Rada moli da joj unuk ozdravi, dok otire pod jedne sobe na Parobrodu koji gre u Split, a koji je on bolestan od meningitisa greškom popiša…Baka ga je vraćala na Korčulu kada je ozdravio i kroz plač pitala „Zlato moje, jesi li zaboravil čitat? Unuk je obisi nos i reka“ Kako kad san čita cilo vrime?“. Suze i smeh. Smeh i suze. Maestralno. Dida je unuku objasnio da su Baki rekli da se od Meningitisa može zaboravit čitat i pisat i ko zna šta su joj sve nadrobili… Tako je Momo ima Meningitis, jedini u susidstvu i oprosti je Baki

.

„Impoštali smo pisma“: …“Dida je pisa s pero i pisa je lipo, ukoso ma na livu bandu, a sve tanko – debelo, tanko – debelo i sve je bilo jadno uredno i čisto i ako bi kapnulo crnilo on bi to brzo pospuga Spugačicom jerbo je voli da sve bude uredno. Prvo bi napisa pismo u šporko, a onda bi ga tekar prepisa u čisto. I onda bi glasno pročita što je napisa i reka bi mi, ako san jan blizu (a bi san uvik): Što ti se čini? Jan bi reka: Dobro je! Onda bi Dida reka: Sigurno? Jan bi reka: Ije!

Onda bi Dida reka: Ako si ti zadovoljan i ja sam. To hoće reć da se ovo može impoštat? Je li ovako?

Može.

E, dobro je. Da ni tebe ne znam kako bi izaša na kraj.

.

„Kako san se popiša u teću“: …A da san isprči guzicu (Šmaretovićima)- jesan! A kako neću! Svaku večer kad gren s potićem po mliko, jerbo oni imaju kozu i vazimjemo u njih mliko, oni me zafrikavaju. Viču za menom: Momo govno! Kada je od Bake dobio batine, Dida bi govori san za sebe:

Ni se potriba jidit!…pa se vrati i reka Kredenci, a ne meni:

Ni teško isprčit guzicu ma je teško kad te oštropu po guzici. Pa je reka kroz punistru:

Ne misli se guzicom nego glavom.

.

„Kako san se najidi“: Momo se najidi na Didu…A zašto me nisi probudi i odve u Poje i zašto mi nisi reka da ćemo polivat i zašto si sinoć reka da ne greš ninđi i zašto si mi slaga?…A kada su se pomirili Baka je govorila kako za se, a da je oni čuju: Muški, puno lipa raca! Kako ne , umriću od smiha.

.

„U masline“: …E, sad su rasprtili Mazgu. Dida je s barba Donkom prostri brnjale ispod dvi velike Masline (ja mislim da su bile Orgule) i tako su učinili kako jedan veliki Tapet, a onda su stili skale i uspeli se pa počeli brat Masline, potezat grane kljukama, uzdisat, puhat škripjat skalama i zubima. Nama ništa nisu govorili nego su brali, očetavali, brali, a masline su padale po brnjalima kako franje kad se istresu na Tapet u Kamari: tup! tup! tup! tup!… I tako, ni bilo kamo, vajalo je kupit. Najgore je što se nisi moga razgovarat jerbo svi muču i ne odgovaraju, obadaju te jedino kad provaš uteć.

.

„Došlo je radio“: …Pak u kojemu je bilo Radio bi je veliki, jadno veliki…Onda je Pak sti na Trpezu. Dida je doni nož i nožice i pomalo je poče odrešivat jerbo će konop služit („Sve će doći u taj!“), a onda je diza plombe od olova („I ovo će doći u taj“), a ja san skaka okolo i govori: Pririži Dida konop, pririži! A Dida je reka: U radiše svega biše u štediše još i više! I pomalo je odrišiva, a jan san se cili oznoji jerbo san jedva čeka da vidin kakvi je Radio, je li isti kako u Čitaonici, oli je još veći, jan bi voli da je veći, da je najveći pa da imamo najveće Radio u Selu. I na Svitu.

.

„Utakmica: …Vaja potuć Ruse. Ja san reka: A zašto? A Dida je reka: Zato. Vaja se protivit, uvik se vaja protivit ako ti kogod stane na žuj i ako te hoće pogucat….I čigov će biti Vtral ako mi tučemo? Čigov je i bi, naš će bit naš, a njihov će bit njihov, ma se radi o temu da se vaja protivit kad znaš da si u pravu.

.

“Jubav u Crnja Luci”: Došla je baka i rastvorila škure i rekla: Zlato moje, jesi li mi se probudi? I plesnula me po guzici preko lancuna, a onda se nagnula nad Brata i rekla: Mišu mali, jesi li mi se opet popiša u posteju? Jan san se probudi, a Braco se popiša u posteju i tako je sve bilo u redu…

.

“Riba za večeru”: A Dida je čita VIJESNIK U SRIJEDU i kad bi Baka, oli jan, malo glasnije govorili on bi poče naglas čitat. To nan je hoti dat na znanje da ne vičemo jerbo da mu to smeta za čitat. Onda bi Baka i jan počeli kako šapćat i Dida bi zamuča i nastavi čitat u sebi. Ma bi brzo zaboravili i počeli bi opet govorit glasno, da ne rečen vikat (naročiti Baka jerbo bi se ona brzo snervala) pa bi Dida opet poče čitat naglas i tako više puti

.

“Edip u Dubrovniku”: To je bilo kako govorim, a ako mi kogod ne viruje, neka promisli kako su njemu bile uši velike kad je bi mali pa će se domislit kako je svaki čovik kapac sve čut što mu prema, a naročito mali čovik. A jan san bi mali čovik kako je i svako dite…

.

“Kako smo varili konzerbu”: Onda smo izlili vodu iz Maštila, a Pamidore je smo ostili unutra, ja san svuka sandale, tukalo mi je dobro oprat noge, dala mi je Baka i fregun, a poslin tega san uliza u Maštil i davi san, davi san i gnječi Pamidore kako se davi I gnječi Grozje. Cili san bi crven i gaće su mi bile crvene i štrapalo je okolo kako da san se uriza jerbo je Pamidor crvene boje i takvi mu je sok, a Dida je govori: Pomalo, ni potriba skakat, pomalo, pomalo!

.

“Lito”: Eeeeee, valjalo bi se ujutro dignuti rano, posao ne čeka. Tako je Dida razgovara kad bi bi kogod iz Grada, oli s naukama. Ne bi razgovara kako svaki dan, kako s Bakon i s menom nego onako kako (u fino) govoru Dubrovčani i Korčulani. To je meni uvik bilo smišno, ma san se čini kuco da Didu ne uvridin oli ne najidin

.

“ U Jerka i Žuve na piru”: Tukalo me je naučit Pismicu i nauči san je. Ni mi bilo kamo: oli naučit i poć na Pir, oli ostat Doma. A bilo mi je puno drago poć na Pir i to s Didom. Jan san uči i ponavja, na glas, a Baka me je ispitivala. Kad je bila sigurna da san nauči dobro i da ne zaboravljan, vajalo je jedno popodne stat isprid Dide i dunda Grga i recitirat. Jedni su govorili recitirat, a jedni su govorili deklamisat, a to je sve isto. Bili su kako kontenti, a mene je bilo strah da ću zaboravit pa san recitira i deklamisa više puti na dan kad me niko ne bi ču. Čule su Pismicu i Kokoši i Nespola i Mandarin, a najviše je puti ču Miki. Pita san ga: Miki jesi Ii ti kuntenat? A Miki je reka: Mijauuu!

.

„Cili dan u bačvi“: I kala san se, ma priko voje jerbo me je bilo strah. Razumi san da se Dida puno najidi, a isto san zna da me neće istuć. Dida me nikad ni istuka, ni mi da ni pljusku, altroke da me istuče. Baka bi me istukla, ma Dida nikad. A jopet, ni me nikad bilo strah od Bake nego od Dide. Ko će to razumit?!

.

“Plivat bez tikvica”: Meni su vezali Tikvice i lipo san pliva, dobota do po vale i nazad, a teta Ines je rekla: Koliki Tovar, a ne zna plivat…I ćapali su me i počeli mi odrišivat Tikvice.-Nećuuuu! Nećuuuuuu! Pustite me, pustite me!! Ma neka san tuka i nogama i rukama držali su me dobro i drišili su mi Tikvice i Bogdan me je vrga s Garofalića u more i naguca san se, a dole u moru me čekala teta Ines i smijali su se svi, a ona je rekla: Vidiš da znaš! Vidiš da znaš!

pop00

“Bili smo trapit na Knežinu”: Prvo je iša barba Dane Jove i kopa buže, kako jame, ma prilično duboke. Onda san iša jan i nosi san Sak s Gnjojen i meća san u svaku bižu dvi-tri šake, koji put I četiri, Gnjoja. Onda je iša Dida i stavlja sadnice. A na kraju je iša Jerko i Motikon zasipa i kad bi se okrenuli na kraju jednoga reda: bilo je sve lipo usađeno. Baš je bilo lipo. Tako jedan red i drugi red i treći red i tako cilo jutro i zabolila me je škinja, ma nisan reka kako me je zabolila jerbo kako bi se usadilo da jan ne mećen Gnjoj, to prvo, a drugo, što bi reka Dida da ja rečen kako san se umori, a niko još ni reka da je umoran niti se niko još ni požali.

.

“Gremo u Korčulu”: Došla je Baka, sela na Posteju, pjesnula me po guzici i rekla: Zlato moje, jesi li mi se probudi?-Nisan.-A- la,da, a jan san mislila da jesi, jerbo bi ti se vajalo dignut i umit se i pripravit i poć s Didom u Korčulu. Učinila je kako da će poć ća, ma san jan brzo skoči iz Posteje i reka: Probudi san se! Probudi san se! Kako neću skočit kad vaja poć u Korčulu, vozit se Autobusom i svašta gledat i slušat i sigurno ćemo u Korčuli poć u restoran i Dida će mi štogod kupit,a još je najvažnije što gren s Didon, njemu je isto drago da ja gren s njim i da mu činim družbu i kad susretnemo koga poznatoga Dida će reć: A evo, nas dva muška smo došli za poslon, ne može čejade sve samo, u dvojicu je lašnje.

.

“Gosti sa Šipana”: Ja san se diga i obuka i bilo mi je drago što će doć teta Ivka i njezini jerbo će donit Mandarini i Naranača i Minduli i sigurno će mi donit Čikolatu (uvik donesu Mandarini, Naranača i Minduli i Čikolatu), a opet, ni mi bilo drago jerbo će me Baka okupat i očešjat i obuć mi robu od nedije i sveca i neću se moć vajat po Dvoru i po Vrtlu, a ako se buden vaja, išporkat ću se pa će me istuć. Zašto lipo ne pošaju Mandarine, Naranče, Mindule I Čikolatu u paketu kako što pošaje iz Trsta dundo Vlaho Kafu, Menestru, Kakako, Bakalar pa je lipo, ni se potriba kupat i privucat u čistu robu i mogu se vajat koliko me je voja?

.

“Na Pelisac”: Onda smo se pozdravili jerbo se vajalo uputiti za doć u Pijavičino na vrime, doklen se još vidi. I išli su niki još uzbrdo pa su me stili na Mazgu I stili su Burse, a oni su svi išli na noge. Bilo je vruće I najvoli bi se okupat oli zaspat, ma se ne može zaspat kad si uzjaha, moga bi past. Baka je otirala obruscen znoj, bila se i ona oznojila i pitala me je: Zlato moje, je li ti vruće? A jan san reka: Ni! Jerbo kada bi reka da je njon bi bilo krivo i grubo, a meni ne bi bilo manje vruće. Jan volin moju Baku puno pa ne volin da se puno briga.

.

„ Kad san ima Te Be Ce“: Dobro je bilo što sam moga čitat, a zna san jerbo me Baka naučila i čitat i pisat pa san čita i čita cili dan, neka bi Baka užala reć: Libri, libri, to će ti dat nogu u guzicu, sinko moj! I još bi znala reć: Nikomu, zlato moje, nisu libri dobro učinili! A jan san čita i čita i Dida bi mi svaki drugi-treći dan doni nove libre, a na Šufitu ih je bilo na kopanje, i ovakvih i onakvih slikovnicah i za skulu i bilo je romanih i bilo je DANICA kalendari i bilo je od NOVEGA POKOLJENJA sa crvenom zvizdon knjiga i svega je bilo…Jedan dan Dida ni doni ništa, a jan san reka: A što si mi donio za čitat? On je reka: Ništa. A jan san reka, a diga san se na lakte i bi san jidan: A zašto? A on je reka: Pusti lude Digoviće. Baka je sve izgorila, sve, sve! A jan san reka: Zašto? A Dida je reka: Izgorila je jerbo je puno prašine na Šufitu i da si zato ćapa na pluća jerbo si iska libre po Šufitu i da sve vaja izgorit. Tako je sve i izgorila. Onda san ja plaka, a Dida je reka da ni potriba plakat, da mi muški ne smimo plakat ni pečit se i obeća mi je da će u Burmasa kupit koji libar i novine da mogu čitat.

.

“Medenjaci u svibnju”: Da gren štogod sastavjat? Ne sastavjat, ne, nego se ćapaj matematike! Na Kredenci je Bilježnica i ono što nisi računa jučer čeka te. Ćapaj se množenja i dijeljenja. A kad ću se igrati? Ima vremena za igrat se do noći, a-la, movi se! I ni bilo kudamo, vajalo je oprat ruke sest u Kuhinju i računat. A ni mi bilo drago, nimalo. Najdraže mi je čitat i sastajat, a računat me ni voja.

.

“Živit u strpjenstvu”: Bila je mala, sva u crno, a imala je lipe bile obraze i nikad, nikad ni vikala. Išla je po kućama kad je valjalo štogod okrpit, izmendat, obrnut stari kapot, šit traverse, okrpit stare lancune i ovako. Sela bi za mašinu Singer, sagnula je glavu i činila svoj posal, a samo koji put bi digla glavu i pogledala u vrtal jerbo je mašina bila pod punistrom, pogledala dole na ulicu i opet spustila glavu i nastavila fašendat. Prikrižila bi se kad bi zazvonilo. Učila me Očenaš i Zdravomariju. I pripovedala mi narodne pjesme…Ona mi je pripovidala o Marku Kraljeviću i pivala Gospin plač i svako malo govorila: Zlato moje, vaja živit u strpjenstvu!- Boli me, boli me (govorio je Momo). Svašta čejadina boli pa prođe. Glavno je živit u strpjenstvu! …Baka je došla ujutru, sela na posteju i rekla: Zlato moje, je si li mi se probudi? I još je rekla, a počela je odma plakat: Obisila se teta Marija Markunica. I još je rekla: Obisila se u vrtlu, za smokvu.

Ovu priču o Mariji Markunici, staroj curi lipih bilih obraza Momo nam je ostavio u epilogu knjige ne slučajno. Život je paradoksalan toliko da je to i malom ditetu jasno. Pa o tome se sve vrime i radi. Suze i smij. Smij i suze. Ije!

Suze i smij i na kraju. Grob Momov je bez obeležja, a nalazi se na groblju u Blatu kod Dide i Bake. Ko traži, naći će to što traži, ako traži dovoljno dugo, jer “glavno je živit u strpjenstvu”. Ako bi da čujete miris lipa sa Zlinja, treba samo da to jako poželite. Prekrstite se pa put pod noge, tamo gde klapa “Kumpanji” piva”…Tamo je i Dida moj, Blato drago u srcu si mom”. Evo i ja ga zavoleh na neviđeno, kroz oči jednog malog dečaka. Ne plači Momo, obradovaće ova VELIKA knjižica još mnoga mala, osetljiva srca i ugrejati će im Dušu! Strpjenstva nam triba svima! Voleo bih da ga svako od nas i nađe dok svoju zvizdu slidi, baš onako kako si ti napisa u jednoj od tvojih pisama, a ja evo doli  elektronski impošta.

Svoju zvizdu slidin

Prohodu brodi priko mora
oblake vitar nebom ziba
od jubavi je čeznja jača
dajina uvik srcu triba

Nevere stizu, dažji traju
mladosti starost zamku sprema
pa cilo vrime iz početka
u svakoj glavi skitač drijema

I zato svoju zvizdu slidin
za njon san uteka
samo nju sad vidim
lipo san ti reka

Svoju zvizdu pratim
za njon san uteka
možda se i vratim
lipo san ti reka

Ne slutiš ništa, rasteš, traješ
a onda dođe ono vrime
krenuti vaja, srce goni
i ruka sama driši cime

Kušati triba druga voća
otkriti one zemlje nove
počinje tvoja duga skitnja
i tako trošiš lipe snove

za P.U.L.S.E: Goran Đerić

U Beogradu, 11.maja 2016.

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Ne plači Momo

  1. Goran Đerić

    12/05/2016 at 09:41

    Uz toplu, toplu preporuku da ovu VELIKU knjižicu nađete i pročitate, jer Vam istinsko uživanje garantujem, dodaću i komentar gospodina Pavičića koji je bio dodatna inspiracija da ovaj moj maleni i skromni osvrt na Momovu knjigu napišem…

    Ako bi se Popadiću mogla pronaći kulturalna paralela, onda bi to ponajprije bili filmovi Ermanna Olmija, i to ponajviše veliki, maestralni film “Drvo za klompe”. Nije slučajno Ante Babaja – čovjek koji je ekranizirao “Izgubljeni zavičaj” – “Drvo za klompe” zvao “filmom s aureolom”. Da je za filmskog djelatnog života upoznao “Momo zašto se kriviš”, Babaja bi nesumnjivo i Popadićevu knjigu podario atributom svetaštva. Jer, baš kao i Olmijev klasik, i Popadićev roman isijava nekom razoružavajućom dobrotom, priča o mikrokozmosu koji živi od i s prirodom, odnoseći se prema toj prirodi s franjevačkom skrušenom blagošću.

    Popadić – kršćanski romanopisac? Današnji hrvatski katolički mainstream vjerojatno bi s mnogo negodovanja prihvatio da se takvom etiketom obilježava pisac koji se zove Momčilo, koji je za života bio ljevičar i volio Jugoslaviju. Ali, što god o tom mislila biskupska konferencija, “Momo zašto se kriviš” je veledjelo mediteranskog kršćanstva, knjiga u kojoj Pop poput svetog Frane (ne Franje!) propovijeda pticama, gleda čokote kako rastu, osluškuje govor riba i ne može se djetinjim očima načuditi tom čudu. Ono što želim reći teško je reći a da ne zvuči otrcano, ali eto, ipak velim: Popadićev “Momo zašto se kriviš” knjiga je puna ljubavi, ljubavi ljudi za ljude, ljudi za stvari, za prostor, bilje i životinje. Malo je u hrvatskoj kulturi djela koja odišu takvom asiškom blagošću: nađe je se u Dulčićevim slikama, u Šopovoj poeziji ili Testenovim crtežima.

    Novim čitanjem, Popadićev “Momo” postat će važna knjiga iz mnogih rakursa. Iz perspektive dijalektalne književnosti, Popadićev se svezak nameće kao gigant hrvatske dijalektalne proze kraja stoljeća. Iz perspektive povijesti književnosti, ta knjiga kao da najavljuje zavičajni intimizam koji će se u idućoj dekadi razgorjeti s ratom, “Šapudlom” i “Sarajevskim Marlborom”. Iz sociokulturne perspektive Dalmacije, Popadićev “Život u strpjenstvu” književna je kamilica koja blaži rane u samosvijesti nesretne regije koju se sve češće i sve jedino spominje kao zavičaj palikuća, mitingaša, divljih graditelja i klerikalnih mračnjaka. Popadiću kroz desetljeća možemo adresirati veliko, zakašnjelo hvala.

    Jurica Pavičić

    LikeShow more reactions
    Comment Share.

    Comments

  2. Stanislava Kirovski

    13/05/2016 at 12:36

    davno , davno u Hitovom izdanju izasla je knjiga pod naslovom Momo,zasto places,pisac je iz severne Afrike,zivi(o)u Parizu,ne mogu da mu se setim imena,godinama sam je trazila po antikvarnicama i ne nadjoh je,a sjajna je ; isto se desilo i sa Sandrarovom Moravagine.izvinite za digresiju,ali ima toliko knj.bisera na koje ne obratimo paznju na vreme i izgubimo ih zauvek

  3. Goran Đerić

    16/05/2016 at 10:13

    Blaćani kažu da ako se ne protiviš već si izgubio. Ovo je Momo zapisao u jednom svom tekstu o Kumpanjiji: Samo je važno znat da kad si u Blatu da se vaja protivit. Jerbo, ako se ne znaš protivit – izgubi si isti čas!

    A o tome se i radi i u delima umetnosti. Protivimo se sopstvenoj smrtnosti ponajbolje kada trenutak-trenutke “zamrznemo” u priči, slici, skulpturi, notnom zapisu…I posebna čar svega toga je upravo to, da ta “poruka u boci” nema adresata, a adresati su svi savremenici i svi budući koji će doći i “poruku u boci” naći. Što se tiče Momove knjige, ona će iskopirana naći mesto u mojoj maloj ličnoj biblioteci, kao što je već zauzela svoje mesto u mom srcu. Knjige koje volimo, a negde smo ih zaturili, treba jednostavno tražiti, a ko traži taj i nađe. Konačno, mislim da se ljudska besmrtnost krije u ljudskom srcu, a ne u grobu.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *