Ulogujte se / Kreirajte profil

O jednom poklonu, snu i višestranom uticaju Ludviga Vitgenštajna na Tomasa Bernharda

SAN

Pre nekoliko meseci dobila sam poklon koji je u ravni meni najdražih – sanjala sam Tomasa Bernharda. Bio je u mom snu i to u sledećim okolnostima: sanjam kako avionom putujem negde, a zatim, ambijent aviona se pretvara, na način imanentan snovima, u voz, odnosno, hodnik voza. Cilj puta je i dalje Nigdina. Hodnik je uzak, a ispred mene je Tomas Bernhard, traži kupe gde ćemo nas dvoje da se smestimo (očito idemo skupa u tu Nigdinu). Ulazimo u jedan gde postoje dva slobodna mesta i sedamo jedno pored drugog. Preko puta nas sede neki nervozni Nemci koji su mi na javi nepoznati. Oni nešto pričaju na srpskom sa Tomasom Bernhardom, ali ne sećam se šta, samo pamtim jak germanski naglasak. Ne sećam se ni da li Tomas i ja sedimo u pravcu kretanja voza ili obratno. Sedišta su zelena i skajna. Tomas je u snu vedar i harizmatičan i prema meni nastrojen očinski i prijateljski. Posle sna sam se osećala emotivno ispunjeno i počastvovano. Već neko vreme sam veoma privučena delima Tomasa Bernharda i ovaj san sam doživela kao milost (božiju?) i kao znak da treba da napišem nešto o njemu. Moram ovde da naglasim da to što u snu idem hodnikom voza za Bernhardom u potrazi za kupeom nikako ne znači da idem literarnim hodnicima za njim u potrazi za priznanjem i slavom kakve je on imao. Ne. Bernharda kao pisca sam čitala i iščitavam. Bernharda kao prijatelja sam sanjala. A Bernharda kao uzora sam ubila.

Wittgenstein

.

SLUŠANJE BERNHARDA

Kada čitam dela Tomasa Bernharda običavam to činiti ritualno, jer svako čitanje Bernharda je za mene događaj. Posredstvom interneta i jutjuba slušam i pogledavam na intervjue Tomasa Bernharda i to posebice na ona dva koja je dao Kristi Flajšman, oba snimljena u Španiji, 1981. godine, odnosno 1986. I dok Bernhard priča lepim bas-baritonom na nemačkom jeziku kog ne razumem, ja čitam njegove knjige prevedene na srpski. Na taj način osećam njegovo fizičko prisustvo i emocionalnu ispunjenost. Tako ne samo da su zadovoljene moje duševne, duhovne i estetske potrebe, već i socijalne. Sa tim druženjem Tomas Bernhard i ja denunciramo i anuliramo pojmove smrti, dosade i usamljenosti..

LITERARNI „LANAC ISHRANE“

Dok sam pasionirano čitala opus Srđana Valjarevića naišla sam na deo u njegovom romanu Komo gde pripovedač navodi da voli da čita Tomasa Bernharda (i ne samo njega). Onda sam ja sledila taj literarni trag i pozajmila iz biblioteke razne pisce iz te nenamerne preporuke. Neki mi se nisu dopali, neki jesu, ali Bernhard je postao moj pisac. Prvi njegov roman koji sam pročitala bila je Seča šume. Verbalna artikulacija koja mi se formirala u svesti bila je oličena u rečenici kako ume sa rečima, kao kada vešt fudbaler pimpuje loptu trocifren broj puta, a da mu ona ne ispadne. Čitajući Bernharda i iščitavajući neke druge pisce (i filozofe) putem literarnog „lanca ishrane“ shvatila sam da ne bi bilo njega kao pisca da nije bilo filozofa Ludviga Vitgenštajna. Ta veza nikako ne obezvređuje Bernhardovo delo, već osvetljava ono što je napisao i način kako je napisao. Uticaj Vitgenštajna na Bernharda je višestran i želim njim da se bavim u ovom tekstu.

7.

BERNHARD ZA POČETNIKE

Moram da napomenem da nisam zadovoljna internet člancima (naročito na srpskom jeziku) o Tomasu Bernhardu zato što imitiraju jedan drugi (da ne kažem kopiraju) i zato što naglase samo pojedine opšte stvari faktografske prirode i neke senzacionalističke delove njegove biografije. Ne bih imala ništa protiv da su takvi tekstovi uvod, ali oni su takvi kao celina. Te tako, istražujući podatke o Tomasu Bernhardu možete naići na sledeće: da je rođen 1931, a umro 1989. godine; da je Austrijanac; da svog biološkog oca nije nikada upoznao; da je rođen u Holandiji kako bi majka izbegla sramotu zbog vanbračno rođenog deteta; da je živeo u Austriji, ali da je mnogo putovao, da je do dvadesete godine živeo sa majkom, očuhom, polubratom, polusestrom, dedom i babom; da je bio emotivno vezan za dedu Johanesa Frombihlera koji je, takođe, bio pisac, da su mu deda i majka umrli dok je bio u ranim dvadesetim, da je imao ambicije da bude operski pevač, ali da je odustao zbog teške plućne bolesti zbog koje su mu lekari još na početku dvadesetih prognozirali smrtni ishod (tako da se 58 godina života u slučaju Bernharda može posmatrati kao dar), da je studirao glumu i dramu na muzičkoj akademiji Mocarteum, da je bio u ljubavnoj vezi sa Hedvigom Stavjanisek, ženom koja je od njega bila starija trideset i sedam godina i da ju je imenovao kao biće mog života te je po sopstvenom zahtevu sahranjen pored nje; da je bio veoma kritičan prema austrijskom društvu smatrajući da se nikada nije odreklo nacizma; da je u nastupu besa testamentarno zabranio izdavanje svojih dela u Austriji; da mu je ta ista Austrija dodelila mnoštvo prestižnih književnih nagrada, da su ga proslavili u prvom redu romani kojih ima petnaestek (poznatiji su Beton, Gubitnik, Brisanje, Vitgenštajnov nećak, Podrum…), a zatim i drame (Trg heroja, Svečanost za Borisa, Lovačko društvo, Pred penzijom, itd.) koje su izvođene mahom u Burgteatru i u trećem redu kratke priče (zbirka Imitator glasova). Pisao je i pesme, ali one nisu imale tako dobru recepciju kao gore navedeni.  To bi bila ukratko faktografija Tomasa Bernharda, ali ona nam ništa ne govori o njegovom specifičnom literarnom stilu i o njegovoj lepoti pripovedanja.

13.

BERNHARD, VITGENŠTAJN

Ključ za razumevanje Tomasa Bernharda je fiilozof Ludvig Vitgenštajn. Usuđujem se reći da nije postojao Ludvig Vitgenštajn ne bi u ovom obliku postojala ni dela Tomasa Bernharda.

Migel Saens u svojoj knjizi Bernhard (L.O.M, 2014, prevod Igor Marojević) na strani 78 kaže:

Nesumnjiv je značaj Ludviga Vitgenštajna za opus Tomasa Bernharda, koji je pišući roman Korektura bio inspirisan njegovim životom; s druge strane, Ludvig čini jedan od tri lika njegovog komada Riter, Dene, Fos, a Vitgenštajnova sena nadvija se i nad braću Šuster iz Trga heroja. Ako je to malo, u jednoj neobičnoj priči – „Gete umire“ (odnosno Gete na sssamrti u drugom prevodu, prim. A.L.) Bernhard čini od Vitgenštajna savremenika Getea, koji ga poziva u Vajmar..

Dodala bih da ga pominje i u nekim drugim svojim delima, u romanima Vitgenštajnov nećak i Hodanje. Zatim, Migel Saens u istoj knjizi, na strani 142. kaže i ovo:

Što se Vitgenštajna tiče, iako je Bernhard, kako smo već videli, koristio njegovu biografiju u nekoliko prilika (Korektura, Riter, Dene, Fos, Trg heroja) istina je da ga ne poznaje naročito dobro. Kaže da je pročitao Traktatus, što je bez sumnje tačno, ali beše to čitanje koje nije ostavilo traga..

Sa konstatacijom da Bernhard ne poznaje naročito dobro Vitgenštajna (odnosno njegovo delo) i da čitanje Traktatusa nije ostavilo traga nikako se ne bih složila. Šta više, usuđujem se reći da je Vitgenštajn (sve sa pomenutim Traktatusom) ključan za razumevanje dela Tomasa Bernharda. Nemoguće je govoriti o Tomasu Bernhardu kao piscu, a ne pomenuti Ludviga Vitgenštajna i njegovu filozofiju.

19

Kao što se vidi iz prethodnog pasusa Bernhard je bio privučen pojavnošću Ludviga Vitgenštajna i kao rezultat te pasije mnogo puta ga pominje i svojim likovima daje „malo ili malo više Vitgenštajna“. Vitgenštajn postiže originalnost uvodeći numeričke paragrafe, dok Bernhard uvodi pasus roman, tako da postoji veza u originalnosti vizuelnog izgleda tekstova jednog i drugog. Vitgenštajnov pojam jezičke igre indirektno se ogleda i u delu Tomasa Bernharda. Pojedini proučavaoci dela Tomasa Bernharda napominju vezu između muzike i komponovanja, sa jedne strane, sa načinom pisanja sa druge. Ja dodajem da pre svega veza između pisanja i komponovanja postoji kod Vitgenštajna, a potom kod Bernharda. Obojica se ne bave razmatranjem onoga što je u filozofiji označeno kao metafizika. Vitgenštajn je bio veliki protivnik da se filozofija bavi verom i apstraktnim stvarima koje ne mogu da se dokažu u nauci. Bernhard takav njegov stav ne komentariše, ali na osnovu izostanka pitanja postoji li bog, duša i sl. i na osnovu njegovog ćutanja možemo reći da je prihvatio Vitgenštajnovu kritiku. Poslednja veza tiče se sistema vrednosti koji su negovali Vitgenštajn i Bernhard, što može biti značajno za ovaj tekst posredno..

BERNHARD, VITGENŠTAJN, PASUS-ROMAN I NUMERAČKI PARAGRAFI

U romanima Tomasa Bernharda rečenice se nižu gusto, od margine do margine, bez novog reda, novog pasusa, paragrafa, poglavlja, dela. Retki su pisci koji pribegavaju ovakvom pisanju, jer postoji strah da će to odbiti čitaoce i da im napisano neće biti pitko. Čak i oni koji se osmele tako da pišu rade to više eksperimentalno nego dosledno. Ovako napisan tekst daje čitaocu iluziju i aluziju da je roman napisan „u jednom dahu“ (što teorijski može biti tako, ali praktično teško), a samim tim nas kao čitaoce podsvesno obavezuje da sinhrono pisanju „u jednom dahu“ i čitanje bude „u jednom dahu“. Vizuelni izgled teksta kod Tomasa Bernharda nije samo puka fizička pojavnost, već i svojevrsni stil i uslovno rečeno manipulacija. Reč je o uticaju pisca na čitaoca i na „poestetizovanje“ nečega što u osnovi nije estetsko. Kao kada je Pikaso uzeo  sic i volan od bicikla i načinio glavu bika. Tako da kod njega vizuelni izgled teksta nije samo fizički izgled već stilska figura. Ovakav odnos prema napisanom nije nimalo lak i ne može biti proizvoljan zato što, kao što znamo, tekst ima osim forme i sadržinu, a da bi ta sadržina na pravi način došla do čitaoca mora da bude pregledno prezentovana. Bernhardova veština pisanja u jednom pasusu, odnosno, pisanje bez pasusa, a da ne naruši logični i fabularni sled, govori o njegovoj literarnoj moći i inovativnosti, na način kao što je revolucionarna pojava romana ili antidrame. Razume se, ima još autora koji pišu na ovaj način, ali ne tako dosledno kao Bernhard. On danas ima svoje sledbenike koji su usvojili njegova poetička „pravila“ a da nisu narušili vlastiti spisateljski integritet. Kada je reč o srpskim piscima možemo pomenuti Davida Albaharija koji je u nekoliko svojih romana (Mamac, Svetski putnik, Ludvig) pisao u Bernhardovom maniru. Kada bi uveli pojam bernhardizam on bi bio opravdan.

23

Ludvig Vitgenštajn svoja dela nije pisao u jednom pasusu, ali je, takođe, odstupio od onoga kako su inače napisana filozofska dela. On koristi numeričke paragrafe i numeričke stavke u skladu sa decimalnim sistemom, kako kaže Alfred Ejer, i na taj način formi svojih dela daje fizičku individualnost. On stav izlaže koncizno pod brojem (npr 1), podstav putem  decimale (npr1.1), a dopunsko objašnjenje uz još jedan broj uz decimalni (npr. 1.12) pa kada objasni željeno on se vraća na numerički tok (npr. 1.2) i  sve tako dok ne objasni šta je hteo. Neko može da se zapita u kakvoj je vezi takvo izlaganje sa pisanjem Tomasa Bernharda. Ono se tiče, kao što sam napomenula, originalnog alternativnog pristupa i korišćenja vizuelnog izgleda teksta kao stila.

Početkom dvadesetog veka sa pojavom avangarde i raznih izama nametnuo se trend pojedinih autora da se tekst vizuelizuje, te je bilo pesnika čiji stihovi su bukvalno imali oblik, npr. ruže i sl.  Posle početne euforije, sa brodolomom izama i njihovih predstavnika, potonule su i ovakve tendencije, jer nisu bile umetnički održive. Bernhardov pasus-roman i Vitgenštajnovi numerički paragrafi su itekako umetnički, odnosno, naučno održivi, zato što oni nisu prisutni senzacionalistički i kao puka novotarija, već kao originalna forma i veština putem koje se izlaže i umetnički uobličava sadržina..

BERNHARD, VITGENŠTAJN I JEZIČKE IGRE

Čuven je Vitgenštajnov paragraf 5.6 iz Traktatusa koji kaže „Granice moga jezika znače granice moga sveta.“, kao i paragraf 326 iz Listića gde napominje da „Pojam živog bića ima istu neodređenost kao i pojam jezika“. Ludvig Vitgenštajn posmatra jezik kao svet za sebe u kojem postoje posebna pravila igre. Ta pravila on naziva jezička igra. Svet jednog jezika i svet stvarnog sveta ili onoga što pod njim podrazumevamo mogu da se podudaraju, ali i ne moraju. Vitgenštajn u paragrafu 5 u Listićima (Fedon, 2007, preveo Božidar Zec) kaže:

Zar ne mogu da upotrebim reči da znače ono što ja želim da znače? – pogledaj vrata svoje sobe, izgovori pri tom niz proizvoljnih glasova i podrazumevaj pod njima opis tih vrata..

U Rečniku filozofskih pojmova (BIGZ 2004, preveo Aleksandar Gordić) pod pojmom jezička igra između ostalog piše i ovo:

Tu Vitgenštajn zastupa poziciju da se značenje nekog jezičkog izraza konstituiše pravilima njegove upotrebe u konkretnim društvenim situacijama – slično kao što se i „značenje“ (ili funkcija) neke igraće figure u jednoj igri pokazuje putem pravila prema kojima se ova igra igra. Analiza značenja nekog izraza prema njemu izlazi na to da se istraže pravila „jezičkih igara“ u kojima se on upotrebljava, tj. da se analizuje njegova (ispravna) primena u određenim društvenim situacijama.

Konkretno, Vitgenštajn je govorio u knjizi Filozofska istraživanja:

Mislim na igre za pločom, igre kartama, igre loptom, takmičarske igre (…) Mi o njemu (jeziku, prim. A. L.) govorimo kao što govorimo o šahovskim figurama, navodeći pravila igre, a ne opisujući njegove fizičke osobine. Pitanje „šta je zapravo reč“ analogno je pitanju “Šta je šahovska figura?“.

U skladu sa ovim Vitgenštajnovim stavovima slobodna sam reči da je i literarno pisanje jezička igra koja tvori stvarnost za sebe i to ne samo pisanje u opštem smislu, već i stil svakog pisca ponaosob.

24

Bernhard povezuje sadržinske delove asocijativnim putem, čini to umešno i prirodno gde asocijacije imaju komunikološki značaj, ali i služenje stilu. Određene rečenice, reči i fraze on ponavlja, ali ne kao spisateljski propust, već kao refren u muzici ili fraze u okviru muzičkog dela. Ponavljanje je kod Tomasa Bernharda, kao i vizuelni izgled teksta, stilska figura, a ne puko ponavljanje u nedostatku inovativnosti. On kada nešto ponovi čini da radnja ide napred, jer ponovljeno je pauza nakon čega sledi nešto novo.  Kao kada Beketovi junaci u Čekajući Godoa ponavljaju pitanje  „kada će doći Godo?“. U romanu Gubitnik postoji više neobičnih stavki. Prvo što je neobično je dekonstrukcija biografskog romana. U postmodernističkom maniru Gubitnik je kvazi romansirana biografija kanadskog pijaniste Glena Gulda. Ali Bernhard grubo krši faktografiju. On piše da je Glen Guld studirao na Mocarteumu što u stvarnom životu nije, da mu je profesor bio Horovic (u stvarnosti jeste postojao, ali mu nije predavao), da je umro za klavirom (što nije istina)… Na prvi pogled možemo da se zapitamo zašto je Tomas Bernhard „falsifikovao“ biografiju Glena Gulda. On to nije učinio iz neznanja, niti da obmanjuje čitaoce, već kao umetnik, u ovom slučaju romansijer, koji je „iskoristio“ postojećeg Glena Gulda i posredstvom „milosti uobličenja“ (izraz Danila Kiša) stvorio svog Glena Gulda. Na početku opsežnog objašnjenja pojma roman u Rečniku književnih termina piše da je on velika prozna fikcionalna književna vrsta. A ako je već tako zašto bismo zamerali Tomasu Bernhardu to što je milošću svoga talenta i volje uobličio jednog novog Glena Gulda?! Ovakav Bernhardov pristup nije proizvoljnost, već trijumf mašte i kreativnosti. Ludvig Vitgenštajn u svom Traktatusu (Veselin Masleša/Svjetlost, 1987, preveo Gajo Petrović) u segmentu 3.32 kaže:

prikazati u jeziku nešto što protivurječi logici, nemoguće je isto tako kao što je u geometriji nemoguće prikazati pomoću koordinata figuru koja protivurječi zakonima prostora; ili navesti koordinatne tačke koje ne postoje..

Analogno tome Bernhard dozvoljava sebi da putem pisanja stvori sopstveno geometrijsko telo, po vlastitim pravilima igre, odnosno jezičku igru, jer ništa ga ne obavezuje, čak i stvarna pojava Glena Gulda i poznate činjenice o njemu, da ih on ne dekonstruiše, jer roman je, kao što sam navela, u osnovi fikcija, nešto što nije stvarno i kao takvog mi kao čitaoci treba da ga prihvatimo. U skladu sa sopstvenom jezičkom igrom Bernhard je koristio pojedine reči, pojmove, izraze, pa čak i interpunkcijske znake u sasvim novom kontekstu. On je, slikovito da se izrazim, žongler koji se igra lopticama gde nas oduševljava kako on kombinuje loptice (odnosno reči) i njihove boje, ako su raznobojne, a ne sirovinski sastav i materijal tih loptica (bukvalno značenje). Bernhard u Gubitniku i u mnogim drugim delima često koristi reč „takozvani“ koji u svakodnevnom govoru ima funkciju poštapalice. Međutim, kod njega je ta reč  kao metafora za relativnost opisanog pojma. Kada Bernhard napiše „takozvani obični ljudi“ on stavlja pod pitanje tu običnost, odnosno, postoje li, zaista, obični ljudi. Kao i kada u Gubitniku napiše za Verthajmera „takozvani gubitnik“ on relativizuje pojam gubitnika. U romanu Brisanje pripovedač muža sestre oslovljava sa „fabrikant čepova vinskih flaša“ nijednom mu ne izgovorivši, niti otkrivši čitaocima, njegovo ime. I taj izostanak, kao i potenciranje čepova ima umetničku funkciju, jer on oslovljavajući osobu sa „fabrikant čepova vinskih flaša“ svodi ga na tu njegovu jednu funkciju, na puku mašinu, na nekoga kome odbija da da humanizujući lik što implicira  prezir i nipodaštavanje.

U predgovoru Saensove knjige Igor Marojević je lepo zapazio:

„tek „drugo čitanje“ ponudiće uvid u dublja značenja: gotovo sve što je isprva delovalo vrednosno jednosmerno pokazaće se kao višeslojno. Samo vrlo pažljiv čitalac moći će da se uveri kako kritički verbalni rafali Bernhardovih pripovedača, odnosno važnijih junaka u stvari nisu vrednosno jednosmerni, nego se značenjski, međusobno neopazice pobijaju“

U romanu Beton Bernhardov pripovedač izražava bojazan da se sestra nakon što je otišla ne vrati, jer on onda neće moći da piše svoj rad o Mendelsonu, ali kako roman teče, kroz ponavljanje i dopunu (o kojima će kasnije biti više reči) dolazimo do toga da je pripovedaču žao što je sestra otišla i da mu je potrebna da bi mogao da piše svoj rad o Mendelsonu. Tako da su kod Bernharda stavovi posledica jezičke igre, a ne stvarnog uverenja. Zbog svega ovoga Bernhardovi romani su kaleidoskop sa stalnim smenjivanjem boja, ali i  teleskop u planetarijumu koji je uvek usmeren ka istom nebu, ali svaki put može različito da se vidi kroz njega.

37.

BERNHARD, VITGENŠTAJN I MUZIKALNOST TEKSTA

Nije Tomas Bernhard oduvek maštao da postane pisac. Njegov deda Johanes Frombihner o kome je Bernhard pisao u više svojih romana i pominjao ga u intervjuima, bio je pisac, veoma ambiciozan, ali ne do kraja afirmisan. On je želeo da se Tomas bavi bilo kojom umetnošću i podržavao ga je u tome. Te mu je prvo kupio pribor za crtanje u nadi da će unuk biti slikar, a nešto kasnije ga je bodrio da bude violinista, te je Bernhard kao dečak svirao violinu o čemu piše u autobiografskom romanu Dete. Od violine je odustao zbog nezainteresovanosti, ali u ranim mladićkim godinama zaljubio se u opersko pevanje i imao je ambiciju da se ozbiljno bavi njime. Išao je na časove pevanja i pevao je i u crkvenom horu. U nameri da bude profesionalni operski pevač osujetila ga je teška plućna bolest sa kojom je imao problema od rane odrasle dobi. Na muzičkoj akademiji Mocarteum studirao je glumu i dramu što ja tumačim  kao izbegavanje konačnog odustajanja od profesionalnog bavljenja muzikom i želja da makar na taj način bude blizu akademskog izučavanja muzike. Kada čitam romane, priče i drame Tomasa Bernharda imam osećaj da je svoju potrebu za pevanjem i muzikom sublimirao u pisanje.

Muzika je čest motiv i u tematskom smislu u delima Tomasa Bernharda. Migel Saens, u knjizi Bernhard kaže:

Kako god, muzika ima značajnu ulogu u romanima i dramama Tomasa Bernharda. Karibaldijeva cirkuska trupa u Moći navike (gde postoji i omaž Kasalsu) već dvadeset i dve godine pokušava da savršeno izvede Šubertov kvintet Pastrmka; u Neznalici i ludaku, glavna junakinja je tumačila ulogu Kraljice noći u Čarobnoj fruli preko dvesta puta; pripovedač Betona piše Mendelsonovu biografiju: Saraste je kratko pomenut u Trgu heroja… a muzika je na jedan ili drugi način, deo romana Mraz, Da, Vitgenštajnov sinovac… Mada, Bernhardov muzički roman par ekselans je Gubitnik.

I Bernhard i Vitgenštajn su veoma voleli muziku. Skoro na svim L.O.M-ovim izdanjima Bernhardovih knjiga na koricama stoji sledeća njegova rečenica:

Posebno je teško pisati na nemačkom jeziku, jer je taj jezik tako nezgrapan i drvenast, odvratan. Užasan jezik koji ubija sve svetlo i lepo. Jedino što možeš da učiniš je da ritmom uzdigneš taj jezik i daš mu muzikalnost..

Kuđenje nemačkog i doživljaj njegove lepote, odnosno izostanak iste, je stvar ukusa i to ne želim komentarisati, ali ono što mi je bitno je svojevrsno priznanje da ritmom uzdiže jezik i da mu daje muzikalnost. U paragrafu 172 Listića Vitgenštajn kaže:

Razumevanje muzičke fraze može takođe da se nazove razumevanjem jednog jezika..

42

U romanu Da (Meandar, 2005, prevod Snješka Knežević)  kroz pripovedača Bernhard kaže:

Poput malo ljudi ja sam se mogao povući u osamu sa nekom partiturom i slušati glazbu zapisanu u partituri, nisu mi bili potrebni instrumenti, naprotiv, čuo sam glazbu bez orkestarskih instrumenata mnogo jasnije, čišće, čuo njezinu arhitekturu autentičnije kad bih je slušao samo s partiturom i, dakako, u najvećoj mogućoj vanjskoj tišini (…) Još prije nekoliko godina započeo sam studiju u kojoj sam pokušao prikazati kompozitora u Scophenhaueru i filozofa u Schumanu..

Sasvim je nevažno da li je Bernhard praktikovao što i njegov pripovedač (da čita note). Mnogo je značajnije isticanje sveza između nauke i umetnosti (Šopenhauer i Šuman) i povezivanje muzike i književnosti kroz čitanje nota. Citirano pokazuje kako je Bernhard imao svest o muzici napisanog iako ovde govori o notama.

Prof. Doc filozofije Svetlana Zečević u svom predavanju o Vitgenštajnu na IX fil(m)osofiji kaže:

Vitgenštajn je bio oduševljen muzikom (…) Svoje čuveno djelo traktat pisao je u strukturi fuge (…) Ako je imao samo na umu ono osnovno da je fuga kompozicionalni ritam i da sadrži osnovnu temu ili stav sa varijacijom (…) Traktat počinje sa određenim stavom, npr. stav broj 1 i onda se iz njega izvode slični stavovi koji sadrže nešto od onog prethodnog, ali imaju dopunu. U tom smislu imate varijaciju fuge, tj. stav sa dopunom..

Ovaj iskaz Svetlane Zečević ne samo da je bitan za stvaralaštvo Ludviga Vitgenštajna, već i za Bernharda i njegovu muzikalnost u pisanju koja mu se pripisuje, jer kao što Vitgenštajn u filozofskom i logičkom maniru podražava fugu sa stavom i dopunom, to isto radi i Tomas Bernhard u literarnom smislu. Kao ilustraciju ove sličnosti navešćemo početak Traktatusa, kao i deo Bernhardovog romana Beton. Dakle, Traktatus počinje ovako:

1 Svijet je sve što je slučaj.

1.1  Svijet je cjelokupnost činjenica, ne stvari.

1.11 Svijet je određen činjenicama i time što su to sve činjenice.

1.12  Jer, cjelokupnost činjenica određuje šta je slučaj i, također, šta sve nije slučaj.

1.13 Činjenice u logičkom svijetu jesu svijet.

1.2 Svijet se raspada na činjenice.

1.21 Nešto može biti slučaj ili ne biti slučaj, a sve ostalo može biti jednako.

2 Ono što je slučaj, činjenica, jest postojanje stanja stvari.

2.01 Stanje stvari je veza predmeta (entiteta, stvari)

2.011 Bitno je za stvar da može biti sastavni dio stanja stvari..

Za razliku od Vitgenštajna, Bernhard umesto numeričkih paragrafa koristi pasus-roman, ne piše filozofska, već literarna dela i ne bavi se tematikom kojom se bavi Vitgenštajn, ali ono što dosledno preuzima od Vitgenštajna je „muzičko“ pripovedanje, odnosno, pripovedanje u maniru fuge (stav plus dopuna) što je originalan postupak kako na polju filozofije, tako i na polju književnosti. U Bernhardovom slučaju takvo pripovedanje udaljeno od klasične naracije je oblik stila i literarne individualnosti. Evo i odlomka Bernhardovog romana Beton (L.O.M, 2014, prevela Mirjana Avramović, str. 8-9):

Ležeći budan, sve vreme sam osluškivao da moja sestra nije na vratima i onda sam opet mislio na svoj rad, pre svega kako započeti taj rad, kako bi glasila prva rečenica rada, jer još uvek nisam znao kako treba da glasi ta prva rečenica, a pre spoznaje kako glasi prva rečenica ne mogu da započnem nikakav rad, i tako sam se sve vreme mučio osluškivanjem nije li se moja sestra opet vratila i nedoumicom o prvoj rečenici koju bih o Mendelson-Bartoldiju morao da napišem; stalno sam osluškivao i bio očajan i sve vreme sam razmišljao o prvoj rečenici rada o Mendelsonu, isto tako očajan. Tokom neka dva sata sam u isto vreme razmišljao o prvoj rečenici svog Mendelson-rada i osluškivao da se moja sestra nije opet vratila da uništi moj rad o Mendelsonu još pre nego što sam ga uopšte i započeo. Ali pošto sam svaki put sve intenzivnije osluškivao da li se moja sestra opet vratila, u isto vreme imajući na umu da će, ako se stvarno opet vrati, neizostavno uništiti moj rad o Mendelson-Bartoldiju, i uz to kako će da glasi prva rečenica mog rada o Mendelsonu, mora da sam najzad od iscrpljenosti zadremao;.

Dakle,  u ovom odlomku vidimo da pripovedač ne koristi klasičnu naraciju, jer da se njom služi pisalo bi kako je pripovedaču otišla sestra, a da se on plaši njenog povratka, jer bi  ga sputao u pisanju rada o Mendelsonu. Ali Bernhard tako ne čini, već na način kako piše Ludvig Vitgenštajn u maniru muzike i fuge ponavlja osnovni stav i dopunjuje ga. Ono što su kod Vitgenštajna brojevi i decimale, kod Bernharda su interpunkcijski znaci. Radi ubedljivosti teze dopisaću numeričke paragrafe umesto pojedinih interpunkcijskih znaka u Bernhardovom romanu Hodanje (L.O.M, 2016, prevod Sanja Karanović, str. 7-8):

„1 Dok sam ranije, pre nego što je Karer poludeo, sa Elerom hodao samo sredom sada, nakon što je Karer poludeo, hodam sa Elerom i ponedeljkom

1.1 Kako je Karer hodao sa mnom ponedeljkom, vi sada, nakon što Karer ponedeljkom ne hoda više sa mnom, sa mnom hodate i ponedeljkom,  kaže Eler, nakon što je Karer poludeo i odmah otišao gore u Štajnhof

1.12 Bez oklevanja sam rekao Eleru, dobro, idemo da hodamo i ponedeljkom, nakon što je Karer poludeo i završio u Štajnhofu

1.21 Dok sredom hodamo uvek u jednom pravcu (prema istoku), ponedeljkom hodamo u pravcu zapada i upadljivo je da ponedeljkom hodamo daleko brže nego sredom, verovatno je, mislim, Eler uvek hodao brže sa Karerom nego sa mnom, jer sredom hoda mnogo sporije, ponedeljkom mnogo brže

1.22 Vidite, kaže Eler, ja iz navike hodam mnogo brže ponedeljkom nego sredom, jer sam hodao uvek brže sa Karerom (dakle ponedeljkom) nego sa vama (sredom).

1.23 Kako sada, nakon što je Karer poludeo, ne hodate sa mnom samo sredom, već i ponedeljkom, nema potrebe da menjam svoju naviku odlaska u šetnju ponedeljkom i sredom, kaže Eler, doduše, kako sada hodate sa mnom sredom i ponedeljkom, vi ste morali poprilično da promenite svoju naviku, i to da je promenite na veoma verovatno neverovatan način, keže Eler

2 Ali dobro je, kaže Eler, i kaže to nedvosmisleno poučnim tonom, i od najveće važnosti za organizam, ponekad i ne u prevelikim vremenskim razmacima, menjati naviku, i pritom ne misli samo na menjanje, već na radikalnu promenu.

Da je Vitgenštajn pisac mogli bi kuditi Bernharda zbog podražavanja, ali budući da je Vitgenštajn naučnik, filozof, o pukom kopiranju ne može biti reči, jer „muzičko“ pripovedanje u nauci, tj. filozofiji je jedno, a „muzičko“ pripovedanje u književnosti drugo. Oba su individualna.

2014_37_bw_ludwig

Što se tiče veze između Bernhardovih dela i muzike citiraću deo pogovora Bernhardove zbirke pripovedaka Gete na sssamrti (L.O.M. 2014.) koji je pisala Bojana Denić koja je prevela mnoga njegova dela na srpski:

Bernhardova sintaksa nalikuje muzičkoj partituri u kojoj princip repeticije generiše identitet i stvarnost. Muzika Bernhardovog jezika ne poseduje samo svoja elementarna svojstva već istovremeno i ona duboko utemeljena u gramatici i semantici: zahvaljujući gusto isprepletenoj sintaktičkoj mreži, opsesivnim repeticijama, varijacijama, permutacijama, aberacijama, kontrastima, kontradikcijama, upotrebi hiperbole, superlativa i sl. Ispreda se neraskidivo Bernhardovo jezičko tkanje.

BERNHARD, VITGENŠTAJN I ĆUTANJE

Vezu između Bernharda i Vitgenštajna možemo uočiti i u, uslovno rečeno, „primeni“ čuvene i višestruko ponavljane Vitgenštajnove rečenice koja glasi „O čemu se ne može govoriti o tome treba ćutati“. Ova opaska se odnosi na metafiziku, onostrano i pojave koje su predmet vere i/ili spekulacije, a ne dokaza. Vitgenštajn je smatrao da je bespredmetno govoriti o nečemu što je nepojmljivo, odnosno, što je izvan iskustva sveta. On čak uvodi pojam besmislice, ali to nije besmislica u kolokvijalnom smislu reči, već suprotnost od smisla i to na način kao što je metafizika opozit fizici. Ako pročitamo opus Tomasa Bernharda (ili bar veći deo napisanog) zaključićemo da Bernhard piše uglavnom o onom o čemu se može govoriti. On ne raspravlja mnogo o životu posle smrti, o duši i sl. Ovo nije slučaj u njegovom prvom romanu Mraz kog nije pisao u pasus-roman maniru i gde raspravlja o duši, raju i sl. On u pisanju smrt često pominje, ali nikada van okvira konkretnog. To što u pripoveci Gete na sssamrti piše o Geteovoj čežnji da upozna Vitgenštajna (u stvarnom životu to ne bi bilo moguće, jer kada je Vitgenštajn rođen Gete je bio mrtav) treba da posmatramo kao još jedan kapric jezičke igre, a ne kao pripovedanje o onome o čemu se ne može govoriti. U intervjuu Kristi Flajšman na pitanje o bogu Bernhard kaže da nema on tu šta da veruje ako nas uče da je Bog prisutan. Ako je prisutan on je činjenica, a ako je činjenica onda je i nauka i tu nema prostora za veru. Ovakav stav jeste poza, ali i u njemu možemo videti Vitgenštajna, jer Bernhard odbija da govori o onome o čemu se ne može govoriti (verovanje u boga ), ali govori o onome što je izvesno (po rečima teologa prisustvo boga). I ovaj njegov odgovor je jezička igra..

BERNHARD, VITGENŠTAJN I ANTIPISAC I ANTIFILOZOF

Ako pogledate na internetu šta piše o Vitgenštajnu videćete da u skoro svakom tekstu stoji i odrednica filozof. Vitgenštajn je sebe više smatrao za antifilozofa, zato što se protivio klasičnoj filozofiji. Smatrao je da više filozofije ima u vicu i detektivskom romanu nego u standardnom filozofskom tekstu. Smatrao je da se ona previše bavi metafizikom i stvarima koje su van iskustva i zato mu se ona kao takva nije dopala. Isto tako, Bernhard koji je de fakto pisac nerado se identifikovao sa tim pojmom i isticao je slučajnost što se baš time bavi, a ne nečim drugim..

BERNHARD, VITGENŠTAJN, ALEKSANDRA

Alfred Ejer koji je napisao knjigu o Ludvigu Vitgenštajnu (Ludvig Vitgenštajn, A. Ejer, Mediterran Publishing, 2010, preveo Viktor Radun Teon) navodi zaključak Fon Rajta koji kaže da je Vitgenštajn više voleo da čita one filozofe koji su na granici sa književnošću, religijom (što na prvi pogled jeste apsurdno, jer religija je „ono o čemu se ne može govoriti“) i ostalim nefilozofskim oblastima kao što su Avgustin, Tolstoj, Dostojevski, Kjerkegor, Platon., nego filozofe koji su to u užem smislu reči. I sam je bio osoba sa mnoštvom interesovanja, sa strašću sa kojom se predao logici, izučavao je i matematiku, vrtlarstvo, aeronautiku, bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, projektovao sestri kuću u Beču (gde je danas smeštena bugarska ambasada), sam pravio kolibu u Norveškoj gde je kao pustinjak živeo godinu dana, pasionirano posećivao bioskope i to isključivo kada se prikazuju muzičke komedije i vesterni, veoma voleo klasičnu muziku i detektivske romane. Meni se ta šarenolikost interesovanja veoma dopada zato što smatram da je čovek, inače, skup različitosti i suprotnosti počevši od svog samog nastanka (posredstvom različitosti muškarca i žene i spoja spermatozoida i jajne ćelije). Sve se sa svačim može porediti i spojiti. Sam svet je celina koja možda nekome iz vasione deluje kao nama skakutava buva.

Ta graničnost i fluidnost umetnosti, nauke, svakodnevnice i sl. mi je veoma privlačna.  Pomenutoj granici je sklon i Bernhard. On  je izjavio u intervjuu Kristi Flajšman da nije uspeo kao pisac da bi bio vozač kamiona u Africi (ovaj stav jeste poza, ali mi je i interesantan) za koji je imao dozvolu, radio je u mladosti u prodavnici mešovite robe, uveo je „muzički način pisanja“ u literaturu posredstvom Traktatusa Ludviga Vitgenštajna, neki njegovi junaci slušaju muziku čitajući note, bez muzike, u Šopenhaueru vide kompozitora, a u Šumanu filozofa, oni su plod raznih spojeva kao u geometriji koordinate koje spajaju razne oblike prezirući uvrežena geometrijska tela kao što su krug, trougao, kvadrat…

I Bernhard i Vitgenštajn su veoma smeli i ubedljivi u umetničkoj, odnosno naučnoj snazi, harizmatske ličnosti i inovatori i kao takvi su suprotnost onome što je banalno, dosadno i konvencionalno, ali i subjekti moga interesovanja. Svoje ime sam stavila u ovaj podnaslov ne da bih se pretenciozno poredila sa njima dvojicom, već da bih zaokružila priču. Počelo je sa snom (kog sam sanjala ja, Aleksandra), a završilo se sa tekstom (kog sam napisala ja, Aleksandra).

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *