Ulogujte se / Kreirajte profil

Нови Вавилон – Констант Нивенхус

У опису посла уметника, било које врсте, прећутно стоји хиперсензитивност. Дар и проклетство. Основа свега. Уметнику као таквом, тежиште могу да помере и мали ломови, они на које је свет одавно постао имун. На ратна разарања ни свет није огуглао у потпуности, (надам се?) а уметничка продукција у годинама које им следе још дуго показује снажне одјеке преживљене трагедије.

У првој половини XX-ог века, светом су тутњале „велике“ силе. Испољавале су своју снагу и моћ, као и обично, деструкцијом. Последице и даље одјекују. Страхови су и даље ту. Шапућу са свих страна. Што је, признаћете,  јако дуг временски период.

Пустош која је настала средином века померила је границе. Свести и креативности. Окидач?

Констант Нивенхус, рођен је 1920. године у Амстердаму. Од најранијег детињства пасионирано је цртао, читао пуно и свирао гитару, виолину и чинеле. Школовао се за сликара. Писао је и објављивао. Сликао и свирао готово свакодневно све до своје смрти…. Али није остао упамћен по томе.

Почетком 1950-их година боравио је са својим седмогодишњим сином у Франкфурту. Припремао је своју изложбу слика радећи у изнајмљеном атељеу и свакога јутра је водио сина у школу. Пут до школе водио је кроз рушевине. Огромне гомиле рушевина. Неки делови града били су толико сравњени са земљом да се преко њих прелазило као преко најобичније стазе, на другом крају било је остатака зидова грађевина, по која улазна врата, комад зида уз њих… „Био сам у Есену, Бохуму… Рурска област није била ни приближно у таквом стању. Франкфурт је био неописив… Био је то надреални пејзаж, и енормно ме је инспирисао. Када корачате градом у рушевинама, онда су, природно, прва ствар на коју помислите његове зграде. И онда, кад реконструишете такав град, питате се да ли ће живот у њему бити потпуно исти, или шта ће бити другачије. Тако дођете до размишљања о утицајима које ствара околина.“ (Констант, 2003.)

Ватра, 1950. уље на платну

Земља која гори, 1951. уље на платну

Пука размишљања нису му била довољна. Почело је његово интерсовање за архитектуру, увертира у рад на делу по којем ће остати запамћен. Његов пријатељ и познати холандски архитекта, Алдо ван Ајк, изашао му је у сусрет – дао му је своје стручне књиге да учи из њих и упутио га. Уследило је скоро 20 година рада на развијању социолошког и урбанистичког програма једне утопије – Новог Вавилона.

„Одувек сам га називао илустрацијом. Илустрацијом моје приче о другачијој форми урбане конструкције.“ (Констант, 2003.)

Констант је био један од главних оснивача унитарног урбанизма и члан ситуациониста.

Ситуационисти су били група, формирана 1957. године коју су чинили  политички и уметнички агитатори уједињени око идеје о радикалној друштвеној промени. Базирали су се на марксизму, анархизму и уметничкој авангарди с почетка XX века тумачећи у својим теоријама модерни капитализам као снагу која сав друштвени живот претвара у спектакл и игру.

Сматрали су да је најважнија ПРОМЕНА, револуција свакодневице која би се постигла – свесним стварањем жељених ситуација. Крајњи циљ њихових идеја било је ослобађање људи од свих врста друштвене потлачености.

Констант, Пино-Галицио и Јорн, на Минхенској конференцији ситуациониста 1959.

Остварена је основа за размишљања на тему експерименталног живота, алтернативне употребе градова, како би се нагласиле – слобода и игра.

Модернистичко гледање на град као на машину захтевало је специјализирање градских функција. Као критику томе, ситуационисти развијају идеју унитарног урбанизма, идеју о урбаној целини у којој би се избрисале границе између јавног и приватног, рада и одмора.

„Не видим ни једну културу данас којој човек припада, чији је саставни део, и то је главни разлог зашто сам се окренуо Новом Вавилону.“(Констант, 1971.)

Констант је објавио прве скице свог пројекта (који тек касније постаје Нови Вавилон) већ 1949. године, али рад није јавно изложен 12 година.

Најчувенији члан ситуациониста, Ги Дебор, први је измислио термин „Нови Вавилон“ 1959. године, одушевљен Константовим визијама представљеним на табли за цртање. Термин је општеприхваћен иако се Константово и Деборово пријтељство ближило крају.  Растуће разлике измђу Константовог „структуралног“ приступа и Деборовог фокуса на „садржај“ кулминирале су 1960. године када Констант прекида сарадњу са ситуационистима. Исте године, у малој галерији у холандском граду Есену, пројекат Новог Вавилона први пут је јавно изложен.

Никада није осетио потребу да створи стварну зграду. Само идеју. Створио је читаву утопију. Нови Вавилон који је боље документован него било које друго утопистичко насеље.

Нови Вавилон – полигон нове културе

Констант је представљао свој пројекат кроз цртеже и моделе, штампана и сликана дела, кроз фотографије модела и графике, кроз филмове и слајдове који комбинују слике са звуком, музиком и речима и кроз низ памфлета, чланака и чак Нововавилонских новина.

“Шта је Нови Вавилон у суштини? Да ли је то социјална утопија? Урбани дизајн? Уметничка визија? Културна револуција? Технолошко освајање? Решење практичних проблема индустријског доба? Свако од ових питања дотиче неки аспект Новог Вавилона.“ Писао је Констант у 46-ој години свог живота.

Он је био свестан да у тадашњим социјалним условима Нови Вавилон није могао да  функционише, али како је сам тврдио уместо да пронађе уметнички израз културе којој и сам припада – он се сели у културу која постоји само у његовој машти.

Неопходни услов за постојање Новог Вавилона јесте технологија. Константова главна замисао јесте ослобађање маса које је омогућено једино аутоматизацијом прозводње. Констант је за холандски часопис Хаг пост 1966. године изјавио:

„Једина ствар која не може бити аутоматизована је појединачни, јединствени акт, креативни акт.“

Колктивни рад, Констант, Пино-Галицио и Јорн, 1957.

Машине би замениле човека у свим сферама његовог деловања и он би сву своју енергију усмеравао само на стваралаштво и креативност. Констант предвиђа ослобађање огромне кративне енергије кроз заједничко креативно деловање.

Према њему комуникација је најпотребнија за креативност. Сматра да су у данашњем друштву управо та наметнута самоћа и ривалство са свима осталима узроци значајног губитка креативне снаге.

„У Новом Вавилону, појам социјалног и појам стварног простора се преклапају захваљујући флуктуацији становништва. Видите да се проблем повећава, а ја видим решење проблема. Наравно, у Новом Вавилону сваки појединац може лако да се привремено повуче, баш као и у свим другим системима урбанизације. Али сакупљање свих креативних снага у динамичну целину нуди појединцу неисцрпни инспиративни садржај. То је процес који ће бити далеко изнад капацитета самог појединца и који ће му омогућити да достигне знатно виши ниво. То ће бити спонтана интеракција између различитих индицидуа, у којој ће акције једне особе покренути реакције друге особе.“ (Koнстант, 1971.)

Констант уметност сматра само историјским обликом креативности. Уметност је само део онога што он назива „утилитарним“ друштвом, у којем се цео људски род форсира да производи само са циљем опстанка. Данашња, такозвана уметност би у Новом Вавилону изгубила своје значење активирањем огромног креативног потенцијала људских маса.

После нас – слобода, 1949. уље на платну

„Креативност ослобођених маса би спречила било који фиксирани облик понашања. У Новом Вавилону наша уобичајена дневна рутина више неће постојати. Наша садашња рутина, са буђењем ујутру, одласком на спавање увече, оброцима у регуларно време, је сва базирана на производњи.“ (Koнстант, 1966.)

У интервјуу из 1966. године Констант говори да докле год се људски род одриче своје могућности да буде креативан, креативност ће се изражавати кроз агресију. То доводи до закључка да у Новом Вавилону неће бити места агресији, што иде у прилог тврдњи да би Нови Вавилон био нека врста раја.

Нови Вавилон као стални изазов

Већина савремених интересовања за Нови Вавилон настоје да одвуку пажњу од утопистичких црта пројекта. Критике покушавају да дерадикализују Константове предлоге, Нови Вавилон је или лоциран на територији неостварљивог краљевства личних фантазија, или је сведен на још један пример незаобилазног и трагичног схватања да су све утопије дисутопије. Зашто овај пројекат никада не замре?

„Утопистички сарджај Новог Вавилона одржава стална интересовања за њега. Речи Луиса Мамфорда које се односе на утопију Вилијама Мориса, могу се употребити и за Нови Вавилон. Мамфорд говори да Морисова утопија може бити замишљена земља али да су зато, новине које стижу из ње,  стварне.“ (Џон Хенц, 1998.)

Могућност реализовања Новог Вавилона се према Марку Виглију базира на две претпоставке: социјализацији земље и комплетној аутоматизацији продукције.

“Питање је како би људи живели у заједници без гладовања, без експлоатације и без рада, у заједници у којој би свака особа, без изузетка могла потпуно да развије своју креативност. Ово важно и интригантно питање ствара слику материјалне средине која се битно разликује од свега што ми можемо и што је икада створено на пољу архитектуре и планирања града.“ (Констант, 1960.)

Нови Вавилон је мрежа, низ јединица које се, углавном, могу наћи 15 до 20 метара изнад земље. Ове основне јединице, такозвани сектори, су независне са тачке гледишта конструкције и налазе се на највишој тачки постојећег града. После одређеног времена ови сектори се приближавају један другом и традиционални животни простори постају сувишни. Површина земње се углавном састоји од необрађеног простора, намењеног за пољопривреду, природне резерве, шуме и паркове, али исто тако нуди и простор за аутопут, за центре аутоматизоване продукције и за друге објекте, за које нема места у секторима.

У Новом Вавилону нико не мора да ради, у овој новој заједници становници живе номадским начином живота и човек заједно са својим жељама добија све предности креативног бића, он постаје homoludens.

Нови Вавилон је Констант замислио као град бескрајних лавирината, где Нововавилонци иду из сусрета у нови сусрет, стварајући увек, нова социјална и физичка искуства – живећи увек у садашњости и увек аутентични. Сваки сусрет два Нововавилонца је први сусрет.

Џон Хенц објавио је 1998. године књигу „Нови Вавилон – константна провокација“. У њој Хенц пише да су Нововавилонци цигани без племена, ослобођени од предрасуда. Они свој град мењају сваког дана. Мењајући свој град, мењају  друштвене везе. Овај процес сталног обнављања омогућује Нововавилонцима да испитују све могућности интеракције без икаквих ограничења. Тамо не постоји ништа што би се могло изгубити. Све се добија ако сачуваш живу главу.

Горе наведено делом објашњава обновљено интересовање за Нови Вавилон. Дискусије које се сада воде су уперене, баш као у Константово доба, против одређеног модела планирања.

„Поново се доводи у питање списак становника у процесу изградње и поново се говори о значењу појма – друштвени простор. Ту је и прича о номадским homo ludens-има, која и даље заокупља човекову машту. Али оно што чини Нови Вавилон тако атрактивним и инспиративним је политичка компонента, укључивање друштва. Чини се да ова компонента често недостаје.“ (Вигли, 1998.)

У Новом Вавилону економску основу чине подруми и површина земље. Структура, коју ми видимо, је уствари надградња. Главна разлика између Новог вавилона и Марксове социјалистичке утопије, према Хенцу, је у томе што је у Константовом свету стављен нагласак на надградњи док је код Маркса наглашена основа. Производња је тривијална. Игра је све. Остављајући по страни питање економске основе, Констант нас ослобађа свих основних људских брига. У Новом Вавилону се не ради ништа осим онога што чини људски живот вредним.

Констант се одлучно супротставио архитектури: инсистриао је да архитекте морају ставити нагласак, не на форму, већ на атмосферу, амбијент – и да то ураде радикално у толикој мери да сама архитектура нестане као одвојена пракса. Констант је често порицао да је Нови Вавилон утопија, описујући га као реалистички пројекат, остварив, пожељан и незаобилазан.

„Мој пројекат, пре свега, служи као провокација.” (Констант, 1966.)

Урбана конструкција је израз и огледало друштвене структуре и она се не може променити ако се прво друштво не промени. Пројекат Новог Вавилона  није пука архитектура. Он је основа много веће слободе, флексибилности разноврсних окружења, која се непрестано спајају и раздвајају. Констант се не бори нити за срећу, нити за уређење, већ за слободно, креативно људско биће. Само као креатор, човек може достићи највећи степен своје егзистенције.

У интервјуу објављеном 2003. године на питање да ли постоји ишта што је желео да ради али није могао, неочекивано одговара са :

„Да, постоји. Не умем да пливам. Нема пуно људи који не умеју да пливају, и ја сам један од њих.  Када сам био дете имао сам инфекцију бубрега и није ми било дозвољено да улазим у воду. Тако да никада нисам научио да пливам. На одморима су сви ишли на купање а ја сам само остајао да седим по страни.“ (Констант, 2003.)

Умро је 2005-те године и до смрти се делкарисао искључиво као сликар.

zа  P.U.L.S.E  Skineta Splajn

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *