Ulogujte se / Kreirajte profil

Аристотелово учење о катарзи

Никада није једноставно приступити филозофским проблемима из простог разлога што, заправо, никада немамо посла са нечим егзактним и до краја јасно одредивим, па готово стално морамо бити на опрезу. Ма како неко добар филозоф био, у ситуацији када проучава и обрађује неког другог, увек ће постојати одређена варирања између учења појединих филозофа и тумачења тих учења. То што поједини филозоф износи у свом учењу мора се разликовати од онога што поједини тумач (филозоф) под тим подразумева. Ту просто нема спора – једино на снази остаје питање – колико ће велика та разлика бити? Што је разлика мања, тумачење је боље. Ипак, уколико тумачење не поседује и особени novum – онда је, сасвим неоспорно, такво тумачење промашено.

Филозофима наследницима поједине теме не стварају проблем у толикој мери колико то чине појмови који се у њима налазе. Филозофија чак – једним делом – није ништа друго до правилно усвајање и прихватање одређених појмова као и увек отворена могућност да се, ма који појам, временом модификује и добије једно (потпуно) ново значење. „У филозофији се као стручњак признаје неко због тога што је добар у разумевању филозофских питања и проблема, зато што може да оцени и критикује супарничко гледиште, и, најзад, зато што може да нам појмове који леже у основи наших најдубљих тешкоћа учини јаснијим.“[1] Један од прегршт филозофских појмова који стварају проблеме приликом тумачења и усвајања јесте и Аристотелов појам катарза (katharsis) који се уско везује за Аристотелово разумевање трагедије и који ћемо – на овом месту – покушати да појаснимо онолико колико то буде било могуће. Ипак, кренимо редом.

Aristotel

Aristotel

У Аристотеловој естетици – за разлику од Платонове – појам уметности заузима важно место. По његовом мишљењу, уметност је специфична људка делатност. Она је грађење тзв. друге стварности. Конкретно – док се према Платоновом уверењу сликар налази на трећем ступњу удаљености од идеје[2]код Аристотела ситуација није таква јер се, по његовом мишљењу, уметност на специфичан начин бави појединачним које се, ипак, пробија до општег кроз један, истина помало необичан, процес трансформације. Када се на слици, савременим језиком речено, налази пијанац који је заспао за шанком, према Аристотеловом уверењу, он би, као индивидуа, представљао све људе (пијанце) света који се на исти начин понашају. Дакле, насупрот Платону, Аристотел сматра да индивидуа у уметности (конкретно на слици) није пуко подражавање, а самим тим и удаљавање од стварности, већ, потпуно супротно, индивидуа представља опште. Индивидуа остаје индивидуа, али је уједно и симбол општег. Сетимо се рецимо само слике „Весела Браћа“ Уроша Предића – зар они нису симбол и репрезент грешке менталитета свих нас овде? Даље, Аристотел разликује стварање и делање. Уметност је, наравно, стваралачка. Цела уметност управљена је на стварање. Такође, Аристотел разликује форму и садржај. У уметности је важно ускладити оба. Поред тога, разликују се потенцијал и остварено. Потенцијал је могућност уметника да, иако тренутно не ствара, може да крене да ствара уметничко дело када год зажели. Са друге стране, остварено је оно што даје коначни резултат мисли.

Као и његов учитељ Платон, и Аристотел се служи појмом подражавање (mimesis). Међутим, док је код Платона тај појам добио негативну конотацију јер означава трећи ступањ удаљености од идеје, код Аристотела он мења значење. Сходно томе, видимо да је Аристотел недвосмислено одбацио Платоново одређење песника као ‘пуког подражаваоца чулних појединачности’. Песник, односно уметник и уметност, код Аристотела немају негативну конотацију. Напротив, Аристотел се њима врло предано бавио. Штавише, Аристотел је допринео одређењу драме и трагедије у толикој мери да поједини савремени књижевници и филозофи и данас сматрају да је његова дефиниција трагедије најпотпунија те непревазиђена. У свом делу Поетика (О песничкој уметности) Аристотел највише пажње поклања трагедији у оквиру чије се дефиниције – на самом почетку тог дела – и налази наш, прилично проблематичан појам катарзе. Да не дужимо, Аристотелова дефиниција трагедије гласи:

„Трагедија је подражавање озбиљне и завршене радње која има одређену величину, говором који је отмен и посебан за сваку врсту у појединим деловима, лицима која делају а не приповедају; а изазивањем сажаљења и страха врши прочишћење таквих афеката.“[3]

.

Пре него што започнемо разматрање самог појма катарзе најпре ћемо рећи нешто и о трагедији. Према Аристотеловом мишљењу, кључна ствар у трагедији јесте склоп догађаја. Догађаји, односно радња треба да буде тако повезана да, ако се ма који део из целине избаци, премести или одузме, целина се одмах ремети или растура. Дакле, пластично речено – радња трагедије треба да буде начињена попут ланца те, уколико се једна карика у ланцу истргне, прекида се и читав ланац. Укратко речено и најодсечније могуће – тај и такав захтев зове се ‘јединство радње’. Поред радње, важну улогу добре и успешне трагедије представљају карактери. Ипак, Аристотел примећује да они не играју толико важну улогу као радња јер, по његовом мишљењу, без радње не би било ни трагедије док би без карактера, иако знатно ослабљења те површна, она ипак могла да се спроведе. Под карактерима Аристотел не подразумева лица (како су поједини лоши тумачи мислили), већ одређене особине лица у трагедији. Притом, свака трагедија јесте (тј.треба да буде) једна (добро укомпонована) целина која се састоји од шест делова, и то:

  • Прича
  • Карактери
  • Говор
  • Мисли
  • Сценски апарат
  • Музичка композиција

.

Grčki teatar

Grčki teatar

У зависности од склопа ових делова, трагедија ће бити више или мање успешна. Једна од заблуда савременог света и савремених тумачења јесте та да је Аритотел поред јединства радње захтевао и јединство места као и јединство времена. Ипак, многи су чврстог уврења – што се уосталом сазнаје и ваљаним читањем Поетике – да Аристотел не инсистира ни на каква три јединства, већ само на једном, већ поменутом  јединству радње. Из свега реченог јасно можемо закључити да су Аристотел и Платон имали готово радикално различита схватања уметности и естетике уопште. И не само то – Платон и Аристотел су имали и другачији приступ естетици. Док је Платон – слично Ничеу – уметност објашњавао и тумачио кроз њу саму, Аристотел је то радио прилично егзактно, једним готово научним приступом. Најкраће речено – Платон је ‘уметник уметности’ а Аристотел ‘научник уметности’. Са друге стране, обојица су отишли у једну врсту крајности. Ипак, аутор овог текста сматра да је Аристотел то учинио у знатно мањој мери што, наравно, не говори нужно о квалитету тумачења и разумевања одређених тема и проблема које уметност са собом носи. Једноставно, у питању су најпре различити стилови приступа. А човек, то је стил – рекао је Монтескје.

С обзиром на то да смо приказали основне обрисе Аристотеловог схватања уметности, те самим тим показали и разлику измењу његовог и Платоновог учења, полако ћемо прећи на појам katharsis који толико збуњује и толико проблема ствара још од његових самих корена. Сходно томе, нећемо се лако изборити са њим (ако ћемо се уопште и изборити).

.

* * *

Зашто је појам катарзе проблематичан? Како се он треба разумети? Какво је његово примарно (етимолошко) значење и, најзад, каква је његова улога? Ваљан одговор на ова питања, чини се, никада није дат. Оно што међутим постоји јесу чврсте претпоставке да ствар стоји тако како званично стоји. Ипак, чврсте претпоставке, приметићемо, никако нису неприкосновена извесност. Уосталом, извесност нам у филозофији никада и није потребна, а заправо, никада и није до краја могућа. Ма како да ствари стоје, питање је да ли је некаква јака хипотеза нама довољно добра? Конкретније, да ли треба да будемо задовољни нечим што није егзактно знање? Уколико би морао да одговори, аутор би одговорио потврдно јер, филозофија није, не треба и не може бити (научно) егзактна.

katarza

Катарза (грч. Katharsis – очишћење, прочишћење) у првобитном, најопштијем смислу значи морално чишћење душе од чулности тако да то чишћење уједно делује на целокупну човекову личност. У контексту естетике, у Аристотеловој Поетици, уметничко дело (нпр. драма) изазива код гледалаца осећаје сажаљења и страха па их тако ослобађа тог стања. Тим чином, човек се уздиже изнад егоизма јер спознаје да се животне промене догађају и без наше воље. У мистицизму, катарза значи чишћење душе од греха. Оваква, и сличне дефиниције, могу се наћи готово у сваком филозофском речнику или речнику појмова. Питање је да ли нам оваква дефиниција решава проблем (макар и најмање) ? Било би заиста лепо када би ствар тако стајала. Ипак, школске дефиниције нам служе као крајњи оквир разумевања појма катарзе те нам минимално и помажу. Предзнање и школско знање овог појма нам је свакако нужно, али дефинитивно не и довољно. У Аристотеловој Поетици појам катарзе налази се у самој дефиницији трагедије а највећи проблем је у томе што се спомиње врло кратко, штуро, притом крајње конфузно и потпуно не-експлицитно. Самим тим, није нам дато довољно материјала да бисмо одатле могли да изведемо било какво извесно разумевање тог мистичног појма. Нејасноћа и краткоћа приликом његовог увођења у дефиницију – највећи су и најзначајнији проблеми при покушају било каквог ваљаног, сигурног тумачења. Свако ко се бави тумачењем овог појма наликује на врача који барата некаквим неизвесним знањем, све време пипајући у мраку. Ван овога, један од важних места за разумевање (односно не-разумевање) овог појма јесте то што се Аристотел у даљем тексту своје Поетике више нигде не осврће на њега како би га – ипак – експлицитније објаснио и тиме нам, у знатној мери, олакшао посао. Међутим, није ли то филозофија? Та два кључна проблема – каже Радослав Ђокић – била су довољна да се касније дође до бескрајних расрава и спорова с тим у вези. Решење тог проблема, односно експлицитно тумачење појма катарза требало је да се нађе у другом делу Поетике (као и шире одређење комедије) али тај део, нажалост, никада није завршен па је остало на нама да тај појам тумачимо на овај или онај начин и то све време пипајући у мраку.

   Коплстон каже да су досадашња тумачења катарзе ишла у два главна правца:

  • Катарза представља очишћење осећаја сажаљења и страха (Лесингово гледиште)
  • Катарза је привремено прочишћавање и одстрањивање осећања сажаљења и страха (Бернајсово гледиште).

.

maskeДруго гледиште је, сматра Коплстон, прихватљивије. Са друге стране, Ђокић каже да се у споровима који су вођени око појма катарзе сукобљавало око тога да ли је Аристотел имао у виду прочишћење осећања или прочишћење ума од осећања? Дуго је владало уверење – каже Ђокић даље – да је Аритотел имао у виду први аспект док се данас сматра да је у питању други, заправо, да се човек катарзом ослобађа вишка узнемирујућих осећања и да стиче унутрашњи мир. С тим у вези и Коплстон пише: „…према томе, крајњи задатак би био ослобађање или прочишћавање душе од тих осећања преко нешкодљивог и пријатног излива који пружа медијум уметности. Намеће се, дакле, закључак да су споменута осећања непожељна… па је стога свима здраво и благотворно пружити, с времена на време, прилику да се узбуде и дају себи одушка кроз медијум уметности, поготову што је тај поступак истовремено и пријатан.“[4] Као што видимо, појам катарзе нам је и даље прилично нејасан. О њему су написане читаве библиотеке расправа и тумачења. По ауторовом мишљењу, човек током гледања или читања какве трагичне, или боље речено, добре трагичне приче прочишћује себе кроз страх и сажаљење на тај начин што се поистовећује са трагичним ликовима (драме) и њиховом судбином, препознајући себе у њима, односно стављајући се на њихову позицију уз помоћ фикције, пролазећи тако све оно што и јунаци трагедије (драме). У њему се, док се у радњи одиграва patos, јавља страх за сопствену егзистенцију и сажаљење према трагичном јунаку. Свестан да се све то не одиграва стварно (односно да се одиграва у „другој стварности“) човек се на тај начин безбедно прочишћује вишка емоција, односно, човек се тако ослобађа јаких емоција, и то највише страха као примарног човековог осећања. Наравно, пошто по професији није психолог, аутор овог текста не гаји илузије како другачија тумачења нису могућа, те и квалитетнија. Међутим, једно слично одређење може се наћи у књизи чувеног Милоша Ђурића, Историја Хеленске етике. У једном делу наведене књиге каже се да:

„Баш у позоришту Хелен је гледао народне јунаке како раде и трпе… и своју природу упоређивао са њиховом… трагедија као најбољи извор за познавање не само других него и самога себе, јер tat tvam asi = то си ти… трагичка уметност изоштрава способност за обимније и потпуније упознавање закона који управљају људским животом… гледалац долази до сазнања праведне размерности између кривице и страдања, и баш стиче пуније познавање живота и прочишћује своје схватање људског живота и људске судбине, а у томе се и састоји оно етичко-сазнајно задовољство које извире из чувстава што их трагедија изазива… излазећи из позоришта, људи су носили у себи цео свет нових чувстава и мисли. Научили су да дубље загледају у своје срце и да се према ближњима човечније понашају но до тада.“[5]

.

Цео овај пасус аутор је једноставно морао да цитира јер се чини да прилично добро појашњава и објашњава појам катарзе, додуше претежно са њеног етичког аспекта.

Катарза као прочишћење свакако има удела и у етичком смислу али она није примарно повезана са моралним, већ са емоционалним прочишћењем, са чиме се и Коплстон слаже. Поред тога – када смо се већ поново дотакли Коплстона – можемо себи поставити питање које је и он поставио а које гласи: ‘Да ли се ми прочишћујемо од или кроз сажаљење и страх?’ Ово питање је веома важно за разумевање појма katharsis и улоге коју тај појам код Аристотела има. Иако владају подељена мишљења те једни сматрају ваљаним тумачењем прву, а поједини другу опцију, ми ћемо направити синтезу прве и друге могућности јер за то, чини се, постоје објективно добри услови. Дакле, ми се прочишћујемо од сажаљења и страха кроз сажаљење и страх. Неко би ту видео противречност али аутор одговорно тврди да, у овом случају, никакве противречности нема (ако се неко сећа Ничеа – сâмо севање је већ садржано у муњи (дакле, муња сева је својеврсни плеоназам)). Аутор би сада указао на још један (примарно лингвистички) проблем који може да буде од великог значаја за уочавање проблема катарзе у целини, односно, који ће показати колико је тешко са сигурношћу решити иоле лак филозофски проблем и који ће, са друге стране, показати колико је тешко један термин одредити у његовом правом значењу. У књизи Историја филозофије II (од Аристотела до Августина) – (Routledge) коју је написала група аутора, поред свих горе наведених проблема у игру улази и један, као што је већ поменуто, лингвистички проблем. У наведеној књизи се каже да „ katharsis није једина реч која збуњује, чији је смисао сумњив. Израз који се обично преводи као „таквих емоција“ [напомена: у дефиницији трагедије коју смо ми на почетку овог текста навели стоји „таквих афеката“]… се може превести и са „таквих патњи“ “[6]. Самим тим, можемо закључити да би катарза добила потпуно другачији смисао. То би укратко значило да трагедија – кроз сажаљење и страх – постиже појашњење управо тих патњи у стварном животу. Оваква интерпретација је лингвистички савршено исправна али, како се даље наводи у истој књизи, и она има своје мане те се ни она не може тек тако прихватити.

Сагледали смо готово све кључне проблеме који се намећу приликом покушаја ваљаног тумачења појма катарза и сасвим смо јасно показали да се не може са сигурношћу рећи шта тај појам представља и каква је његова улога у трагедији, односно, какав се процес тачно дешава у гледаоцу трагедије изазван катарзом. Са друге стране, можемо се с правом запитати због чега је уопште тај појам толико важан и, када бисмо га и растумачили правилно, да ли би и шта би то нама толико значило? Зашто тај појам уопште стоји као некакав крајњи циљ трагедије и шта се уопште дешава са нама ако се ми и будемо прочистили? Постајемо ли ми у неку руку бољи? И ако постајемо, како? Сва ова питања постављала су се, постављају се и постављаће се највероватније још много, много година, деценија и векова. Ако појам katharsis није решен у протеклих два миленијума било би исувише претенциозно поставити себи за циљ објаснити га у ових десетину страна. Међутим, циљ овог текста и није у томе, већ у обелодањивању проблема који суштински прате сам тај појам као и покушаја (понављам – покушаја) да се тај проблем, колико год је то могуће, постави на чист терен. Укратко речено, могли бисмо се сложити са Коплстоном и рећи да је катарза „психолошка сврха“ или „циљ трагедије“. Када имамо овакво одређење могли бисмо да констатујемо да уједно имамо све, што нам је суштински у трагедији потребно, веома јасно дефинисано. Све – осим сврхе или циља трагедије. Ипак, не смемо бити песимисти те да убеђујемо и убедимо себе како лутамо у празно. Одређења појма katharsis који смо у овом тексту приказали, засигурно су, у најмању руку, исправни. Једино остаје питање у којој су мери истинити јер, таква одређења не обмањују, али и никада не откривају појам до краја. Ипак, чак и да смо у целости успели, незахвално је ствари уздизати на тако заносан пиједестал некакве ексклузивне и апсолутне истине. Као што и Андрић каже:

„опасни могу бити људи који због своје ограничености неограничено верују у своју памет и проницљивост и у тачност сваког свог суда и закључка.“[7]

.

Стога, не треба бити претенциозан, већ треба ићи полако и сигурно и о свему добро промислити.

Prometej

Prometej

Приметићете (ако већ нисте) да у тексту има доста навода из различите литературе и позивања на различита гледишта и мишљења. Уколико сте приметили – неоспорно, сложићу се са вама, али, нажалост, мораћу да вас разочарам јер, мишљења и становишта о катарзи која се у тексту налазе, нису ни десетина од онога што је укупно о катарзи изречено. Уосталом, немојте одмах пожурити са критиком јер ниједан аутор није довољно моћан да сам реши овај проблем те свако мора – макар и најмање – да се повремено позове на мишљења оних који су овај проблем већ обрадили, и то бар из два кључна разлога. Први разлог је што се на тај начин умањује ризик пропуштања неке важне, суштинске ствари приликом решавања кључних проблема везаних за, ни мало лак, појам прочишћења. Други разлог је још једноставнији – увек постоје различита мишљења од мишљења писца ових редова, и било би крајње подло и сујетно не изложити их. Штавише, рад би засигурно био (траги)комичан уколико би се у њему потенцирало само једно мишљење и становиште. Рад би тада свакако био безвредан и бесмислен, те засигурно промашен.

На крају бих само појаснио наизглед једну противречност. Тема овог рада јесте Аристотелово учење о катарзи а најмање је било речи баш о његовом учењу. Ипак, уколико сте пажљиво читали текст засигурно сте наишли на објашњење које је дато. Још једном – Аристотел је само набацио појам катарзе у својој дефиницији трагедије и више се нигде није освртао на њега нити га је, у тој дефиницији, икако објаснио или макар мало појаснио. Због тога смо били принуђени да консултујемо неке од тумача овог појма и да са њима, као са посредницима, пробамо да доспемо и до правог Аристотеловог гледишта и разумевања појма. На крају крајева, најважније питање и јесте Шта је Аристотел тачно подразумевао под појмом катарза? Нажалост, нема никаквих изгледа да ћемо то икада са сигурношћу сазнати. Ово је покушај да се иоле том сазнању допринесе.

За ПУЛСЕ: Иван Вучковић

.

Основна литература:

  • Аристотел, О песничкој уметности
  • Ф.Коплстон, Историја филозофије I (Грчка и Рим)
  • В.Џ Ерл, Увод у филозофију
  • Радослав Ђокић, Историја естетике
  • Мирко Зуровац, Три лица лепоте
  • Платон, Држава
  • Милош Ђурић, Историја Хеленске етике
  • Милош Ђурић, Историја Хеленске књижевности
  • Routledge, Историја филозофије II

[1] Ерл, Увод у филозофију

[2] Први ступањ је идеја сама, на другом се ступњу налази чулни свет а на трећем сликар који тај чулни свет на својој слици приказује. – прим.аутора.

[3] Аристотел, О песничкој уметности

[4] Фредерик Коплстон, Историја Филозофије I (Грчка и Рим)

[5] Милош Ђурић, Историја Хеленске етике

[6] Routledge, Историја филозофије II

[7] Иво Андрић, Проклета Авлија

TwitterGoogle+

4 komentara na tekst Аристотелово учење о катарзи

  1. Марија

    07/04/2016 at 18:26

    Веома добар и пријемчив текст (о никада затвореној и завршеној теми Аристотелове катарзе) који готово да ни у једном тренутку не губи на тежини коју, ма како пријемчиви били, филозофски есеји готово увек захтевају.

  2. Сале

    12/05/2016 at 20:51

    Добар текст. Што се тиче Аристотела и катарзе, ваља прочитати македонски превод д-ра Петрушевског, јако издржано и оригинално тумачење још из времена СФРЈ. Засигурно би добио Нобела да је долазио из неке напредније средине. Његов увид је кључан-код Аристотела-НЕМА КАТАРЗЕ! Наиме, преживели рукописи су оштећени и пуко је тумачење да тамо стоји појам катарзе, што је нетипично за Аристотела нарочито што катарзе нема нигде на другом месту у његовим радовима…

  3. Zoran

    20/07/2016 at 17:18

    Aristotel nije imao potrebu da detaljnije objasni ovaj pojam, vjerovatno zato što je u samoj definiciji tragedije dovoljno dobro to uradio. Mislim da je Aristotel bio praktičan čovjek te da nije gubio vrijeme objašnjavajući objašnjenje pojmove.
    Ja mislim da je katarza krajnji cilj ili suština jednog umjetničkog djela u slučaju Aristotela same tragedije.

  4. Katarina Ristić Aglaja

    30/07/2016 at 01:42

    Katarza je finalno-uzročno razrešnje / osvetljenje nesvodive unutrašnje napetosti koja se javlja u umu pračoveka pred PRAIMPRESIJOM, u kojoj se vrh dobra i vrh zla kobno podudaraju! Upravo iz te i takve napetosti proizilazi dramski zaplet (najpre kao magijsko-obredni ritual, zatim kao pozorište antičkog polisa). & Fascinacija pračoveka pred hladno-ozvezdanim nebom noći (“božanski lepim kosmosom”) deluje u pravcu njegove izvesne dijabolične ZAVISTI; pre svega zbog njegove vezanosti gravitacijom za trošnu zemlju: – ili kao kanibalističko usisavanje svetlosti svetske anime, sunovrat slika mrtvih sazvežđa u kronosovo grotlo, prva krvna žrtva; – ili kao nadaleko fiksiran bistro-ustrajni pogled, vegetativni rast u nebo, pravovremeno zasađena eleusinska sadnica (drhtava zelena grančica koja dotiče Hiperboreju). & Jer aristotelovski shvaćen kosmos je parmenidovski kompaktan, i stoga je ne drugo do arhi-fašistički PRASVET; on nema snovidnu komoru koja može da udiše spoljno ništavilo i time priziva dajmona vrhunske savesti: onaj opozicioni ugao sagledavanja lavirinata svojih omotača – što zaziva krik novog osvita! I to kao ono prvo-postavljeno pitanje-o-sebi, koga zahteva SFERINA unutarnja napetost, sabita u beli-kamen-podzemlja. Ujedno, to je prizivanje Erota-Kalista koji – kao uvrtloženo-svetlosni dajmon – probija vlastitom rezonancom ukrštenih dalekih obzorja onaj poslednji omotač Sveobuhvatne Sfere; te jedini saobrača sa Njenom vulkanski-provrelom a nekad vodokorenom unutrašnjšću – koja je upravo izbacila meteorski kamen sopstvene probrazde; te se time on ujedno vraća u pred-vreme kada je kao (orfički) Fanes svepotresno probio samog sebe iz Srebrnog Jajeta (Noći & Haosa), stao na beli kamen (nečujno bilo noći)i tako doveo do splitanja lijana (žalopevnih niti tkalja) iz dubine koje držahu na okupu Olujnu Sferu. Tako je ponovo izronelo lice nigdine (isećak velike monade, neispisan list svetske knjige) koje je tkalo olujni svetlovez Sfere u pretpočetku; ono je bilo opoziciono ogledalo Sve-Sfere koje bacaše svetlost na Njenog Pra-tvorca, maglovitu Uraniju (Prausnulu Afroditu – dis/Harmoniju). Onu koja je tek u pra-snu začela sopstvenu dis/harmoničnu dušu-tvorevinu i čija je jednom fiksirana vizija – PRAIMPRESIJA – kolapsirala, jer ispala iz daljnih tokova vremena; i još se svetlucavo raspršila (s zlokobnim iluzornim efektima) kroz Eter. Njena vršna nit tkanja – provučena kroz iglu preodluke koju je bila ispustila – još postoji u Lavirintu Minotaura (crnosunčanom gradu podzemlja). Tek sa njenim novim nit-svetlonosnim spoznanjem od strane multipolarnog bića pale joj tvorevine kreće poziv za iznovno – sveuzajamno – stvaranje. Izbačen s dna u neizvesnost a ipak upostojen beli kamen, kao srce svih sfera, bestežinski teg hladno-zvezdanog klatna – čija kazaljka vrši pomak ka prvom času nemoguće podudarnosti vrhunca dobra i vrhunca zla! Tek bi to bio onaj dajmonski premašaj bitka ili etika sveiznovnog stvaranja.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *