Ulogujte se / Kreirajte profil

O bednim ljudima

I

Неће више бити таквог приповедача какав је био Достојевски. Једноставан у реченици, сложен у истини, емотиван у лику, непосредан у изразу, као да се целом свету обраћа. Човечанство може само да му захвали што је за њега писао, ретко кад проблеме царске Русије задржавајући у пригодним оквирима. Говорио о глади, о дволичности, казамату, догматизму, хришћанству, пропадању, коцки или љубави, никад се није либио да покаже планетарну особину проблема. Врло брзо би читалац заборавио да је то Петроград или Москва 19. века и почео спроводити дате му идеје на простор у којем се кретао. Фантастичним осећајем за велтшмерц начинио је од Раскољникова глобалног кривца и ванвременску фигуру кривице и покајања. На Ивану Карамазову пројектовао је једног од оних тако честих идеалиста у размерама историјских (с)кретања. Данас када читате „Записе из мртвог дома“, видите да је то универзална сторија о тамновању; тек ће вам понеки податак из сибирске канализације сугерисати да је реч, управо, о Русији.

dostoevsky-ii

Тако је и са „Бедним људима“. Први роман Фјодора Михајловича (прво издање 1846. год.) и након више од сто педесет година нуди исту слику, поразну и срамну, једног друштва, једне државе. Свако се у њему може пронаћи. Једини аргумент за „не“, фамозно pro contra, већ су поменути просторни континуитети, вододелница што позиционира јунака у прљави свет чиновничког подземља. Ту је и Петроград, засебне ознаке државне хијерархије, детаљи и украси посебице за Русију везани; дакле, с аспекта идејне панораме романа поприлично небитне ствари. Главна је као и свагда- мисао. А она је, понављам, код Достојевског, у целом стваралаштву- иста. Распрострети казивалички ток надаље, без морања да се из граница једног града изађе, али да се у умове других људи других држава свакако- уђе. Показати људима да су примарне емоције, попут среће, туге, несреће и радости, завек једнаке, било где да се оде. Истинска интеграција људског бића дата кроз интеграцију душе и чула.

О „Бедним људима“ се причало и пре него што су објављени. Неко су време стварани, а прерађивани три пута, где је гледано да се свака реченица скрати на најпотребнији оптимум, не би ли се уметничка форма дела испоштовала до самог максимума. Али и поред толико рада и труда баченог на рукопис, не може се не стрепети од критике. Достојевски признаје да се прибојавао Бјелинског, у то време најжешћег књижевног критичара, да ће у стрепњи једном изјавити:

Исмејаће он моје „Бедне људе..

Међутим- није. Они су му, тај пар ојађених телеса, сведених на најнужнију, огољену рутину, донели име о којем се и тад говорило, али за које ће се тек чути (Кафка ће у писмима Милени Јесењској коментарисати дневник Достојевског и епизоду када Григорович и Њекрасов кличу новом Гогољу!).

dostoevsky-petersburg-ii

„Бедни људи“ доносе шапатом оно што ће касније, у већим делима попут „Идиота“, „Браће Карамазов“ и „Злочина и казне“ бити изречено виком и галамом. То су теме (у томе је једина сличност Достојевског и Гогоља- тематска сродност) друштвене неједнакости и деце- патника. Проломиће се реченица кроз небо попут муње и тражиће бар читаве ципеле Дјевушкину и Варвари, главним протагонистима овог епистоларног романа. Тражиће, уз наредбу симболичног, да се нахране уста људи у крпама и ритама, и да она дугмад која на капутима недостају, нађу своја места. Молиће се, а уз допуштење и преговарати о бољим условима живота, док траје тако никакав и поништен. И деца- патници чекаће своју правду. Покушаћемо да их заштитимо од злих очева, а понекад их и посаветовати да воле своје родитеље, чак иако од те љубави ништа немају. Нећемо им дати да трују своју душу; ако је беда постојаност која се не лечи, боље нека тело труне, јер душа је биће бића без које биће не може на живот рачунати. Најбоље је, онда, ништа од тога не желети, да ни узрок сиромаштва не постоји; да сви имају све и да сви могу све.

„Бедни људи“ су, поново, слика не само оног друштва, већ и сваког које ће доћи. Гласноговорници социјализма и комунизма неће се са мном сложити, навијајући за друштвену својину и једнакост. Међутим, у свему томе заборавиће човека. А он нам је најбитнији, јер све што је створио, видимо, Достојевски је описао. Реч је о очигледној суми потлачености и зависти која робује ниским побудама похлепе. Кад тад, а готово увек, неко страда и бива- бедан. Највећа несрећа, узимајући и друге као пропоционалане, јесте када то и цело друштво, наједанпут- постане..

II

Разапиње ме прва реченица завршног пасуса. Тако је суђено проклета, да и написана није, и даље би се за њу чуло, јер би тако неминовна престала да постоји.. Не, сматрам да није потребно исписати је, зато што време у којем живимо у сваком случају мора да је некад донесе и испљуне као неизбежно обележје година које трају. Доста је човеку сувишних ствари, можда и зато што сам и постаје сувишан. У математици технологије, и он бива непотребан.

И „Бедни људи“ су непотребни па их Достојевски, опет, описује. Не само то: он их гради, тако постулира, да постану камен темељац прве опомене да се човек у неком тренутку мора спасти. „Отрезните се, људи!“, као да виче Достојевски, и поново:

Ваш брат гине у подрумима глади!.

Подрум је оличење безнађа које је по навици и слици, тамно, а глад је, па- глад; неподношљива празнина душе или тела.

Dostoevskij_1863

Уместо да се друштво спашава, оно је наставило да се убија. Време изласка „Бедних људи“ јесте 1846. Само две године касније, као да је неко послушао вапај једног од највећих философа људског рода, па се на барикадама Будима, Пеште, Беча и Париза, дуж Европе, проламала револуција социјалне слободе. Неко је уистину помислио да је потребно спашавати последње зрневље опстанка, пред најездом предстојеће индустријализације. Кратко је то трајало. Усхићење је и иначе као пламсај или звезда падалица која шансе има једино кад је у зениту, јер иначе пада у бездан. Доиста, морам ли  причати и о двадесетом веку?

„Белешкама из младости“ покушао сам дати алтернативу. На то ме је упозорила несрећа овог друштва у којем су срећни, како каже Соња Савић, само они који су пронашли људе са којима могу бити заједно несрећни. А ако су елементи негативни, уједињени на параметру непожељног, може ли целина- друштво- типовати на боље? Наравно да не. Целина није апстрактна схема сама по себи, већ збир елемената који је чине. Српско друштво је, зато, и више него несрећно.

Но, не губимо наду. Верујмо. Вера на коју позивам не сме бити статична. Нико више не може помислити да ће изненада, без напора, доћи слобода. Није то више ни она окупација у којој је човек окружен споља, већ, највише- изнутра. То је човек- роб властитих ђавола. Тек се, због тога, ослобођењем себе, могу ослободити и други. За средство присвајам литературу. Прво јачајмо дух, па онда тело. Најпре ум и идеја, па затим тело и пракса. А после, ваља се- надати.

Za P.U.L.S.E Ivan Đurđević

TwitterGoogle+

4 komentara na tekst O bednim ljudima

  1. Душко Јевтовић

    15/09/2016 at 10:26

    Немогуће је прочитати боља запажања о Достојевском, јер је аутор прожет, као и Достојевски, духом истине, а истина је, како нам језгровито каже Иван Ђурђевић, да смо поробљени у сопственој души, од властитих ђавола.
    Уметност, као и вера, ослобађа. Окови којима ђаволи спутавају душу кидају се снагом љубави којом нас уметничка дела испуњавају.

  2. zorica

    06/10/2016 at 23:15

    citiram Doista moram li pričati o dvadesetom veku,slatko sam se nasmejala,komentar oduševljena

  3. ilija tomow

    25/10/2016 at 12:29

    Ivane,ruka ti se pozlatila!

  4. Ivan Đurđević

    25/10/2016 at 14:47

    Hvala vam svima na ovako lepim komentarima. Književna kritika mi nije vokacija, ali ako je već pišem, trudim se da bude u skladu sa svim princima “stvaralačke kritike”, dakle teksta koji pišu pisci, a ne univerzitetski profesori i stručnjaci.

    Novi tekst poslao sam redakciji, pa će uskoro, nadam se, biti objavljen, a što se ostalih kritika tiče one se nalaze u knjizi koju spremam (uslovno) za kraj godine.

    Želim svima lep ostatak dana.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *