Ulogujte se / Kreirajte profil

Neverovatnoća prostora kao vid subjektivne stvarnosti

Šta je prostor? Prva linija našeg opažanja? Da li je uopšte moguće videti prostor i zašto smo uvereni u to da je prostor predstavljen ravnomerno? Isto pitanje primenljivo je takođe i na metode merenja dužine unutar prostora, jer posmatrajući Sunčev sistem, merimo ga pravolinijski, iako vrlo dobro znamo da je prostor zakrivljen pod uticajem gravitacije.

Prostor oblikovan prisustvom

Još jedno isto tako važno pitanje odnosi se i na širenje prostora (svemira). Šta je, dakle, širenje? Zarad toga moramo se zapitati sledeće: na kojoj je udaljenosti (X) širenje univerzuma jednako brzini svetlosti? Širenje kosmosa definisano je Hablovom konstantom koja iznosi 74.2 km/a/Mpc, gde Mpc označava megaparsek, odnosno milion parseka (parsek skraćenica od paralaktička sekunda (udaljenost sa koje se jedna astronomska jedinica vidi pod uglom od jedne svetlosne sekunde)). Približno, jedan 1 Mpc iznosi 3.26 miliona svetlosnih godina, dok je brzina svetlosti c = 299792.5 km/s. Tako dobijamo vrednost X = 13.2 milijarde svetlosnih godina. Ako je prostor po prirodi zakrivljen, onda bi samo i njegovo ispravljanje delovalo kao širenje svemira, a ako u jednačinu uključimo i pretpostavku da prostor sadrži više od tri dimenzije to samo dodatno deluje kao da se ceo process dešava sam od sebe, bez vidljivog uzroka. Iako je verovatnije da je po sredi samo ispravljanje tkanja univerzuma.

Ali čemu Prostor? On jednostavno postoji. I širi se. Pun je rupa. Beskonačan je. Ili da li je beskonačan? On sadrži brojne gradivne elemente iako iz ugla posmatrača, zbog svoje enormnosti, deluje prazno i u određenoj meri neispunjeno. Interesantno je reći da prostor, kao takav, ne bi bio podložan definiciji da nema ničega u njemu. U seriji pitanja postavimo jedno, verovatno još nerazumljivije – šta se nalazi iza Kosmičkog horizonta (granice vidljivog svemira)? Ima li i iza horizonta Prostora?

Univerzum obavijen principom (ne)verovatnoće

Zamislimo sada planetu blizu granice našeg Kosmičkog horizonta sa koje se u jednom momentu otpošalje poruka. Po prirodi stvari ta poruka putuje ka nama brzinom svetlosti, ali efektivno ona se kreće tek s 50% brzine svetlosti, jer se prvo mora suprotstaviti konstantnoj sili kosmičkog širenja. To je pomalo i paradoksalno jer radijus našeg Kosmičkog horizonta iznosi 13.2 milijarde svetlosnih godina, ali svetlosti s ruba horizonta treba duplo više vremena ne bi li došla do naše planete. Što je svetlost bliža Zemlji manje je širenja i tako dalje eksponencijalno. Takođe, važno je naglasiti da ovo nema direktne veze sa Teorijom relativnosti Alberta Ajnštajna. Svetlost i dalje putuje brzinom svetlosti, ali mi ovde razmatramo efektivnu brzinu kretanja unutar prostoru. U momentu kada bi ta vanzemaljska poruka stigla do naše planete, mi je detektovali i usmerili naš pogled ka planeti sa koje je poslata jednostavno bi opazili da te planete odavno nema. Čak ne bi bili ni u stanju da pretpostavimo šta se sa njom dogodilo u međuvremenu. Jednostavno mi to ne bi mogli znati. Iz tog razloga možemo reći da se iza Kosmičkog horizonta krije okean Mogućnosti. Onih mogućnosti koje ne možemo da definišemo sadašnjim setom zakona kojim raspolažemo. Niti da opazimo. Bar ne svetlosno. To se isto tako odnosi i na teoriju Velikog praska. Zemlja može biti u centru našeg univerzuma, ali nema svekolikog Centra. Kako uopšte može biti centra nečega čiji rubovi ne mogu biti detektovani i objašnjeni?

Sve što nije opaženo, gde nema svesnog posmatrača, postoji jedino u verovatnoći, stanju mogućnosti. Zatim, u momentu opažanja samo jedna od potencijalnih X mogućnosti biva manifestovana, dok ostale otpadaju. Bar u našoj verziji univerzuma. Jedna od beskonačne matematičke (ne)verovatnoće. Mogućnosti su jednake nemanifestovanosti. Te nemanifestovano ne postoji. To ne znači da je sve van Kosmičkog horizontal prazno – ili puno. Jednostavno je Ništa. Nije prostor. Nije vreme. Nije materija, ni energija.

Nema centra…

… jer sve je centar.

Ovo naš um ne može smisleno i u potpunosti pojmiti, jer smo stvoreni da mislimo u okvirima određenih setova pravila i predefinisanih zakona. Kako onda dokučiti šta se krija iza Vela horizonta? Razlog zbog čega nam je tako teško ovo razumeti možemo nazvati fenomenom odvojene svesti. Radi se o problemu prihvatanja stvarnosti iz različitih uglova. Kao kada prekinemo telefonski razgovor. Onog momenta kada spustite slušalicu postojanje osobe s druge strane linije, iz vašeg ugla, prelazi tek na nivo verovatnoće i mogućnosti. Osoba prestaje da Bude jer se više ne može potvrditi njeno prisustvo, odnosno njena realnost. Ili kao kada brod napušta luku, u momentu kada nestane iza horizontal sve se svodi na mogućnosti i matematičku verovatnoću ishoda. Može biti da je sve u redu s brodom ili pak da je potopljen, otet, ili uništen… I tako u beskraj sa scenarijima. Ali u momentu kada vam iz luke, kuda se brod zaputio, jave da je pristigao i da je usidren na svojoj krajnjoj destinaciji, sve verovatnoće se ruše, nestaju, i manifestuje se ta jedna jedina. Ona u kojoj je brod mirno doplovio na svoje odredište u tačku B. Otud i teorije i beskrajnim univerzumima, gde se svaki scenario već uveliko odigrava, gde sve mogućnosti matematičke verovatnoće dolaze do izražaja i da su, svaka u svom svetu, apsolutno stvarne. Realne.

Koncept multiverzuma

Ovako postavljene stvari i tok razmišljanja može se u određenoj meri poistovetiti sa idejom solipsizma – filozofskom stavom koji u centar sveta postavlja jedinku i njeno iskustvo. Solipsizam je poseban oblik subjektivnog idealizma i teži tome da se celokupna stvarnost bazira na individualnom. Verovanja da se znanje mora tražiti unutar ličnog iskustva i potom neuspeha da se nađe most preko koga bi osoba mogla da nas obavesti o bilo čemu što je izvan nje. Sve izvan toga svodi se na osete i nadražaje. Čitavu stvarnost, uključujući u ljude u njoj (nama znane i neznane) oblikujemo našom svešću, odnosno njenom širinom i spremnošću da se prilagođava na svet koji sama gradi. Solipsizam sadašnjeg trenutka proteže svoj skepticizam čak i na vlastita prethodna stanja, tako da sve što je ostalo, jesam ja, sada.

Može biti da se naš kolektivni Kosmički horizont prostire u rasponu od 13.2 milijarde svetlosnih godina, ali je naš lični horizont samo u rasponu naše čulne percepcije. Razmislite o tome da kada god se okrenete ono što ostaje iza vas odlazi u domen verovatnoće i okeana beskonačnih mogućnosti. Na ovom mestu naše inicijalno pitanje koje je glasilo – Šta je prostor? – postaje sekundarno. Sada se nameće veće i verovatno ultimativno pitanje – Zašto (prostor)?

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *