Ulogujte se / Kreirajte profil

Neusaglašene ambicije

(recenzija filma „Doktor Strejndž“).

Kaecilius: You’ll die defending this world, Mister…

Dr. Stephen Strange: Doctor!

Kaecilius: Mister Doctor?

Dr. Stephen Strange: It’s Strange!

Kaecilius: Maybe, who am I to judge?.

Zaista, ko smo mi da sudimo? To je tako teška reč. Mi smo samo gledaoci filma, samo posmatramo celu situaciju, baš kao i nesretni i zaluđeni negativac ovog ostvarenja, Kaecilijus, i naše je da nam se film dopadne ili ne, naše je da prepoznamo njegove kvalitete i nedostatke, i na kraju, da ga stereotipno svrstamo u neku grupu, podvrstu, ili, ako vam je lepše, žanr. Upravo to i jeste čest problem „Marvelovih“ filmova: što smo ništa više do posmatrači, koji će uživati u akrobacijama, efektima, humoru, a potom izaći i brzo zaboraviti dobar deo svega toga, do idućeg (piratskog) gledanja, jedne nasumične subotnje večeri koja nije bila inspirativna ni za šta drugo.

1

Da li se to meni upravo omakla rečenica „čest problem ’Marvelovih’ filmova“? To se desilo sa razlogom… Odmah po gledanju ovog naslova povela se diskusija o „tipičnom Marvelovom filmu“, kao što vidim, slično je i na internetu. Šta je to uopšte „tipični Marvelov film“? Zapravo, na šta tačno mislimo i bez prideva, o čemu govorimo kada kažemo „Marvelov film“? Tri su produkcijske kuće u svetu američke kinematografije koje u sebi sadrže reč „Marvel“, u idućim varijacijama: Marvel Entertainment; Marvel Studios i Marvel Enterprises. Sve te kuće zanatski, kao na traci, ekranizuju priče o strip junacima Marvelovog univerzuma, pa se filmovi sa tom tematikom pojavljuju češće nego epizode vaše omiljene serije.

Kako bih nivo zabune sveo na optimalni minimum, „tipičnim Marvelovim filmom“ mogu se smatrati ostvarenja sve tri produkcijske kuće, s obzirom na to da postoji mnogo prepoznatljivih elemenata i slabih tačaka koji ih, volšebno, povezuju, uprkos tome što se ogroman broj reditelja i scenarista „izređao“ u radu na ovim filmovima. Čast izuzecima, onima, koji su, po mišljenju kritike i publike jasno odskočili, poput Raimijeva prva dva „Spajdermena“, potom filmskog serijala o simpatičnim mutantima, „Iks-men“, a onda opet „Spajdermen“ ovog puta „Čudesni“ i pod rediteljskom palicom Marka Veba, potom nedavno ostvarenje koje odudara pre svega po neprikladnosti i brutalnosti, „Dedpul“ Tima Milera i konačno, kao kruna Marvelovog filmskog univerzuma, „Ajronmen 3“ Šejna Bleka. Gde je tu „Doktor Strejndž“?

Pre svega, navešću razloge zbog kojih bi mogao da se nađe na gore načinjenoj listi „odmetnika“. Za razliku od većine superherojskih filmova, nudi zreliji koncept na dva nivoa, osnovnom – ljudskom: razrađen protagonista – i na onom metafizičkom: poigravanje sa pojmom multiverzuma i pitanjima poput: „šta je stvarnost?“ i  „gde počiva smisao, i da li je on uvek potreban?“ Još od „Matriksa“ braće (sad već sestara) Vačovski nismo imali priliku da vidimo naslov u koji je jednako „natrpana“ akcija i filozofija – s tim da su braća to izvela sa stilom, i dozom tehnološke revolucije. Bez obzira na to, čak i „Strejndž“ pruža neki nov pogled na ideju i tematiku, te se utisak „već viđenog“ briše vešto dorađenim finesama.

2

Uistinu, Benedikt Kamberbač pruža vrlo snažan performans u glavnoj ulozi, igra čoveka precizno izvajanog svojim uverenjima, doktora motivisanog sebičnošću i snažnim egom, sve do prvog dramskog čvora, momenta u kom više nismo samo ljudi sa kokicama u krilu, već postajemo gledaoci. Doktor se zadesi u saobraćajnoj nesreći i gubi svoj osnovni „alat“ i esenciju – mirnoću svojih ruku, koje najviše stradaju, toliko da više nikad neće moći da drži hirurški skalpel u njima. Očajan da pronađe rešenje, nakon ozbiljnih pokušaja, napušta zapadnjačku medicinu i okreće se mnogo drevnijoj veštini, odlazi u Nepal u potragu za guruom koji će ga isceliti. Naravno, dobija nešto više. Za početak, snažan udarac u ego, saznanjem da ništa ne zna, i da je iskusio tek delić iskustva koje zovemo život, a potom otkriva i neke nove horizonte, ispunjene činima i pogledom u druge paralelne univerzume. Sve ovo propraćeno je humorom, koji je često na nivou zrelosti ideje i protagoniste. Prisutni su i zapanjujući efekti, i sve to nas privlači i verujemo da svedočimo još jednom čvrstom pozicioniranju filma među upečatljive, a da pritom počinje natpisom „Marvel“.

I taman da zadovoljni nastavimo, željni novih uzbuđenja, negde na pola filma, drugi glumci počinju da „glume“, protagonista i antagonista se sve ređe pojavljuju na platnu. Efekti, „ispucani u prvoj rundi“ se ponavljaju, bez inovativnosti i gradacije, a potom i motivacije (efekat radi efekta). Prepoznaju se feleri površno upotrebljenog „šablona“ za herojsku priču, nedostaje dubina pre svega antagonisti, a potom i Strejndžovom mentoru, pa onda i ostalim sporednim i epizodnim likovima. Još jednom prolazi čitavo Marvelovo ostvarenje bez prepoznatljive muzičke teme; ređaju se postupci zbrzani kako bi se prikrila njihova slaba i „mutna“ motivacija, pa nije baš ni jasno kako zakoni fizike deluju u prilično ambiciozno uspostavljenom univerzumu i priči; ukratko, javljaju se odlike „tipičnog Marvelovog filma“.

On, na trenutke, jeste pokazao želju da bude nešto veće i da se ozbiljnije pozabavi pitanjima i temama koje muče i bolje filozofski potkovan um od mog, ali te želje bivaju zgažene onim da se zaradi mnogo „zelenog“ i film, pred kraj, u odnosu na obećavajuć početak, deluje vrlo „otaljano“. Prosto nije moguće smestiti ideju takvog opsega, uz obilje akcije, i sadržaja za ljude željne isključivo zabave, u 115 minuta superherojskog filma. Takav postupak jeste pošao za rukom jednom čoveku, ali mu je bilo potrebno tri nastavka i nekoliko godina rada na scenariju. Doduše, trilogija o Mračnom vitezu je očigledno bolje usaglasila dve suprotstavljene ambicije – umetničku (kreativnu) i finansijsku (komercijalnu).

3

Šlag na torti jeste potez koji sve češće viđam u Marvelovim filmovima novije generacije, a to je epilog scena koja se u dva navrata pojavljuje tokom odjavne špice. Nije tajna, bez otkrivanja detalja, i (dodatnog) kvarenja užitka, itekako će biti nastavka. Problem je što je ova potreba opet proizišla izvan same dramaturgije, motivisana, već pomenutim ciljem – razbijanjem blagajne.

Doktor koji je izgubio karijeru, misleći da je time izgubio sve, napustio je ono za šta se borio i u šta je verovao, u čvrstoj želji da samo povrati prste kojima će spašavati druge ljude, a time sebe i svoj ego, dobija mnogo više od toga – istinu i pravu ljubav, ljudskost.  Zar ovo nije priča sasvim dovoljna za jedan film, posle kog ćemo mi sami biti inspirisani da izmaštamo ostatak? Bez te mogućnosti, mnogi će se osetiti dužnim da ipak sude, pa će se desiti ovakvi tekstovi.

Za P.U.L.S.E Nino Jovcov

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *