Ulogujte se / Kreirajte profil

O bogu, masturbaciji i gejevima

Onako je kako je. To znači da po pravilu nije onako kako mi mislimo da jeste. Barem nije nužno onako kako mi zamišljamo da jeste. I naročito po pravilu nije onako kako mi mislimo da bi trebalo da bude.

Ima ljudi koji o svetu razmišljaju tako što na kraju imaju predstavu o tome kakav bi svet trebalo da bude. Ima i drugih ljudi, koji takođe razmišljaju o tome, ali kod njih se na kraju formira predstava o tome kakav svet mora da bude. Ljudi koji rezultate svojih promišljanja formulišu u imperativu, najčešće ili imaju moć ili barem polažu pravo na nju. Zato što imaju moć, oni nisu zadovoljni time da bi nešto tek trebalo da bude – ne, to mora biti – jer oni tako hoće! Ali šta ako oni nemaju pravu moć? Onda stvari postaju neugodne za one koji im se nađu na putu, jer što je njihova moć upitnija i krhkija u stvarnosti, utoliko žešće, kapricioznije i nasilnije ovi navodni moćnici insistiraju na svojim imperativima.

Zanimljivo je da u slučaju onih koji nam stalno govore kakav svet mora biti, retko kad stičemo utisak da su oni o tome ozbiljno promislili. Naprotiv, čini se kao da su oni to oduvek znali i da njihovi imperativi dolaze iz jednog sistema koji ne zahteva mnogo razmišljanja.

Atina-foto-Aris-Messinis-AFP-Getty-Images

Srpski patrijarh kaže da je homoseksualnost perverzna. To ne mora nužno značiti da je homoseksualnost zaista perverzna. Ali za patrijarha je homoseksualnost perverzna, jer tako mora biti. Zato on i nema potrebu da o tome duže razmišlja. To je težak problem za moćnike (a još teži za one koji samo veruju da su moćni): oni ne mogu da priznaju grešku ili da su ikada grešili. A onaj ko sebi ne dozvoljava da greši, taj ne može ni doći do spoznaje, jer spoznaja podrazumeva da najpre utvrdimo da je neko naše dotadašnje uverenje bilo pogrešno. Kada bi patrijarh 2014. rekao da homoseksualnost nije perverzna, to bi značilo da je 2012. pogrešio. To jest, čak i da je tokom 2013. došao do spoznaje (što je vrlo malo verovatno, ali ipak moguće) da homoseksualnost nije perverzna, morao bi je se odreći, kako se godinu dana kasnije ne bi ispostavilo da je ikada pogrešio.

Da sada više ne greši – dakle, da je u međuvremenu došao do neke spoznaje – za patrijarha je daleko gore stanje stvari nego ono u kojem on kategorički nikada ne može da pogreši, pa zato nikako ne može da postoji nešto što on danas zna, a ranije još nije znao. Patrijarh ne sme da uči. Učenje nikako ne ide uz jednog patrijarha.

Sve dok je hrišćanska teologija bila ubeđena da je žensko telo samo „posuda“ u kojoj raste ljudsko biće, koje je već u celosti sadržano u muškoj semenoj ćeliji, teološki gledano je muška masturbacija bila izjednačena sa onim što danas nazivamo pobačajem – i stoga greh. U to vreme su patrijarhovi daleki prethodnici govorili da svaka masturbacija predstavlja „nameran“ višemilionski pobačaj pri kome milioni malih embriona završavaju u papirnoj maramici. (Zaneo sam se, izvinite: u to doba papirne maramice još nisu postojale!) To stanovište je postalo neodrživo tek kada smo spoznali (i kada su i patrijarsi morali da spoznaju) da postoji i ženska jajna ćelija i da ona stvaranju novog čoveka doprinosi barem u jednakoj meri koliko i muški spermatozoid.

Naravno da su ljudi i tada primećivali da mnoge bebe više liče na majke nego na očeve. Ukoliko otac ima crne oči a dete, koje u potpunosti nastaje iz očevog semena, ima majčine plave oči, dolazi do logičkog problema. Jer po uobičajenoj teoriji, to bi moralo da znači da se mama povremeno zabavljala s plavookim ljubavnikom. To je moglo da dovede do ubistava među muškarcima. Dakle, bila je potrebna nova teorija kojom bi se objasnilo otkud detetu plave oči i bez ljubavnika (a muškarci su morali da nađu druge razloge za međusobno ubijanje).

Da bi bilo onako kako biti mora, bila je neophodna teorija o fizičkoj asimilaciji, prema kojoj beba u majčinom stomaku poprima fizičke odlike majčinog tela, pa tako može na svet doći i sa majčinim plavim očima umesto sa očevim crnim, iako prema tada važećoj teoriji u biološkom smislu ništa ne bi moglo da „nasledi“ od majke. Teorija asimilacije je bila neophodna da bi moglo biti onako kako biti mora i stvorena je – upravo ta teorija.

Teolozi to nazivaju „deduktivnim mišljenjem“. Ovde postoji lep primer balkanskog (ili da kažemo orijentalnog?) porekla. Još u vreme crkvenih otaca razvio se težak teološki konflikt oko pitanja da li je Isus zaista u punom smislu mogao istovremeno biti i bog i čovek. Jedan od argumenata (najčešće istočnih) „jeretika“ koji su osporavali Isusovu božansku prirodu bio je učenje o praroditeljskom grehu. Ukoliko je Isus rođen iz Marijinog ljudskog tela, kako je moguće da se bog nastani u ljudskom telu koje je već pod teretom praroditeljskog greha? Isus rođen iz ljudskog tela mogao je biti samo čovek, ali ne i bog. To je ukazivalo na rupu u argumentaciji unutar teološkog sistema onih koji su i dalje zagovarali njegovu božansku prirodu. I tu je rupu valjalo zatvoriti.

A zatvorena je teološkim učenjem da je, nakon Eve, Marija prvo ljudsko biće koje je u majčinoj utorbi začeto bez praroditeljskog greha. Tako je nastala kasnija dogma o „bezgrešnom začeću“, a teološkom sistemu o božanskoj prirodi Isusa Hrista vraćena je logična konzistencija.

U deduktivnom mišljenju sve je veoma jednostavno. Zato tu nema mnogo razmišljanja. Ako je A jednako B a B triput veće od C, onda je nužno i A triput veće od C. Zato neprestano i imamo utisak da patrijarh ne razmišlja mnogo pre nego što se izjasni o pitanju kakvo je na primer homoseksualnost. Svaki put se čini da je on oduvek već sve znao. Zapravo, on ima samo dva problema: (1) da neki ljudi ne veruju u ono što on zna i u imperativ o tome kakav svet mora biti ako prozlazi iz tog znanja – sveštenici za ovu pojavu po pravilu koriste reč „neposlušnost“; (2) drugi problem se naravno sastoji u činjenici da homoseksualci uopšte postoje.

Ako je (A) sve izdanak prirode i (B) ipak nije sve što proizađe iz prirode savršeno, onda neminovno (C) stvarni i postojeći homoseksualci moraju pripadati tom nesavršenom delu svega što proizlazi i što je ikada proizašlo iz prirode.

Mogli bismo doduše za dete koje se rodi sa tri prsta manje na desnoj šaci da kažemo da je na neki način „nesavršeno“. Ali ne možemo reći da je ono „zlo“. Doduše, nekada je dete sa sedam prstiju tumačeno kao đavolski znak, a to je često značilo da se to dete u celini svog ljudskog bića doživljava kao da je na neki način u sprezi sa đavolom ili pod njegovim uticajem, i stoga „zlo“. Ali čak je i patrijarh u tom smislu došao do boljih spoznaja. Zašto on onda homoseksualce još uvek vidi kao „zlo“?

Jer je homoseksualnost, za razliku od manjka prstiju, „sklonost“ – erotska sklonost prema određenom seksualnom ponašanju. A tri prsta manje su tri prsta manje. U onom smislu koji taj izraz ima za patrijarha, čovek i sa sedam prstiju može da vodi „dobar život“! A homoseksualnost je nešto poput povišene temperature. Ali i povišena temperatura dolazi od prirode i nekad je čak i korisna, budući da predstavlja odbrambeni mehanizam tela. Homoseksualnost se dakle ne bi mogla uporediti ni sa povišenom temperaturom, nego pre sa uzročnikom bolesti od kojeg temperatura pokušava da nas odbrani. U toj metafori bismo čak mogli reći: patrijarh i sama crkva su temperatura kojom društvo pokušava da se oslobodi homoseksualnog uzročnika.

Ali kako patrijarh sve to zna? On to zna iz istog izvora iz kojeg zna i da je Marija u majčinom stomaku začeta kao bezgrešno biće i da to još od Eve nije bio slučaj ni sa jednim ljudskim stvorom. Zna dedukcijom.

Kada se u naše, današnje doba muslimani – razmišljajući jednako deduktivno – otisnu u svet uz imperative šerijata i daju sebi pravo da satiru sve što nije onakvo kakvo oni smatraju da treba da bude, nazivamo ih „islamistima“. To činimo iz plemenitog uvažavanja prema samom islamu, jer ne želimo da ga stavljamo u isti koš sa takvim načinom razmišljanja.

Da li je u tom slučaju uopšte još uvek korektno da pokorne slušaoce kojima patrijarh upućuje svoje apele nazivamo hrišćanima? Naročito kada oni nakon propovedi pođu u militantni ulični pohod protiv onih koji nisu onakvi kakvi bi navodno trebalo da budu? Da li bi valjalo da takve ljude ubuduće možda pre nazivamo „hrišćanistima“, kako bismo hrišćanstvo i njegovu teologiju zaštitili od izjednačavanja sa takvim vidom fundamentalizma, s kojim ono ne bi trebalo da se nađe u istom košu?

A to autor ovog teksta, nakon 10 semestara studija teologije, zaista nikako ne želi: da se ono oko čega se pet godina provedenih u Beogradu svojski trudio izjednači sa takvim načinom razmišljanja, koji u stvari predstavlja odsustvo svekolikog razmišljanja.

Postoji li uopšte alternativa?

Od kada više ne živim u Srbiji, tamošnji prijatelji me opskrbljuju svim mogućim informacijama o raznim događajima, a informacije u današnje vreme najčešće stižu tako što dobijem mejl sa linkom na stranicu gde se nalazi nešto što treba da pročitam. Tako sam prethodne sedmice iz Beograda dobio link na stranicu „Russia Today“ sa iscrpnim izveštajem o intervjuu sa jednim anglikanskim biskupom. Zbog čega je taj anglikanski biskup od interesa za „Russia Today“? Biće da je to zbog činjenice da biskup sa Zapada tu govori o svojim povremenim sumnjama u postojanje boga. Ta sumnja se u njemu rađa zbog žalosnog stanja u kojem se naš svet nalazi i koje nije onakvo kakvo mi nemoćni mislimo da bi trebalo da bude.

Za „Russia Today“ to je sigurno još jedan dokaz propasti zapadnog duha i time pada zapadne civilizacije. Ko sumnja u postojanje boga, taj nema problem ni sa gejevima! Kako bi i mogao?! I obratno: ko nema problem sa gejevima, taj ne veruje ni u boga. A ko veruje u boga, taj mora imati problem s gejevima, inače nešto nije u redu sa njegovom verom! Ako je A jednako B, a B…

Tu se nikada ne radi o mišljenju, već uvek i samo o moći. Samo moć proizvodi imperative i samo se moć zadovoljava prostim deduktivnim „mišljenjem“, koje na kraju ipak ne predstavlja viši stepen mišljenja od onoga što Aristotel opisuje u prva dva poglavlja „Logike“. Upamti: ne mora sve što jeste vid mišljenja biti i logično, ergo, nije sve što zvuči logično zaista i plod razmišljanja!

Moj prijatelj musliman iz Sarajeva jednom me je pitao da li bih mu preporučio da svog sina upiše u jezuitsku katoličku školu. Rekao sam mu da to nikako ne bih savetovao da je u pitanju škola u Bavarskoj ili Austriji ili Mađarskoj. Ali u Sarajevu, gde katoličanstvo nema nikakvu moć, svakako bi trebalo da to učini, jer tamo gde ne predstavljaju nikakvu moć, katoličke škole su po pravilu najbolje. Danas mi se taj prijatelj zahvaljuje.

Šta sam odgovorio prijatelju iz Beograda koji mi je poslao link na „Russia Today“? Najpre sam mu ispričao priču o nemačkom teologu Ditrihu Bonheferu (Dietrich Bonhoeffer), koga su nacisti pogubili 9. aprila 1945. To je bilo mesec dana pre kapitulacije – njegovo ubistvo bilo je čista osveta nad nepokornim intelektualcem. Bonhefer je u „Pismima iz pritvora“ između ostalog napisao rečenicu koja je kasnije postala poznati citat: Bog koji postoji, ne postoji.

Ova rečenica očigledno zahteva duže razmišljanje nego što ga je patrijarh ikada posvetio pitanju homoseksualnosti. Ova rečenica ne funkcioniše po prostoj logici odnosa između A, B i C. Ovo razmišljanje potiče iz jedine teološke škole koje je bila kadra da u svojim đacima razvije nešto poput imuniteta protiv nacizma. Poznata knjiga u okviru te škole iz 1917. nosi naslov: „Sveto: O iracionalnom u ideji o božanskom i njegovom odnosu prema racionalnom“, a autor ovog dela formulisao je misao da o bogu možemo ozbiljno da govorimo samo kao o onom „Sasvim Drugom“.

Svaki put dakle kad neko kaže „Bog je A“, možemo poći do toga da je bog nešto sasvim drugo u odnosu na to A, a isto je i sa B i sa C; a kada neko kaže da je bog protiv homoseksualaca – i tada sa velikom sigurnošću možemo pretpostaviti da bog nema ama baš nikakav problem sa homoseksualcima – i zašto bi? Samo zato što patrijarh ima problem s njima? Who the hell is patrijarh, pa da se bog u svojoj naklonosti ravna prema njemu? I ko smo mi, svi mi dobri heteroseksualci, u tom kontekstu?

Kada su nacisti obesili Bonhefera, on je umro s bogom. Sa svojim bogom! Bog koji postoji, ne postoji. Ali bog s kojim se može umreti i te kako postoji! Bonhefer je umro jer je bio slobodan čovek, a njegova je sloboda za naciste bila nepodnošljiva jer je to bila sloboda zahvaljujući bogu. Bog za Bonhefera „postoji“ samo tako što je On preduslov i garant takve slobode! Kako tu stvari stoje ne znamo, ali čini se da bi vredelo razmisliti o tome.

I Erih Honeker (Erich Honecker) je bio u nacističkom zarobljeništvu. Erih Honeker bio je zatvoren jer je mislio drugačije i želeo drugačiju državu nego nacisti (i bilo je milion dobrih razloga da čovek želi drugačiju državu nego nacisti). Erih Honeker bio je komunista. Komunisti su bili neprijatelji nacista i obratno.

Kada su nacisti ubili Bonhefera, oni koji su imali moć oduzeli su život onome koji moć nije imao. To bi bilo tako i da su pogubili Honekera, kao što je bio slučaj sa hiljadama drugih komunista. Ali Honeker je preživeo period proveden u zatvoru. Nekoliko decenija kasnije, on je stekao moć i dok je bio moćan smatrao je korektnim da ljudi bivaju ubijeni kada požele da napuste njegovu republiku. Moglo bi se dakle naslovom one knjige iz 1917. reći da mu je ta republika bila sveta. A pošto mu je bila sveta, smatrao je legitimnim da ubija u ime Republike.

Teško je zamislivo da bi Bonhefer, da je preživeo i da je stekao moć, ikada ubijao. Jer on je znao da to sveto koje postoji, ne postoji! Mogli bismo se usuditi da postavimo tezu da su nacisti progonili Honekera jer je politički drugačije mislio i želeo nešto drugo nego oni. A Bonhefera nisu progonili zato što je drugačije mislio, već zato što je bio drugačiji nego oni.

Ovaj mali (a možda i beskrajno veliki) prostor koji se zove „biti drugačiji“ u ovoj istorijskoj situaciji bio je prostor Bonheferove slobode. Bog koji postoji, ne postoji. Ali bog koji otvara taj prostor i te kako postoji. Postoji tamo gde postoji i taj prostor. ON JESTE TAJ PROSTOR.[1]

Peščanik.net, 06.10.2014.
Prevela sa nemačkog Jelena Pržulj

  1. Ukoliko je to patrijarhu od pomoći, dodao bih: „quod erat demonstradum“. (Ali to je formula za izvođenje „dokaza“ samo u matematici. U teologiji se ne dokazuje. Tu postoji samo „ukazivanje“, quid est: demonstrare).

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *