Ulogujte se / Kreirajte profil

Нушићева комунистичка визија

Док фабричке сирене најављују почетак новог радног дана, члан Елит-клуба, господин Матковић, наглас размишља:

То су, видите ли, јутарња звона која позивају верника на молитву не златном мамону, већ племенитоме господару света – поштеноме раду и труду. Ено, видите ли кроз таман део разређене ноћи како промичу силуете људи, жена деце – кренули су на глас звона која малочас чусте. То су верници и поклоници рада; њихов су религиозни знак жуљеви на рукама, а украс им је зној на челу. Само кроз ту нову веру, кроз рад, доспеће се до снаге која ће разорити незнабожачко божанство мистер Долара..

Ово је написао Бранислав Нушић, 1932. године.

Не треба, ипак, на основу горњег цитата чувеног комедиографа уврстити у идеологију пролетеријата и изједначити га са критиком буржоаске класе из комунистичког угла. Бранислав Нушић је, ваља истаћи, и сâм припадао друштву и средини из чијег је језгра црпео инспирацију за своја најбоља остварења. У почетку искрени бунтовник, чак и затвореник из политичких разлога, Нушић доцније постаје типичан представник династичког режима, било да своју дужност врши у конзулату, било у министарству, било у театру, било у добротворним друштвима. А често ће се угледни управник позоришта губити и у љубавном троуглу, премда је и такве ситуације знао да на сцени немилосрдно исмеје.

Ипак, Нушићеве комедије добро су дошле новој власти након Другог светског рата, јер оне заиста јесу исмевале режим који је ионако требало на сва уста ружити и оцрнити, па је испало да се Нушић постхумно нашао на истој линији са комунистима. Чак су Народни посланик, Сумњиво лице, Свет, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Мистер Долар, Ујеж, Др, Покојник много јаче и ефикасније ударали на омрзнути „предратни“ период него ли сви могући памфлети, брошуре и студије настале из пера носилаца социјалистичке идеологије.

Међутим, као да се заборавило да се наивни срески начелници, подмитљиви посланици, малограђанска оговарања, скоројевићско помодарство, лажне дипломе, лажни тестаменти лако могу изродити у свакој идеологији, па чак и у оној која се до јуче тако здушно борила против негативних појава, за које се мислило да су обележја само „ненародних“ режима.

Нушићева универзалност, што је можда и најважније обележје његовог стваралаштва, често је бивала нарушена онда кад су редитељи претварали комедију у сатиру и гротеску (премда је Нушић за себе говорио како није сатиричар) или кад би у први план избацили политичко-идеолошки контекст. Тако је од Ожалошћене породице и Покојника направљен филм карактеристичног наслова Пре рата (режија Вук Бабић, 1966), чиме се Нушићева друштвена критика изједначава са комунистичким виђењем „предратне“, односно „међуратне“ југословенске политике. И готово све Нушићеве комедије које су шездесетих и седамдесетих година XX века приказиване на великом платну или малом екрану, носиле су поруку да се то дешавало некада, „пре рата“, када су државом управљали расипници који су се богатили на рачун сиромашног народа.

Ако се вратимо изворним Нушићевим текстовима, видећемо да ту има врло мало политике у строгом смислу те речи, а да се много више указује на последице која политичка моћ носи са собом и на погрешке у које појединци, избачени из нормалног животног колосека, упадају верујући у сопствену свемоћ. Тако је и Госпођа министарка у потпуности лишена политике, иако нам је из самог наслова јасно да, поред министарке, морамо имати министра. Нушић, међутим, нигде не каже којој странци припада тај министар, за време ког режима је аванзовао, који краљ га позива у Двор, ко му је председник владе, а не знамо чак ни који му је ресор у влади. Само видимо да је министрова жена потпуно искочила са нормалне животне линије и да јој је моћ буквално ударила у главу. То је битно, а чињеница да се све то дешавало у време монархије уопште није тако важна, тим пре што сличне госпође, односно другарице министарке, без проблема уочавамо и у неким другим епохама.

Зато цитат који смо на почетку навели, а који представља неку врсту закључка комедије Мистер Долар, делује помало чудно за Нушића, поготову што једну класу отворено супротставља другој, безмало предвидевши крах буржоазије пред налетом радништва. Ово није доказ било каквих Нушићевих симпатија за комунизам, али јесте једна визија: како ће неминовно завршити друштво које се слепо клања „мистер Долару“ док за поштени рад и труд нема разумевања.

Али, као што је Нушић припадао оном друштву чије је мане на сцени разоткривао и исмевао, тако је и господин Матковић из Мистер Долара члан „елите“ коју је преварио подметнувши јој келнера Жана као лажног богаташа. Изгледа да најбољу и најоштрију критику једног друштва могу дати они који му и сами припадају, па су можда зато и комунистима биле занимљивије Нушићеве комедије него ли теоријске расправе о класним разликама.

Шта је то навело Нушића да комедију Мистер Долар заврши визијом победе радништва над буржоазијом, тешко је рећи, али чини нам се да дело, у целини, баш захваљујући тој реплици губи на значају. Без таквог закључка, ова комедија била би свевремена, па би се опет могла односити и на послератно друштво, које је створила управо радничка класа, а чији су се представници, већ после неколико година на власти, почели понашати као некадашњи „мистер Долари“. Како год, Нушић је добро предвидео да ће онима који на починак иду пред зору главе доћи они који у то доба устају и марљиво одлазе на посао, немајући времена да размишљају о наводним проблемима које је буржоазија из доколице створила.

Међутим, иако Нушићев господин Матковић добро процењује да ће марљиви радници ускоро срушити „елиту“ са трона, то не значи да он напушта друштво коме припада, а још мање да се прикључује пролетеријату. Напротив, он ноншалантно седне и нареди келнеру Жану да му припали цигарету, што овај послушно чини, а затим се Матковић поново препусти размишљањима, те се тако Мистер Долар завршава…

Исто је било и са Нушићем: и он је без пардона разоткривао све мане и грехе друштва којем је припадао, али никада му на памет није пало да се од тог друштва дистанцира. Као да је и знао да до преврата неће доћи скоро, па је могао натенане да мудрује и визионира, штавише и да ужива у свим привилегијама које су биле доступне доследним буржујима.

За ПУЛСЕ Душан Милијић

Лектура и коректура: Милица Вељковић

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *