Ulogujte se / Kreirajte profil

Nedelja kad je…

.. otišao Hase.

me_caarndvk8k1

Osim duhovite pesme „Pušenja“, postoji i privatna verzija. Stvarno je bila nedelja, a četvrti maj 1980. pravi prolećni dan. Vraćali smo se sa „produženog vikenda“ na Zvorničkom jezeru. Na radiju prenos iz Splita Zvezda na „Poljudu“ bolja od Hajduka, vodi sa 1:0, Pižon ševa Primorca, šansa za novi gol i baš tada ton iznenada nestaje. Tišina ko gladna godina. Posle nekog vremena začuo se drhtavi glas spikera: Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije – Umro je drug Tito.


Iako se takva vest mesecima očekivala, muk je zavladao u našem autu, istog trena širom cele velike zemlje. Umesto kući, otišao sam u redakciju lista „Zdravo“ gde sam radio kao jedan od urednika. Brzo smo se svi okupili. Uskoro je stiglo uputstvo: Svaka redakcija pravi posebno izdanje. U poslu oko specijalnog broja nisam učestvovao. Partijski sekretar takvu odluku objasnio mi je rečima: Mirišeš na tamjan. A ja mirisao na „azaro“.


To su bili dani puni buduće istorije. Sve novine su se prodale bez remitende. Beograd je bio prestonica sveta. Svi su se zaklinjali da sa Njegovog puta neće skrenuti. Oko Titove sahrane, kojoj su prisustvovali gotovo svi značajniji svetski državnici, emitovani su snimci Titovih govora s akcentima na one delove koji su se odnosili na bratstvo i jedinstvo. Jedan od najupečatljivijih bio je onaj u Splitu iz 1962. godine: „Mi smo more krvi prolili za bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti. I nećemo nikome dozvoliti da nam dira ili da se iznutra ruši to naše bratstvo i jedinstvo.“


Bratstvo i jedinstvo – parola kojoj se nekad klicalo u celoj SFRJ, ubrzo nakon Titove smrti izvrgnuta je ruglu. Usledila su vunena vremena, događanje naroda i mnoge gadosti koje su dovele do krvavog raspada nekadašnje zajedničke države.
Sredinom maja osamdesete sve skupljene novine o Titovoj smrti upakovao sam u pakpapir i vezao kanapom uz uverenje: jednom će vredeti ovo čitati. Decembra iste godine napravio sam specijalni „Zdravo“ povodom ubistva Džona Lenona. Partijski sekretar bio je zadovoljan saznanjem da se izdanje rasprodalo za nekoliko sati. Tri decenije kasnije agilna gospođa Vesna Latinović pozvala me je na ceremoniju otvaranja izložbe „Joko, Lenon i Tito“ u Muzeju istorije Jugoslavije. Zbog ranije preuzetih obaveza zakasnio sam na početak, ali uspeo da doživim atmosferu jedinstvene izložbe. Govor i pesma Rastka Ćirića celom događaju su dodali dimenziju više.

titogepard7dj


Iza Muzeja potražio sam senku hrastova izniklih iz dva žira koje su Titu u leto ‘69. poslali Džon i Joko. U hladu prošlosti razmišljam kako su partijski pravovernici, osetljivi na tamjan, postali najpouzdaniji pljuvači Tita. Meni, koji sam imao grdne frke što sam na generalnoj probi majskog Sleta ‘68. igrao fudbal i kome je onemogućeno da učestvuje u pravljenju jednog svečanog izdanja, sada ostaje da pišem o tome šta simbolično i istinski povezuje prvog „Bitlsa“ i poslednjeg pravog predsednika Jugoslavije. Inače, hrastovi u bašti Muzeja mnogo su čvršći nego svako opovrgavanje vremena u kome su zasađani, a mi odrasli.

josipbroztitoandgenkochapopovitch1


Ispred na suncu profesor prodaje svoju knjigu o Titu uz reklamu: Propali osnovac, neuspešni bravar, prevarant, donžuan, hohštapler, diktator ili istaknuti državnik, političar, vođa, humanista, mislilac, građanin XX veka.

Tito1


Moraću iz garaže da iskopam onaj paket u pakpapiru. Ne zbog nostalgije već zbog radoznalosti. Jer posle Lenona sve je drugačije, a posle Tita ništa nije isto.

B17578CF-ED5F-4790-AF4E-20AAF2E6769D_mw800_s

Petar Popović

“Blic”

Jedan komentar na tekst Nedelja kad je…

  1. Snežana Moračić

    08/05/2010 at 17:57

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *