Ulogujte se / Kreirajte profil

Postmoderna politika

Članak Blerovog bivšeg političkog savetnika Roberta Kupera, mada pisan u lično ime, po mnogima iznosi novu strategiju ne samo britanske spoljne politike. Njegov poziv na novi liberalni imperijalizam i priznanje da su za to potrebni dvostruki standardi u spoljnoj politici zapanjili su evropsku levicu, koja je oštro reagovala. Osim toga, esej nudi redak i nezvaničan uvid u skrivene kutke poimanja britanske strategije u Avganistanu, Iraku i na drugim mestima.

Politički sistem koji je u Evropi vladao tri veka srušen je 1989. godine. Bio je to sistem ravnoteže moći i imperijalizma. Ta godina je označila ne samo kraj hladnog rata, nego, što je još važnije, i kraj državotvornog sistema u Evropi koji je datirao još iz vremena Tridesetogodišnjeg rata. Na jednu od implikacija ove promene ukazao nam je 11. septembar.

Da bismo razumeli sadašnjost, prvo moramo razumeti prošlost, jer ona je još uvek prisutna. Medjunarodni poredak se obično bazirao na hegemoniji ili na ravnoteži. Prvenstveno na hegemoniji. Imperija je u starom svetu značila poredak. Oni koji su živeli u okviru imperije imali su red, kulturu i civilizaciju. Izvan nje su bili varvari, haos i nered. Jos uvek je snažno prisutno poimanje o miru i redu koji se ostvaruju uz pomoć jednog centra moći. Imperije, medjutim, slabo podnose promenu. Da se ne bi raspala, imperija zahteva autoritatni politički stil, budući da novotarije, pogotovo u oblasti društva i politike, vode u nestabilnost. Pogled u istoriju nam govori o tome da su imperije generalno bile statične.

Kao srednje rešenje izmedju rastućeg haosa i rastućeg imperijalizma u Evropi ponuđena je mala država. Mala država je imala uspeha u uspostavljanju suvereniteta, ali samo u okviru geografski ograničene jurisdikcije. Unutrašnji poredak je tako kupljen na račun medjunarodne anarhije. Nadmetanje medju malim drzavama Evrope donelo je progres, ali sistem je isto tako bio neprestano ugrožen opasnošću da ponovo padne u haos sa jedne strane i opasnošću od hegemonije jedne sile nad drugom, sa druge strane. Rešenje je bilo u ravnoteži moći, u sistemu udruživanja na principu kontrateze, što je postalo uslovom slobode u Evropi. Ujedinjavanje u cilju suprotstavljanja hegemonističkim ambicijama uspešno je izvedeno prvo u Španiji, potom u Francuskoj i na kraju u Nemačkoj.

Imanentna nestabilnost

Medjutim, i sistemu ravnoteže moći imanentna je nestabilnost, do koje dovodi sveprisutni rizik rata koji je na kraju i doveo do pada ovog sistema. Ujedinjenjem Nemacke 1871. godine stvorena je toliko moćna država da ni jedna druga evropska alijansa nije mogla da joj parira; tehnološke promene su popele troškove rata na neizdrživ novo, a razvoj društva i demokratije doveo je do toga da sistem ravnoteže moći, uprkos amoralnim kalkulacijama nekih umova, ipak funkcioniše. U odsustvu bilo kakve druge jasne alternative on je opstajao takav kakav je, a ono sto se pojavilo 1945. godine nije bio neki novi sistem, nego zapravo kulminacija starog. Stara multilateralna ravnoteža moći u Evropi postala je bilateralna ravnoteža straha širom sveta, kao konačna simplifikacija ravnoteže moći. No, ona nije bila napravljena da traje. Ravnoteža moći nikada nije odgovarala univezalističkom i moralističkom duhu kasnog dvadesetog veka.

Druga polovina dvadesetog veka doživela je ne samo kraj ravnoteže moći, nego i iščezavanje potrebe za imperijom: to dvoje u odredjenom stepenu idu zajedno. Svet koji je u prošli vek ušao podeljen na evropske imperije konačno je nestao: od otomanske, nemačke, austrijske, francuske, britanske i sovjetske imperije ostale su samo uspomene.

Umesto toga dobili smo dve nove vrste država. Prvo, danas postoje države – obično bivše kolonije – koje nisu uspele da izadju iz “predmoderne” zone i i koje se nalaze u hobsovskom ratu svih protiv svih (zemlje poput Somalije i, donedavno Avganistana). Drugo, postimperijalističke, postmoderne države koje o bezbednosti više ne misle kao o osvajanju. I treće, naravno da postoje i tradicionalne “moderne” države koje se ponašaju onako kako su se države uvek ponašale, sledeci makijavelističke principe i raison d’état (misli se na države poput Indije, Pakistana i Kine).

Odlike postmodernog sveta

Postmoderni sistem u kome žive Evropljani ne zasniva se na ravnoteži, niti insistira na suverenitetu ili jasnoj razdvojenosti unutrašnje i spoljne politike. Evropska Unija je postala visoko razvijen sistem uzajamnih odnosa i medjusobnog mešanja u unutrašnje poslove, koje ide sve do piva i krastavaca. Ugovor CFE prema kome se ugovorne strane obavezuju da otkriju lokaciju na kojoj se nalazi njihovo teško naoružanje i dozvole inspekciju, podvrgava medjunarodnom ograničavanju oblasti koje predstavljaju suštinu suvereniteta. To je nesvakidašnja revolucija. Ona odražava paradoks nuklearnog doba koji glasi: da bi se odbranio, moraš biti spreman na samouništenje. Zajednički interes evropskih zemalja da izbegnu nuklearnu katastrofu ukinuo je uobičajenu stratešku logiku nepoverenja i skrivanja. Uzajamna ranjivost je postala uzajamna transparentnost.

Glavne odlike postmodernog sveta su sledeće:

– Ukidanje distinkcije izmedju unutrašnjih i spoljnih poslova.

– Uzajamno mešanje u (tradicionalne) unutrašnje stvari i uzajamni nadzor.

– Odbacivanje sile u rešavanju problema i kodifikacija samoproklamovanih pravila ponašanja.

– Narastajuća irelevantnost granica do koje dolazi kako zbog promene uloge države tako i zbog raketa, automobila i satelita.

– Bezbednost se bazira na transparentnosti, uzajamnoj otvorenosti, medjuzavisnosti i uzajamnoj ranjivosti.

– Koncepcija Medjunarodnog krivičnog suda je eklatantan primer postmodernog rušenja.

Pravedan rat

Distinkcije izmedju unutrašnjih i spoljnih poslova… Raison d’état i amoralnost Makijavelijeve teorije o državi, koji su odlikovali medjunarodne odnose modernog doba, u postmodernoj eri su zamenjeni moralnom svešću koja se primenjuje u medjunarodnim odnosima isto koliko i u unutrašnjim poslovima: otuda i obnovljeni interes za ono sto čini pravedan rat. Iako se bavi problemima koji onemogućavaju ravnotežu moći, ovaj sistem ne zahteva odumiranje nacionalne države. Ekonomija, zakonodavstvo i odbrana se sve više utapaju u medjunarodni okvir, a granice teritorija postaju sve manje važne, ali identitet i demokratske institucije ostaju prevashodno nacionalni.Tako ce tradicionalne države još neko vreme ostati osnovne jedinice u medjunarodnim odnosima, mada bi neke od njih mogle da prestanu da se ponašaju na tradicionalan način.

Kako je došlo do ove esencijalne promene državnog sistema? Poenta je u tome da je “svet postao pošteniji”. Mnoge najmoćnije sile više ne žele da ratuju ili da osvajaju. To je ono što je dovelo do radjanja i predmodernog i postmodernog sveta. Imeperijalizam u tradicionalnom smislu te reči je mrtav, bar što se tiče zapadnih sila.

Ako je to tačno, onda ne smemo misliti da su nam EU ili NATO donele pola veka mira u kome je uživala zapadna Evropa. Činjenica je, zapravo, da zapadnoevropske zemlje više ne žele da ratuju jedna s drugom. NATO i EU su, ipak, odigrali važnu ulogu u snaženju ove pozicije. Najvredniji doprinos NATO-a predstavlja otvorenost koju je stvorio. NATO je bio, i jeste izraz ogromne mere izgradjenog poverenja medju zapadnim zemljama. NATO i EU su obezbedile okvir za ponovno ujedinjenje Nemačke koje neće ugroziti ostatak Evrope, kao što se to dogodilo nakon njenog prvog ujedinjenja iz 1871. godine. I jedna i druga institucija su inicirale hiljade sastanaka ministara i zvaničnika na kojima su svi oni koji su donosili odluke o ratu i miru dobro poznavali jedni druge. U poredjenju s prošlošću, ovo predstavlja kvalitet i stabilnost u političkim odnosima kakave do sada nisu bile poznate.

EU je najrazvijeniji primer postmodernog sistema. On predstavlja bezbednost kroz transparentnost i transparentnost kroz medjuzavisnost. Sistem EU je vise transnacionalan nego nadnacionalan, dobrovoljna asocijacija država, pre nego podčinjavanje država jednom centru moći. San o evropskoj državi potiče iz prošlih vremena. On počiva na pretpostavci da su nacionalne države u osnovi opasne i da se nacionalna anarhija može ukrotiti jedino hegemonijom nad njima. A ako je problem nacionalna drzava, onda nadnacionalna država sigurno nije rešenje.

Slučaj SAD sumnjiv

Evropske države nisu jedine članice postmodernog sveta. Izvan Evrope to je Kanada, koja je zasigurno postmoderna država. I Japan inklinira postmodernoj državi, ali lokacija sprečava njegov puniji razvoj u tom pravcu. Slučaj SAD-a je prilično sumnjiv. Nije baš jasno da li vlada ili Kongres te države prihvataju da su medjuzavisnost, otvorenost, uzajamno nadgledanje i mešanje neophodni ili bar poželjni, kako to danas vide evropske vlade u okviru EU. Inače, ono što je u Evropi postalo realnost u mnogim drugim delovima sveta još uvek je u oblasti aspiracija. ASEAN, NAFTA, MERCOSUR, pa čak i OAU, ako ništa drugo, bar nagoveštavaju želju za postmodernim okruženjem. Ova želja verovatno neće biti baš brzo ostvarena, ali imitirati je, bez sumnje, lakše nego izmisliti.

U postmodernom svetu nema bezbednosnih pretnji u tradicionalnom smislu, što će reći da članice postmodernog sveta ne razmišljaju o mogućnosti da jedna drugu osvoje. Dok je u modernom svetu vladala Klauzevicova rečenica da je rat instrument politike, u postmodernom svetu rat je znak da je politika zakazala. Dakle, članice postmodernog sveta ne predstavljaju medjusobnu opasnost, ali i moderne i predmoderne zone podjednako predstavljaju opasnost za njihovu bezbednost.

Prilično smo svesni opasnosti koja nam preti od modernog sveta. Tu je klasičan državni sistem, od koga je postmoderni svet tek nedavno pobegao, ostao netaknut i nastavio da deluje na principima imperije i supremacije nacionalnih interesa. Ako se u takvom sistemu želi stabilnost, ona ce doći od ravnoteže napadačkih snaga. Nema, medjutim, mnogo oblasti u svetu gde postoji takva ravnoteža. A rizik se zaoštrava u nekim oblastima u kojima postoji element nuklearne izjednačenosti.

Dupli standardi

Postmoderni svet mora početi da se navikava na duple standarde. Medju sobom delujemo na osnovu zakona i otvorene saradnje po pitanju bezbednosti. Ali, kada imamo posla sa staromodnim državama izvan postmodernog kontinenta Evrope, moramo da se vratimo na tvrdje metode iz prethodnog vremena – silu, preventivne napade, prevare i sve drugo što je neophodno da bi se izašlo na kraj sa onima koji jos uvek žive u 19. veku kada su države postojale svaka za sebe. U medjusobnim odnosima moramo se držati zakona, ali kada delujemo u džungli, moramo se koristiti zakonima džungle. Dugotrajni period mira u Evropi doveo nas je u iskušenje da zanemarimo svoju odbranu, kako fizičku, tako i psihološku. To je jedna od najvećih opasnosti za postmodernu državu.

Predmoderni svet pred nas postavlja i jedan novi izazov. Predmoderni svet je svet propalih država. To su države koje više ne ispunjavaju Veberov kriterijum za posedovanje monopola na legitimnu upotrebu sile. Ili su izgubile legitimitet ili su izgubile monopol na upotrebu sile; a često i jedno i drugo. Primeri potpunog kolapsa su relativno retki, ali broj rizičnih zemalja neprestano raste. Kandidati su neke oblasti bivšeg Sovjetskog Saveza, uključujući Čečeniju. Sve glavne narko oblasti su deo predmodernog sveta. Do nedavno u Avganistanu nije bilo suverene vlasti, niti je ima u Burmi ili u delovima Južne Amerike, gde narko mafijaši ugrožavaju monopol države na upotrebu sile. Rizične su i države širom Afrike. Nema ni jednog dela sveta koji je sasvim poštedjen ovakvih slučajeva. U takvim oblastima haos je zakon, a rat je način zivota. Ako i postoji vlada, ona deluje na način koji je nalik na delovanje organizovanog kriminala.

Predmoderna država ne samo da nije dovoljno jaka čak ni da obezbedi sopstvenu teritoriju, da ostavimo po strani pretnju koju predstavlja za medjunarodnu zajednicu, nego može predstavljati osnovu za pojavu nedržavnih činilaca koji mogu predstavljati opasnost po postmoderni svet. Ako bi narko, mafijaška ili teroristička udruzenja koristila predmodernu bazu za napade na uredjenije delove sveta, onda bi organizovane države morale da odgovore. Ako bi postali isuviše opasni po uredjene države, mogla bi se zamisliti neka vrsta odbrambenog imperijalizma. Odgovor Zapada na Avganistan mogao bi se posmatrati u tom svetlu.

Zona haosa

Kako da se borimo protiv predmodernog haosa? Vrlo je rizično uplitati se u zonu haosa. Ako intervencija predugo traje, može postati neprihvatljiva za javno mnjenje, a ako je neuspešna može naneti štetu vladi koja ju je naredila. Ali ostaviti države da trule, kao sto je to Zapad učinio sa Avganistanom, moglo bi da bude jos rizičnije.

Kakve bi trebalo da budu intervencije? Najlogičniji način borbe protiv haosa i način koji je najčešće korišćen u prošlosti jeste kolonizacija. No, ona je neprihvatljiva za postmoderne države (a, po svemu sudeći i za neke moderne države takodje). Upravo je nestanak imperijalizma razlog što se suočavamo sa problemima predmodernog sveta. Imperija i imperijalizam su reči koje su zadobile pežorativno značenje u postmodernom svetu. Danas ni jedna kolonijalna sila ne bi uzela na sebe taj posao, iako su prilike za kolonizaciju – možda čak i potrebe za njom – bolje i veće no što su to ikad bile u 19. veku. Time bi se izbeglo da globalni ekonomski rizici upadnu u začarani krug. Slaba vlada znači nered, a to znači propale investicije. Južna Koreja je pedesetih godina imala niži nacionalni dohodak po glavi stanovnika nego Zambija: ova prva je zauzela mesto u globalnoj ekonomiji, a druga nije.

Svi uslovi za imperijalizam su tu, ali i ponuda i potražnja su presušile. Slabima su jos uvek potrebni jaki – a jakima je potreban uredjen svet. Svet u kome efikasne i dobre vlade izvoze stabilnost i slobodu i koji je otvoren za investicije i rast – svet u kome se sve navedeno smatra prevashodno poželjnim.

Potrebna nam je nova vrsta imperijalizma, ona kompatibilna sa ljudskim pravima i kosmopolitskim vrednostima: imperijalizam koji, kao i svaki drugi imperijalizam, nastoji da donese red i organizaciju, ali onaj koji danas počiva na principu dobrovoljnosti.

Dve vrste imperijalizma

Postoje dve vrste postmodernog imperijalizma. Prvo, imamo dobrovoljni imperijalizam globalne ekonomije. On se odvija preko internacionalnog konzorcijuma koji deluje u okviru medjunarodnih finansijskih institucija kao sto su MMF i Svetska banka – karakteristika ovog novog imperijalizma je multilateralnost. Ove institucije pomažu zemljama koje žele da se vrate u sistem globalne ekonomije i u začarani krug investicija i prosperiteta. Za uzvrat, one iznose pred te zemlje zahteve koji se odnose na ispravljanje političkih i ekonomskih grešaka koje su i dovele do potrebe da se zatraži pomoć. Tehnologija pomoći danas više nego ikad ukazuje na način vladanja. Ako države žele da imaju korist, moraju da budu otvorene za mešanje i upliv medjunarodnih organizacija i stranih država (baš kao što se, samo iz drugih razloga, otvorio i postmoderni svet).

Drugi oblik postmodernog imperijalizma mogao bi se nazvati imperijalizmom suseda. Nestabilnost u susedstvu predstavlja pretnju koju ni jedna država ne može da ignoriše. Loša vladavina, etničko nasilje i kriminal na Balkanu predstavljaju pretnju za Evropu. Na tu pretnju odgovoreno je stvaranjem nečega nalik na dobrovoljni protektorat UN-a u Bosni i na Kosovu. Ne čudi da su Visoki predstavnici u oba slučaja iz Evrope. Najveći deo pomoći koji omogućava opstanak Bosne i Kosova obezbedjuje Evropa, isto kao i najveći broj vojnika (mada je i prisustvo Amerike nezamenjiv faktor stabilnosti). Evropska Unija je potom učinila i jedan dalji korak bez predsedana nudeći zemljama bivše Jugoslavije jednostrani pristup slobodnom tržištu sa svim svojim proizvodima uključujući i poljoprivredne proizvode. Medjunarodna zajednica obezbedjuje ne samo vojnike, nego i policiju, sudije, zatvorske čuvare, bankare i druge. OEBS organizuje i posmatra izbore. UN finansiraju i obučavaju lokalnu policiju. U ovim naporima povremenu pomoć, koja je u mnogim oblastima nezamenljiva, pruža i preko sto nevladinih organizacija.

Treba reći jos nešto. Veoma je opasno kada susednu drzavu na neki način u svoje ruke preuzme organizovani ili neorganizovani kriminal – što je ono ka čemu propast države najčešće vodi. Osama Bin Laden je, medjutim, pokazao svima koji to nisu želeli da vide da ceo svet danas predstavlja, makar i potencijalno, naše susedstvo.

Balkan

Balkan je poseban slučaj. Na drugim mestima kao sto su Centralna i Istočna Evropa EU se bavi programom koji će verovatno dovesti do ogromnog uvećanja. Imperije su u prošlosti nametale svoje zakone i sisteme vladanja; u ovom slučaju niko ništa ne nameće. Umesto toga, odigrava se proces dobrovoljnog samopotčinjavanja. Kao kandidat za članstvo u EU morate prihvatiti ono sto se traži – čitavu gomilu zakona i pravila – isto kao što su to nekad činile potčinjene zemlje. Ali to je cena koju plaćate da biste, jednom kada udjete, dobili glas u komonveltu. Ako je ovaj proces neka vrsta dobrovoljnog imperijalizma, onda bi se konačna drzava koja će nastati mogla nazvati kooperativnom imperijom. “Komonvelt” možda i nije tako loše ime.

Postmoderna Evropa nudi viziju kooperativne imperije, zajedničke slobode i bezbednosti bez etničke dominacije i centralističkog apsolutizma kojima su bile podvrgnute bivše imperije, ali i bez etničke ekskluzivnosti koja je zaštitni znak nacionalne države – vrlo neprikladan za doba bez granica i nedelotvoran u regionima poput Balkana. Kooperativna imperija bi mogla biti onaj unutrašnji politički okvir koji se na najbolji način poklapa da promenjenom suštinom postmoderne države: okvir u kome svi imaju udeo u vlasti, u kome ni jedna zemlja ne dominira i u kome princip vladanja nije etnički nego zakonski. Od centra će se tražiti najmanje moguće uplitanje, “birokratija imperije” mora biti pod kontrolom, isplativa i mora biti sluga, a ne gospodar komonvelta. Ta institucija mora biti privržena demokratiji isto koliko i njeni konstitutivni delovi. Ovaj komonvelt bi, kao Rim, svojim državljanima davao nešto od svojih zakona, neke svoje novčiće i uobičajeni put.

To je možda samo vizija. Da li je ostvarljiva? Odgovor može dati samo vreme. Pitanje je koliko imamo vremena. Tajna trka u nuklearnom naoružavanju se nastavlja. Interesi organizovanog kriminala u predmodernom svetu – kao i medjunarodnog terorizma – rastu brže nego država. Možda nemamo baš mnogo vremena.

Robert Kuper

(Ovaj članak je objavljen u publikaciji “Preuredjenje sveta: dugoročne implikacije 11. septembra” u izdanju The Foreign Policy Centre.)

Autor je bio savetnik bivšeg britanskog premijera Tonija Blera.

Jedan komentar na tekst Postmoderna politika

  1. Boban Savković

    18/07/2009 at 11:59

    Dejvid Čendler, autor knjige “Od Kosova do Kabula; ljudska prava i humanitarna intervencija” je provociran ovim člankom odgovorio na sledeći način:

    “Tekst Roberta Kupera, politickog savetnika britanskog premijera Blera, kojim se poziva na “novu vrstu imperijalizma” dozivljen je u Britaniji kao krajnje provokativan. Kuper je otvoreni zagovornik “novog doba imperija” u kome Zapadne sile vise ne moraju da se drze medjunarodnog prava kada imaju posla da “staromodnim” drzavama, mogu da koriste silu nezavisno od Ujedinjenih nacija i namecu protektorat kao zamenu za “lose rezime”. Poslanik Laburisticke stranke Tam Daliel se zali da ovaj komentar nanosi stetu dugoj antikolonijalistickoj istoriji te stranke, dok Alan Simpson tvrdi da Kuper pokusava da ponudi neku vrstu intelektualnog opravdanja za cinjenicu da SAD i Velika Britanija zaobilaze Ujedinjene nacije. Jasno je da ova dva clana Parlamenta u poslednjih nekoliko godina nisu mnogo obracala paznju na spoljnu politiku, jer Kuperov pamflet ne govori ni o cemu novom ili neuobicajenom. Ne iznenadjuje ni cinjenica da je Toni Bler prigrlio ovakva stanovista i napisao uvod za Kuperov pamflet.

    Laburisticka vlada se jos mnogo pre 11. septembra nasla na celu pokreta koji se zalaze za degradiranje uloge Ujedninjenih nacija i stvaranje novih snaga za ad hoc “koalicije” koje zele da vode rat, a da ne podlezu sankcijama medjunarodnog prava. Vlada je, zapravo, imala izvesnu potrebu da dobije bilo sta konkretno, pa makar i “intelektualno opravdanje” za zaobilazenje UN, koje se oslanja vise na moralnoj nego na intelektualnoj podrsci novom intervencionizmu.

    Komitet za spoljne poslove je, na primer, zakljucio da je bombardovanje Jugoslavije 1999. godine bilo vise “moralno” nego legalno opravdano. Bivsi ministar odbarane, a sada generalni sekretar NATO-a, lord Dzordz Robertson tvrdi da zapadni lideri imaju zadatak da “dovedu u ravnotezu zakon, moral i upotrebu sile”. Naravno, kada zakon postane drugorazredan u odnosu na ono sto NATO lideri Bler i Bus smatraju moralno neophodnim, sledi logican zakljucak da nema zakonskih ogranicenja za intervencije sirom sveta dok god je razlog ispravan. Lord Robertson kaze da se “moral ne sastoji samo u tome da se ucini ono sto se mora uciniti onda kada se mora uciniti.” U tom kontekstu odluka o tome kada i da li treba intervenisati predstavlja samo stvar selektivne “svesti” lidera najmocnijih zemalja sveta.

    Novinski naslovi poput onog “Blerov pomocnik se zalaze za kolonije” potpuno su besmisleni, a optuzbe da je Kuper “manijak” pokazuje koliko njegovi kriticari nista ne shvataju. Nova era imperijalizma je vec prilicno cvrsto ustolicena. Konsultativni komitet britanske vlade je pre dve godine od UN zatrazio da obnovi Starateljski savet (Trusteeshep Council) za bavljenje sve vecim brojem medjunarodnih protektorata. Toni Bler je nedavno vrlo uspesno lobirao da Pedi Esdaun dobije posao kolonijalnog administratora Bosne. Kao visoki predstavnik medjunarodne zajednice Esdaun sada moze dekretom da postavlja zakone i otpusta izabrane predsednike, premijere i poslanike, ako ih smatra opstruktivnim. Moc koja je bivsem liberalnom demokrati uvek izmicala kada je trebalo da je osvoji na izborima, sada mu je poklonjena miloscu Tonija Blera i drugih medjunarodnih lidera okupljenih u samoizabranom Savetu za implementaciju mira koji je “dobrovoljno” na sebe preuzeo duznost da na neodredjeno vreme vlada Bosnom.

    Necuveni odgovor nekih politicara i kolumnista, po svemu sudeci, je vise izazvan terminologijom koju je upotrebio Robert Kuper, nego politickim sadrzajem.

    Kuperova pogreska nije u tome sto se zalaze za ukidanje okvira koji su medjunarodnom pravu dale Ujedinjene nacije, niti za ukidanje jednakog postovanja suvereniteta svih drzava. Liberalni branioci eticke politike ljudskih prava, poput Dzefrija Robertsona, vec dugo tvrde da je postovanje drzavnog suvereniteta zapravo “sistemski defekt” Ujedinjenih nacija. Kritike koje su upucene Kuperu nisu u suprotnosti sa njegovim pogledima da bi zapadne vlade trebalo da imaju pravo da vojno intervenisu protiv problematicnih drzava ili da uspostave nove rezime prijateljski nastrojene prema Zapadu. Njegovi pogledi na “preventivne” vojne akcije jos su blagi u poredjenju sa pogledima Bernara Kusnera, osnivaca nevladine organizacije Lekari bez granica, nagradjene Nobelovom nagradom za mir, koji tvrdi da bi zapadne sile morale da imaju prvao da intervenisu “u cilju zaustvaljanja rata pre no sto pocne i zaustavljanja ubica pre no sto pocnu da ubijaju.” Kuperovi pogledi na “dobrovoljnu” kolonijalnu upravu pod “laganim uplivom” nove “imperijalne birokratije” predstavljaju secernu vodicu u odnosu na poziv liberalnog komentatora Majkla Ignjatijeva na vecu “imperijalnu cvrstinu” u Iraku, Somaliji i Bosni.

    Kuperova greska je u tome sto je ovu politiku izneo na videlo staromodnim jezikom realpolitike i zapadne moci, a nije se oslonio na danasnju moralisticku retoriku. Mnogi komentatori koji se slazu sa njegovim zakljuccima o novim mehanizmima medjunarodne regulacije smatraju da su njegovo direktno opisivanje americke i evropske superiornosti nad “predmodernim”, neevropskim svetom kao i osvetljavanje novih “mogucnosti” za “kolonizaciju” neukusni. Tvrdnja da bi “novi imperijalizam” trebalo da bude “kompatibilan sa ljudskim pravima i kosmopolitskim vrednostima”, zapravo, pokazuje da nije shvatio sta zapravo oznacava “etiketa” “postmoderni imperijalizam”.

    Da je podvukao univerzalnu izjednacavajucu prirodu svog projekta i bazirao je na “jednakosti” ljudskog dostojanstva, nasuprot “opresivnoj” formalno zakonskoj i politickoj jednakosti drzavnog suvereniteta, imao bi monogo manje problema. Da je podvukao da bi o vojnim akcijama protiv “zloupotrebe ljudskih prava” trebalo da odlucuje “medjunarodno civilno drustvo” ili predstavnici “kosmopolitskog gradjanstva”, a ne Savet bezbednosti UN, niko ne bi ni okom trepnuo. Da je napisao da je ono sto se javlja kao preuzimanje vlasti od strane kolonijalne administracije, u stvari neophodno za izgradnju poverenja i omogucavanje da se cuju lokalni “glasovi”, za izgradnju institucija i podrzavanje dugotrajnog procesa “demokratizacije” i “izgradnje civilnog drustva”, verovatno bi dobio toplu podrsku cak i od najglasnijih kriticara.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *