Ulogujte se / Kreirajte profil

O (be)smislenosti putovanja

Putujem pišući i pišem putujući. Čini mi se da jedno bez drugog ne bi moglo. Nekad čak pomislim da putujem samo da bih pisala, a onda da u stvari pišem da bih putovala. Ne znam više šta je uzrok, a šta posledica. Šta sam ja u svemu tome, ako ne i samo putovanje?

dscn0432

Putnik nisam: toliko pišem da nemam vremena da putujem. Nisam ni pisac: previše putujem da bih stigla da pišem. Izgleda da sam ipak  putovanje samo. Nekad su moja putovanja izmišljena, nekada ne izadju iz moje glave. Nekada su ostvarena, ali ne udju u moju glavu. Nekada se izmišljeno i ostvareno sretnu, u nekim drugim vremenima i prostorima, i svi (o)stanemo zbunjeni. Nekada oni odblesnu u stvarnosti, varniče i trepere, dok mi gledamo. Treba nam neko vreme da u to sve poverujemo. Nekada bi samo valjalo ležati, gledati u nebo, zamišljati svet kako se okreće i mi u njemu i sa njim, ponavljati sebi gde se uopšte nalazimo. Nekada treba sami sebe da ubedjujemo da smo zaista otišli. Pa onda ponovo da se potsećamo da smo se vratili. Onda počnemo da se osećamo izgubljenim kad smo kod kuće, a da smo svoj na svome negde daleko gde nikada pre nismo bili. Nekada ne stignemo da uživamo u tome gde smo, nego već zamišljamo gde ćemo biti. Izmišljamo nova putovanja. Žurimo ka novom i drugačijem, iako smo maločas žurili ka tome gde smo. Ništa nije zadovoljilo našu čežnju. Onda pomislimo- možda i nije stvar u putovanju. Možda možemo putovati i ostajući u mestu: ne bežimo li sami od sebe toliko putujući? Hoćemo li se kao Alhemičar vratiti do egipatske smokve po skriveno blago? Ili kao Mali Princ do svoje planete gde ga možda ruža više ne čeka?

Da li je putovanje spolja nužno i putovanje iznutra? Da li menjajući svoju sredinu menjamo i sebe i koliko bismo se promenili da nismo menjali sredinu? Da li se spolja i iznutra uvek prepliću ili smo izgubili nešto od iznutra zarad onoga spolja? Onda (o)stanemo. Shvatimo to kao eksperiment. Stavimo sami sebe u epruvetu da se samoanaliziramo. Posmatramo kakvi smo kada stojimo u mestu. Javi se onaj dobro poznati osećaj ušuškanosti, mira, sigurnosti, izvesnosti. Kao vezan pas koji je pokidao lanac, preskočio ogradu i pobegao od svog gazde, beskrajno divlje trčeći oslobodjen, srećan u svojoj slobodi. Neko vreme bi lutao, njuškao, razgledao, a onda bi se umorio, ogladneo, ožedneo i na kraju vratio kući kod gazde, radujući se hrani, vodi, skloništu…lancu. Pa i lancu. Jer i on ide u paketu. Sigurnost ima cenu, kao i sloboda. Ili smo mi više kao puževi-nosimo svoju kućicu sa sobom? Onda tako stojimo u mestu, ubedjujući sebe da čovek negde mora imati ognjište. Osećamo da dugujemo nešto mestu gde smo se rodili. Iako slučajno, to mesto postalo je naš zavičaj i mi osećamo obavezu prema njemu. Onda nadjemo u džepu neku staru voznu kartu, neki pocepani papirić sa nečijom adresom, ulaznicu iz nekog dalekog muzeja ili galerije. Onda veselo uknjižimo taj dokazni materijal u našoj brižljivo skupljanoj arhivi uspomena na koju smo tako ponosni. Onda nas prodju žmarci i podsetimo se kako nam nedostaje taj osećaj- da negde odemo. Onda se opet pakujemo.

dscn2173

A pakovanje je ritual. Pakovanje je i samo malo putovanje. Dok se pakujemo mi  ponovo proživljavamo sva ta mesta u kojima su naše stvari već bile. Onda opet krenemo. To više nije stvar izbora, čak ni navike, to je stvar opsesije. Život nam zavisi od tog adrenalina. Drogiramo se putovanjem. I imamo samo dva straha. Jedan je da ne stignemo da obidjemo celu planetu Zemlju. Drugi je da stignemo.

Pred vama je moja mala riznica umotvorina o putovanjima, koju brižljivo sakupljam već godinama i ponavljam je samoj sebi kao mantru. Slobodno je dopunite u komentarima ispod, nekim vama dragim citatima.

dscn3065

„Bože! Zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i lepotom nevidjenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvek boravi onde gde mene nema?“ (Ivo Andrić)

„Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi oni zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam i da sam kod svakog ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim.“~ (Ivo Andrić)

„Mnogi nadju ono što su tražili, a izgube sebe“~ (Ivo Andrić)

dscn4575

„Ni putovanja izgleda više ne pomažu. Ono od čega bežim ide sa mnom. Pre mene stiže u mesto koje je cilj moga puta i dočekuje me na stanici, vodi u hotel i prati po gradu. Putovanja za mene gube draž i smisao. Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. “~ (Ivo Andrić)

‚‚Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih, kao iz razasutih slova, slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja. Zar nije bolje ostati kod kuće, bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo. Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Paul Valery-a o besmislenosti putovanja, a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost, ali to je netačna samooptužba. Izneverava, izgleda, ona mene.”~ (Ivo Andrić)

dscn4653

„Srećni i pametni malo putuju i u retkim putovanjima nalaze sve što im treba: što čovek od putovanja i može da dobije. A nesrećni kruže i krstare svetom, uzalud tražeći i ne nalazeći svoje putovanje. Ono što svaki čovek treba da nadje ostajući kod svoje kuće, to se ne može naći u svetu.“~ (Ivo Andrić)

“Davno je rečeno da je najbolje da kada čovek negde ode tamo i ostane, jer ako se vrati neće zateći ono što je ostavio.”~ (Stevan Sremac)

img_2062

“Čovek se otisne u svet tražeći nešto, a onda se vrati kući da to i pronadje.”

“Neću ni pisma da pišem! Zašto ikome da kažem kako se menjam? Ako se menjam-ne ostajem onaj koji sam bio, a ako sam od sada nešto drugo jasno je da više nemam poznanika. Pisati dakle potpunim strancima, ljudima koji me ne poznaju- nemoguće je.”~ (Rilke)

“Ležao je u krevetu i čekao da mu dodje život. Pošto život nije dolazio, shvatio je da mora da ustane i ode da ga sam potraži.”~Tomas Man

img_2132

„Samo je jednoga dana usred predavanja pogledao kroz prozor i rekao svojim studentima: Moram da idem, imam sastanak sa prolećem. I nikada se više nije vratio.“~ (Mirča Elijade)

„Cilj je mnogo važniji od brzine. Mnogi idu brzo nigde.“

„Ljudi više snevaju o povratku, nego o polasku“~ (Paulo Koeljo)

img_2140

„Oni koji se ne kreću-ne primećuju svoje okove“~ (Rosa Luxemburg)

„Želim da odem kući, ali je još nisam našao.“

„Što se čovek duže zadrži na jednom mestu- stvari i ljudi se sve više raspuštaju, kvare i počnu namerno da smrde- baš za vas!“~ (Selin)

„Zašto odlaziš? Da bi mogao da se vratiš. Da bi mogao da vidiš mesto iz kojeg dolaziš novim očima i u novim bojama. I da ljudi tebe vide drugačije, takođe. Vratiti se onde odakle si otišao, nije isto što i nikada ne otići.“ (Teri Pračet)

img_3078

.

“Ali putnici pravi oni su što kreću

Zbog puta; i laka srca, ko baloni

Nikad s pravca svoga usuda ne skreću;

Kažu:napred! Zašto? To ne znaju oni.

.

Čudan je to usud, gde cilj mesto menja;

Kako nije nigde, može biti svugde!

Čovek, kome nada nikada ne jenja,

Da pronadje spokoj juri poput lude!

img_3129

Bogatstvo gradova, pejzaža, vidika

   nemaše u sebi tajnu nedostižnu

   onoga sto slučaj oblacima slika

   Gorko li saznanje čeka povratnika!

   Svet monoton, mali, vraća svakog časa

   Danas, sutra, uvek- obris našeg lika:

   U pesku dosade, oazu užasa!

   Otići? Ostati? Ako moraš-idi;

   Ostaj-ako možeš. Beži se i stoji

   Da se vara kobni dušman što sve vidi-vreme!“

~Bodler “Cveće zla”, odlomci iz pesme “Putovanje”

.

„Duboko i s čudesnim uzbudjenjem osećam koliko je za mene bilo lepo i značajno to što sam doživeo: da sam jednom imao domovinu! Da sam jednom u jednom malom mestu na Zemlji poznavao sve kuće i njihove prozore i sve ljude iza njih! Da sam drvo, još uvek bih bio tamo. Ali ne mogu da želim da se ponovi ono što je bilo. Povremeno to uradim u svojim snovima i pesmama, ali u stvarnosti ne želim. S vremena na vreme provedem po koju noć u nostalgiji. Ali da živim tamo svakoga sata imao bih nostalgiju za lepim starim vremenima koja su davno protekla.To ne bi bilo dobro. Samo ponekad treba tamo da se baci pogled. Pa makar to bilo i samo u snu, pa makar i ne tako često.“~ (Herman Hese)

img_3137

“Jedan čovek je pokušavao da pređe put preko reke. Pokušao je mnogo puta, a onda se vraćao natrag. Onda je video starog poznanika na drugoj strani. Povikao je: “Kako ste prešli put?” Poznanik je odgovorio: “Nikada nisam prelazio. Ja sam rođen na ovoj strani.” Ima ljudi koji uvek misle o udaljenoj obali. Udaljeno uvek izgleda lepo, udaljeno ima svoj vlastiti magnetizam, jer je pokriveno izmaglicom. Međutim, okean je isti. To zavisi od vašeg izbora. Nije ništa pogrešno otići do tog okeana, ali otići radi pravih razloga. Možda jednostavno izbegavate skok na ovoj obali. Onda čak i ako vas čamac odveze do druge obale,onog momenta kada dospete do druge obale počećete da mislite o ovoj obali, jer će onda ona biti udaljena tačka. I mnogo puta, u mnogo života, vi ste uradili ovo. Promenili ste obalu, ali niste načinili skok.“~ (Osho)

“Zbog toga je saopšteno da su se mnogi zen majstori grohotom smejali kada su postali probuđeni. Njihovi učenici nisu mogli razumeti, njihovi saputnici nisu mogli razumeti šta se dogodilo. Zašto ludo urliču? Čemu taj smeh? Oni su se smejali zbog opšte besmislenosti. Tražili su ono što su već bili, trčali su za nečim što je već bilo u njima; tražili su nešto negde drugde što je bilo skriveno u samom tragaocu.Tragalac je tražen; putnik je cilj. ” ~ (Osho)

img_3190

“Sa daljinom je isto kao sa budućnošću: čim pojurimo tamo i kada nam tamo postane ovde, sve je kao I maločas-opet smo se obreli u svojoj nemaštini.”~ (Gete)

“Video sam prelaženje okeana s ove strane na onu, i sa one strane na ovu. Odlazeći kući ja onda razmišljam, i dalje, o toj žudnji da se nekud ode, i odande gde smo najsretniji. Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim. Ne valja to – kažem samom sebi… Jedan drugi glas u meni na to dovikuje mi da se varam. I da sreće nema van onog mesta gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili. Čoveku je potrebno da zna da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio.“ ~ (Miloš Crnjanski)

img_3296

„Od svakog grada u kome mi je prolazio život ostali su u meni samo njegovi rubovi kako se ocrtavahu noću na nebu. I tako, ja imam u sebi sve te različite noći, uvek isto nebo i različite pruge gradskih rubova. U meni je zato večnost i sve mi je svejedno.“ ~ (Miloš Crnjanski)

„Iako putujemo širom sveta da pronađemo lepotu, moramo je nositi i u sebi, inače je pronaći nećemo.“ – (Ralf Waldo Emerson)

‚‚Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda. Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema. Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo. Mesta koja volimo ne možemo napustiti.”

img_3403

“Dolazi vreme snegova. Teško onom ko sada nema zavič.” (Fridrih Niče)

“Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova.Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametne uslove.”~ (Meša Selimović)

img_3449

‚‚Nešto nije u redu sa mnom, ili sa svijetom, ili je u redu i sa mnom i sa svijetom, ali ne možemo vezu da uspostavimo, nikakvu. Da li je iko uspostavlja, ili ljudi lažu, pretvarajući se da nema raskida ili im je svejedno, a održavaju samo privid. Da li je moguća ikakva veza izmedju čovjeka i svijeta osim moranja? Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tudje, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom, od dijetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osjecanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.”~ (Meša Selimović)

„Nešto mi se učinio čudan taj njegov raj. Možda je on lepu sliku života, kako ga zamislja, kako ga želi, vezao za ovaj grad, bez ikakvog opravdanja, iz čiste želje da negde tako bude. Da bi mogao misliti o njoj, gledajući našu sirotinju, da bi se mogao tešiti gledajući naš jad. A možda je više od toga: vera i želja da ima negde jedan grad, da ima negde jedna zemlja, gde život nije muka i nepravda. A ako ima ne jednom mestu, zašto ne bi bilo i na drugom? Taj grad iz mašte stvorila je želja da bude. Nema ga, a on to neće da zna.“~ (Meša Selimović)

img_5325

„Za nekoga ko nikad nije predodredjen za ovaj svet, moram da priznam teško mi je da ga napustim. Naravno, kažu da je svaki atom u našem telu nekada bio deo zvezda. Pa…Možda ja i ne odlazim, možda se vraćam kući.“ ~ iz filma „Gataka“

„Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?“ ~ (Mika Antić)

img_6412

„Zar ne misliš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?“ (Miroslav Antić)

‚‚Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da ja nemam drugog zavičaja – sem sebe!”~ (Miroslav Antić)

„Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.“~ (Miroslav Antić)

img_6716

„Da li sam svuda gde su mi tragovi? Ko zna s čim sam se spajao a nisam ga ni takao. Ali ipak uz mene se može, mada je neobično. Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram. Sve češće mi se čini da nisam nikakav oblik, već da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo – prepušten sunčevom vetru odlivam se i dolivam. Ali ipak uz mene se može, mada je neobično, sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem. Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće. Ponekad izmislim sadašnjost, da imam gde da prenoćim. Isuviše sam video, da bih smeo da tvrdim, mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz. Ali ipak uz mene se može, mada je neobično. Sa mnom je opasno voleti,ja nikad ne zaboravljam. Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju. Nejasna mi je vera spremna da u mene veruje. Teško je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir. Al ipak uz mene se može, mada je neobično, sa mnom je čudno cak i umreti, jer ja se ne završavam.”~ (Miroslav Antić)

img_6775

„Ćoveka negde rode, usput, i onda je on osuđen na zavičaj.“- (Miroslav Antić)

„Kjerkegor kaze: Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. Obojica su u pravu.“- (Miroslav Antić)

„Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. Njega ionako odavno, savršeno, nema.“ (Miroslav Antić)

“Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.”~ (Miroslav Antić)

img_6827

„Ja sam slobodan i zato sam izgubljen.“ (Franc Kafka)

„Ono što tražiš traži tebe.“ (Rumi)

„Čudno je vratiti se kući. Kao da se ništa se nije promenilo, sve izgleda i miriše isto. Onda shvatiš da jedina stvar koja se promenila-si ti.“~ iz filma „Neobičan slučaj Bendžamina Batona“

„Postoje dve vrste nomada. Oni koji pripadaju svuda, i oni koji ne pripadaju nigde.“

img_7156

‚‚You know what’s wrong with you, Miss Whoever-you-are? You call yourself a free spirit, a “wild thing,” and you’re terrified somebody’s gonna stick you in a cage. Well baby, you’re already in that cage. You built it yourself. And it’s not bounded in the west by Tulip, Texas, or in the east by Somali-land. It’s wherever you go. Because no matter where you run, you just end up running into yourself.” ~ iz fima ‚‚Doručak kod Tifanija”

„Putujemo rečima i razmišljamo koracima“ ~ (Milan Mladenović, EKV)

.

„Does it go from east to west

Bodyfree and bodyless

Come again just to start a fresh

Once again to find a home

In the moment of the meantime“

~ Anthony Kiedis, RHCP

picture-2230

Kad lutali smo svijetom

kao raspršeno sjeme,

govorili smo sebi –

to je za neko vrijeme.

.

I ne znajući da smo

na izgubljenom brodu

mi vikali smo: “Kopno!”

dok gledali smo vodu.

.

Kad ljubili smo kratko

u tuzi kišne noći,

govorili smo za se

da ljubav tek će doći.

.

Postavljali smo stvari,

ali opet ne za dugo.

Za sva smo mjesta rekli –

odredit ćemo drugo.

.

Kad rađala se sreća

i čekala je slava,

pomišljali smo opet –

to nije ona prava.

.

Kad prijatelja nema,

a dani idu sporo,

govorili smo za se

da vraćaju se skoro.

.

Gdje najviše smo dali

dobivali smo manje,

ali mislili smo – to je

tek privremeno stanje.

.

Kad gubili smo život,

govorili smo: “Neka”

i vjerovali čvrsto

da pravi tek nas čeka.

.

Putovali smo dalje

kad davno već smo stigli.

Tek počeli smo nešto,

a drugo već smo bili.

.

I ostali smo tako

kraj odlazeće vode,

nerazjašnjeni sasvim

i pomalo van mode.

.

U započetoj priči

u ljubavi bez traga,

jer svakoj smo se kući

približili do praga.

.

U privremenom redu

nekorištenih stvari

ni osjetili nismo

da sami smo, i stari.

.

Dok vjerovali još smo

da samo put se mijenja,

mi rekli smo si zbogom

govoreć doviđenja.

Balada o prolaznosti ~ Arsen Dedić

.

Za P.U.L.S.E / Mirjana Vasiljević

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst O (be)smislenosti putovanja

  1. Душко Јевтовић

    14/02/2017 at 12:01

    Електронски медији поклањају нам уметност речи (књижевност) допуњену сликама. Фотографије, наравно, имају своје место и у књигама, али тек је електроника омогућила преплитање мисли и слика, које мобилни телефони чине доступним свима.
    Бранко Миљковић је прорекао да ће песме сви писати, а оне као да ничу из блеска мобилних телефона, покренуте сликама које буде у нама лепоту задржаних тренутака. Небо светлуца у води круговима који се шире и обухватају и нас, удубљене у значење које препознајемо као срећу коју смо доживели и окренули јој леђа. А, ево, део тог заједничког духа који нас испуњава враћа нам срце тишине које ниче у белим радама поред цветних патика, на травњаку на коме смо чули глас цврчка и шум ветра.
    “Семе сам што чува у себи непроклијало време” шапнуо нам је Мирослав Антић тајну коју нисам уочио или сам је заборавио, па нас ауторка на то несебично подсећа, поделивши са нама сећања, мисли и ризницу мудрости о путовању и животу коју с љубављу прикупља и негује.
    Подстакнут полетном лепотом, чију сету продубљује “Балада о пролазности” Арсена Дедића, покушао сам да јој се придружим.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *