Ulogujte se / Kreirajte profil

Alan Vots: O metafizičkoj znatiželji

Znanje o sebi vodi ka postavljanju pitanja, a postavljanje pitanja ka radoznalosti i istraživanju, tako da ljudsku pažnju najviše privlače ljudi, ili je makar svako usredsređen na svoju ličnost. Svaki inteligentan pojedinac želi da zna kako funkcioniše, a ipak ga zatiče fascinacija i frustracija činjenicom da je od svega najteže spoznati sopstveno ja. Jer, ljudski organizam je, očigledno, najsloženiji od svih organizama i dok, s jedne strane, imamo tu prednost da intimno poznajemo svoj organizam – iznutra – sa druge, lošije, strane, toliko smo mu blizu da nikako ne možemo da ga dokučimo. Ništa do te mere ne izmiče svesnom posmatraču kao sama svest. Zbog toga je koren svesti, paradoksalno, nazvan „nesvesno”.

Ljudi koje zovemo seljacima i prostacima su upravo oni koji ne nalaze ništa fascinirajuće u tome što su ljudi; njihova ljudskost je nepotpuna, jer ih nikada nije navela da joj se dive. Takođe postoji nešto nepotpuno kod onih koji ne nalaze ništa fascinirajuće u biću. Može se prigovoriti kako je to profesionalna predrasuda filozofa – da ljudima koji nemaju osećaj za metafiziku nešto fali. Ali, svako ko uopšte misji nužno je filozof —dobar ili loš —jer nemoguće je misliti bez premisa, bez osnovnih (i u tom smislu metafizičkih) pretpostavki o tome šta je razumno, šta je dobar život, šta je lepota i šta je zadovoljstvo. Imati stavove o tome, svesno ili nesvesno, znači filozofirati. Samoizgrađeni praktičan poslovan čovek koji prezire filozofiju kao mnoštvo mutnih pojmova i sam je pragmatičar ili pozitivista, pri tome loš, jer nije razmišljao o svome položaju.

Leigh McCloskey - Universe as Organism

Leigh McCloskey – Universe as Organism

Ako je ljudski organizam fascinantan, onda je takva i njegova okolina, i to ne samo kao zbirka pojedinačnih stvari i događaja. Hemija, biologija, geologija i astronomija su posebne fascinacije detaljima naše okoline, ali metafizika je fascinacija svim tim stvarima zajedno. Gotovo mi je nemogućno da zamislim senzitivno ljudsko biće lišeno metafizičke radoznalosti, osobu koja nema tu čudesnu potrebu da postavi pitanje koje se ne može sasvim formulisati. Ako je, kako smo dokazivali, jedini pravi atom – po Šardenu (Chardin) – univerzum, i jedina prava stvar sve, šta je to onda?

Onog trenutka kad sam ga postavio, morao sam da preispitam to pitanje. Kakav bi se odgovor na njega mogao dati? Obično se na pitanje – „Šta je to?” odgovara svrstavanjem te stvari ili događaja u nekii klasu – životinja, povrće, mineral, čvrsto telo, tečnost ili gas – trči, skače ili hoda. Ali, koja klasa će odgovarati svemu? Šta se uopšte može reći o svemu ? Definisati znači omeđiti, postaviti granice, naći sličnosti i suprotnosti i, iz tog razloga, univerzum, sve, izmiče definisanju. Kad stignemo dotle, um zapada u naizgled apsolutnu ograničenost i može se s pravom tvrditi da je zluopotreba uma postavljati takva pitanja. Kao što niko pri zdravoj pameti ne traži jutarnje vesti u rečniku, tako ne bi trebalo da iko upotrebljava govor i misli kako bi otkrio nešto o čemu se ne može govoriti ili misliti. Logično, dakle, pitanje „Šta je sve?” nema smisla, mada izgleda duboko. Kao što je Vitgenštajn (Wittgenstein) predlagao, ljudi koji postavljaju takva pitanja imaju smetnje u intelektu, a one se mogu izlečiti filozofijskom terapijom.

Leigh McCloskey - Universe as Organism

Leigh McCloskey – Universe as Organism

„Baviti se filozofijom”, kako on kaže, „znači misliti o mišljenju tako da se razdvoji pravo mišljenje od besmisla.” No, ta čista logika nas ne oslobađa potrebe da znamo to što je izraženo – ma kako nespretno – u onom pitanju. Kao što sam rekao na početku, neverovanto je čudno da se bilo šta uopšte događa. Ipak, kako mogu da izrazim to osećanje u obliku razumnog pitanja na koje bi moglo da se odgovori na zadovoljavajući način?

Stvar je, možda u tome da ne tražim verbalan ” odgovor, kao što kad zamolim za poljubac, ne želim parče hartije na kojoj piše „poljubac”. Metafizička radoznalost pre traži doživljaj, viziju, otkrivanje koje će objasniti, bez reči, zašto postoji univezrum i šta je on – kao što čin ljubavi objašnjava zašto smo muškog i ženskog roda. Moglo bi se, onda, reći da je najbolji odgovor na pitanje „Šta je sve?” — „Gledaj i videćeš!” Međutim, to pitanje gotovo uvek podrazumeva traženje nečeg osnovnog u svemu, jedinstvene podloge koju naše obično mišljenje i osećanja ne mogu da shvate. Misao i osećaj su analitički i selektivni, tako da predstavljaju svet kao puko mnoštvo stvari i događaja. Međutim, čovek ima „metafizički instinkt” koji se ne zadovoljava prividnim mnoštvom.

„Šta nam garantuje da naših pet čula, kad se sva uzmu u obzir, pokrivaju sve mogućnosti doživljavanja? Ona pokrivaju samo naše konkretne doživljaje, naše ljudsko poznavanje činjenica i događaja. Postoje praznine između prstiju; postoje i praznine između čula. U tim prazninama je tama koja krije vezu između stvari… Ta tama je izvor naših nejasnih strahova i briga, ali ujedno i dom bogova. Samo oni vide povezanost, potpunu relevantnost svega što se dešava; onoga što do nas dopire samo u parčićima i komadima, „slučajeva” koji postoje samo u našim glavama, u našim ograničenim percepcijama.”

Leigh McCloskey - Universe as Organism

Leigh McCloskey – Universe as Organism

Čovek je zbog toga intuitivno ubeđen da je čitavo mnoštvo stvari i događaja „na” nečemu ili ,,u” nečemu, kao što je odraz u ogledalu, zvuci na membrani, svetlost i boje u dijamantu ili reči i muzika pesme u pevaču. Ovo je, možda, posledica toga što je i sam čovek složen organizam i ako su stvari i događaji ,,na” bilo čemu, onda su na rijegovom nervnom sistemu. Međutim, očigledno postoji više nego jedan nervni sistem, a na čemu su onda svi nervni sistemi? Jedan na drugom?

To misteriozno nešto se nazivalo bog, prauzrok, priroda, supstancija, energija, prostor, etar, um, biće, praznina, beskonačnost – imena i ideje čija se populamost i ugled menja sa vetrovima intelektualne mode, u zavisnosti od toga da li univerzum smatramo inteligentnim ili glupim, nadljudskim ili nižim od ljudskog, preciznim ili neodređenim. Svi oni se mogu odbaciti kao besmislena galama ako je pojam osnotmog ili bića samo proizvod intelektualne spekulacije. Ovi nazivi se često koriste za označavanje sadržaja živoga i za čula gotovo konkretnog doživljaja – „ujedinjujućeg” doživljaja mističnog, koji u nebitnim varijacijama postoji u gotovo svim kulturama, u svim vremenima. Taj doživljaj je transformisani osećaj svoga ja o kojem sam raspravljao u prethodnom poglavlju, mada ,,naturalističkim” terminima, očišćenim od hokus-pokusa o umu, duši, duhu i drugim intelektualno-eteričnim rečima.

Uprkos univerzalnosti ovog doživljaja i impresivnoj regulamosti kojom je opisan na isto tako uopšten način, tvrdokorni tipovi ga smatraju halucinacijom koja se ponavlja uz karakteristične simptome, kao paranoja, što ne doprinosi našoj informisanosti o flzičkom univerzumu. Kao što ništa ne možemo da kažemo o svemu, tako, dokazuju oni, sve ne može da se oseti ili doživi. Jer, sva naša čula su selektivna. Doživljavamo kontrastom, kao što mislimo kontrastom. Doživeti nešto što leži iza svih doživljaja bilo bi, dakle, kao videti sam vid, kao nešto zajedničko svemu viđenom. U smislu boja i oblika – izuzev boja i oblika koji su u kontrastu jedno sa drugim – možemo li da vidimo sam vid?

Leigh McCloskey - Universe as Organism

Leigh McCloskey – Universe as Organism

Međutim, metafizika, kao fllozoflja u celini, nije nešto što se jednostavno može izlečiti ili napustiti kao neka intelektualna bolest. Najveći antimetafizičari među filozofima imaju, zapravo, svoju prećutnu metafiziku koja se krije iza tvrdnje da svaki doživljaj i sve znanje mora da pripada nekoj klasi i zasniva se na kontrastima i međusobnim poređenjima. Jednostavno rečeno, oni dopuštaju cfa ja mogu da znam i da govorim razumno o nečem belom, jer poznajem belo u kontrastu sa cmim i u poređenju sa crvenim, narandžastim, žutim, zelenim, plavim, modrim i ljubičastim. Oni će dopustiti smislene sudove o psima i mačkama, jer je reč o organskim stvo- renjima, za razliku od neorganskih stvari, o sisarima za razliku od torbara i, mada trče okolo, imaju jasno odredene granice koje ih odvajaju od svih ne-pasa i ne-mačaka.

Osnovna pretpostavka da se sve znanje zasniva na kontrastima krajnje je metafizička. Formulišimo je drugačije: „Sve znanje je prepoznavanje međusobnih odnosa čula – doživljaja i / ili stvari i događaja.” Ovo se opasno približava smislenom sudu o svemu. „Sve stvari se raspoznaju prema razlici U sličnosti koje postoje među njima.” Ako antimetafizičara, ma kad i uz krike protesta, sateramo u tu poziciju, on zapada još dublje u metafiziku.

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Alan Vots: O metafizičkoj znatiželji

  1. Pingback: O metafizičkoj znatiželji | ForensicSoul

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *