Ulogujte se / Kreirajte profil

Није лако бити сибирски шаман

На југу Сибира, у планинама, степама и тајги живе Хакаси – народ који је сачувао древну традицију шаманизма. Они и дан-данас благодаре духовима и поштују претке у монументалним некрополама. Наша дописница посетила је једну од најпознатијих хакаских шаманки.

Илустрација: Александар Крјажев/РИА Новости

Илустрација: Александар Крјажев/РИА Новости

Марија Сагалакова потиче из шаманске породице и сама је шаманка. Тихим гласом позива у шестоугаону јурту (национално станиште Хакаса) већ четврту по реду групу која од ње очекује помоћ. Добродушна жена у хаљини јарких боја никога не стреља очима и нема перје у коси. На прагу јурте мачка се умиљава око ногу посетилаца, а унутра, међу примерцима народне ношње и старих предмета, у једном углу се нашло место и за иконе.

„То су мамине иконе“, примећује Марија мој поглед и осмехује се. „Ја позитивно доживљавам све религије. Све оне имају исту суштину, само се та суштина различито тумачи. Али сви верују да постоји виша сила. Ја за својих 65 година нисам видела ниједног атеисту. Свако у нешто верује.“

У средини на земљаном поду је огњиште, а иза њега кревет препун култних предмета. Дрва једва тињају, а јурта тоне у мрак…

„Седите око огњишта тако да можете видети ватру“, каже шаманка.

Чим сви уђоше, на земљани под се сручи медвеђа шапа повезана траком:

„То је домаћи дух, он чува улазак у јурту. Када он падне, то значи да је ушао неко са користољубивим мислима“ – потпуно мирно каже Марија, скида са кревета бубањ и приноси га ватри да се осуши.

Сваки шамански бубањ је посебан. Шамани верују да он има душу, да се може јављати у виду јахаће животиње коју шаман користи за путовање међу световима, а може постати и његово оружје против духова. После шаманове смрти, на његовом бубњу се обавезно пробија кожа.

„Извадите сада намирнице.“

Гости ваде вотку, сирово месо, кекс, хлеб и млеко – све су то донели за ватру.

Извор: Иља Питалев/РИА Новости

Извор: Иља Питалев/РИА Новости

Потомак шамана

Породица Марије Сагалакове је велика. Ради ње она има башту и воћњак, гаји стоку, кува и чисти, а током лета пази на децу. Њен род према легенди потиче од великог шамана. Марија је наследила силу од свога оца.

Од детињства је поседовала необичну интуицију, али праве способности шамана откриле су се тек у њеној 40. години, када је родила млађег сина. Од тада, уместо успаванке, увек јој је само наилазило грлено певање. Три године касније доживела је потпуну парализу која је трајала девет месеци, и све то време сањала је један исти сан. Нису јој помогли ни лекари, ни психоаналитичар, ни црква.

Најзад Марија одлучи да се обрати шаманима. Они јој рекоше да је њена судбина да помаже људима, и ако се она не открије духовима, умреће у 50. години.

Није имао ко да јој помогне. Отац није могао непосредно да јој пренесе своја шаманска знања, јер се у совјетској Русији шаманство кажњавало стрељањем или одвођењем у логоре. Због тога се он тиме бавио тајно.

Зато Марија за време транса слуша саму себе, будући да обредна дејства не говори и не врши по својој вољи. Слуша и записује, како би њеним потомцима било лакше.

Па ипак, најобимнији рукопис у њеној колекцији је књига утисака. Људи долазе код Сагалакове скоро сваки дан. А кад нико не дође, она нешто мора да ради, јер ће је у противном духови казнити.

Тајна обреда

Извор: Иља Најмушин/Reuters

Извор: Иља Најмушин/Reuters

Бубањ је осушен и шаманка почиње да „храни ватру“. Језичци се подижу, пламен се шири, док неко од присутних у њему не угледа разјапљену чељуст.

„Гледајте, храна испада из огњишта. Јесте ли некада видели дрвеће са много окачених трака? Оне се вежу за дрво када неко хоће да му се испуни жеља. Црвене траке су молбе духовима сунца и ватре, зелене су молбе природи, а плаве – небу. Беле траке су чисте помисли, тада се цео дан не сме мислити ни о чему рђавом. Ветар њише траке и ваше жеље се испуњавају. Поред тог дрвећа, а још и поред побијених колаца за везивање коња, увек треба стати и оставити кекс, бомбоне или копејке. А ви то не чините, то ми је ватра показала.“

Хакаси су увек себе доживљавали као госте на овој земљи, док су њени прави домаћини планински духови. Ради општења са њима човек је измислио језик обреда. Сматра се да људи боље живе ако имају бољу везу са духовима.

„Ово није представа, ово је посао и тешко бреме. Уопште немам времена за себе. А неки мисле да је то једноставно: купиш бубањ, лупаш по њему и ти си већ шаман. Или се окупе у гомилу и ‘камлају’ (врше ритуале – прим. ред.). Како то може? Свако има свога духа, и духови су различити. Ја и иначе никада не бих пристала да станем поред тамног шамана.“

Најзад Марија облачи народну ношњу – црвену хаљину која се у доњем делу шири и има велики изрез око врата. На главу ставља црну капу прошивену малим шкољкама и украшену тракама које готово прекривају лице.

„Гледајте у ватру, молите свакога да вам опрости и свакоме опраштајте. Спалите све проблеме у њој. Нису потребне никакве посебне речи и молитве. Говорите из душе.“

Шаманка затвара очи и почиње да „камла“, тј. путује по световима Васионе, разговара са духовима, гледа их очима, пушта их да уђу у њу. Хода у круговима, и час пева, час се језиво церека, час шапуће, час виче, час као да имитира жубор потока и кликтање птица грабљивица, час разговара са неким…

Екстаза

Извор: РИА Новости

Извор: РИА Новости

Удара у бубањ клепалом у облику листа који симболизује власт над свим стихијама: ватром, водом, земљом и ваздухом. Изнад талентованих људи удара у врх бубња – то је горњи свет где живе богови. Руке се уздижу ка небу, а шаманка у екстази „витла“ унаоколо. Изнад приземних људи удара у средину бубња – то је свет људи и духова природе. Изнад оних чија душа је крхка и који теже ка оностраном удара у доњи део бубња – то је свет подземних духова. А поред оних чија су срца испуњена злобом или завишћу шаманкине руке се опуштају, духови седају на њена рамена и притискају, притискају, притискају…

„Завршила сам, можете изаћи“, рече шаманка и отпусти једног посетиоца бацајући клепало.

Мирис траве бачене у ватру изазива вртоглавицу. Једноме шаманка саветује да се удружи са месецом и да се хвали брадавицама како би их месец узео. Од другога гони духа претка који упорно утиче на његов живот, а трећег избавља од кошмара. Шаманка је проводник природних сила. Она доводи молиоца у стање усклађености са природом и духовима. После обреда очишћења Марија ређа талисмане које је сама направила:

„Некада убодем прст и крв капне на талисман, и тако сам већ принела жртву. То значи да ће талисман бити снажан. Дешава се да се кончићи замрсе и ја потрошим не колико сати да их одмрсим. Тако већ уносим у њих своје силе. Када видим који талисман неко изабере, по томе могу да кажем какав је човек. Узгред, тај талисман је добар за зглобове“,

и она показа дрвени украс. Тада приметих да Марија на једној руци има шест прстију.

Затим она скиде ритуалну одећу, обриса чело и уморно седе крај ватре.

„Питају ме како то да стално имам новца. Па наравно, радим као во! А сада су људи престали да се труде. Ја мислим да је то болест. Живе на селу, а немају башту! Кад је то било? Сами не раде и туђи рад не цене. А кад би било обрнуто, шамани би имали мање посла. Знате како, шаманова мисија је да помаже људима, да доноси добро. Ето, попричам тако са човеком и већ ми буде боље, зато што је њему лакше и он већ зна како да штити своју будућност. Наша сила је у томе што верујемо у људе.“

Једна легенда шамана из рода Сагалаков

Некада давно моћни шаман је од једног хакаског рода откупио за своје синове девојку. Она га је толико освојила својом лепотом да јој је дозволио да бира за којега од тројице синова жели да се уда. Међутим, девојка заправо није могла да бира, јер по хакаској традицији млађи син нема право да се жени ако старији није ожењен. Њој се допао најмлађи, али је морала да бира најстаријег. Пре удаје она је све време покушавала да побегне из шаманове породице, али су је увек враћали.

Једном, када је већ била у последњем месецу трудноће, престадоше да пазе на њу, и она побеже у непроходну тајгу. Хранила се шумским плодовима и печуркама, тражила је људе и породила се близу села. Посрћући, замотала је дете, осврнула се и видела око себе једноличне борове и кедрове, и изненада међу њима угледа прелепу јаребику. Она остави поред јаребике новорођеног дечака и оде да тражи помоћ у најсиромашнијој јурти, надајући се да ће је тамо примити.

У тој јурти су живели деда и баба. Док је баба помагала девојци да дође себи, деда оде по дете. Кад дође до јаребике, међу јелама, наспрам ње на кедру угледа орла са крвавим кљуном. Деда помисли да је орао убио дете, али кад приђе дрвету, виде да је дете читаво и неповређено, а око њега леже убијене грабљивице. Нико није могао да се приближи дечаку јер га је орао чувао. Тај дечак је касније постао велики шаман, први у роду Сагалаков, који је већ са својих 9 година лечио људе.

17. новембар 2015. Марија Карнаухова

Руска реч 

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Није лако бити сибирски шаман

  1. eeeeeeeeeeeeeee

    09/12/2015 at 13:02

    “Ruska reč”?!

    Ljudi, jeste li primetili poplavu & pošast ruskih propagandnih medija na srpskom jeziku u poslednje vreme? Slučajnost? U svakom slučaju odvratno. I štetno.

  2. Boban Savković

    10/12/2015 at 01:13

    Vaše mišljenje.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *