Bonsai: Priča o rađanju patuljastih stabala – Kako je nastala umetnost uzgajanja i oblikovanja minijaturnog drveća koje se vekovima u Kini daruje mladencima kao simbol sreće, a u Japanu smatra pravim porodičnim blagom i prenosi s kolena na koleno?
Pre nego što je bonsai postao umetnička forma uzgajanja minijaturnog drveća u Japanu, imućni stanovnici Kine su usavršili veštinu poznatiju kao penzai i penjing. Termin bonsai potiče od japanskih reči bon, što znači „plitka posuda“, i sai, što znači „drvo“.
Najstariji pisani dokument o patuljastom drvetu potiče iz doba dinastije Tang, a pronađen je u grobnici princa Džanghuaija. Kasnije, penjing dobija svoj umetnički oblik tokom dinastije Song (960-1279). Prvi primerci imali su debla izrezbarena tako da liče na zmajeve i druge svete životinje Kine, i zvali su se pun-sai.
Glavni „krivci“ za širenje ove umetnosti bili su budistički monasi i delegacije poslate iz Japana u Kinu, koje su biljku donosile kao suvenir. Za njih, bonsai je predstavljao božanski predmeti vrhovno uspostavljanje ravnoteže između čoveka i prirode. Ovaj vid umetnosti svoj vrhunac doživljava u zen budizmu u Japanu, gde je fokus bio na uzgoju jednog stabla umesto celog pejzaža. Zen majstor Kokan Širen je najzaslužniji za širenje zen budizma i definisanja bonsaija kao umetničke forme.
Pored toga što ovo drvo, nasuprot uvreženom mišljenju, ne potiče iz Japana, još jedna od zabluda je da je njegov patuljasti rast genetski modifikovan. Verovali ili ne, u bonsai drveće spadaju vrste sasvim običnog drveća i žbunja. Uglavnom pripadaju porodici bora, javora i azaleje, za koje se koriste specijalne tehnike orezivanja, počevši od samog korena, kako bi usmerili rast i razvoj ove biljke.
Kada je Japan usvojio ovu umetnost iz Kine, ljubav prema bonsai drvetu proširila se u svim klasama japanskog društva. Ubrzo se popularizuje i zajedno sa čajnom ceremonijom, ikebanom i origamijem postaje deo japanske kulture. Do kraja 18. veka, u Kjotu se jednom godišnje održavala izložba “tradicionalnog patuljastog drveća u saksiji.”
Nakon više od dva veka izolacije, bonsai se proširio na zapad. Krajem 19. veka, ovaj vid umetnosti osvojio je izložbe u Parizu i Londonu, gde je postao priznat kao hortikulturna umetnost.
Tekstovi o prirodi na portalu P.U.L.S.E
Bonsai: Priča o rađanju patuljastih stabala napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Уметност узима разне видове а један од њих је гајење и обликовање патуљастог дрвећа.
Гледајући слике које илуструју овај текст, схватио сам да су оне речитије и да су посебно изражајно средство истанчане душе.
Радост и бол заједно дишу у крошњи дрвета које не шуми и чија тишина оживљава у нама немушту причу о лепоти, коју осећамо у себи док нам испуњавају поглед.
Зашто је бонсаи јединствен и незабораван? У његовом облику је сажета истина да је тренутак прожет вечношћу која нам промиче незапажена, па је његов изглед, ту, пред нама, оваплоћује. У соби или дворишту посећују нас призори стабала надвијених над кланцима чија крошња се продужује у небо. А то смо и даље ми, у нашем стану и домаћем кутку, у свакодневници ситној и пролазној, која међутим носи у себи незаборав бескрајних простора и прожима нас громком тишином непрекидног постојања.
Равнотежа између нас и природе, душе и тела, сна и стварности, дотиче суштаствену тајну живота – љубав, чија смо плитка посуда из које расте дрво живота.
težnja ka povratku izgubljenog jedinstva,lekovita kultura individualizacije prirodnog ,gde praktično oslikava održavanje balansa rasta unutra i van,mmmmmmm obuzdavanje ili vaspitanje ili uticaj ili usmeravanje gde obličje je vidljiv rezultat,mmmm usvajam BONSAI