Ulogujte se / Kreirajte profil

Novi početak – Francuska 1998.

Posle sjajnog nastupa na Svetskom prvenstvu u Italiji, željno smo iščekivali da počne sledeći ciklus kvalifikacija za Euro 1992 u Švedskoj. Iako je u zemlji mirisalo na krv, ipak smo verovali da do najgoreg neće doći, a posebno smo se nadali da će reprezentacija ostati netaknuta, sad kada je konačno bila po ukusu velike većine ljubitelja fudbala. Kostur tima iz Italije je sačuvan, Vujović i Sušić su još uvek bili tu, a neki novi, mladi igrači krčili su put ka najboljih 11. Pre svega, “Čileanci” su počeli da dobijaju ozbiljniju ulogu. Prosinečki je već bio standardan, a Boban i Jarni su sve više “krali” minute iskusnim igračima. Zatim, treba napomenuti da je u to vreme Jugoslavija dobila i svog prvog klupskog Šampiona Evrope, Crvenu zvezdu, pa ne čudi da su i njeni igrači počeli da se pojavljuju u ekipi. U kvalifikacijama za Švedsku su debitovali Najdoski, Binić, Siniša Mihajlović, Vladan Lukić, dok su Pančev i Savićević već bili etablirani u A timu. Šansu su dobili i Ladić i Šuker iz Dinama, zatim i nekoliko igrača Partizana – Novak, Milanič, Mijatović, Vujačić, Jokanović, Branko Brnović, Petrić…

Jugoslovenski tim na početku kvalifikacija za EP 92

Jugoslovenski tim na početku kvalifikacija za EP 92

Kvalifikaciona grupa bila je kao krojena po meri za naš tim. Bila je tu Danska, zatim Austrija, Severna Irska i slabašni Farani. Sa sedam ubedljivih pobeda, i samo jednim porazom, od Danske u Beogradu, Jugoslavija je protutnjala kroz grupu, plasirala se na EP i bila smatrana za jednog od favorita, iako je tokom kvalifikacija ostala bez nekoliko igrača, koji su se povukli iz tima. Pred sam kraj kvalifikacija, bilo je jasno da ekipa kraj takmičenja neće dočekati u istom sastavu u kom je započela. Pobeda nad Faranima, u maju 1991. , bila je poslednja na kojoj su igrali igrači iz Hrvatske. Iako su i Slovenci povukli svoje igrace, to jest jednog igrača, Srećka Kataneca, ipak su dvojica Slovenaca iz Partizana, Darko Milanič i Džoni Novak ostali do kraja kvalifikacija, čak su i putovali u Švedsku. Međutim, u Švedsku nije putovao selektor Osim, kao ni ostali igrači iz BiH (osim Omerovića iz Partizana), a na kraju ni iz Makedonije (osim Stanojkovića). Ekipu od 20 igrača, uglavnom iz Crvene Zvezde i Partizana, vodio je tadašnji Osimov asistent, Ivan Čabrinović. Njegov pomoćnik bio je Slobodan Santrač. No, Jugoslavija je ubrzo suspendovana zbog sankcija Evropske Unije, i posle određenih problema sa prevozom, vraćena kući. U naše cipele uskočila je Danska i – osvojila prvenstvo!

Bio je to i definitivan kraj reprezentacije SFRJ, valjalo je krenuti u obnovu i stvaranje prvog tima nove Jugoslavije, i to pod teretom sankcija, dakle, bez mogućnosti igranja međunarodnih utakmica. Santrač je preuzeo državni tim, a kvalifikacije za SP u Americi prošle su bez učešća našeg tima, iako je još ona stara zemlja bila žrebana u grupu 5, sa Grčkom, Mađarskom, Islandom, Luksemburgom i Rusijom. Grci i Rusi su otišli na Mundijal, a titulu je osvojio Brazil, posle penala sa Italijanima. Naravno, zbog rata na prostorima bivše SFRJ, preskočili smo i kvalifikacije za EURO 1996. u Engleskoj.

Prvi tim SR Jugoslavije

Prvi tim SR Jugoslavije

Ipak, pošto su prve pale tzv. sportske sankcije, 23.12.1994. najbolji tim nove Jugoslavije dobio je poziv za prijateljski meč, od koga drugog nego od starih prijatelja – Brazilaca. Brazil je pobedio u tom meču 2:0, ali najvažnija je bila činjenica da se reprezentacija vratila na veliku scenu. U toj prvoj utakmici, u Porto Alegreu, učestvovali su sledeći igrači: Goran Pandurović (Partizan), Branko Brnović (Espanjol), Slobodan Komljenović (Ajntraht Frankfurt), Vladimir Jugović (Sampdorija), Miroslav Ðukić (La Korunja), Slobodan Dubajić (Ajntraht Frankfurt), Slaviša Jokanović (Ovijedo), Dejan Savićević (Milan), Predrag Mijatović (Valensija), kapiten Dragan Stojković (Nagoja) i Siniša Mihajlović (Sampdorija). Sa klupe su još ulazili i Goran Ðorović (C.Zvezda), Albert Nađ (Partizan), Savo Milošević (Partizan), Goran Šaula (Vojvodina), Dejan Govedarica (Vojvodina) i Aleksandar Kocić (Vojvodina).

Četiri dana kasnije, odigran je i meč sa Argentinom, u Buenos Airesu, koji su domaći dobili rezultatom 1:0. Na tom meču debitovao je i Darko Kovačević iz Crvene zvezde. Dakle, Santrač je oformio kostur tima od iskusnih “stranaca”, a dodavao je igrače iz najbolja tri tima iz domaćeg prvenstva. Posle serije prijateljskih utakmica, u kojima se tim uglavnom uspešno uigravao, konačno je podignuta zabrana FIFA-e, i Jugoslavija je ušla u žreb za kvalifikacije za SP u Francuskoj 1998.

Grupa je bila vrlo teška. Bili su tu uvek jaki Španci, zatim finalisti upravo završenog EP, Česi, i autsajderi Slovaci, Maltežani i Farani. Ipak, pokazali smo da odsustvovanje sa velike scene nije ostavilo dubljeg traga na naš državni tim, i uspeli smo da završimo na drugom mestu, i tako se plasiramo u baraž. Španci su tada jednostavno bili jači i pobedom u Valensiji (2:0) su obezbedili prvo mesto. Mi smo naše ključne utakmice igrali sa Česima. U Beogradu smo pobedili 1:0, golom Mijatovića. U revanšu, u Pragu, odigrali smo jednu vrlo tešku utakmicu, u kojoj je rezultat bio 1:1 sve do poslednjeg minuta, kada je Milošević iskoristio jedan centaršut Drulovića i postigao gol koji je doneo pobedu “Plavima”, i definitivno izbacio Čehe iz igre. No, iako je takmičenje u kvalifikacijama bilo gotovo, posao ipak nije bio do kraja urađen. Ostala su još dva baraž-duela, i to – sa Mađarskom. Bili smo vrlo zadovoljni protivnikom kojeg smo dobili, i pokazalo se u tom dvomeču da smo imali pravo. Jugoslavija je u prvom meču, u Budimpešti, prosto razbila nekadašnju veliku silu evropskog fudbala, čak sa 7:1. Iako protivnik nije bio na nivou, to ne umanjuje sjajnu igru koju je naš tim tada pružio. Već u 26. minutu vodili smo sa 4:0, i moglo se slobodno reći da smo se već posle prvih pola sata prvog meča plasirali u Francusku. Strelci u Budimpešti bili su Brnović, Ðukić, Savićević, Mijatović 3 i Savo Milošević. U revanšu, na Marakani, odigrali smo još jednu rutinsku utakmicu, ovog puta rezultat je bio 5:0. Strelci su bili Milošević i Mijatović, čak četiri puta. Jugoslavija je ponovo išla na Svetsko prvenstvo!

Posle solidnih igara u kvalifikacijama i potpunog demoliranja Mađara u baražu, ponovo smo ispratili reprezentaciju sa velikim ambicijama. Imali smo solidnu grupu, sa Nemačkom, Iranom i Amerikom, ali smo pre svega imali odličan tim, sa velikim brojem iskusnih igrača, poniklih još u staroj Jugoslaviji, od kojih su neki igrali u velikim evropskim klubovima i bili velike zvezde, čak i u svetskim relacijama. Santrač je u Francusku vodio sledeće igrače (po brojevima): 1. Ivica Kralj (Partizan), 2. Zoran Mirković (Atalanta, Ita), 3. Goran Ðorović (Celta, Esp), 4. Slaviša Jokanović (Tenerife, Esp), 5. Miroslav Ðukić (Valencia, Esp), 6. Branko Brnović (Espanyol, Esp), 7. Vladimir Jugović (Lazio, Ita), 8. Dejan Savićević (Milan, Ita), 9. Predrag Mijatović (Real Madrid, Esp), 10. kapiten Dragan Stojković (Nagoya, Jap), 11. Siniša Mihajlović (Sampdoria, Ita), 12. Dragoje Leković (Sporting Gijon, Esp), 13. Slobodan Komljenović (Duisburg, Ger), 14. Niša Saveljić (Bordeaux, Fra), 15. Ljubinko Drulović (Porto, Por), 16. Željko Petrović (Urawa, Jap), 17. Savo Milošević (Aston Villa, Eng), 18. Dejan Govedarica (Lece, Ita), 19. Miroslav Stević (Munchen 1860, Ger), 20. Dejan Stanković (C.Zvezda), 21. Perica Ognjenović (C.Zvezda) i 22. Darko Kovačević (Real Sociedad, Esp).

Ekipa Jugoslavije pred meč sa Iranom

Ekipa Jugoslavije pred meč sa Iranom

Prvi meč u grupi igrali smo protiv Irana, 14. juna u Sent-Etjenu. I odigrali smo loše. Iranci su se dobro branili, mi smo opsedali njihov gol, ali nismo imali rešenje za probijanje bunkera, sve do 75. minuta, kada je proradila levica Siniše Mihajlovića. Bio je to slobodan udarac malo izvan šesnaesterca Iranaca, Siniša je uputio topovski udarac pored zida u ugao, i na taj način doneo bitnu startnu pobedu – 1:0. Sedam dana kasnije, u Lansu, susreli smo se neizbežnom sudbinom – Nemačkom. Za razliku od EP 1976, kada smo prvih 45 minuta igrali sjajno, sada smo celih 70 minuta imali kontrolu nad utakmicom, vodili sa velikih 2:0, ali, naravno, ni to nije bilo dovoljno za pobedu. Poveli smo već na početku utakmice, posle jednog centaršuta Mijatovića, koji su pogrešno procenili svi odbrambeni igrači Nemačke, uključujući i golmana Kepkea, pa je ta lopta završila u “maloj mreži” – 1:0. Igrali smo posle gola sasvim dobro, nismo se povukli, i takva igra dala je rezultat u 54. minutu. Kovačević se izborio za jednu loptu na desnom krilu, centrirao pred gol Kepkea, opet su svi propustili tu loptu do druge stative, gde je, spreman kao puška, bio kapiten Stojković, koji je zakucao tu loptu u mrežu – 2:0! Stojković je potrčao prema našim navijačima pokazujuci usput na zamišljeni sat na ruci, tako poručujući da je kucnuo čas za pobedu protiv Nemačke. Pošto se računalo i na pobedu protiv Amerikanaca u poslednjem kolu, veoma je bitno bilo pobediti Nemce i zauzeti prvo mesto u grupi. Očekivalo se da će u grupi sa kojom se ukrštamo pobednik biti Holandija, a drugoplasirani Meksiko, pa smo, naravno želeli da izaberemo sebi Meksikance u osimni finala. Međutim, Nemci ko Nemci, nije ih mnogo bilo briga za naše planove. Imali su dva gola zaostatka i nešto više od pola sata da nešto urade. Nemački selektor Fogts vrlo rano pravi sve tri izmene, uvodi i trećeg špica, Kirstena, i kreće na sve ili ništa. Naši se polako ali sigurno povlače, ne samo jer su bili zadovoljni rezultatom, već i zbog toga što su Nemci podigli nivo agresivnosti i opasno nas stisli i pomerili odbranu golmanu “u skute”. Taj pritisak daje rezultat u 73. minutu. Tarnat izvodi slobodan udarac sa velike udaljenosti, opaljuje po lopti direktno na gol, lopta se odbija od Mihajlovićevih leđa, menja smer i vara Ivicu Kralja koji je krenuo u drugu stranu, i odseda u našoj mreži – 2:1. Tek sada Nemci kreću još jače ka našem golu, smenjuju se šanse i korneri za “Pancere”. Već u 79. minutu Nemačka stiže do izjednačenja. Korner sa desne strane pravo na peterac, tamo nebranjen skače “nebu pod oblake” sjajni centarfor Oliver Birhof, i zakucava loptu iza nemoćnog Kralja – 2:2. Za samo 6 minuta prosuli smo dva gola prednosti, a valjalo je izdržati do kraja a ne primiti i treći gol. Ipak, odbranili smo se do kraja meča i zadržali bod i šansu da ipak osvojimo prvo mesto.

Mihajlović-Jeremis

Mihajlović-Jeremis

Stojković proslavlja gol protiv Nemačke

Stojković proslavlja gol protiv Nemačke

Imali smo isti broj bodova, ali Nemačka je imala +2 u gol-razlici, a Jugoslavija +1. U poslednjem kolu, čekao nas je meč sa Amerikom, u Nantu. Trebalo je pobediti i to što ubedljivije. I počeli smo sjajno, već u 4. minutu Komljenović je doveo naš tim u vođstvo. Očekivali smo ubedljivu pobedu, možda i sa puno golova razlike, ali je ona ipak izostala. Odigrali smo ponovo kao u prvom meču sa Iranom, i nismo više dali ni gol, ostalo je 1:0. Nemačka je svoj meč pobedila sa 2:0 i kao prva otišla na Meksiko, a nama je došla strašna Holandija. Igrali smo sa njima, u gradu simboličnog naziva, Tuluzu, 29. juna, i bila je to još jedna dramatična utakmica naše reprezentacije. Holanđani su te ’98 imali ponovo izuzetno jak sastav, na tragu onih timova iz sedamdesetih, kada su dva puta išli do finala SP. Bilo je puno asova iz onog Ajaksa koji je ’95 osvojio Ligu šampiona, na terenu ih je predvodio Denis Bergkamp, a sa klupe Gus Hidink. Jugoslavija je ušla prilično oprezno u meč, sa puno defanzivno orijentisanih igrača, i logično je da su Holanđani imali punu kontrolu igre. Krenuli su napadački od starta i u 38. minutu stigli do vođstva preko najboljeg igrača, Bergkampa. U tom momentu izgledalo je da će Holanđani lako izaći na kraj sa uplašenom Jugoslavijom. Međutim, kako je krenulo drugo poluvreme, počela je i bolja igra našeg tima, a kao rezultat te igre počele su i stvari na terenu dramatično da se menjaju. U 49. minutu Stojković izvodi jedan slobodan udarac, lopta preleće sve igrače ispred gola Van der Sara, dočekuje je na drugoj stativi zaboravljeni Komljenović i glavom, sa samo metar-dva, ubacuje u mrežu – 1:1. Holanđani još nisu ni uspeli da se oporave od šoka, a naši su već krenuli u novi napad. Jugović se našao u jednom naizgled bezazlenom duelu sa Stamom u šesnaestercu Holandije, pokušao da prođe rivala, ovaj ga je povukao za dres, i to je bilo dovoljno za strogog sudiju Arandu da pokaže na belu tačku. Bio je to 51. minut. Za samo dva minuta stigli smo do prilike da preokrenemo rezultat. Loptu je na belu tačku namestio Mijatović, uzeo zalet i raspalio snažno po lopti. Van der Sar je krenuo u pogrešnu stranu, ali ta lopta je završila na prečki, odbila se metar ispred gol linije, pa zatim u polje. Svi smo se uhvatili za glavu, ali nije bilo vremena za tugovanje. U nastavku su se Holanđani pribrali i ponovo krenuli u napade, a naši su se ponovo povukli. Odbrana je bila na velikim iskušenjima, ali je odolevala sve do poslednjeg minuta. Već je bio istekao regularan tok igre kada je Davids primio jednu loptu na ćošku našeg kaznenog prostora i jakim, prizemnim udarcem poslao loptu ka golu Kralja. Niko nije uspeo da izblokira taj udarac i lopta je odsela u desnom uglu našeg gola – 1:2!

Mijatović - prečka

Mijatović - prečka

Bilo je to veliko razočarenje za sve ljubitelje fudbala u našoj zemlji. Konačno smo se vratili na međunarodnu scenu, imali smo dobar tim, imali smo penal za vođstvo u 1/8-finala, ali ipak nismo uspeli. Selektor Santrač je pretrpeo brojne kritike zbog defanzivne taktike u meču sa Holanđanima, a Mijatović je nazivan krivcem za ispadanje. Istina je svakako negde na sredini, zaista smo igrali previše uplašeno, a nismo iskoristili napadački potencijal koji smo imali u igračima kao što su Stojković, Mijatović, Savićević, Milošević, Kovačević…S druge strane, ispali smo od boljeg tima, i osim te prečke, nemamo za čim da žalimo. Prilično srećno smo pobedili i Iran i Ameriku, nismo uspeli da održimo vođstvo protiv Nemačke, nismo iskoristili penal. Previše stvari nismo uradili da bi prošli među 8 najboljih. Da smo išli na Meksiko, ko zna kakve bi sve hvalospeve pisali danas o tom timu. Ovako, ostalo nam je da čekamo bolje dane.

Što se tiče ostalih, prvenstvo su obeležili domaćini, Francuzi. Iskoritili su sjajno euforiju cele nacije, imali su odličan sastav, pun asova iz najjačih evropskih timova, prošli pomalo srećno do finala, ali su tamo pokazali da su sazreli za titulu, i to baš protiv onih protiv kojih je to najteže pokazati, protiv Brazila. Brazilci su se gotovo prošetali do finala, ali su imali peh da im najbolji igrač i najveća zvezda turnira, Ronaldo, dobije misterioznu bolest noć uoči finala, i da bukvalno prestoji finalni meč. Zidan je igrao možda i partiju života, i sa dva gola naterao ceo svet da zaboravi na Ronalda. Treći gol je postigao Peti, i tako su Francuzi, pobedom od 3:0, konačno stigli i do svoje prve titule. Najprijatnije iznenađenje bili su Hrvati. Predvođeni nekadašnjim “Čileancima”, igrali su sjajno, uništili Nemce u 1/4-finalu čak sa 3:0, i imali vođstvo u polufinalu protiv Francuza. Blistao je Davor Šuker, koji je sa 6 pogodaka bio najbolji strelac prvenstva. Standardno su razočarali Španci, koji nisu prošli grupu. Drama se dogodila u meču između Argentine i Engleske. Zablistao je sjajnim golom 19-ogodišnji Majkl Oven, ali je sve pokvario Dejvid Bekam, koji je dobio crveni karton. Na kraju su Argentinci na penale prošli i sprečili osvetu za onaj gol Maradone. Italija je i treći uzastopni put elminisana na penale.

Detalj sa finalnog meča Francuska-Brazil

Detalj sa finalnog meča Francuska-Brazil

Bilo je to prvo prvenstvo sa 32 ekipe. Sudije su imale instrukcije da se strogo drže pravila, pa je pokazano rekordnih 22 crvena kartona. Mateus je odigrao svoj 25. meč i ušao u istoriju Mundijala.

U drugom delu teksta, predstavićemo pojedinačno sve igrače Jugoslavije sa SP u Francuskoj.

Za P.U.L.S.E.
Simić Mihajlo

Jedan komentar na tekst Novi početak – Francuska 1998.

  1. Bojan

    04/05/2010 at 14:51

    Da, ti Holandjani nas urnisase na jedno tri prvcenstva zadnja, sto evrpska sto svetska. Devedeset osme smo makar casno izgubili sa golom razlike a pamtim utakmicu i dalje. Ono 2000 i 2006 je vec bilo jezivo.

    Inace, u pravu si, 1998 smo imali sasvim solidan tim, lep balans dokazanih igraca, nekolicinu legendarnih veterana i grupaciju mladih nada i talenata. Da smo drugacije prosli na tabeli, i ja verujem da bismo (najmanje) ponovili 1990

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *