Ulogujte se / Kreirajte profil

Nihilizam ili trijumf bogova

Ali, istorija nam pokazuje čudnu pojavu: reaktivne snage trijumfuju, negacija preovlađuje u volji za moć! Nije reč samo o ljudskoj istoriji, već o istoriji života, istoriji Zemlje barem onako kako je nastanjuje čovek. Svuda vidimo trijumf nekog „ne“ nad onim „da“ , reakcije nad akcijom. Čak i život postaje prilagođen i regulativan, svodi se na sekundarne oblike: više ne razumemo šta označava delovanje. Čak se i snage Zemlje iscrpljuju na ovoj opusteloj površi. Tu zajedničku pobedu reaktivnih snaga i volje za negiranjem Niče naziva „nihilizmom“ – ili trijumfom robova. Analiza nihilizma je, prema Ničeu, predmet psihologije, podrazumevajući da se takva psihologija tiče i kosmosa.

Za jednu filozofiju snage ili volje izgleda teško da objasni kako pretežu reaktivne snage, „robovi”, „slabići“ . Jer, ako se skupa formira neka snaga veća od jakih, ne vidi se šta se promenilo, na čemu se osniva kvalitativna procena. Ali uistinu, slabići, robovi ne trijumfuju putem dodavanja svojoj snazi, nego preko izvlačenja snage iz drugih: oni odvajaju snažne od onoga što oni mogu. Oni ne trijumfuju komponovanjem svojih snaga, već preko moći svoje prilepčivosti. Oni zahvataju postajanje-reaktivnih svih snaga. U tome leži „degeneracija”, odvajanje od života. Niče pokazuje kako već borba za život, prirodni odabir, nužno favorizuje slabe i bolesne kao takve, one „sekundarne” (bolešću se naziva život sveden na svoje reaktivne procese). Još više, u slučaju čoveka merila istorije favorizuju robove kao takve. Postajanje-bolesnim života u celini, postajanje-robovima svih ljudi gradi pobedu nihilizma. Time ćemo još izbeći pogrešno razumevanje ničeovskih izraza „jak“ i „slab“ , „gospodar” i „rob”: očigledno je da rob ne prestaje da bude rob ako se dočepa vlasti, niti slab prestaje da bude slab.

originalslika_NICE-I-FILOZOFIJA-Zil-Delez-90560349

Reaktivne snage, kad pretežu, ne prestaju da budu reaktivne. Jer, prema Ničeu, svuda je reč o kvalitativnoj tipologiji, reč je o niskosti i plemenitosti. Naši gospodari su robovi koji trijumfuju u jednom univerzalnom postajanju-robovima: evropski čovek, domaći čovek, lakrdijaš… Niče moderne države opisuje kao mravinjake gde šefovi i vladari prevlađuju svojom niskošću, prilepčivošću te niskosti i lakrdijašenjem. Ma kakva da je Ničeova složenost, čitalac lako nasluti u koju je kategoriju (to jest u koji tip) svrstana rasa „gospodara”, kako su ih zamislili nacisti. Kad nihilizam trijumfuje, tada i samo tada volja za moć prestaje da znači „stvarati”, i označava: želeti moć, žudeti za dominacijom (dakle, sebi pripisati ili prisvojiti ustanovljene vrednosti, novac, čast, vlast…).

Jer volja za takvu moć upravo je volja roba, način na koji rob ili nemoćnik zamišlja moć, ideja koju o njoj gradi za sebe, i koju primenjuje kad pobedi. Događa se da bolesnik kaže: ah! kad bi mi bilo bolje, ovako bih učinio – i možda će tako činiti, ali ti projekti i zamisli još uvek su ideje bolesnika, ništa drugo do bolesnika. Jednako je sa robom i njegovom zamisli vladanja ili moći. Jednako je i sa reaktivnim čovekom i njegovom zamisli akcije. Svuda nalazimo preokretanje vrednosti i procena, svuda stvari gledane iz ćoška, naopake slike kao u oku bika. Jedna od najvećih Ničeovih reči glasi: „Uvek treba braniti jake od slabih.“

Precizirajmo, u slučaju čoveka, etape trijumfa nihilizma. Te etape oblikuju velika otkrića ničeovske psihologije, kategorije jedne tipologije dubine:

  1. Resantiman: ti si kriv, ti… Projektivno optuživanje i okrivljavanje. Ti si kriv ako sam slab i nesrećan. Reaktivni život izmiče aktivnim snagama, reakcija prestaje da „dela“ . Reakcija postaje vrsta sentimenta, „resantiman“ , koji se upravlja protiv svega aktivnog. Delanje se čini „nečasnim”: sam život je optužen, odvojen od svoje moći, odvojen od onog što može. Jagnje kaže: moglo bih da činim sve što čini orao, zaslužilo sam da se uzdržim, neka orao postupa kao ja…
  2. Loša savest. ja sam kriv… Moment introjekcije. Uhvativši život u zamku, reaktivne snage mogu da se vrate sebi. One interiorizuju krivicu, za sebe kažu da su krive, okreću se protiv sebe. A time daju primer, godi im da im se priduži život u celini, dosežu maksimum prilepčive moći – one oblikuju reaktivne zajednice.
  3. Asketski ideal: moment sublimacije. To što želi slab i reaktivan život na kraju je negacija života. Njegova volja za moć je volja za ništavilo, kao uslov njegovog trijumfa. Obrnuto, volja za ništavilo podnosi samo slab, oštećen, reaktivan život: stanja bliska nuli. Tako se pothranjuje uznemirujuće savezništvo. Životu će se suditi prema takozvanim višim vrednostima od života: te pobožne vrednosti se suprotstavljaju životu, osuđuju ga, vode u ništavilo; one obećavaju spas samo najreaktivnijim, najslabijim, najbolesnijim oblicima života. Takvo je savezništvo Boga-Ništavila i Čoveka-Reakcije. Sve je izokrenuto: robovi sebe zovu gospodarima, slabi jakima, niskost plemenitošću. Kaže se za nekoga da je jak i plemenit jer nosi: nosi težinu „viših” vrednosti, oseća se odgovornim. Čak i život, naročito on, izgleda težak za nošenje. Procene su toliko deformisane da se više ne vidi kako je nosilac rob, kako je to što nosi ropstvo, kako je nosač obespravljen – suprotno od stvaraoca, od igrača. Jer, u stvari, nosi se samo sila slabosti, podnosi se samo volja za ništavilo (Zaratustrina Luda; lik Magarca).

Prema Ničeu, prethodne etape nihilizma odgovaraju judejskoj religiji, potom hrišćanskoj. Ali koliko je ona pripremljena od strane grčke filozofije, degeneracijom filozofije u Grčkoj? Još uopštenije Niče pokazuje koliko su te etape takođe nastajanje velikih kategorija mišljenja: Ja, Svet, Bog, uzročnost, svrhovitost, itd. – Samo, nihilizam se tu ne zaustavlja, produžuje putem koji čini čitavu našu istoriju.

  1. Smrt Boga: moment rekuperacije. Smrt Boga nam već dugo liči na dramu unutar religije, na stvar između judejskog i hrišćanskog Boga. Ne znamo tačno da li je to Sin koji umire usled resantimana Oca, ili umire Otac kako bi Sin bio samostalan (i postao „kosmopolitski”). A već sveti Pavle osniva hrišćanstvo na ideji da je Hristos umro zbog naših grehova. Sa reformacijom smrt Boga postaje sve više stvar između Boga i čoveka, sve dotle da se čovek otkriva kao ubica Boga, hoće da sebe uzme kao takvog i da ponese nov teret. Hoće logičnu posledicu te smrti: da sam postane Bog, da zameni Boga.

Ničeova ideja je da je smrt Boga veliki svetao događaj, ali nedovoljan. Jer „nihilizam” se nastavlja, jedva menjajući oblik. Maločas je nihilizam značio: obezvređenje, negaciju života u ime najviših vrednosti. Sada znači: negaciju najviših vrednosti, njihovu zamenu ljudskim, suviše ljudskim vrednostima (moral zamenjuje religiju; korist zamenjuje napredak, sama istorija smenjuje božanske vrednosti). Ništa se nije promenilo, jer isti reaktivni život i isto ropstvo koji su trijumfovali u senci božanskih vrednosti sada trijumfuju putem ljudskih vrednosti. Isti je nosač, isti Magarac koji je ostajao pod teretom božanskih relikvija, čime je odgovarao pred Bogom, a sada sebe samog opterećuje, u samoodgovornosti. Čak je načinjen korak dalje u pustinji nihilizma: pretendujemo da smo obuhvatili čitavu Stvarnost, ali smo samo obuhvatili ono što su nam ostavile najviše vrednosti, preostatak reaktivnih snaga i volje za ništavilo. Zato Niče, u IV knjizi Zaratustre, ulazi u trag velike bede onih koje naziva „višim ljudima”. Oni žele da zamene Boga, nose ljudske vrednosti, čak veruju da su opet otkrili Stvarnost, rekuperisali smisao potvrđivanja. Ali jedina potvrda za koju su kadri jeste samo „Da“ Magarca, i-a, reaktivna snaga koja se sama ispunjava proizvodima nihilizma, koja veruje da kaže da svaki put kad nosi neko ne. (Dva moderna dela jesu dubinska promišljanja o Da i Ne, njihove autentičnosti ili njihove mistifikacije: Niče i Džojs).

  1. Poslednji čovek i čovek koji hoda iščezne: moment kraja. Smrt Boga je otuda jedan događaj, ali taj događaj još čeka svoj smisao i vrednost. Dokle god ne promenimo načelo procene, dok god stare vrednosti zamenjujemo novim, naznačujući tek nove kombinacije između reaktivnih snaga i volje za ništavilo, ništa se nije promenilo, još uvek smo pod vlašću ustanovljenih vrednosti. Poznajemo dobro da ima vrednosti koje se rađaju kao stare, koje, od svog rođenja, svedoče o svojoj saobraznosti, prilagođenosti, nemoći da uznemire ustanovljeni poredak. A ipak, na svakom koraku, nihilizam napreduje dalje, praznina se diže više. Jer ono što se pojavljuje u smrti Boga, to je da se savezništvo reaktivnih snaga i volje za ništavilo, reaktivnog Čoveka i nihilističkog Boga, upravo raskida: čovek je pretendovao da se liši Boga, da važi za Boga. Ničeovski pojmovi su kategorije nesvesnog. Važan je način na koji se drama odvija u nesvesnom: kad reaktivne snage pretenduju da se liše „volje“ , one odlaze sve dalje u ponor ništavila, u svet sve više lišen vrednosti, božanskih ili čak ljudskih. Na mesto viših Ljudi stupa poslednji čovek, koji kaže: sve je uzalud, pre se treba ugasiti pasivno! Pre ništavilo volje nego volja za ništavilo! Ali, zarad takvog prekida, volja za ništavilo se sa svoje strane okreće protiv reaktivnih snaga, postaje volja da se negira sam reaktivni život, i nadahnjuje čoveka na žudnju da se aktivno razori. S onu stranu poslednjeg čoveka postoji, dakle, još i čovek koji hoće da iščezne. Na toj se tački dovršava nihilizam (Ponoć), sasvim spreman – spreman za prevrednovanje (razlika između poslednjeg čoveka i čoveka koji hoće da iščezne suštinska je u Ničeovoj filozofiji: vidi, na primer, u Zaratustri, razliku između predskazivanja vrača i poziva Zaratustre).

Prevrednovanje svih vrednosti se ovako određuje: aktivno postajanje snaga, trijumf afirmacije u volji za moć. Pod vlašću nihilizma negativno je oblik i osnova volje za moć; afirmacija je tek druga, potčinjena negaciji, prikupljajući i noseći plodove negativnog. Tako je Da Magarca, i-a, jedna laž, karikatura potvrđivanja. Sada se sve menja: afirmacija postaje suština ili sama volja za moć; što se tiče negativnog, ono opstaje, ali kao vid bića onoga koji potvrđuje, kao agresivnost svojstvena afirmaciji, kao vedra najava i kao grmljavina koja sledi potvrđeno – kao totalna kritika koja prati stvaranje. Tako je Zaratustra čista afirmacija, ali afirmacija koja upravo nosi negaciju do njenog višeg stupnja, čineći od nje akciju, instancu u službi onog ko potvrđuje i ko stvara. Zaratustrino Da se suprotstavlja Magarčevom Da, kao što se stvaranje suprotstavlja nošenju. Zaratustrino Ne se suprotstavlja nihilističkom Ne, kao što se agresivnost suprotstavlja resantimanu.

Deleuze-600x300

Prevrednovanje označava preokret odnosa afirmacija-negacija. Vidimo, ipak, da je prevrednovanje moguće tek na ishodu nihilizma. Potrebno je ići sve do poslednjeg među ljudima, potom do čoveka koji želi da iščezne, kako bi negacija, okrećući se konačno protiv reaktivnih snaga,. sama postala akcija i prešla u službu jedne više afirmacije (otuda Ničeova formula: nihilizam pobeđuje, ali pobeđuje putem samog sebe…).

Afirmacija je najviša moć volje. Ali, šta je to što je potvrđeno? Zemlja, život… A koji oblik uzimaju Zemlja i život kad su predmet potvrđivanja? Oblik nama nepoznat, nama koji nastanjujemo opustošenu površ Zemlje i živimo samo stanje blisko nuli. Nihilizam ne osuđuje i ne sili se da negira toliko Biće, jer Biće, znamo to odavno, podseća na Ništa, kao na brata; pre se negira mnoštveno, postajanje. Nihilizam smatra postajanje nečim što treba da ispašta, nečim nepravednim, čemu treba suditi, što se utapa u Jedno. Postajanje i mnoštvo su krivi, takva je prva i poslednja reč nihilizma. Tako je pod vlašću nihilizma filozofija imala za pokretače tamne strasti: izvesno „nezadovoljstvo”, ne zna se kakvu strepnju, kakav nemir života – mračno osećanje krivice. Suprotno tome, prva figura prevrednovanja izdiže mnoštvo i postajanje u višu moć: čini od njih predmet afirmacije. A u afirmaciji mnoštvenog postoji praktična radost različitog. Radost izbija kao jedini pokretač filozofiranja. Mistifikacija na kojoj je nihilizam osnivao svoju moć bila je valorizacija negativnih osećanja i tužnih strasti. (Već su Lukrecije i Spinoza o tome pisali sasvim određeno. Pre Ničea, oni su zamislili filozofiju kao moć potvrđivanja, kao praktičnu borbu protiv mistifikacija, kao odstranjenje negativnog.)

Mnoštvo se potvrđuje kao mnoštvo, postajanje je afirmisano kao postajanje.

To će reći da je u isti mah afirmacija i sama mnoštvena, da postaje ona sama; a da su postajanje i mnoštvo i sami afirmacije. U valjano shvaćenoj afirmaciji ima nečeg poput igre ogledala. „Večna potvrda… večno sam tvoja potvrda!” Druga figura prevrednovanja jeste potvrda potvrde, udvajanje, božanski par Dionis -Arijadna.

dionysus2-0135

Dionis se može prepoznati u svim prethodnim crtama. Daleko smo od prvobitnog Dionisa koga je Niče zamislio pod uticajem Šopenhauera, kao figure koja upija život u izvorni Temelj, koja sklapa savez s Apolonom kako bi proizvela tragediju. Istina je kako je, počev od Rođenja tragedije, Dionis više bio određivan svojim suprotstavljanjem Sokratu, nego savezom s Apolonom: Sokrat je sudio životu i osuđivao ga u ime najviših vrednosti, ali je Dionis predstaljao da se životu ne može suditi, da je on sam već dovoljno pravedan, pravedan sam po sebi. Kako Niče napreduje u svom delu njemu se više ne javlja istinska suprotnost između Dionisa i Sokrata, već Dionisa i Raspetog. Mučeništvo izgleda da im je zajedničko, ali je tumačenje, procena tog mučeništva različito: s jedne strane je svedočanstvo protiv života, poduhvat osvete koja se sastoji u negiranju života, s druge strane je potvrđivanje života, afirmacija postajanja i mnoštva, sve do raskidanja i rasutih organa Dionisa. Igra, lakoća i smeh jesu Dionisova svojstva. Kao moć za potvrdu, Dionis priziva ogledalo u svoje ogledalo, prsten u svom prstenu: potrebna je još jedna, druga potvrda, kako bi potvrda i sama bila potvrđena. Dionis ima verenicu, Arijadnu („Imaš male uši, imaš moje uši: stavi u njih mudru reč“ ). Jedina mudra reč je Da. Arijadna dovršava skup odnosa koji određuju Dionisa i dionisovsku filozofiju.

Mnoštveno se više ne može opravdati Jednim, kao ni postajanje Bićem. Ali Biće i Jedno bolje prolaze, nego što gube svoj smisao; oni ga iznova zadobijaju.

Jer sada se Jedno kaže za mnoštvo kao mnoštvo (kroz odlomke ili fragmente); Biće se kaže za postajanje kao postajanje. Takvo je ničeovsko preokretanje, treća figura prevrednovanja. Više se suprotstavlja postajanje Biću, mnoštvo Jednom (same te opozicije su bile kategorije nihilizma). Obratno, potvrđuje se Jedno mnoštva, Biće postajanja. Ili, kako Niče kaže, potvrđuje se nužnost slučaja. Dionis je igrač. Istinski igrač pretvara slučaj u predmet potvrde: on potvrđuje fragmente, odlomke slučaja; iz te potvrde se rađa nužni broj koji prati bacanje kocke. Vidimo kakva je ta treća figura: igra večnog Vraćanja. Vraćanje je upravo biće postajanja, jedno mnoštva, nužnost slučaja. Zato treba izbeći da se od večnog Vraćanja načini vraćanje Istog. To bi značilo pogrešno razumeti oblik prevrednovanja, promenu u suštinskom odnosu. Jer Isto ne postoji pre različitog (osim u kategoriji nihilizma). Nije Isto to što se vraća, jer je povratak izvorni oblik Istog, koji se kaže samo za različito, mnoštveno, postajanje. Isto se ne vraća, samo je vraćanje Isto za ono što postaje.

Žil Delez: Niče, Pariz, 1965, рр. 17-41]

Preveo sa francuskog: Novica Milić

Fenomeni 

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *