Ulogujte se / Kreirajte profil

“Norveški Prust” Karl Uve Knausgor

Kada sam u leto 2012. godine u gradskoj biblioteci u Bergenu ugledala “Min kamp”, nisam pretpostavila da će šestotomna ispovedna “epopeja” ubrzo postati globalni literarni fenomen. Sećam se, prvo što mi je palo na pamet, nije bio Hitlerov “Majn kampf”, koji je sudeći po naslovu, bio najočiglednija aluzija. Pomislila sam, zapravo,na Basaru, koji je prethodne godine objavio roman istog naslova.

Poslednji, šesti tom romana, koji još uvek nije preveden na engleski jezik, ponovo je aktuelizovao mučna poređenja s Adolfom Hiterom koja su se pojavila još u vezi s naslovom dela. U poslednjem tomu “Moje borbe”, koji je za sada dostupan samo norveškim čitaocima, postoji i 400 stranica dug esej o Hitlerovom detinjstvu i mladosti, napisan nakon što je Andres Brejvik, 2011. godine u Norveškoj počinio masakr. Navedeni deo je izazvao otpor u Knausgorovoj rodnoj zemlji – istoj onoj u kojoj su nekadaoduševljeni čitaoci Hamsunovih dela, njegovu kuću s gađenjem zasipali knjigama koje su nekada kupovali, nakon što je pisac, koji je svoju Nobelovu nagradu posvetio Gebelsu a o Hitleru nakon njegovog samoubistva objavio nekrolog, optužen za izdaju.

Polemike u javnosti je izazvala Knausgorova izjava da ga je Hitlerova mladost podsetila na vlastitu:zbog nežnosti prema majci, straha od strogog oca, ljubavi prema umetnosti, poteškoća u uspostavljanju komunikacije sa svetom, ali  Knausgor se ne može vezivati za nacizam. U «Mojoj borbi» nema antisemitskih stavova, on zapravo ne zastupa nikakvo političko gledište.

Zbog očigledne podudarnosti naslova romana s Hitlerovim manifestom, Knausgorov norveški izdavač je najpre zabranio korišćenje takvog naslova. U nekim drugim zemljama (u Engleskoj i Nemačkoj, na primer), knjige se pod tim imenom nisu ni pojavile. Radno ime Knausgorovog romana je bio “Argentina”, a naslov pod kojim je delo objavljeno, navodno je tokom jednog od njihovih brojnih razgovora Knausgoru predložio prijatelj, pisac Geir Angell Øygarden.

A man in Love Knausgaard

Iako sam “Moju borbu” nabavila čim se pojavila u srpskim knjižarama, pročitala sam je tek kada sam ponovo otputovala u Norvešku, kao i prevod drugog toma s norveškog na engleski jezik (“A Man in Love”), koristeći privilegiju čitalačkog doživljaja u autentičnom konteksu. Naime, moj norveški studio smešten je u Kulturnom centru Hordalanda, nasuprot prostorija Akademije kreativnog pisanja koju je devetnaestogodišnji Knausgor pohađao; u Bergenu je pisac studirao istoriju umetnosti i književnost; Bergen se kao mesto radnje pominje u nekoliko knjiga navedenog ciklusa dok se upetoj knjizi, čiji se prevod na engleski u zapadnoevropskim knjižarama očekuje na proleće, upravo govori o njegovom životu u Bergenu u kojem je i počeo da se ozbiljnije bavi književnošću.

Bergen u kojem je Knausgor živeo pre odlaska u Švedsku

Bergen u kojem je Knausgor živeo pre odlaska u Švedsku

Bergen u kojem je Knausgor pohađao Akademiju kreativnog pisanja

Bergen u kojem je Knausgor pohađao Akademiju kreativnog pisanja

Akademija za kreativno pisanje koju je pohadjao Knausgor

Akademija za kreativno pisanje koju je pohadjao Knausgor

U prvom tomu“potrage za izgubljenim vremenom”na norveški način, glavni junak (koji se sasvim namerno baš kao i autor zove Karl Uve Knausgor) piše:

“Deca me srozavaju. U tome ima nečeg duboko nedostojnog. U takvim trenucima sam najdalje od osobe kakva želim da budem. Ništa od toga nisam ni slutio pre nego što sam dobio decu. Tada sam mislio da će sve ići dobro ako samo budem dobar prema njima. U suštini verovatno i jeste tako, ali ništa što sam do tada video, nije me upozorilo na invaziju na život koju deca podrazumevaju”. Kao i: “Oči mi zasuze kada pogledam lepu sliku ali ne i kada pogledam svoju decu. To ne znači da ih ne volim, jer volim ih, svim srcem, to samo znači da smisao koji mi pružaju ne može da ispuni život. U svakom slučaju ne moj. “

“Kako bih se iskupio, moj božićni poklon je bio put iznenađenja; nakon mog povratka, 27. decembra, otišli smo na stokholmski aerodrom; nije znala gde putujemo sve dok joj nisam pružio kartu za Pariz. Proveli smo u njemu nedelju dana. Ali, Linda je bila nervozna, grad ju je činio nesrećnom, sitnice su je izvodile iz takta i sve vreme se ponašala nerazumno.… U kakvu sam klopku upao? U kakvom je to pravcu moj život ponovo krenuo?”

pita se narator i ujedno i protagonist drugog toma “Moje borbe”, u kojem pripoveda o tome kako se, nakon što je napustio suprugu i iz Bergena otputovao u Stokholm, zaljubio u ženu s kojom će otpočeti novi život, u kojem će dani ushićenja i zadovoljstva posrtati pred iskušenjima ispunjenim njegovim intimnim dilemama i čestim promenama njenog raspoloženja.

Linda Boström Knausgaard, koja je uz naratora glavni lik druge knjige «Moje borbe» u kojoj je data detaljna psihološka karakterizacija njenog karaktera, opisan njen prvi porođaj, manična depresija u mladosti i bolničko lečenje,švedska je spisateljica udata za, kako je to sama izjavila « najindiskretnijeg čoveka na planeti» koji je «priznanje sveta dobio nakon što je do detalja opisao okolnosti njihovog privatnog života».

Pre no što je pročitala roman, Linda je Knausgoru (Karl Ove Knausgård, 1961) dozvolila da iskoristi njeno ime, pod uslovom «da je neučini dosadnom». Rukopis «Moje borbe»počela je čitati u vozu, putujući za Stokholm. Uplašen njenom mogućom reakcijom, Knausgor je nestrpljivo iščekivao njen telefonski poziv.

«Ne sviđa mi se, ali mislim da je O.K.», rekla mu je kada ga je pozvala. Sat vremena kasnije ponovo se javila žaleći se kako je knjiga uništila romantiku u njihovom odnosu. Kada ga je treći put pozvala, samo je plakala. Kasnije je zapala u maničnu depresiju od koje se obolela dve decenije ranije.

Iako je Knausgor roman od 3 600 stranica o sebi, svom ocu, majci, rodbini, prijateljima, ženi i deci, u Norveškoj objavio 2009-2011. godine,nakon intenzivnog i iscrpljujućeg trogodišnjeg rada (550 stranica petog toma napisao je tokom samo osam nedelja) i mada je u međuvremenu počeo da se bavi drugim temama te je 2013. godineobjavio zbirku eseja «Amerika duše», zahvaljujući kasnijim prevodima “Moje borbe” na strane jezike, a posebno na engleski, pažnja inostrane literarne javnosti i dalje je usmerena na njegovu autobiografsku prozukoja, kako je to Tanja Tolić primetila, predstavlja svojevrsni literarni “egzorcizamu kojemknjiževnik isteruje samog sebe pred čitatelja”.

Knausgor se literaturom bavio i do “Moje borbe” ali je tek nakon nje, njegov opus postao “globalni književni fenomen”. “Knausgormanija” je nastala u njegovoj rodnoj zemlji.Samo u Norveškoj prodato je više od pola miliona primeraka, da bi u šesnaest zemalja, u kojima se knjiga pojavila u prevodu, prodato ukupno milion primeraka, što je već samo po sebi nakon početne rasprave o odnosu autobiografije i fikcije, iznova problematizovalo i pitanje odnosa globalne popularnosti i književne vrednosti. Neki su u piscu videli novog Prusta, drugi Hamsuna, treći su se nekritički identifikovali s glavnim junakom, odlučni da umesto fikcionalizacije vide samo “golu istinu”, za šta im je povod dao sam pisac i njegova namera da imena likova ostanu jednaka prototipovima iz njegovog stvarnog sveta. Čitaoci su počeli da se pronalaze u glavnom junaku i njegovim svakodnevnim problemima.

Osećajući empatiju prema “umetniku” koji je odbacio licemerje “građanina”, identifikovali su se s njegovom, u osnovi psihološkom pozicijom autsajdera, prepoznavši u epizodama iz romana scene iz sopstvenog života, misli koje su i sami poželeli da artikulišu ili osećanja koja su pokušavali da sakriju.

Drugi tom šestotomne ispovedne “epopeje”, koji se tokom 2016.godine u izdanju Booke očekuje u Srbiji, a koji je 2013. godineu prevodu na egleski jezik objavljen pod nazivom “Man in Love” (Harvill Secker, London), svakako neće razočarati one koji su Knausgora zavoleli čitajući prvi tom. I u drugom delu ovog, uslovno govoreći “romana-reke”, koji je napisan u Ich-formi, u ispovednom maniru i s mnoštvom digresija, pripovedač (koji se naravno i dalje zove Karl Uve Knausgor), nastavlja da svedoči o banalnostima svakodnevnog života, “boreći” se sa sopstvenim reakcijama i (ne)mogućom potragom za smislom, na način koji nije ni ekstatičan ni patetičan.

Knausgorov MIN KAMP na norveskom jeziku

Knausgorov MIN KAMP na norveskom jeziku

Radnja se iz Norveške seli u Švedsku kada glavni lik jedne noći, vozom, iz Bergena stiže u Stokholm. Tamo ga sačekuje davnašnji prijatelj Geir, kojeg pominje i u prvoj knjizi.Norvežanin mu pomaže da bolje razume šta mu se dešava i da se u novom kontekstu snađe. U međuvremenu sreće Lindu s kojom otpočinje život i dobijaju decu. Pokušavajući da se uklopi u novo okruženje, živeći u komplikovan emotivnom odnosu, suočen s ulogom oca i ograničenjima i rutinom koja ta uloga iziskuje, Karl Uve Knausgor pokušava da pišući pobedi osećaj praznine i nedovoljnosti.

Radnja romana u kojem pripovedanje ne teče hronološki već asocijativno, započinje u leto, 29. jula 2008. godine, scenom u kojoj s Lindom i decom odlazi na godišnji odmor, u kojem se ništa ne dešava kako bi trebalo da bude da bi u epilogu evocirao majčino sećanje na prvi susret s ocem, čijim je pogrebom i detaljnim pripremama za isti završio prvu knjigu. U međuvremenu narator detaljno opisuje kako poručuje hranu u restoranu, pazari u supermarketu, puši, pije kafu, prelistava novine, čita “Braću Karamazove” i “Budenbrokove”, igra se s decom, druži s Geirom, razotkriva taštin alhoholizam, dočekuje  s prijateljima Novu godinu ili slavi Božić; kako ne može da izađe na kraj s agresivnom komšinicom, Ruskinjom, kako se ne snalazi u razgovorima s Lindinim prijateljima, Šveđanima, kako se manično, ne razmišljajući o posledicama u odnosu prema ženi i deci, posvećuje pisanju…

I fabula drugog toma “Moje borbe” zapravo je samo okidač za refleksiju, povod da se, zahvaljujući anegdotskim delovima, jednako kao i meditativnim, autor suoči sa socijalnim, porodičnim i profesionalnim miljeom u kojem se on i Linda kreću, da progovori o sopstvenoj nelagodnosti, literarnoj ambiciji i terapeutskom smislu koji književnost u pojedinim fazama njegovog života za njega ima.

U podtekstu priče o svakodnevici, o recimo odvođenju dece u luna park ilio razgovorima s drugim roditeljima na dečijem rođendanu teče priča o “sudbini čovekovoj” u kojoj su odrasli, zabavljeni komformističkim igranjem društvenih uloga i zaokupljeni površnim hedonizmom, u stanju da do besvesti raspravljaju o vrsti kobasica koje će u obdaništu njihovoj deci biti poslužene za užinu. Mada je Karl Uve Knausgor, i pored toga što to ne želi da bude, u periodima kada nije posvećen pisanju, jedan od njih – tipični savremeni, skandinavski otac zaokupljen brigom o deci kojoj prirema obroke, koju odvodi u park i pokušava da ih zabavi, on kao da oseća da:

“…ili nam život nešto novo nosi,

a duša nam znači stepen više,…

il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,

đavo nosi.”

Nezadovoljan svakodnevicom i onim što je do tada napisao, u želji da stvori nešto vredno i veliko poput «Hamleta» ili «Mobi Dika», Karl Uve Knausgor u Stokholmu započinje šestotomni roman.

Koji će mu umesto smisla doneti slavu.

Uz opasnost da delo tumačimo u simplifikovanom autobigrafskom ključu jer glavni lik se baš kao i pisac zove Karl Uve Knausgor, odrastao je u istom gradu kao i on, čita iste knjige, razveo se od iste žene, «Moja borba» ne može biti svedena isključivo na autobiografiju. Ona je i autofikcija i memoarska proza, alii roman o suočavanju s emotivnim traumama iz detinjstva, roman o odrastanju i sazrevanju (bildungsroman) i roman o umetnosti i umetniku, koji pokušava da ne bude «građanin». U njemu se nalaze pasaži o muzici, slikarstvu, literaturi, razmišljanja o Hamsunu, Munku, Rihteru ili Kiferu, piščeva nelagoda tokom javnih čitanja, suočavanje s novinarima i književnom kritikom.

Iako se glavni tok radnje odvija u Švedskoj, česte su reminiscencije na život u Norveškoj, Knausgorovu majku, brata i nekadašnje prijatelje. Uz to, u ovom delu “Moje borbe”, uz esejističku artikulaciju podsvesnog, teče i jedna imagološka priča o Norvežaninu u susretu sa švedskim načinom života, ispunjena stereotipima i klišeima.Iako je reč o srodnim kulturama, život u Švedskoj je glavnom junaku često neobičan i neprirodan jednako koliko je tim Šveđanima i sam on ponekad neshvatljiv.Tako će ga u jednom trenutku, zbog načina na koji komentariše carski rez, Lindin švedski prijatelj, aludirajući na njegov konzervativizam, ironično nazivati Hamsunom dok će Karl Uve Stokholm opisati rečima:

” To je fin grad. Ali hladan kao led. Možeš u njemu provesti čitav život, a da ne stupiš ni sa kim u prisan kontakt. Sve je u njemu organizovano na način da sa drugima ne dođeš u dodir” ili “Nikada nisam živeo u mestu na kojem je adresa stanovanja toliko bitna kao što je to slučaj u Stokholmu. Na neki način, ona je esencija svega ostalog.Ukoliko živite van centra zbivanja, zapravo ste isključeni. Pitanje u vezi sa tim gde živite, na način na koji se pojavljuje u Stokholmu nikada se ne postavlja u Bergenu”.

Poslednji tomovi Moje borbe na engleskom jeziku

Poslednji tomovi Moje borbe na engleskom jeziku

Drugi tom “Moje borbe” izazvao je slične komentare, kao i prvi. Neki delovi knjige tumačeni su kao previše faktografski i detaljni, drugi kao nedovoljno razvijeni, zamerano je piscu na predugim digresijama, kao i da jednaku pažnju posvećuje nebitnim događajima kao i onim koji su suštinski uticali na tok njegovog života. I dok jedni u Knausgoru i dalje vide norveškog Prusta i hvale “stilski minimalizam” njegove proze, manje blagonakloni čitaoci (kritičari) nikako ne mogu da prihvate da je literatura za njega bitnija od života i negoduju zbog načina na koji je svoju porodicu i prijatelje izložio javnosti. Uostalom, i sam pisac je u radio intervjuu koji je dao prvoj ženi, Tonje Ausland (čiji se lik takođe pojavljuje u “Mojoj borbi” i koja je čitajući knjigu saznala da se zaljubio u Lindu još dok su bili u braku) priznao da je njegova “borba” svojevrsna opklada s đavolom, žrtvovanje ličnog i građanskog u ime stvaranja, rezultat faustovske žudnje “da napiše najiskreniju autobiografsku knjigu ikada”.

Poslednji tomovi Moje borbe na norveskom

Poslednji tomovi Moje borbe na norveškom

Iako Knausgor nikako nije ni Prust ni Hamsun, složićemo se sa protagonistom ovog dela kada u jednom trenutku prokomentariše da “pisci s jakim stilom, često pišu slabe knjige”, što njegova svakako nije. Uprkos različitim kontroverzama, ili upravo zbog njih, neosporno je da knjiga izazvala čitalačku epidemiju i među čitaocima naučenim na rečnik i «intimu» bloga, fejsbuka i tvitera. Da ih je Karl Uve Knausgor (kao pisac i kao junak) koji se gubi i pronalazi u toj savremenosti, «naterao» da čitaju (njegove) knjige koje svojim obimom podsećaju na romane Tolstoja i Dostojevskog.

Oni kojima se dopao Knausgor iz prvog toma “Moje borbe”, zavoleće i drugi tom čiji se prevod na srpski jezik očekuje ove godine. A nakon toga, verovatno sledi i nastavak “potrage za izgubljenim vremenom”, u kojem se Knausgor vraća dublje u prošlost, u kojoj najpre evocira svoje odrastanje, razvod roditelja, završetak srednje škole a potom odlazak na sever Norveške, u zabačeno ribarsko mesto, u kojem počinje da radi kao nastavnik. Obrevši se, sa 18 godina, daleko od roditelja i brata, u norveškoj provinciji, prvi put samu vlastitom prostoru, sa sopstvenom zaradom, okružen čudesnom prirodom, Karl Uve Knausgor adolescentski je opsednut devojkama i alkoholom, ali i snom o tome kako da postane pisac.

Karl_Ove_Knausgård

Karl Ove Knausgård

No to je već fabula četvrtog toma “Moje borbe”.

za P.U.L.S.E: Ljiljana Maletin Vojvodić 

fotografije: Ljiljana Maletin Vojvodić

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst “Norveški Prust” Karl Uve Knausgor

  1. Pingback: LJILJANA MALETIN VOJVODIĆ | LJILJANA MALETIN VOJVODIC

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *