Ulogujte se / Kreirajte profil

Ne veruj u idole – Vlada Divljan – (jednom od Dečaka)

Duh koji nas je vezivao, izbacio nas je na javnu scenu. Onda se u to umešala nazov islava, i polako smo od dobrih prijatelja postajali manje dobri prijatelji. Porasle su sujete, apetiti. Neki od nas su sebe preozbiljno shvatili, po mom dubokom uverenju

Odnedavno se na više nego skromnom domaćem tržištu ploča, na kome, pored Tošeta Proeskog dominiraju rokenrol junaci iz sedamdesetih i osamdesetih, nalazi za naše uslove neobičan album novotalasne legende Vlade Divljana. “Vlada Divljan presents: Die Tonzentrale” naslov je ovog CD-a koji je i povod za NIN-ov razgovor. Ljubazan, odgovoran i precizan, što ga čini različitijim od većine muzičara, Vlada Divljan ne pravi uobičajenu dramu oko dogovora za intervju.

Dugo sam razmišljao o takvoj ploči: “Tonzentrale” predstavlja spoj različitih muzičkih pravaca, pa i žive svirke i kompjuterskog programiranja. U vezi je sa primenjenom muzikom, filmskom i ostalom koja me sada više uzbuđuje i intrigira, što ne znači da više neću pisati tekstove. Poželeo sam da napravim izvestan zaokret, da predstavim ljudima ono što sada radim. Sumnjam da bi mi to uspelo, bilo gde, da nisam otišao u Beč. Moje ime tamo ništa nije značilo, a samo posle nekoliko razgovora dobio sam sredstva za ploču. To dovoljno govori o odnosu tamošnje države prema kulturi, odnosno supkulturi.

d90bbadafa0e05da4a6ffb1b162b8986

.

    Elektrošokovi u ložionici

Za moje bavljenje muzikom, presudno je bilo jedno davno letovanje na Tučepima. U hotelu “Jadran” nastupao je Drago Diklić sa velikim bendom u kojem je bio i fenomenalni bubnjar Ratko Divjak i dodatno me fascinirao. Odmah po dolasku s mora, predložio sam Zdenku Kolaru i Boži Jovanoviću, mojim drugovima iz zgrade da i mi napravimo bend. Nazvali smo ga “Faraoni”, s obzirom na to da je moja baba putovala u Egipat i donela mi veliki lanac sa medaljonom na kojem je lik Tutankamona. Sličan lanac je imao Furda u “Elipsama”. I šta ćemo drugo nego da se nazovemo prigodno. Posle smo saznali da se isto zove jedan bend u Kopru, pa smo promenili ime u “Holipe”, kako se zovu oni vafli koji se stavljaju u sladoled. Uspeo sam da se dokopam jedne male mandoline. Bio sam i pod uticajem “Dubrovačkih trubadura”. Zdenko je nabavio gitaru preko usisivača: Popunjavao je kupone za nagradnu igru u “Ekspres Politici” i dobio usisivač. Njegovi roditelji su ga prodali i kupili mu gitaru. Ja sam kasnije dobio novac za melodiku, ali sam, takođe, kupio gitaru. Našli smo limeno bure, to nam je bio bubanj na kome je svirao Boža, sa metalnim palicama koje nam je napravio Zdenkov otac.

Zdenko, ja, i nekoliko ortaka iz zgrade upisali smo školu gitare u RU “Braća Stamenković”. Obično kažem da sam gitaru studirao na univerzitetu “Braća Stamenković”. Zvuči neozbiljno, ali mi smo prošli veoma dobar kurs gitare, jer nas je pod svoje uzeo profesor Branko Perišić. Posle više decenija sasvim slučajno sreli smo se u teatru “Duško Radović”, baš kad smo snimali spot za album “Sve laži sveta”. Tako se i on pojavljuje kao jedan od likova u spotu. Naučio nas je osnovama harmonije, i danas čuvam notne zapise svojih prvih kompozicija.

Kad posmatram sebe sa sadašnje distance mogu da kažem da sam zaista bio rođen za muziku. Jedino tako može da se objasni ono nešto, što te tera da prolaziš kroz silna maltretiranja i patnju. A tome smo i te kako bili izloženi prvih desetak godina bavljenja muzikom. Recimo, zimi smo probe održavali u ložionici, malo-malo pa ložač ispusti nekakav vreli sumpor, elektroškovi su bili redovni kad bismo uključili mikrofon. Jedne zime Zdenko i ja pobegli smo iz škole, i otišli kod ortaka na Divčibare koji su tamo svirali tezgu. Pozajmili smo njihov razglas i autobusom ga dovezli u Beograd, kako bismo uveče svirali, besplatno, na gornjem spratu “Dadova”. Sutradan smo opet pobegli iz škole, i vratili pojačalo na Divčibare. Nema veze, nisam to doživljavao kao žrtvu. Išao bih po njega i pešice da je trebalo. Prosto, psihički sam uvek bio u muzici i kasnije, dok sam studirao na Rudarsko-geološkom fakultetu.

.

 Zdrava zajebancija

Moj ozbiljniji muzički početak datira od 1976. kad sam maturirao i kada je nastala grupa “Zvuk ulice”. Pored Zdenka i mene u njoj su bili klavijaturista Dragan Mitrić, bubnjar Kokan Popović, a imali smo i saksofonistu Boru Atića. Organizovano smo vežbali i smišljali muzičke koncepte, svirali smo i džez-rok. Sledeće godine nastupali smo u Beograđanki; na petom spratu svirao je zabavno-narodni orkestar, a na šestom smo mi, svako veče prangijali Hendriksa, “Bitlse” i “Stonse”, ali i naše stvari. To je istorija, s ozbirom na to da je izgledalo kao da su se “Idoli” naglo pojavili. “Zvuk ulice” bio je ozbiljan bend, učestvovali smo na Zaječarskoj gitarijadi i BOOM festivalu u Novom Sadu, imali sešnove u Radio Beogradu. Ali, dogodilo se da je bubnjaru Kokanu buduća žena ostala u drugom stanju, a on je morao u vojsku, i bend je stao.

306d32b591b3973302a14963be70f1c1

Dva meseca Zdenko i ja smišljali smo šta da radimo, kakav bend da osnivamo. U to vreme, krajem 1979. intenzivno se odvijaju beogradske žurke oko kojih će se kasnije ispredati legende. Na jednoj od njih Nebojša Krstić je odlučio da zajedno sa Srđanom Šaperom osnuje bend, a ja sam, šale radi, sebe predložio za bubnjara te buduće grupe. Srđan je bio moj nabolji drug u Osmoj gimnaziji, a Krle je bio njegov drug sa fakulteta. Odveo sam ih u našu prostoriju sa instrumentima, i odmah shvatio da od našeg sviranja neće biti ništa. Njih dvojica ni mikrofon nisu znali da uključe, ali taj duh koji se uspostavio između nas veoma mi se dopao. Bio je prisutan i kasnije u “Idolima”, ta vrsta energije koju smo kao ekipa imali.

Dakle, s jedne strane bili su Srđan i Krle, s druge Boža i Zdenko, dve frakcije koje sam ja spojio. Presudno za nastanak grupe bilo je naše prijateljstvo, dinamičnost različitih ličnosti, kao i postojanje muzičara i nemuzičara u bendu – atipična situacija. Sećam se čudnih pogleda, neki prijatelji su smatrali da sam skrenuo zbog moje odluke da pravim bend sa ljudima koji se nikad pre nisu bavili muzikom. Ali, taj duh koji smo Srđan i ja gajili još u gimnaziji, dao je temelje “Idolima”. Ne znam da li bi mi ikad palo na pamet da napravim pesmu “Retko te viđam sa devojkama” u drugom bendu. Kad prave bend ljudi često zaboravljaju koliko je bitna atmosfera između njih, okupe se “ljuti” muzičari, da dokažu ne znam šta. Mi smo se radovali probama, i to se oseća na našim pločama. Nije to bio samo slučaj s nama, već i “Orgazmom” i “Šarlom”, i gomilom drugih bendova. Takav je bio taj period u SFRJ, vreme dobre i zdrave energije, deideologizacije društva, intelektualnih tripova i zdrave zajebancije. To je ono što se i danas prepoznaje u muzici tog vremena.

.

Sofisticirani rokenrol

Već na prvoj probi nastala je pesma “Retko te viđam sa devojkama”, i odmah je zvučalo dobro. Na drugu probu došao je Dragan Papić, naš kreativni medijator, i nije mogao da veruje šta se dešava. Smatrao nas je konceptualnim triom kojim on rukovodi. Od momenta kad smo počeli s probama, krajem februara 1980, do momenta kad smo snimili prvu ploču prošlo je neverovatnih mesec dana. Papić je sa “Vidicima” ugovorio da nam finansiraju snimanje ploče u studiju Enca Lesića. Nikad to ne bismo snimili u Radio Beogradu, i izneli iz njega stvari poput “Maljčika”. Postojali su recenzenti i razni kulturni i supkulturni inkvizitori. Ali, Tito je upravo bio umro i kontrola je popustila. Tako su i oblici pobune u rokenrolu postali kultivisaniji. Mislim da je naša, novotalasna generacija rođena u pravo vreme. Nismo se bojali nikakvih konsekvenci zbog našeg razmišljanja; opet, bili smo dovoljno odrasli da razumemo svet u kome živimo i zauzmemo stav prema njemu, koji je očigledno bio dovoljno smislen. Da je bilo previše “gusto”, ne verujem da bismo izbacili stvari poput “Maljčika”.

Bilo je hrabrih, iskrenih tekstova i zanimljivih momenata, ali generalni pravac u rokenrolu, bar se meni tako činilo, bio je da tekst postoji tek da bi postojao. Bez potrebe za istinskim unutrašnjim smislom, nečim što ti se zaista dešava, interesuje te ili određuje kao čoveka. “Novi talas” je to promenio; kad se danas pogledaju naši tekstovi, oni ne pripadaju klasičnoj rokenrol priči. Mi smo imali imidž fino vaspitanih dečaka, ošišanih i doteranih, koji su govorili neke stvari za koje se tada nije moglo reći da su politički korektne. I to je bilo uvijeno u nekakve oblande ironije, određene distance, a opet, zapakovane u prijemčive melodije i razumljive tekstove. Imali su “Idoli” nekoliko nivoa, koji su privlačili publiku. Jedan od njih je što smo zaista bili galerija likova, direktno si mogao da nas staviš u komediju ili tragediju. Šaper je oličenje intelektualca, poredili su ga sa Vudijem Alenom. Kako su “Idoli” bili okarakterisani, pre svega kao intelektualni bend koji se bavi manipulacijom, a Šaper je i najprepoznatljiviji lik iz benda, sa cvikerima i tom vrstom imidža, dobar deo pažnje publike otišao je na njegovu stranu i on se tu dosta dobro snašao, i raskomotio. Daleko od toga da je to bila njegova jedina vrednost, neke od ključnih pesama napisali smo zajedno. I sami smo radili stajling; ja sam smislio da se zovemo VIS “Idoli”, Nebojša se na licitaciji imena izborio za “Idole”. Najpre smo izazvali gnev muzikanata: Ovi se sprdače, a mi sviramo, toliko. Postali smo šminkeri, nesvirači, oni koji nemaju pojma o muzici. Nije moje da pričam o tome, mogli smo Zdenko i ja da sviramo i mnogo komplikovanije stvari. Ali, nije u tome bila poenta kod “Idola”.

7b636fd13076c1b41edafc22ebe5545c

.

Komunikacja sa duhovima

Posle naglog i velikog početnog uspeha benda, održali smo prvi koncert u SKC-u i nismo se proslavili. Nismo imali dovoljno materijala, dovoljno pesama za normalan koncert. Bili smo nervozni i sve stvari svirali brže nego što je trebalo, tako da se koncert još brže završio. I kako to biva, svi oni koji su nas dizali u nebesa, krenuli su da nas zasipaju drvljem i kamenjem. Do tada smo izdali dva polualbuma “Paket aranžman” i mini LP “VIS Idoli”, sledeći je trebalo da bude nekakvo dokazivanje. Kao drugi film ili druga ploča, koji su uvek, kažu, presudni za budućnost autora. Dakle, shvatili smo to ozbiljno i to je jedan od razloga dugog trajanja albuma “Odbrana i poslednji dani”. To je zajednička ploča Srđanova i moja, onda i ostalih članova benda. U njoj smo načeli jedan od tadašnjih tabua: odnos prema religiji i tradiciji.

Postojao je jedan šizofren odnos prema religiji i tradiciji; mislim da je kasnije preuveličavanje nacionalnih osećanja i religije, upravo posledica dogmatskih stavova iz prethodnog vremena. U mladom čoveku mora da se javi određena doza cinizma prema licemerju, i to je jedan od mojih intimnih razloga zašto je “Odbrana” imala taj moment s religijom, ili, kako su to neki nazvali: koketiranje s pravoslavljem. U to vreme je tako nešto smatrano politički nekorektnim, i nismo snimili nijedan televizijski spot za ploču, iako smo za prethodne pesme snimali i po pet spotova. Pojavilo se mnogo članaka tipa: Čemu sve to? Uz naslove kao što su: Rok uz miris tamjana. U našoj pesmi “Hoćeš li sa mnom na ples”, pojavljuje se i motiv pesme “Igrale se delije”. Moram da kažem da je u to vreme nazovisrpski nacionalizam imao drugačiju konotaciju, predstavljao je vrstu otpora građanskog društva prema zvaničnoj ideologiji.

Dva meseca posle izdavanja “Odbrane” i pored svih hvalospeva koje smo doživljavali u “Džuboksu”, na ulici su me zaustavljali ljudi sa pitanjem: Jel’ ste se raspali, nema vas na televiziji?! Kao što je uglavnom poznato, kasnije je album “Odbrana i poslednji dani” proglašen za najbolji, prvo u jugoslovenskom rokenrolu, potom i ex-jugoslovenskom.

Postoji i jedan neverovatan momenat vezan za tu ploču, nikad ga neću zaboraviti. Jedno veče smo, zajedno sa Miletom Piletom Miletićem pravili mikseve. I baš kad smo radili “Monahe”, automatski sto na kome smo radili je potpuno podivljao, sam od sebe. Nikad pre i nikad posle toga. Usred miksa krenulo je sve da divlja, da neki glasovi izleću u prvi plan, pa da nestaju… Zastrašujuće. I još jedanput se to desilo sa istom pesmom. Kad smo uživo snimali album “Odbranu i zaštitu” 1996. u Novom Sadu, Gile i ja vraćali smo se posle rada na miksu, i preslušavali ga u kolima. Kad je na red došla i ta stvar “Monasi”, upravo smo se našli pred mostom kod Beške. Najednom se podigla strašna magla, put je počeo da leluja, sneg da užasno pada, i kreće taj neobičan zvuk, koji ne može da se prepriča.

.

JNA protiv pankera

Kad su krenule turneje, silni koncerti i spotovi, krenuli su i telefonski pozivi, izlasci i sve ono što ide uz to. Naravno, mlad si i to prija. Zadobiješ neku novu svest o sebi, ne možeš potpuno da se distanciraš od svega. Zaista, trudio sam se da se pre svega distanciram od ljudi koji su me pogrešno shvatili, ili se družili sa mnom zarad toga što sam u medijskoj pažnji. To mi je bilo odvratno, brzo shvatiš da si izmanipulisan. Počeo sam da se krećem samo u svom krugu, i naravno, upoznajem sebi zanimljiv svet. U svakom slučaju, trudio sam se da kontrolišem svoju socijalnu komunikaciju, i ne dozvolim sebi da odlepim.

U sećanju mi je naš prvi koncert u Ljubljani, maja 1981. Bio je aktuelan pank u kome je pljuvanje uobičajen vid komunikacije između publike i muzičara na bini. Prvih desetak metara publike u Ljubljani činili su ortodoksni pankeri, nisu štedeli pljuvačku, a ni jaja. Ali, desilo se da je nekoliko Zdenkovih i mojih prijatelja iz kraja, služilo vojsku baš u Sloveniji. Sad, došla im je najrođenija ekipa iz Beograda, koje ovi pankeri pljuju i gađaju. Vojnici su se naljutili, poskidali opasače i nastala je velika tuča između JNA i slovenačkih pankera. Možda su se tu nalazili koreni budućeg sukoba.

80a4fb9a7dd881cb5c3c3ecc58397dbc

Sećam se i koncerta u Sarajevu, pred deset hiljada ljudi. “Film”, “Haustor” i mi bili smo predgrupa “Bijelom dugmetu”. Velika sala “Skenderije” izgleda kao grotlo, samo vidiš kako se talasaju ljudi. Kad se uzme u obzir da smo do tada svirali pred 500 ljudi, ovo je zaista delovalo zastrašujuće. U trenutku kad smo bili najavljeni, iz nepoznatih razloga zakoračio sam unazad, i nestao u rupi na bini visokoj pet metara. Srećom zadržao sam se iznad te rupe držeći se za gitaru. Kako su me izvukli, otrčao sam u garderobu da naštimujem gitaru. A onda je nastao problem s publikom kad smo na nemačkom pevali “Schnjule uber Europe”. Svih deset hiljada ljudi nam je zviždalo i gađali su nas. Zastrašujući momenat bio je kad su počele da se gibaju one barijere ispred bine. Srećom bili smo visoko.

.

Rastanak

Govorio sam o tome da nas je naše prijateljstvo, pogotovo duh koji nas je vezivao, izbacio na javnu scenu, da je to bio preduslov za mnoge naše pesme. Onda se u to umešala ta nazovislava, i polako smo od dobrih prijatelja postajali manje dobri prijatelji. Porasle su sujete, apetiti. Neki od nas su sebe preozbiljno shvatili, po mom dubokom uverenju. U drugoj polovini 1983. mnogo tih lepih i pozitivnih osećanja, jednostavno je nestalo. Trebalo nam je i po pet dana da bismo se okupili. Malo-pomalo nestajali su svi razlozi koji su nas činili bendom, činili prijateljima i onim što smo bili – idolima.

Konkretan povod za naš rastanak bila je međusobna svađa na koncertu u Ljubljani. Naravno, bio je to samo povod. Ostao sam još nekoliko dana u Ljubljani, kad sam se vratio shvatio sam da se nešto čudno dešava u bendu. Posle dva meseca saznao sam da Nebojša organizuje probe bez mene. Bio je to definitivni kraj “Idola”.

Imao sam ukus gorčine, kako da ne. Bilo je to i jače od gorčine, bio je ozbiljan udarac za mene. Srećom, relativno brzo sam se oporavio. Već je započelo snimanje filma “Šest dana juna”, za koji je trebalo da radimo muziku. Ali, benda više nije bilo. Nadležnima u “Art filmu” rekao sam: Može da radi neko drugi, mogu da radim ja, zajedno ne možemo. Odabrali su mene. Praktično, bio je to moj prvi solo-album. S ozbirom na to da je “Jugoton” finansirao snimanje čitavog saundtreka, pesme i obradu, uslov je bio da muzika izađe pod firmom “Idola”.

Godine 1991. odlazim u Australiju, na mesec dana, ali ostajem četiri godine i dva meseca. Zapravo, otišao sam da posetim bivšu devojku, sada svoju bivšu ženu. Tamo sam bukvalno krenuo od početka, i započeo da radim instrumentalnu muziku, uglavnom za dokumentarne filmove. Praktično, imao sam samo iskustvo. I to je, manje-više, išlo uspešno, osim u jednom periodu kad je propalo nekoliko projekata. Budući da sam plaćao kredit za stan, morao sam da se zaposlim u industriji alkohola, odnosno u specijalizovanoj radnji za prodaju vina i alkoholnih pića. Bilo je to dragoceno iskustvo, upoznao sam kapitalizam odozdo. I to je promenilo neke moje političke stavove, shvatio sam koliko je značajna socijalna pravda.

.

Bečki period

Nekakva kruna mog boravka u Australiji je specijalizacija zvuka na filmu, ono što se zove saund dizajn, koji sam izučio na njihovoj filmskoj akademiji. Uradio sam muziku za nekoliko filmova, i za jedan od njih predložen sam za dodelu australijskog Oskara tzv. AIF. Ništa specijalno, ali lepo priznanje, s obzirom da se od 400 filmova moj našao među prva tri. Kad se u Melburnu odvijala ta ceremonija ja sam u Beogradu već dva meseca radio muziku za film “Tri palme za dve bitange i ribicu”. I tom prilikom upoznao sam svoju sadašnju suprugu Dinu.

Ostala je u drugom stanju pre nego smo se venčali, rešili smo da imamo dete i u januaru 1999. rodio se naš stariji sin Stevan. Imao je dva meseca kad je započelo bombardovanje, nismo želeli da to bude njegovo prvo iskustvo u životu i otišli smo u Beč, sa idejom da ostanemo dve-tri nedelje. Međutim, desile su se nekolike stvari, koje su prvo mene a potom i Dinu, navele da razmišljamo o ostanku. Odmah sam uleteo u kontakte i učestvovao na koncertima koje su levičarske grupe organizovale u protestu protiv bombardovanja Jugoslavije. Potom sam upoznao Paola Vajsa, bitnog čoveka za moj bečki period. S njim radim razne projekte vezane za saund dizajn.

5aba8df9c96aa53cfe0338dd958ec587

U poslednje vreme radio sam i muziku za nekoliko igranih filmova, kao i muziku za pozorišnu predstavu “Paviljoni”, koju je režirao Zijah Sokolović na nemačkom jeziku. Sada živim na dve stolice, između Beča i Beograda, radim u oba grada. Kad bi se brojali dani, više sam u Beču. Zapravo, često sam na putu, malo ovde, malo tamo. Muzičari s kojima radim uglavnom žive ovde, i češće snimam ovde. Na dve stolice, tako ja volim. Još kad se izgradi autoput, biće to milina.

Intervju koji je Vlada Divljan dao Ljubomiru Stavriću za časopis “NIN” 17. jula 2003. godine

“NIN”

u ime generacije koju je predstavljao Vlada Divljan. 

B.Savković

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *