Ulogujte se / Kreirajte profil

Niko ne bi sačuvao Jugoslaviju

Obračun pred TV kamerama

Politički obračun Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića prvi je veliki sukob u Savezu komunista u kome je svom silinom upotrebljena moć medija. Oba takmaca bila su svesna njihovog značaja, s tim što je Milošević neuporedivo bolje iskoristio njihovu snagu. Za mnoge sudbonosna Osma sednica postaće otud prvi veliki sukob na političkoj sceni izveden po standardima novog vremena. Sastavni deo borbe za vlast u Srbiji od tada biće i borba za “osvajanje” televizije i novina.

Sredstva javnog informisanja, kako se tada uobičajeno govorilo, igrala su svoju ulogu tokom svih događaja i afera koje su prethodile sukobu u vrhu srpskih komunista. U ostvarivanju političkih ciljeva bez rezerve korišćen je veliki uticaj štampe, televizije, radija…

Odluka da Osmu sednicu direktno prenosi Televizija Beograd zato ne treba da čudi. Prvi politički šou-program na ovim prostorima ponikao je u najužem krugu oko Slobodana Miloševića, a ključnu ulogu u njemu imao je tada nezaobilazni Dušan Mitević.

Mada je novinarstvo bilo njegova profesija, Mitević je celog veka bio neraskidivo povezan sa politikom.

“Mnogi su verovali da je puko sredstvo u rukama moćnih, a on je često uspevao da njegova volja postaje njihova volja kojoj će verno služiti”,

piše publicista Slavoljub Đukić u svojoj knjizi “Političko groblje”. Autorka serije Bi-Bi-Sija “Smrt Jugoslavije” Lora Silber opisuje ga kao srpskog Orsona Velsa zbog njegovih sposobnosti da manipuliše događajima. Mitević je bio jedan od najbližih prijatelja supružnika Milošević, još iz studentskih dana, i to će ga prijateljstvo uvesti u najveću životnu avanturu i ostati tamniji deo njegove biografije. On je prvi preko televizije lansirao Miloševićevu krilaticu iz Kosova Polja koja je novom lideru pronela slavu: “Niko ne sme narod da bije!” U pripremi Osme sednice imao je važnu, pozadinsku ulogu, mimo očiju javnosti.

Emitovanjem uživo sednice CK SKS 23. i 24. septembra Milošević je želeo da izađe iz relativno uske sfere političkog foruma i da svoje stavove i snagu pokaže svakoj kući u Srbiji. To je bio ubedljivo najmnogoljudniji miting do tada ikada održan. Nema sumnje da je Slobodan dobro procenjivao da njegovi protivnici neće moći da mu se suprotstave i da mu je pobeda nadohvat ruke. Prenosom obračuna želeo da je da svoju politiku predstavi i najširem krugu građana i da kod njih ubeleži dodatne poene. Time je ubio dve muve jednim udarcem – pobedio rivale i osvojio javnu podršku.

Medijska moć i te kako je bila poznata i Stambolićevoj grupi, a posebno je bila primamljiva njegovom ključnom čoveku Dragiši Pavloviću. Ivan je otkrivši višestruku korist od javnih nastupa, prvi počeo da svoje izražavanje prilagođava auditorijumu. Napravio je otklon od tadašnjeg birokratskog rečnika, svoje izjave je uprostio i okrenuo se narodnom govoru, uz česte metafore, poslovice i izreke.

I neposredni povod za obračun odigrao se pred televizijskim kamerama. Rečenice o “olako obećanoj brzini” u rešavanju problema na Kosovu i “dlanovima koji se skupljaju u pesnice” predsednik Gradskog komiteta Beograda izgovorio je pred glavnim urednicima i novinarima najvećih medijskih kuća. On je inače obožavao da okuplja novinare, debatuje s njima i daje izjave, a nisu mu bile strane ni metode manipulacije i podmetanja. U tom smislu oslanjao se na svog kolegu i druga iz najranije mladosti Ivana Stojanovića, profesora Ekonomskog fakulteta, koga je direktno instalirao na mesto direktora kuće “Politika”. Preko njega je ostvarivao izuzetno veliki uticaj na stranicama “Politikinih” izdanja.

“Bio je petak kada nam je javljeno da pod hitno dođemo u Komitet, jer Pavlović ima nešto da kaže”, prisetio se Jakša Šćekić, u to vreme novinar beogradskog programa na Televiziji Beograd. “Sednice su se održavale na drugom spratu u zgradi na Studentskom trgu. Pavlović održa govor i reče da se Kosovo ne može popraviti vanrednim stanjem, već da se problem Kosova jedino može rešavati preko SKJ, a ne sa neke populističke ili nacionalističke pozicije. Pavlović je pisao lepo, ali komplikovano, isuviše komplikovano…”

Dragiša Pavlović je zapamćen i po polemičkim komentarima koje je u “Politici” objavljivao pod pseudonimom. Iznad izmišljenog potpisa B. V. Petrović na novinskim stupcima obračunavao se sa Udruženjem književnika Srbije, akademicima, stavovima Dobrice Ćosića. Sve to je činio u dogovoru sa Stojanovićem, ali i Minovićem, koji će sve to kasnije zloupotrebiti za Bucinu kompromitaciju.

Da su mediji moćno sredstvo koje se može na najbolji način upotrebiti u političkom usponu, Ivanova grupa, ipak, nije na vreme shvatila. Milošević je tu bio neuporedivo bolji i dalekovidiji. Televizija i štampa veliku ulogu odigrala je još prilikom njegovog izbora za prvog čoveka Centralnog komiteta Srbije. Već tada je jedan uži krug ljudi počeo da gradi Slobodanov kult u javnosti. Zajedno sa Stambolićem, imao je povlašćen položaj na televiziji i u novinama. Njegove aktivnosti pomno su praćene, a izjave plasirane na udarnim mestima. Verovatno se time može objasniti i činjenica da su se na beogradskoj kandidatskoj listi za CK našla imena čak četvorice direktora i urednika Televizije i “Politike” – Aleksandar Bakočević, Živorad Minović, Ratomir Vico i Dušan Mitević.

Napetost na Kosovu i opravdano nezadovoljstvo tamošnjih Srba i Crnogoraca svoje lice dobilo je i u medijima. Leto 1987. godine, koje je donelo odmeravanje snaga svih frakcija i posebno Miloševićeva antologijska poseta Kosovu Polju, dovelo je do bujice vesti, ispovesti i reportaža o problemima naroda u pokrajini. Sve ono što je dugo prikrivano, maskirano ideološkim i birokratskim frazama, u svoj svojoj silini puklo je pred očima javnosti.

Obračun na Osmoj sednici najavljen je kroz komentar Dragoljuba Milanovića preko “Politike ekspres”, koju je uređivao Slobodan Jovanović. Skandal sa humoreskom “Vojko i Savle” ukazao je na dubinu srozavanja novinarske etike, a afera koja je u maju 1987. godine tresla Srbiju u vezi sa naslovnom stranom “Studenta” donela je i prvi rascep u “Politikinoj” kući – list “Politika” zauzela je Miloševićevu, titoističku stranu, dok se nedeljnik NIN svrstao uz Pavlovićev Gradski komitet. To je i po mnogo čemu jedinstven slučaj da dve suprotstavljene političke struje polemišu preko stranica dva lista u okviru istog izdavača.

Odjeci i reagovanja

Medijska mašinerija koja se za Miloševićev račun zahuktala pred Osmu sednicu nije se gasila tokom cele njegove vladavine. Najgledanije televizije i novine sa najvećim ugledom činili su jedan od stubova njegove vlasti.

U godinama koje su usledile najviše se oslanjao na “Politiku” i “Ekspres”, mada su svoj veliki doprinos davale i “Novosti”. Period neutralne “Borbe”, koju je uređivao Staša Marinković, završen je 1994. godine, a novinari ovog lista rasturili su se u niz listova koji će obeležiti medijsku scenu nastupajuće decenije. Kao primer za takav odnos danas služe tekstovi u “Politikinoj” rubrici “Odjeci i reagovanja” objavljivani od jula 1988. do marta 1991. godine. U vreme prve faze Miloševićeve vladavine i ona je neretko služila za plasiranje određenih stavova, koji su kasnije uzimani kao podrška za vođenje aktuelne politike.

Niko ne bi sačuvao Jugoslaviju

Da li bi Jugoslavija opstala da je na Osmoj sednici pobedio Ivan Stambolić – jedno je od najčešće postavljanih pitanja u analizama događaja iz 1987. godine koji su kulminirali smenom vladajuće garniture u Centralnom komitetu SK Srbije. Danas je potpuno jasno – raspad je bio neminovan i više niko nije mogao da ga spreči.

Istoričari, politikolozi, kao i učesnici ovih zbivanja saglasni su da su procesi dezintegracije, započet još šezdesetih godina, toliko bili odmakli da je povratak na staro već bio nemoguć. Jugoslavija je tih godina ličila na kuću bez domaćina, čiji su naslednici već razvukli nameštaj, pa merkaju i građu od koje je napravljena. O tome svedoče hrpe dokumenata i svedočanstava iz vremena pre, kao i posle Osme sednice. Jugoslavija je, voljom njenih subjekata i uz bogatu pomoć Zapada morala biti rasturena. To je bila posledica promena u svetu koji više nije bio isti.

Istovremeno sa Osmom sednicom na globalnom planu desilo se nekoliko važnih događaja. Krajem januara 1987. godine održan je istorijski plenum CK KP Sovjetskog Saveza na kome je i formalno označen početak perestrojke, kojom je najavljen kraj komunizma. Varšavski blok bio je razbijen, a opozicioni pokreti u vidu udruženja, neformalnih grupa i sindikata bujali su istočnom Evropom. Demokratija je ozbiljno kucala na njihova vrata, a Amerika se sve jasnije pomaljala kao lider sveta.

Da će krajem komunizma i raspadom Sovjetskog Saveza nestati i potreba za velikim socijalističkim federacijama u Evropi, u Jugoslaviji se naslućivalo, ali na to gotovo niko nije reagovao. Za razliku od Poljske, Čehoslovačke, pa čak i pojedinih sovjetskih republika, koje su uveliko pripremale prelazak na novo društveno uređenje – kapitalizam i tržišnu ekonomiju.

Srpska intelektualna i politička elita bila je raspeta između želje za jačanjem Srbije, osakaćene Ustavom iz 1974. godine, saznanjem da srpski narod živi i u svim ostalim jugoslovenskim republikama, kao i privrženošću postitoističkom poretku u kombinaciji sa sve jačim nacionalizmom. Uz ekonomsku krizu gigantskih razmera i već gotovo otvorenih najava da će Slovenci i Hrvati zajedničku državu napustiti čim za to budu spremni, raspad je bio – neminovan.

Često se prenebregava nesporna činjenica da su Slovenci, kao i u nešto banalnijoj meri Hrvati, godinu dana pre Osme sednice potpuno zaokružili svoje nacionalne programe bazirane na jednoj fundamentalnoj tački – nezavisnosti.

Svoje razočaranje i duboku rezervu prema sukobljenim frakcijama u vrhu srpskih komunista nije krio ni Dobrica Ćosić, koji je godinu dana ranije na svoju ruku, a po uzoru na Hrvate i Slovence, sa grupom prijatelja počeo da radi na srpskom nacionalnom programu. On je gajio duboki prezir i netrpeljivost prema Ivanu Stamboliću, smatrajući ga najodgovornijim za težak položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Od nastupajućeg Miloševića imao je nešto veća očekivanja, ali brzo po uspostavljanju njegove vlasti uvideo je da ni on neće doneti sreću državi i narodu.

“Jovan Rašković iz Šibenika u poslednje vreme intenzivno kontaktira svoje istomišljenike, posebno iz Beograda i interesira se o stanju u rukovodstvu SK SR Srbije. U vezi toga Dobrica Ćosić ga izveštava da predsednik CK SKS ima malu većinu u Predsedništvu SK i da će pasti sekretar Gradskog komiteta Pavlović. ‘Rukovodioci se biju u mraku’ kaže Ćosić i dodajući da se “on ne opredeljuje ni za jednu struju'”, navedeno je u dopisu Službe bezbednosti Hrvatske Saveznom i DB-u Srbije (“Piščevi zapisi 1981-1991”).

Koliko je proces dezintegracije Jugoslavije, režiran na Zapadu, bio neizbežan i nezavisan od faktora kakav je ishod Osme sednice pokazuje i njegov epilog – proglašenje nezavisnosti Crne Gore 2006. i jednostrano otcepljenje Kosova 2008. godine – dve decenije posle prevratničke sednice srpskih komunista.

Ovaj stav deli i istoričar Predrag Marković, koji tvrdi da se odgovornost za krah Jugoslavije ne može svaljivati samo na Miloševića.

– Sada je definitivno jasno da nikakva srpska politika nije mogla da pridobije Albance ili antisrpske Crnogorce. Da je samo Milošević bio problem, Albanci bi ga zbacili već na prvim izborima. U Makedoniji je izbio sukob bez ikakve njegove uloge. Svaljivati odgovornost samo na Miloševića za rasturanje bivše SFRJ dovodi do apsurdnog zaključka da su Tuđman, Kučan, Izetbegović i Rugova branili Jugoslaviju – navodi Marković.

Poznavaoci novije srpske istorije ističu, međutim, da bi drugačijim ishodom Osme sednice raspad Jugoslavije bio završen po drugačijem, mirnom scenariju. Ovakav zaključak izvode iz metoda delovanja, životnih opredeljenja i pogleda, pa i lične prirode Ivana Stambolića. A ona bi, kako se tumači, najverovatnije bila – potpuno rašivanje Srbije. To znači da bi razdruživanje početkom devedesetih godina osim republika, obuhvatilo i pokrajine Kosovo i Vojvodinu.

Ostanak Vojvodine kao sastavnog dela Srbije, kao i sveukupno jačanje države pristalice Miloševićeve struje navode kao glavni rezultat Osme sednice. Ovu sednicu oni vide kao početak ponovnog uzdizanja, ustavnog i duhovnog zaokruživanja Srbije.

Ovo je stav i Radoša Smiljkovića, profesora i nekadašnjeg funkcionera Saveza komunista.

– Da se nije desila Osma sednica Srbija bi izgubila i Vojvodinu. A da nije bilo Miloševića atmosfera u društvu izbacila bi nekog drugog, i sve bi se isto završilo – rekao je za NIN profesor Smiljković.

Tvrdnje da je Stambolić mogao da spase Jugoslaviju i obezbedi bolji položaj srpskog naroda u njoj uglavnom se temelje na njegovoj borbi za ustavno preuređenje Jugoslavije i dobijanje efikasnije i funkcionalnije Srbije. Činjenica jeste da je vodio višegodišnju borbu za postizanje kompromisa.

On je zastupao tezu da je stanje u Srbiji neprihvatljivo i da njen aparat mora da nađe izlaz iz paralize u koju je dospeo. To bi se postiglo ustupcima “svih prema svima”. Njegov trud bio je veliki, ali ovaj posao je bio osuđen na propast.

– Nije bilo dogovora, niti sam ja pristao na promenu ustavnog položaja Kosova, jer sam znao gde će nas to dovesti, što se kasnije i pokazalo – tvrdi danas Azem Vlasi, nekadašnji sekretar Pokrajinskog komiteta SK Kosova. – Kaćuša Jašari me je zamenila u aprilu 1988, a Stambolić tada već nije bio na političkoj sceni. Niko od nas ni pod kakvim uslovima ne bi pristao na promene Ustava iz 1974. godine.

Separatizam stariji od Miloševića

Nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije Dušan Čkrebić isključuje stavljanje u istu političku ravan pitanje Kosova i Metohije i Slobodana Miloševića.

“Bilo bi to naivno i politički površno sagledavanje, mada to neki uporno pokušavaju. Ne treba gubitu iz vida da Albanci na Kosovu postepeno nastoje da realizuju svoj plan o “velikoj Albaniji” već 130 godina i da njihove separatističke politike predstavljaju samo faze ka ostvarenju tog cilja”, beleži Čkrebić u svojoj knjizi “Pogled iskosa”. “Jer do albanske pobune u kojoj su za Kosmet tražili republiku došlo je najpre 1968, a zatim i 1981. godine, kada Miloševića nije bilo nigde na jugoslovenskom, a ni na srpskom političkom horizontu. Iz novije istorije poznato je i da su separatističke tendencije u Hrvatskoj, Sloveniji, pa i Makedoniji bile mnogo starije od njegove pojave u politici.”

Ključevi Miloševićeve pobede

ODLUČNOST Slobodan Milošević je shvatio da kosovski problem traži neodložnu akciju

Slobodan Milošević, od januara 1986. kada je izabran za prvog čoveka srpskog Centralnog komiteta, do septembra 1987. uspeo je da u svoju korist okrene gotovo sve okolnosti koje su činile političku i javnu scenu u Jugoslaviji. Do potpunog preuzimanja vlasti delio ga je samo jedan korak. On je napravljen na Osmoj sednici, koja je činila samo scenografiju velikog prevrata u srpskoj politici. Gotovo sve najvažnije odluke donete su daleko iza kulisa, a čin glasanja bio je samo poslednji partijski pozdrav Ivanu Stamboliću i njegovim ljudima.

Novi lider došao je na vlast pomoću složenog kolopleta problema, interesa, ideologija, probranih delova starog i novog poretka. U tom odnosu moći, Stambolića na mestu prvog čoveka Srbije ni biblijsko čudo nije moglo da sačuva.

Da apsurd bude veći, Milošević i Stambolić gotovo do poslednjeg dana saradnje imali su gotovo iste ciljeve. Oni su se svodili na ustavno ujedinjenje Srbije, rešavanje kosovskog problema i ekonomski oporavak. Obojica su se držala stare ideologije bazirane na titoizmu, koja je prema njihovom viđenju bila temelj i za sva razmišljanja o budućnosti Jugoslavije.

Milošević je uočio da kosovski problem traži neodložnu akciju.Nezadovoljnim Srbima i Crnogorcima bila je potrebna reč utehe, naznaka da Srbija više neće ignorisati njihove probleme. On je tako postao prvi srpski političar još od Aleksandra Rankovića koji je pokazao odlučnost u zaštiti nealbanskog stanovništva. Kosovske Srbe time je dugoročno vezao uz sebe, a glavnu ulogu oni će imati i u godinama posle Osme sednice. Uslediće, međutim, faza kada gde će ih koristiti za učvršćivanje lične vlasti. Podršku mase ostvario je otklonom od kosovskog rukovodstva, koje je ignorisalo bujanje nacionalizma i težnje ka otcepljenju. Masakr Aziza Keljmendija u kasarni u Paraćinu, neposredno pred Osmu sednicu, izazvao je talas antialbanskog raspoloženja koji je Miloševiću napravio idealan kontekst za afirmaciju svoje politike.

Veštim retoričkim igrama i politikom višestrukih koloseka sačuvao je oreol komunističkog pravovernika i čuvara Titovog dela. To je bilo i te kako važno za pridobijanje starih kadrova, boraca i Subnora, čiji značaj još nije opadao. Osma sednica uostalom, dobrim svojim delom protekla je u tom znaku. Njeno održavanje poklopilo se sa “Titovim jubilejom” – obeležavanjem 50. godišnjice njegovog dolaska na čelo KPJ. Milošević je, ranije planiranu svečanost, efektno iskoristio da stane u odbranu maršalovog lika i dela i u predvečerje obračuna još jednom pokaže kako ne namerava da odstupi od Brozovog puta.

Upotrebu srpskog patriotizma i nacionalizma Milošević je uvio iza paravana sa Brozovim likom. Za ovakav odnos prema Titu bio je nagrađen ne samo podrškom starog kadra, koji je u odlučnom i poletnom Slobodanu video sebe u doba revolucije, već i – moćne armije.

Da je i JNA izabrala svog favorita u podeljenom srpskom rukovodstvu svedoči istup admirala Branka Mamule na sastanku komunista u vojsci 23. septembra 1987. Njegovo izlaganje, objavljeno na dan održavanja Osme sednice dobilo je veliki publicitet i daleko je odjeknulo. Ovaj govor mnogima je bio jasan znak da i oružana sila stoji iza Miloševića. Mamula je zagovarao neodložno sprovođenje državne strategije u odnosu prema Kosovu, ili će “sukobi u pokrajini otvoriti pitanje bezbednosti države”.

– Situacija zahteva da se sve socijalistički opredeljene snage, sa Savezom komunista na čelu, ujedine i povedu odsudnu borbu za presecanje svega što preti da još više ugrozi same temelje na kojima se razvija i na kojima može opstati Jugoslavija. Mere koje su do sada preduzimane ne samo što nisu uspele preokrenuti tok događaja, nego se kriza kreće ka onoj tački na kojoj mogu biti ugroženi integritet i bezbednost zemlje – Mamuline su reči koje su protumačene kao prilog politici novog lidera.

Za razliku od Stambolića, Milošević je dobro organizovao partijski aparat. U zbijanju svojih redova nije stremeo listama sa poznatim i priznatim kadrom sklonom teoriji i intelektualnosti, već je zbrajao neafirmisane pojedince, koji su mu za ukazanu priliku poklanjali bespogovornu lojalnost.

Manje ili više Slobodan Milošević je u vreme otvaranja “slučaja Pavlović” i Stambolićeve smene imao i kontrolu nad delom obaveštajno-policijskog aparata Srbije. On je nasledio staru praksu prema kojoj su viši partijski i državni funkcioneri mogli da zahtevaju obaveštajne podatke o pojedinim političkim i javnim ličnostima. Na ovaj način, političari su imali snažne instrumente u vršenju pritiska na svoje oponente, ali i saradnike.

Pored medija, uz njega je čvrsto stajao univerzitetski komitet, gde je glavnu reč vodila Mirjana Marković. Zahvaljujući sadejstvu ovih uticaja Milošević je stekao i najvažniji poen – podršku javnosti. Uspešno je zaigrao na kartu da se problem Srba nalazi među Srbima, u njihovim rukovodstvima i da se to mora promeniti.

Analizirano je i ćutanje vođa vojvođanskog i kosovskog komiteta, koje je doprinelo ishodu Osme sednice. Na glasanju gotovo svi bili su uzdržani. Azem Vlasi i danas objašnjava da je njegov Pokrajinski komitet, kao i on lično, bio toliko kompromitovan, da bi njegova podrška Stamboliću donela više štete nego koristi. Vojvođani, uprkos upozorenjima i molbama nisu želeli da se mešaju u sukob, jer su smatrali da je reč o unutrašnjem pitanju (uže) Srbije.

Tokom priprema za obračun Ivan je izgubio podršku najmoćnijih medija poput “Politike” i TV Beograd, a štetila mu je i reputacija ujaka Petra Stambolića na koga se, slučajno ili ne, tih godina najčešće upiralo prstom kao na izdajnika i glavnog krivca za albansku dominaciju na Kosovu.

Stambolić je imao nesreću da ga Srbi smatraju izrazitim komunistom, isuviše mekim i neodlučnim prema problemima srpskog naroda, a da ga van Srbije zbog težnje ka promeni Ustava bije glas nacionaliste i latentnog simpatizera antikomunizma. Sliku o njemu u percepciji ostalih republika zaokruživale su i njegove težnje ka dubinskim promenama uređenja, ekonomskog i političkog sistema. Na mnogim poljima sam je pripremio teren za dolazak svog najvećeg konkurenta, posebno u olakom odnosu prema ljudima koji su se najviše protivili Miloševićevim protivnicima iz rane faze – vremena njegovog izbora u CK. Među njima svakako je bio i Špiro Galović, koji će u vreme Osme sednice biti i među najoštrijim kritičarima.

Podrška saveznog rukovodstva

Važna karika u sprovođenju efekata Osme sednice je rukovodstvo Jugoslavije, koje se priklonilo novoj srpskoj garnituri. Bilo je tu i dosta interesa i vešte diplomatije. Pojedinima u vrhu SFRJ sukob u Srbiji je odgovarao. Zahvaljujući tome Marko Orlandić i Vidoje Žarković pozdravili su ishod Osme sednice. Milošević je poslao signal Stipe Šuvaru da će ga podržati za predsednika Predsedništva CK SKJ. Prema rečima publiciste Slavoljuba Đukića, “Bosancima se svideo titoizam, Crnogorcima je godilo njegovo poreklo, Hrvatima komunistički kosmopolitizam”… Slovenci su, po običaju, izabrali uzdržanost. Kompletno državno i partijsko rukovodstvo Jugoslavije samo koju nedelju po Osmoj sednici doći će u posetu Miloševiću koji će ih sve izvesti na večeru u restoran “Tri šešira” u Skadarliji.

Na krilima nezadovoljstva naroda

VIZIJA Slobodan Milošević je imao podršku najšire javnosti

Neposredno posle Osme sednice Slobodan Milošević je Predsedništvo Centralnog komiteta SFRJ obavestio o epilogu srpskog plenuma. To je učinio pod četvrtom tačkom dnevnog reda “Tekuća pitanja”. Naveo je da je ishod u skladu sa politikom Saveza komunista, a da se na sednici vodila žestoka borba sa sopstvenim oportunizmom. Odbacio je strah od podele SKS, jer “jedinstveni CK misli onako kako misli i narod”, ali i verzije da je reč o personalnom ili sukobu dve grupe. “To je odstupanje pojedinaca od politike SK”, tvrdio je.

Posle njega reč niko više nije zatražio, niti je imao nešto da doda ili pita.

– Hvala, druže Miloševiću. Zaključujem raspravu – monotono je rekao predsedavajući Boško Krunić i okončao sednicu.

Autoritarni lider Srbije izašao je na scenu, ali ga niko nije primetio. Ili je to svima odgovaralo.

Sa Ivanom Stambolićem Milošević se i bukvalno razišao na sednici Predsedništva SR Srbije 14. decembra 1987. uz bocu viskija i zdravicu njegovom novom angažmanu u Jugoslovenskoj banci za međunarodnu saradnju (JUBMES). Ovom čestitkom stavljena je tačka na prijateljstvo dugo tačno četvrt veka.

Rastanak, međutim, nije bio bezbolan. Posle Osme sednice i smene Dragiše Pavlovića, Stambolića niko nije dirao niti forsirao na povlačenje. Milošević je bio svestan svoje snage i podrške i mogao je da priušti luksuz da starog druga još neko vreme zadrži u predsedničkoj fotelji. Pritisci su se s vremenom pojačavali. Da Milošević ima dobro pamćenje, ubrzo su shvatili svi koji su držali stranu Stamboliću. Po ubrzanoj proceduri ostajali su bez položaja i funkcija. Ivanu se sugerisalo da podnese ostavku. Štampa je počela da ga ignoriše, televizija ga je izbegavala. Bio je i dalje šef države, ali usamljen, proskribovan, žigosan.

Pronađen je i način da se on ukloni. Iz partijske baze počeli su da stižu zahtevi da podnese ostavku, što je kasnije uzimano kao stav naroda i Partije. Umoran od svega, Stambolić pristaje da se povuče samo uz jedan uslov – da njegovo pismo upućeno Gradskom odboru Beograda u kojem je stao uz Dragišu Pavlovića bude objavljeno, kako bi se javnost uverila u njegov benigni sadržaj. Milošević je učinio sve da ovaj čin prođe što marginalnije, a da se njegov odlazak u JUBMES promoviše kao odavanje zaslužene počasti bivšem predsedniku.

Jedna epoha i definitivno je završena. Slučaj će udesiti da Milošević kao bankar počne svoju karijeru, a da Stambolić svoju u istom zanimanju – završi. Dvojica nekadašnjih prijatelja poslednji put će se videti na sahrani Ivanove ćerke Bojane, koja je krajem aprila 1988. nesrećno stradala u saobraćajnoj nesreći kod Budve. Zagrljaj u kapeli na Topčiderskom groblju bio je poslednji momenat iskrenosti starih drugova, koje je politika razdvojila i okrenula jednog protiv drugog.

Svoju viziju uloge srpskog naroda u Jugoslaviji Milošević će početi da sprovodi odmah posle Osme sednice. Oštro i neumoljivo, uz korišćenje narodnog nezadovoljstva, u nacionalističkoj atmosferi, novi lider krenuo je u renoviranje države. Samo tokom 1988. održano je više od 40 protesta na kojima će se okupiti najmanje 400.000 ljudi. Najveći je pod sloganom “Miting bratstva i jedinstva” održan na beogradskom Ušću 19. novembra 1988. godine.

– Ako se ja kao Mađar ne plašim Srbije, zašto biste se plašili vi Srbi – reči su Mihalja Kertesa, partijskog funkcionera iz Bačke Palanke, koji je sa Radovanom Pankovim i Radomanom Božovićem poveo “antibirokratsku revoluciju” u Vojvodini. Suočeni sa blokadom zgrade novosadske Banovine, zahtevima za ostavke, neredima i jogurtom koji su demonstranti bacali na njih, vođstvo Vojvodine se povuklo. Bila je to Miloševićeva prva pobeda u drugoj fazi vladavine.

Talas “događanja naroda” prelio se u Crnu Goru, gde se od kraja oktobra 1898. do januara 1989. vodio tihi rat između stare vlasti i Miloševićevih pristalica. Posle studentske pobune, obustave rada u preduzećima i niza sukoba sa policijom (najpoznatiji je bio kod mesta Žuta greda) vladajuća vrhuška je popustila. Mesta Marka Orlandića, Vidoja Žarkovića i Miljana Radovića, zauzeli su mladi i poletni Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović.

Obaranje pokrajinskih rukovodstava, kao i talas srpskog nacionalizma, izazvao je lavinu reakcija širom Jugoslavije. Najžešće osude stizale su iz Slovenije, čije je partijsko vođstvo bilo najglasnije povodom događaja u Novom Sadu i Titogradu, nazivajući ih pučevima, izvedeni u cilju da se i u ostatku države uspostavi represivni poredak.

Jedini koji je u to vreme ozbiljno pokušao da zaustavi Miloševića bio je predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar. Za vreme turbulentnih događaja u Novom Sadu ultimativno je tražio od saveznog sekretara unutrašnjih poslova Petra Gračanina da izvede policiju na ulicu i razbije demonstracije, što je stari general odbio. Šuvar je pokušao i da na 17. sednici CK SKJ neuspešno izbori podršku za plan kojim bi savezno partijsko rukovodstvo osudilo Miloševića i njegovu politiku i isključilo ga iz SKJ.

Najveći otpor unitarizaciji Srbije, očekivano, došao je sa Kosmeta. Videvši da se sprema ograničavanje autonomije Kosova, Albanci su u februaru 1989. odlučili da se suprotstave. Organizovali su generalni štrajk gotovo svih institucija sistema u pokrajini. Najvažniji je bio štrajk rudara u rudniku Stari trg kod Prištine, koji su se zatvorili u okna zahtevajući obustavu ustavnih promena i najavljenu smenu pokrajinskih funkcionera. Zbog ozbiljnosti situacije, Milošević i tadašnji predsednik Predsedništva CK SKJ Stipe Šuvar otišli su na Kosovo. Miloševićev govor nije ubedio Albance da prekinu štrajk. 27. februara, a situacija je počela da se zaoštrava. Slovenački vrh, na čelu sa Milanom Kučanom, vođom Saveza komunista Slovenije, dao je podršku kosovskim rudarima u njihovom štrajku.

Sledećeg dana, 28. februara, u Beogradu je pred saveznom skupštinom demonstriralo više stotina hiljada ljudi, tražeći hitno rešavanje situacije na Kosovu i hapšenje Azema Vlasija. Milošević se obratio masi istoga dana i obećao njegovo hapšenje. Samo tri dana kasnije, Vlasi se kratkotrajno našao u zatvoru.

Suočeno sa ozbiljnošću situacije istog dana Predsedništvo SFRJ odobrava upotrebu vojske i proglašava vanredno stanje na Kosovu. Samo mesec dana kasnije 23. marta 1989. kosovski parlament je usvojio ustavne amandmane, a za njom i Skupština Srbije usvaja amandmane na republički ustav. Ovom političko-pravnom akcijom znatno su umanjena prava i ovlašćenja pokrajina Vojvodine i Kosova, čime je po mnogima ispravljena nepravda iz 1974. godine u režiji Tita i Kardelja. Konačan raskid sa starim ustavnim rešenjima Srbija je napravila u septembru 1990. godine, kada je dobila potpuno novi ustav.

Narodno oduševljenje

Prvih godina posle Osme sednice srpska javnost je Slobodana Miloševića oberučke dočekala. Posle godina apatije, problema i kriza, delovalo je da je na scenu stupio političar novog vremena koji ima viziju, snagu i odlučnost da posustalu državu povede napred. Narod mu se divio, nosio njegove slike, palio mu sveće za zdravlje i pevao mu pesme.

Žrtve vremena u kome su živeli

TRAGIKA Ivan Stambolić i Slobodan Milošević

Tek burni događaji koji će uslediti posle 1987. godine Osmoj sednici daće kontekst koji ona danas ima. Kako kasnija zbivanja daju smisao prošlim, ostaje pitanje kako bi se na kontroverzni obračun u vrhu srpske Partije gledalo da je Slobodan Milošević tokom devedesetih godina vodio drugačiju politiku koja bi Srbiju ojačala i svrstala je među razvijene države.

Poseban, mitski, karakter ovom partijskom plenumu dala je tragika njenih aktera. Danas je jasno da su svi glavni učesnici ove sednice žrtve vremena u kome su živeli. Turbulentne promene u svetu i nespremnost naših elita da ih na pravi način sagledaju i iskoriste za ostvarenje nacionalnih interesa učinile su da cela jedna poratna generacija srpskih lidera svoj život privede kraju u atmosferi dubokog razočaranja i očaja. To važi ne samo za političare, već i za intelektualce i duhovne predvodnike našeg naroda.

Na putu svojih uspona i padova, najviše se menjala ličnost Slobodana Miloševića. Istraživači novije istorije govore o najmanje tri Miloševića koji su prošli srpskom istorijom. Mladi, studiozni i energični Slobodan s početka osamdesetih nema mnogo sličnosti sa onim s početka devedesetih. Najveće promene nastupile su pred pad 2000. godine, kada smo gledali jednog autoritativnog i zatvorenog vođu, predalekog i od svog naroda i od realnosti.

Da još uvek nema dovoljno svetla naučne istine o usponu i padu ovog političara smatra i sociolog Slobodan Antonić, autor knjige “Milošević – još nije gotovo”. Jedna od njenih intencija jeste i činjenica da se o učinku njegove vladavine, ma kakav bio osnovni utisak o njoj, ne može olako i površno suditi.

“Osamdesetih je u javnosti postojao zahtev o vremenskoj distanci, da mora da prođe neko vreme da bi moglo da se sudi o akterima u politici”, ocenio je Antonić u vreme izlaska svoje knjige iz štampe krajem 2014. godine. – Sada, na sopstvenom iskustvu – i čitavom iskustvu našeg društva – pokazuje se da je, ipak, neophodna određena distanca, da se pojave još neke okolnosti, da još neki akteri pokažu svoje pravo lice, da ne kažem da je potrebno da se dođe do novih saznanja, i da se tek onda može govoriti o nekom političaru.”

Gubitak vlasti, hapšenje i izručenje Haškom tribunalu potpuno su nova faza u Miloševićevom životu. Njemu je bilo sasvim jasno da optužnica za najteže ratne zločine ima svoj dublji i opasniji sloj i da je njena uloga da utemelji trajnu krivicu srpskog naroda za događaje koje su drugi režirali. Svoju sužanjsku epizodu shvatio je kao poslednju borbu i rehabilitaciju svoje neuspešne politike. Po oceni mnogih, u tome je i uspeo. Ovaj svet je napustio 2006. godine, u zatvorskoj ćeliji u Holandiji, a presuda protiv njega nikada nije napisana.

Najtragičniji lik u novijoj srpskoj istoriji bez sumnje je Ivan Stambolić. Gubitnik Osme sednice, čovek koji je za kratko vreme prešao put od vrha do ponora. Komunistički dogmata i tipični predstavnik prevaziđenog sistema za jedne, a osvedočeni mirotovorac i garant tranzicije Srbije u novo istinski demokratsko društvo, za druge, Ivan je postao žrtva sopstvenih pogrešnih procena. Sa dojučerašnjim saborcima rastao se uz reči:

“Vi dalje sa mnom ne možete, a ja sa vama neću”.

Skrhan sopstvenim političkim porazom, Stambolić je godinama živeo daleko od domaće politike. U potpunoj ćutnji. To se objašnjava njegovim osećajem lojalnosti pokretu kome je pripadao od rane mladosti, pristojnosti prema nekadašnjim saradnicima, ali i paralizom zbog tragičnog gubitka ćerke Bojane u saobraćajnoj nesreći. Miloševiću se obratio svega dva puta. Telefonom ga je pozvao 1988. godine, nedugo posle Bojanine smrti, posle jednog teksta u tadašnjoj “Politici ekspres” u kome je stajala i rečenica da “Stamboliće treba satrti u korenu”. Nedugo posle 9. marta 1991. poslao mu je poduže pismo kojim je zatražio njegovu ostavku.

“Savetovao sam ti, Slobodane, da se okaneš olakih obećanja, nepromišljene srčanosti i brzopletih rešenja”, pisao je Stambolić. “Nemam druge nego da te podsećanjem prizovem odgovornosti i razumu. Dopire li do tebe da put kojim ideš srpski narod vodi u nova krvoprolića? Taj put nažalost je dosledan: kako se razbijački krenulo na Osmoj sednici, tako se i nastavilo. Ma koliko sebi i svojim poslušnicima slavodobitno izgledaš ispod papirnatih kapija pobede, Slobodane, na tom konju ćeš neumitno završiti kao jahač apokalipse”.

U godinama koje su usledile Ivan se bavio bankarstvom, mirovnom politikom na Balkanu, održavanjem kontakata sa istomišljenicima. S vremena na vreme, krajem devedesetih pojavio bi se na nekoj od nezavisnih televizija, gde bi kritikovao Miloševićevu politiku. S proleća 2000. godine počelo je da se šuška da bi mogao da stane na čelo ujedinjene opozicije na predstojećim saveznim izborima.

Ivana Stambolića 25. avgusta oteli su pripadnici Jedinice za specijalne operacije DB na čelu sa Miloradom Ulemekom, odveli ga na Frušku goru, gde su ga istog dana ubili i zakopali. Za rasvetljavanje ovog zločina, međutim, Srbiji je bilo potrebno još jedno ubistvo. Tek po atentatu na Zorana Đinđića 2003. godine utvrđene su okolnosti Stambolićevog nestanka i umorstva.

Tiho i neprimetno sa političke i životne scene nestao je i Dragiša Pavlović. Ovaj nesumnjivo nadareni, obrazovani i ambiciozni čovek, posle Osme sednice pao je u duboku depresiju. Posle smene iz Centralnog komiteta, Pavlović je popakovao svoje stvari i zauvek napustio politiku. Prijavio se na biro rada, gde za njega posla – nije bilo. Trebalo je da prođu skoro dve godine da bi čovek sa diplomom dva fakulteta i debelim iskustvom dobio radno mesto u jednom slovenačkom preduzeću. Ovo vreme je iskoristio za razgovore sa ljudima koji su se na Osmoj sednici našli na drugoj strani, iz čega je proistekla knjiga simboličnog naslova “Olako obećana brzina”. Razočaran i zaboravljen umro je od srčanog udara 1996. godine u svojoj 53. godini.

Kosovo i dalje bez rešenja

Problem Kosova i Srba u pokrajini, koji se pre tri decenije našao u pozadini uzroka i povoda Osme sednice, do danas nije prevaziđen. Suština nedavno otvorenog javnog dijaloga u našem društvu o budućnosti južne pokrajine pokazuje da srpske političke i intelektualne elite još nisu našle održivo rešenje “kosovskog problema”, koji je bio presudan i za političku genezu Srbije osamdesetih godina.

Južna srpska pokrajina posle ustavnog povratka u sastav Srbije 1989. i 1990. godine prošla je više složenih faza. Milošević je do poslednjeg dana svoje vladavine bio stava da se Kosovo i Metohija moraju braniti po svaku cenu i na sve načine. Posle Kumanovskog sporazuma i Rezolucije OUN 1244, koja je pokrajini obezbedila protektorat UN, nastupila je duža faza neuspešnih pregovora o planovima međunarodne zajednice za definitivni status. Kosovo je jednostrano i mimo međunarodnog prava 2008. godine proglasilo nezavisnost, koja do danas nije zaokružena niti pravno priznata.

Rade Dragović

Večernje novosti

Prethodni nastavak:

Srbija posle Memoranduma SANU

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *