Ulogujte se / Kreirajte profil

Ништа о Ф.М Достојевском

(онтолошко интелектуална-социјално-политичка-историјско-књижевно-дијалектичка анализа Ф.М Достојевског)

.

Како бисмо избегли било какву забуну ваља одмах рећи – циљ овог псеудо-есеја јесте да покаже како је, наравно, могуће говорити много а не рећи ништа. Достојевски је у овом случају погодан због тога што су многим „интелектуалцима“ пуна уста Фјодора Михајловича. Уметните било које име у тексту који следи (Балзак, Тургењев, Андрић, Зола, Ками…)  и добићете исти резултат – нећете добити ништа. Па, да кренемо…

IgnoranceVsKnowledge

Достојевски – има ли озбиљније и има ли шире теме од Достојевског у руској књижевности? И не само у руској, већ и у светској књижевности. Када се каже Достојевски – на шта се тачно мисли? Ко је заправо тај маг књижевности? Или, још боље, зашто се уопште бавити њиме – зашто га уопште читати? Шта заправо желимо да из његовог  опуса сазнамо? Достојевски – има ли јачег писца? Само име каже – Достојевски. Ипак, да ли треба најпре историјски протумачити и тумачити Достојевског? Када, како и где је он живео? Свакако, показује се да је историјски приступ од суштинског значаја и практично једна врста предуслова за разумевање тог руског великана. Са друге стране, није ли Достојевски нешто више од самих историјско-социјалних околности? Зашто тумачити великог писца у оквиру нечега што није до њега? Зар Достојевски није самоме себи најважнији? А, опет, није ли он продукт социјално-политичких прилика свога доба? Одговор би свакако, намеће се, био двојак – штавише, специфично једноличан и једнозначан. Ван свега реченог треба најпре поставити једно врло просто а есенцијално питање – има ли нечег што до сада већ није написано о Достојевском? А опет, има ли нечег што је заиста суштински написано о Достојевском? Достојевски као такав, јасно је, никада неће моћи бити до краја растумачен и протумачен.

reading-upside-down

Са друге стране, није ли све већ о њему увелико познато и разјашњено? Када све ово сагледамо рационално те све чињенице пажљиво узмемо у обзир, можемо закључити само једно – ми морамо да приступимо Достојевском тако да тај приступ, најпростије речено, буде најбољи могући приступ који се може начинити и изнаћи. Тај и такав приступ би, дакле, најпре требало створити а затим му, у обиљу литературе о Достојевском, опрезно прокрчити пут. Пре свега, очигледно је да морамо начинити детаљну анализу анализе Достојевског јер се само тако иоле можемо надати да ћемо ишта и разумети, макар то било и радикално погрешно и непродуктивно. Једна од тешкоћа коју на том путу налазимо јесте креативност коју је руски писац имао – ни сами тадашњи критичари, почевши од Бјелинског, нису са сигурношћу могли да предвиде пут којим ће Достојевски, након Бедних људи, отићи. Јасно је – Достојевски није само Достојевски – није ли он, заправо, и свако од нас? И, опет, нисмо ли ми, заправо, он? Одговор је прост и сам по себи се намеће – нисмо. Међутим, сада се, дакле, отвара нови проблем – ко смо ми а ко је Достојевски? Јасно је – ми смо овде а он је, некада, био тамо. Он, очигледно је, сада више није. Опет, где је он ако није тамо (а јасно је да није овде) ? Намеће се најтеже питање – зашто ми уопште пишемо и расправљамо о некоме ко није овде а није ни тамо(питање танатологије)? Ми смо овде, Достојевски није тамо а опет, некако смо заједно са њим. Онтолошки – сви суделујемо у Парменидовом  Једном а разликујемо се као Бројеви Питагоре и питагорејаца. Очигледно је по среди Хераклитов Логос а тај и такав Логос може бити пресудан у разумевању тог руског гиганта. Ако не знамо ко је Достојевски – зашто уопше пишемо о њему? Са друге стране, ако знамо, зашто бисмо имали потребу да то знање преиспитујемо? Метода за истраживање је следећа – вероватно је има, а опет, ко зна. Ако је овај рад икако помогао – то је лепо. Ако ипак није – можда некада хоће.

Можда га некада неко, ко је хипер сујетно „интелигентан“ ,и буде разумео, тврдећи како аутор не само да није симулирао знање, већ је намерно, како је нагласио на самом почетку, замутио своју воду да изгледа дубља да би, неки наивни, помислили како ту нема ничега генијалног. Ако се заиста и буде нашао неко кога ће овај рад суштински (тематски) одушевити – нека му је сам Бог у помоћи.

Свако добро!

Za P.U.L.S.E: Ivan Vučković

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Ништа о Ф.М Достојевском

  1. Душко Јевтовић

    17/08/2016 at 09:02

    Достојевски је јединствен и по томе што га свеци цитирају, што су светитељи који су читали његове романе, утврђивали своју веру и објашњавали је другима на основу продора до којих је он дошао својом богонадухнотм мишљу. Јер Достојевски је надахнуо и надахњује песнике и философе, психологе и психијатре, све изучаваоце душе коју сви носимо у себи.
    Полазећи од њега, руска религиозна (православна) философија постала је у двадесетом веку једина заиста жива и делатна философија. Николај Берђајев, Лав Шестов, Семјон Франк, Николај Лоски и други, обасјани његовом мишљу, изнутра осветљени животним смислом, наставили су да шире светлост у дубине философске мисли, ослобађајући је из омамљености у коју је запала обузета безверјем.
    Покренуо је психологију. Психоанализа, чији су корени у романима Достојевског, направила је прве кораке у проучавању несвесног, тог богатства које сваки човек носи у себи а није га свестан. Утврђено је да душевни поремећаји настају када наш свесни живот дође у сукоб са несвесним, колективним и личним, када остваривање жеља и постизање успеха постане супротно моралним нормама, па савест почиње да пробада душу као реуматизам удове.
    Чак је и презиме Достојевски симболично и не може се замислити презиме које би боље одговарало ствараоцу који је души и људима вратио достојанство пољуљано теријама о “настанку човека од мајмуна” и о “великом праску” од кога је наводно све настало, а који се догодио без икаквог разлога, случајно, пуцањем једног зрна у коме је била сабијена сва материја!? Да ово прича неки домаћин док пазари поврће, одмах би га прогласили умоболним, али зато што деценијама ово тврде физичари, хемичари, биолози и астрономи, теорије су окоштале у “научне истине”, на њих је потрошено ко зна колико милона тона хартије која бескорисно притиска земљу уредно сређена у часописе, регистраторе и компјутерске фајлове, сведочећи само о узалудности напора људи који су се одрекли Бога.
    Дело Достојевског, истином којом зрачи, у душама читалаца развејава лажи мртвих људи да Бог и душа не постоје, спречава оне које чека пакао да га остваре већ на земљи.
    (Одломак из романа “Унутрашњи видици”)

  2. saschaein

    19/08/2016 at 01:27

    Dostojevski je više Tu, a mi smo više tamo. I samo onaj ko bude više Tu bi mogao se susresti s Dostojevskim.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *