Ulogujte se / Kreirajte profil

Fransis Bekon – O dobroti i dobroj naravi

Ovako shvaćam dobrotu: ona teži općem ljudskom dobru, onome što Grci nazivaju filantropija, a što nedovoljno izražava riječ humanost (onako kako se upotrebljava).

Dobrotu nazivam navikom, a dobru narav sklonošću. Kao božansko obilježje, Dobrota je najveća od svih vrlina i dostojanstava uma: bez nje čovjek je nemirno, pakosno i nesretno stvorenje, nimalo bolje od kakve štetočine.

O-dobroti-i-dobroj-naravi

Dobrota odgovara teološkoj vrlini milosrđa – ona ne zna za neumjerenost, samo za propuste. Pretjerana želja za vlašću prouzrokovala je pad anđela; pretjerana želja za znanjem prouzrokovala je pad čovjeka; ali u milosrđu nema neumjerenosti, njime se ni anđeo ni čovjek ne mogu izložiti opasnosti.

Sklonost dobroti toliko je duboko utisnuta u ljudsku prirodu da, ako se ne uputi ljudima, usmjerit će se prema drugim živim bićima; kao što to vidimo kod Turaka koji su nemilosrdan narod, ali su ipak blagi prema životinjama i iz samilosti hrane pse i ptice, čak do te mjere da umalo nisu – kako izvještava Busbecius – kamenovali nekog kršćanskog dječaka u Carigradu zato što je iz nestašnosti nekoj ptici razjapio dugački kljun.

Čovjek doista može pogriješiti u ovoj vrlini dobrote ili milosrđa. Talijani imaju jednu nemilu poslovicu: Tanto buon che vol niente (Toliko dobar da ne vrijedi ništa). A jedan učeni Talijan, Niccolo Machiavelli, imao je smjelosti napisati, gotovo neuvijeno, da je kršćanska vjera prepustila dobre ljude kao plijen tiranima i bezbožnicima. On je to rekao zato što zaista nijedan zakon, sekta niti uvjerenje nisu toliko veličali dobrotu kao što to čini kršćanska vjera. Stoga, da bi čovjek izbjegao sablazni i opasnosti, dobro je da se upozna s propustima ove tako odlične navike.

pomoc-slijepcu

Nastoj drugima činiti dobro, ali ne veži se za njihova lica ili hirove jer onda je to povodljivost ili mekoća koja zarobljava čestitu dušu. I ne bacaj dragi kamen Ezopovom pijetlujer on je zadovoljniji i sretniji sa zrnom ječma. Božji primjer pruža istinsku pouku: On šalje dažd i čini da Sunce podjednako sja za pravedne i za nepravedne; ali ne obasipa bogatstvom i ne obasjava častima i vrlinama sve ljude podjednako. Opća dobra zajednička su svima; ona posebna pripadaju odabranima. I pazi da gradeći lik ne razbiješ uzorak.

Jer teologija ljubav prema sebi daje kao uzorak, a ljubav prema bližnjem tek kao lik. Prodaj sve što imaš i podaj siromasima… i slijedi me: ali ne prodaj sve što imaš, osim ako dođeš i pođeš za mnom; to jest, osim ako znaš i s malo sredstava učiniti isto onoliko dobra koliko i s mnogo; inače ćeš, zalijevajući pritoke, presušiti izvor.

I ne postoji samo navika dobrote vođena pravim razumom; već postoji u nekih ljudi, čak i u naravi, sklonost prema njoj, kao što kod drugih ima urođene zlobe. Jer ima takvih u čijoj je prirodi da ih se ne tiče dobro drugih. Lakša vrsta zlobe pretvara se u ljutnju, drskost, sklonost ka suprotstavljanju, tvrdoglavost i tome slično; a ona teža vrsta pokazuje se kroz zavist i pravo zlo. Takvi se ljudi, tako reći, hrane tuđim nesrećama, i samo ih povećavaju: oni nisu dobri poput pasa koji su lizali Lazarove rane, već više nalikuju muhama što plaze po svemu što je izloženo: to su mizantropi koji vode ljude do grane, a ipak u svome vrtu nemaju drveta za objesiti se, kao što ga je imao Timon.

O-dobroti-i-dobroj-naravi-djecaci-na-kisi

Takve sklonosti predstavljaju prava zastranjivanja od ljudske prirode, a ipak one su najpodesnija građa da se od njih sazdaju veliki političari; kao i zakrivljeni balvani koji su dobri za brodove koje bure bacaju po moru, ali ne i za građenje kuća koje trebaju stajati čvrsto.

Znakovi dobrote su mnogi. Ako je čovjek ljubazan i uljudan prema neznancima, to pokazuje da je građanin svijeta i da njegovo srce nije otok odsječen od drugih zemalja, već kopno koje je vezano s njima. Ako je sažaljiv prema tuđim nevoljama, to pokazuje da je njegovo srce kao ono plemenito stablo koje je i samo ranjeno dok luči smolu. Ako lako prašta i prelazi preko uvreda, to pokazuje da je njegov duh iznad uvreda i da ne može biti pogođen. Ako je zahvalan za mala dobročinstva, to pokazuje da cijeni čovjekovu dušu, a ne njegove tričarije.

Ali, više od svega drugog, ako ima savršenstvo svetog Pavla i spreman je da bude odbačen od Krista za spas svoje braće, to otkriva njegovu božansku prirodu i jednu vrstu srodnosti sa samim Kristom.

S engleskog prevele: Branka Žaja i Dijana Kotarac

Nova Akropola

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Fransis Bekon – O dobroti i dobroj naravi

  1. Душко Јевтовић

    27/09/2016 at 10:20

    Оскар Вајлд је написао парадокс који, кад сам га једном прочитао, нисам заборавио, који гласи:
    “Ако је човек господин он онда довољно зна, а ако није господин не вреди да било шта зна”.
    Прочитавши га први пут, парадокс ми је деловао окрутно и пристрасно, али после протека много година схватио сам да је Вајлд у праву. Ако реч господин заменимо речју добар, добићемо следеће значење:
    “Ако је човек добар он онда довољно зна, а ако није добар не вреди да било шта зна”. Сведоци смо да је знање без доброте – проклетство, да се несрећа и зло шире и обухватају све више људи јер се наука откинула од истине и правде и упрегла у кола која вуку јахачи апокалипсе.
    Доброта је, како нам и чланак Френсиса Бекона указује, основно човеково својство, без кога је он лишен истинске садржине. Зато се она не уклапа у друштво које се заснива на себичности, на “економским интересима” и неправди, у коме је човек човеку вук према коме не смемо да осетимо самилост.
    Али доброта је усађена у корен човека, она је темељ љубави и као таква је неуништива. Да могу, робноновчани односи би је одавно уништили.
    Уздамо се у Бога и доброту коју је уткао у душу сваког од нас.

  2. saschaEin

    28/09/2016 at 02:32

    Gospod-in je u Gospodu, valjda, i ne onda kad on to kaže već kada JE istinski. Kao i Vjernik, ne onaj ko se deklariše, jer mnogi tako čuvaju pos’o i pozicije socijalno, itd. Na prepad. Inače pad je. Bog je Dobar, a čovjek još borba čovjeko-Boga.

    Znanje bez Dobra utreniranost je za nešto i bezosjećaj u nečemu pa čovjek k’o fol pobjeđuje no, i te kako gubi, a narod slavi ga pa mu je fino. Do jednom. I Kraljevi zaboravljaše da je slava u narodu privremena, zato su imali dvorske lude ili šaptače da ih podsjećaju.

    Čovjek bez Dobra je čovjek bez Boga, u tome se slažem, čovjek bez Dobra je vulgaran, prost. Dobrota je neuništiva isto koliko sami Bog pa, sreća. I cijeli svijet da ode Dobrota će postojati, jer oblik se mijenja, a ne mijenja Supstancija ispod Tog, ma šta bila, kao i Bog. Pa, kako kom.

    Kad godine prođu čovjeku nije do ispraznog. Zamke su mnoge. I ne bih rekao da je Dobro ,,navika“ (sem lažnog dobra) kao što je dato u početku teksta za Bacon-a.

    A što se Pavla tiče, on je bio nekad i Savle pa je sasvim složenija priča. A što se tiče Engleza, o njima ne znamo kakvi su, samo je druge spominjao g-din Bacon.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *